Koji je „kučkin sin“ naš?

Frenklin Delano Ruzvelt, ratni saveznik Čerčila i Staljina, tvorac tzv. Novog dogovora kojeg je ponudio američkom narodu kao odgovor na Veliku ekonomsku depresiju 1930-ih godina, i jedini američki predsednik koji je bio četiri puta izabran, ostao je zapamćen po mnogo čemu još, uključujući i jednu ciničnu ali otvorenu i duhovitu opasku, koja je na sažet način opisala duh američke spoljne politike. Govoreći o nikaragvanskom diktatoru, Anastaziju Somozi, kaže se da je Ruzvelt “u njegovu odbranu” jednom prilikom rekao: “On možda i jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin”. Što je značilo, u Somozinom slučaju – kao i njegovih sinova koji su ga nasledili i vladali Nikaragvom sve do dolaska pokreta Sandinista na vlast 1979. godine – da su Ameri spremni da podržavaju diktatore i slične sjajne primerke ljudskog materijala u ime “širenja demokratije” i sličnih “vrednosti” za koje smatraju da treba da se nametnu ostatku sveta. A kad jednim “kučkinim sinovima” istekne rok upotrebe, u rezervi su uvek neki drugi, malo gladniji.

U tom ključu bi mogla, uprkos prilično sumornoj stvarnosti, da bude smešna situacija koja je viđena u utorak, 24. septembra u Beogradu, pri smenjivanju Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda. Zbilja, kako se ne nasmejati žalopojki dosadašnjeg gradonačelnika: “Jasno je da moja smena nema veze sa onim što smo uradili u ovih pet godina. To je politički odgovor na ono što sam govorio u proteklom periodu, a to je da zemlja polako klizi u diktaturu i jednopartijski sistem”.[1]

Eto, on jadan, zapravo pravi, istinski i neprikosnoveni borac za demokratiju – smenjen je zato što diže svoj glas protiv strašne diktature. Uz to mu čak i stranka nosi “demokratski” naziv, što je u savremenom masmedijskom predstavljanju jednako slikanju oreola oko svetačke glave u pravoslavnoj ikonografiji. Ništa zato što je ceo predsednički mandat njegovog prethodnika na čelu te iste stranke, Borisa Tadića, prošao u sistematskom, skoro brutalnom koncentrisanju medijske, političke i finansijske moći u predsedničkom kabinetu na Andrićevom vencu, kada su zapravo i postavljeni temelji današnje republičke vlasti. Tada je Đilas bio u “fazonu” – “ja se ne bavim politikom, ja sam praktičan čovek”. Jednostavno, od tolike operativnosti, praktičnosti, pragmatičnosti i bavljenja rešavanjem “životnih problema običnih ljudi”, nije imao vremena da primeti nikakvo klizanje u diktaturu i jednopartijski sistem. Naravno, vremena se našlo kada je na red došla gradonačelnička fotelja.

Ono što dodatno zabavlja – opet, čak i u ovo potpuno nezabavno vreme – je to što Đilasu nikako nije smetalo klizanje u diktaturu kada je isto, godinu dana ranije, počelo da se iskazuje na vrlo konkretan način – u Vladinoj kosovskoj politici. Ustav se permanentno krši otkako je nova vladajuća koalicija došla na vlast prošlog leta. Sklopljen je očigledno protivustavni tzv. briselski sporazum sa prištinskom narko-mafijom, a Ustavni sud ućutkan. Građanska i ustavom zagarantovana prava desetina i desetina hiljada Srba i drugih lojalnih nearbanasa sa Kosova i Metohije se brutalno gaze, ljudi se guraju u ralje “najsurovije bande ikad viđene u Evropi”,[2] ako je verovati  svedočanstvu policijskih stručnjaka EU (a takvima se, moramo li podsećati, po definiciji veruje). Đilas o tome nije rekao ni reč. Ustvari – rekao je, ali ne u kontekstu kritike “diktature” koja brutalno gazi najviši pravni akt zemlje. Naprotiv. U vreme potpisivanja tzv. briselskog sporazuma Đilas je tražio “moratorijum na kritiku vlasti” – tj. dok se ne dobije “datum”.[3] (Tu je, između ostalog, pokazao ne samo dvoličnost i neiskrenost, već i veliku političku neinteligenciju, ali to je već druga tema, koja bi mogla da otvori i sasvim novu debatu, npr. o tome da li se od marioneta uopšte može očekivati “inteligencija” – što bi nas odvelo u nekom drugom pravcu.) “Principijelna” kritika puzajuće “diktature” je tada mogla da sačeka.

I ne samo to. Đilas je sigurno više vremena, kao uostalom i ostatak bednog i nemoralnog “pro-evropskog” establišmenta, proveo razmatrajući navodno pogažena prava eldžibiti-ovaca, ali je osvedočeno sasvim oukej sa tim da se njegovi sunarodnici na KiM uteruju u institucije prištinskih trgovaca ljudskim organima,[4] kao i s tim da se Ustavni sud Srbije praktično ukida kao relevantna institucija države. Znaju svi oni – konkurs za imperijalne “kučkine sinove” je permanentno otvoren, a homoseksualisti su na neuporedivo većoj ceni od tamo nekih zlomislitelja sa severa KiM.

Ono što sreću kvari onima koji bi da likuju nad Đilasovom gorkom sudbinom je priroda onih ga smenjuju. Da, svima je dosta skupih, najskupljih mostova na svetu bez pristupnih puteva, svima je dosta pijavice zvane Bus plus, medijske diktature debilizma otelovljenog u gradskoj televiziji Studio B, i sličnih stvari.[5] Ali, opet: ko ga pa smenjuje? Da li je ikada vredelo, u doba imperije, favorizovati neke njene “kučkine sinove” naspram drugih? Da li je bilo važno ko će vladati Sodomom u poslednje njegove dane, pre kiše od vatre i sumpora koja će se na njega sručiti? Ili treba pustiti mrtve da sahranjuju svoje mrtvace. Retoričko pitanje, naravno.

Izvor: Fond Strateške kulture