Autor: Nenad Blagojević

Koliko ćemo im još klinova dozvoliti u srce Srbije?

Naslovna / Politika i društvo / Koliko ćemo im još klinova dozvoliti u srce Srbije?

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 01/10/2017, 09:20

Grupa otomanskih oficira koja je službovala u evropskom delu već posrčuće imperije, sve otvorenije je zagovarala nužne reforme. Bilo im je potpuno jasno da je to poslednja slamka, koja može da omogući da carstvo preživi i možda čak uznapreduje. Koliko su im za to vreme namere bile pozitivne kada je reč o ekonomskom preporodu, toliko su u velikodržavnom konceptu zastranili. Usvojivši u celosti prusku doktrinu stvaranja jedinstvene nacije prenebregli su neke ozbiljne činjenice.

Koncept koji je stvorio nemački učitelj, zasnivao se na procesu germanizacije koji počinje još u osnovnoj školi. Za nemačku naciju to je bio ostvarljiv koncept, u to vreme stanovnici njihovih kneževina bili su većinski samo Nemci, uz vrlo malu primesu manjina. To da li su bili katolici ili protestanti nije nikad pravilo neku suštinsku razliku. Pogotovo ne u njihovom odnosu prema pravoslavnima, to im je nekako oduvek služilo samo za lažni prikaz različitog mišljenja. Za razliku od Nemaca, otomansko carstvo je bilo konglomerat raznih naroda i brojnih religija. Pri tome sve je to nastalo i postojalo mnogo pre osvajačkog pohoda Seldžuka, kao državotvorne grupe.

Zato su otomanski reformatori planski omogućili otvaranje nacionalnih škola u evropskom delu. Pomoglo im je to što su te škole finansirale matične zemlje, tako teret nije padao na otomansku državu. Ubrzo počinje sveobuhvatna reforma koju izuzetno snažno podržaše i nemački industrijalci. Njihova podrška najviše se ogledala u davanju saglasnosti i odobravanju zajmova. Većina tih kredita i zajmova bila je predviđena za izgradnju puteva i železnice kako bi se lakše eksplatisale okupirane teritorije. Tako se iz tih sredstava započela izgradnja železničke pruge do Bagdada, modernizacija Trepče, plansko otvaranje novih i pojačana eksplatacija starih kosovskih rudnika…

Ustvari za sve ono gde njihovi stručnjaci mogu da dođu kao moderni ekonomski kolonizatori, upravo isti onaj proces koji se odigrava danas u Srbiji. Jasno pripremajući i otvarajući polako mogućnost da u sledećem koraku nastave ka svom nedosanjanom snu. Spreman je zapad uvek bio na sve ne bi li ostvario vekovni san o prodoru na Istok. Bilo je to potpuno vidljivo još posle Berlinskog kongresa održanog od 13. juna do 13. jula 1878. godine.

Na kongresu su bili izaslanici velikih sila Nemačke, Austrougarske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske. Skupom je predsedavao Oto fon Bizmark, a poznata je njegova izjava kako Balkan „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira“. Imajući to u vidu ne bi trebalo mnogo da nas čudi što zahtev Srbije o vraćanju i ponovnom pripajanju vekovnih srpskih teritorija nije naišao na razumevanje i odobravanje. Tako je između ostalog za srpsku Bosnu i Hercegovinu „ničim izazvano“ mandat za okupaciju dodeljen Austrougarskoj.(1)

Želeći da što pre ovaj nezasluženi poklon dobijen od velikih sila i realizuje, Austrougarska nije mnogo oklevala. Samo 16 dana nakon završetka Berlinskog kongresa Bečki dvor je već poslao svoje trupe, koje su umarširale preko bosansko – hercegovačke granice. Ubrzo su austrougarski vojnici već bili u srpskom Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli… Iako je deklaracija sa Berlinskog kongresa glasila da je ovo za Bosnu i Hercegovinu privremena mera, po događajima na terenu bilo je potpuno jasno da je to farsa. Bečki dvor nije tako smatrao a po reakciji ostalih sila bilo je jasno da za to ima i podršku zapada.

Uveliko su već bečke novine najavljivale nekakvo novo doba „austrougarskog Balkana“. Bio je to po njihovom mišljenju prvi pa samim tim i najznačajniji korak. Korak koji je sa jedne strane otklanjao „opasnost“ na Balkanskom poluostrvu od carske Rusije, a sa druge ponovo otvarao mogućnosti pravljenja novih planova za tako željeni prodor na Istok. Ne čudi onda ni različito raspoloženje naroda u Bosni i Hercegovini na pojavu okupatora poslatih od Bečkog dvora.

Manjinsko katoličko stanovništvo je ove okupatorske trupe crno-žute alijanse dočekalo isto kao što će samo par decenija kasnije zajedno sa Hrvatima dočekati nove nacističke okupatore. Radovali su se oni novim gazdama, klicali im i ispred njih bacali cveće. U isto vreme Srbi su za razliku od svojih katoličkih sunarodnika pokazivali da su narod. Ne prihvatajući da budu ničije sluge i jasno pokazujući neprijateljsko raspoloženje okupatoru. Tako su dok je ka njima marširalo 200.000 vojnika u to vreme jedne od najačih sila, a nemajući ni vojsku ni dovoljno oružja Srbi pružali skoro tri meseca jak otpor. Naneli su u tom periodu prema podacima bečkog generalštaba vojsci okupatora gubitke od 6.198 poginulih, ranjenih i nestalih.(2)

Ipak bez prave pomoći otpor nije mogao duže da traje. Posle isticanja svoje crno-žute zastave na sarajevskoj tvrđavi, okupator je mogao da nastavi sa svojim planovima. Da bi realizacija bila što uspešnija, poverena je Benjaminu Kalaju čija je majka poticala iz mađarizovane srpske porodice Blašković. Zbog čega ne čudi njegovo odlično poznavanje srpskog jezika. Upravo to mu je svojevremeno omogućilo da svoju političku karijeru započne kao zastupnik srpske manjine u Mađarskoj. Sa te pozicije ubrzo dolazi za generalnog konzula austrougarske u Beograd gde se zadržava sedam godina (1868-1875).(3)

Kao već dokazano odan Bečkom dvoru a već sa bogatim iskustvom sa ovih prostora, Kalaj je bio prava ličnost za osmišljavanje i dalju realizaciju austrougarskih poteza. Njegova je ideja da se na prostoru zapadno od Drine otpočne sa stvaranje izmišljene bošnjačke nacije. Ovu potrebu je obrazlagao uverenjem da će Austrougarska svoje ciljeve mnogo lakše sprovoditi ako se napravi nova nacija koja bi time srpski uticaj stavila u drugi plan. Upravo zbog toga on pokreće list koji se zvao „Bošnjak“. Šireći i preko njega propagandu o nekakvoj novoj bošnjačkoj naciji i „bosanskom jeziku“.

U međuvremenu još 1888. godine nemački kapitalisti uspeli su da dobiju od Visoke porte (turske vlade) koncesiju na anadolsku železnicu. Nemci tako postižu jak uticaj na Tursku i zajedno sa Austrougarskom predviđaju produženje pruge do Bagdada pripremajući teren za germanski Drag nach Osten – prodor na Istok. Ideja je bila da se železničkim putem poveže istočna Bosna preko Stare Srbije do Kosovske Mitrovice, da bi preko Kosova i Metohije zatim Južne Srbije stigli do Soluna. Sem što bi tako iz Soluna mogli lakše da dođu do Sueckog kanala, bilo je još važnije svoj uticaj pomeriti što dalje.

Došavši tako do Soluna otvorila se mogućnost pravljenja još jedne izmišljene nacije ovoga puta od arbanaških plemena. Znali su da bi se time Srbiji zadao još jedan težak udarac. Onemogućilo bi se dugoročno pripajanje vekovnih teritorija Stare Srbije i trajno sprečio izlazak na more. Čime Srbija ostaje stegnuta u obruču, okružena zverima koje spaja mržnja ka svemu srpskom a prepuštena na milost i nemilost Austrougarskoj.

U svakom slučaju neometan Bečki dvor počinje da svoje „društvene, političke i kulturne“ standarde nameće na okupiranim teritorijama. Da bi 1908. godine aneksijom Bosne i Hercegovine pravi planovi bili skroz i otkriveni. Tada Dunavska monarhija zajedno sa svojim Nemačkim saborcem iskoristivši kao neposredan povod Mladotursku revoluciju i prevrat izveden u Carigradu otpočinje još otvorenije sprovođenje strategije prodora na Istok – procesa koji su Nemci započeli još u srednjem veku, a koji se u njihovoj literaturi može pronaći pod nazivom Ostsiedlung –„naseljavanje istoka“.

Oni su u srednjem veku iskoristivši nenaseljena ili bolje reći slabo naseljena područja srednje i istočne Evrope polako se širili po tom prostoru. Tako namećući uticaj njihove kulture i jezika ka istoku Evrope. Ta strategija je neminovno dovela do toga da su mnoga slovenska plemena polako asimilirana, a jedino su se Lužički Srbi uspeli odupreti toj tendenciji. Upravo taj proces je doveo i do postojanja velikog broja nemačke dijaspore na prostoru koji je vekovno pripadao Rusiji. (4)

Sada se težilo daljem prodoru na istok, ovog puta pod nazivom Drang nach Osten. Strategija je bila odavno osmišljena a na putu se ovog puta nalazila baš Srbija. Zato i ne čudi da je nakon objave cara Franca Jozefa od 5.oktobra 1908 i Austrougarske aneksije najžešća reakcija izbila u Srbiji. Izazvalo je to ozbiljnu pobunu srpskog naroda kao i njegovih umnih glava, političara, javnih ličnosti, privrednika, crkve… Aneksija koja je objavljena samo dan nakon Bugarskog proglašenja nezavisnosti, delovala je nekako sinhronizovano.

Sve je to jasno ukazivalo da se neprijatelji srpstva na čelu sa Austrougarskom polako utvrđuju na Balkanu. Takav ishod jasno je pokazivao opasnost i najavljivao budućnost u kome je srpstvo ozbiljno ugroženo. Možda se sav taj opravdani bes i nezadovoljstvo izazvano novom nepravdom nanetom srpskom narodu može najbolje videti kroz govor Nadežde Petrović. Naša akademska slikarka, ratna bolničarka, velika društvena radnica i humanitarka je te 1908 godine u Beogradu na mitingu ispred Narodnog pozorišta rekla:

„Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpskog naroda u dvema najlepšim pokrajinama – Bosni i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo… skinula mu je okove s nogu, da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprište eksploatacije Austrougarske, narod je materijalno isceđen, ponižen. Naša dužnost je da ih u svemu odlučno i svesrdno potpomognemo, svuda gde je naša pomoć potrebna…“ (2)

Narod je bio rešen da se suprostavi novoj nepravdi, iako je bilo jasno da će to zahtevati nove velike žrtve. Ipak nenašavši prave saveznike koji će je podržati a sama nije mogla Srbija biva prinuđena da 31.marta 1909. potpiše izjavu kako aneksija ne pogađa njene interese. Ova potpisana izjava podrazumevala je i sprečavanje daljeg delovanja protiv Austrougarske na svojoj teritoriji, i zaustavljanje narodnog bunta. Svima je bilo jasno da je Bečki dvor aneksijom izveo nezakonit akt, da je ustvari jedina argumentacija za taj čin sila. Ipak Srbija nije imala u tom momentu raspoloženog saveznika koji bi se sa njom tome suprostavio.

Postojalo je ipak i nešto dobro što je donela novonastala situacija. Novo otvorena opasnost po srpstvo i Otadžbinu stavlja napokon krupna nacionalna pitanja iznad partijskih.(5)

Zapadu kao i uvek ništa nije značila istina, pravda, istorija. Austrougarsku i Nemačku sa druge strane nije interesovao svet onakvim kakav jeste već isključivo onakav kakav bi oni želeli da bude. Za taj cilj nisu postojala nedozvoljena oružja, nije bilo u njima nikakvih ljudskih ograničenja. Shodno tome pristupilo se planu stvaranja veštačkih nacija na prostoru Balkana. Za sve te papirne narode i nacije bilo je važno samo da im zajednički imenitelj bude mržnja ka svemu srpskom i pravoslavnom. Tako sada već pomenuti Benjamin Kalaj sem svoje ideje o nekakvoj izmišljenoj bošnjačkoj naciji uviđa još jednu kariku koja Beču može pomoći u osvajačkim planovima.

„…S tim u vezi zajednički ministar finansija, Fon Kalaj ne propušta priliku da ukaže na to da se, prema poslednjim primljenim informacijama, primećuje težnja za zbližavanjem albanskih muslimana sa katolicima, koju podržava Visoka porta, sa ciljem da se zajedno odupru pravoslavnim Srbima i Bugarima. Kalaj zključuje da bi pokret ovog tipa bio veoma koristan, zbog čega i predlaže da se bez oklevanja podrži.

Ministar spoljnih poslova, grof Goluhovski, zadržava se na primedbama barona Fon Cvidineka, ističuću nužnost da se što pre razjasni na kojim teritorijama postoje najveći izgledi za uspeh austrougarske intervencije i kako se on može postići. Baron podseća da se stvaranjem nezavisne Albanije, izmeću ostalog, želi postići ubacivanje jednog klina između Srbije i Crne Gore…“(6)

Danas jasno vidimo kako taj neprirodni klin „prirodno“ funkcioniše. Nažalost svedoci smo vremena u kome se braća iz sve snage trude da objasne kako je to što je majka jednog dojila levom a drugog desnom dojkom dovoljan dokaz da nisu istog roda. Teško je nerazumnom probuditi razum. Tako sada pored svih ovih drugih od zapada stvorenih papirnih nacija prisustvujemo i tužnom pretvaranju svetosavaca iz srpske Crne Gore u nekakve montenegrine zaljubljene u svoje NATO i EU unesrečitelje. Ipak vratimo se na stvaranje tog nesrećnog klina nastalog od mnogobrojnih arbanaških plemena.

„…U trenutku kada Beč donosi odluku da sprovede novi plan za Albaniju, postoji približno dvadeset različitih transkripcija albanskih dijalekata. Među njima tri su osnovna: jedan koristi arapska slova, drugi – grčka (ćirilična), a treći latinična. Uz to svaka dijalekatska varijanta ima posebne znakove kojima se obeležavaju specifične foneme albanskog jezika… Cilj Beča bio je da uvede jedinstven alfabet za sve Albance, ali da ih pritom obavezno ostavi u uverenju da su to pismo sami napravili.

Beč uspeva da ostvari svoje namere, tako da je pismo koje Albanci i danas koriste prihvaćeno na kongresu u Bitolju 1908. godine, gde je presudnu ulogu odigrao tadašnji austrougarski generalni konzul, Kral. Čini se da nije pretenciozna tvrdnja da jezička unifikacija, izvršena zahvaljujući mnogim inicijativama Beča, ubrzava proces stvaranja albanske nacije i predstavlja značajno dostignuće za Dunavsku monarhiju …“(6)

Srpskom narodu evidentno je odavno kako je primetila Nadežda Petrović „zaboden nož u srce“ od strane zapada. Tamo gde taj nož nije bio dovoljno efikasan da izazove odumiranje vitalnih funkcija svetosavskog naroda ubacivani su klinovi. Ti dodatni zarđali klinovi koji su trebali da doprinesu konačnom nestajanju srpstva sa ovog prostora jesu upravo razni izmišljeni narodi. Začuđujuće ili ne ti klinovi nisu uspeli da izbrišu i unište svetosavski narod ali su uspeli da svojim delovanjem odrode od matice jedan deo onih slabih stvarajući tako još širu mrežu kancerogenih tela.

Gledala je i doživljavala Srbija i ranije razne takve procese kroz svoju istoriju. Znamo kako je bilo u Južnoj Srbiji za vreme Egzarhije, poznato nam je da i tada lek nismo našli u čekanju ili dodvoravanju bolesti i njenim zapadnim tvorcima. Već isključivo u čvrstom otporu zlu, koji se u to vreme ogledao u četničkoj akciji. Šta se danas dešava sa svetosavcima gde se izgubio onaj četnički duh otpora zlu i nepravdi? Prošlost nas je toliko puta kalila da ne moramo da strahujemo za čvrstinu čelika. Onda kada odlučimo da se suprostavimo svaka zver će slomiti zube o čelik vere, časti i čojstva, kao i mnogo puta pre.

Moramo se što pre probuditi iz hipnoze u koju su nas uveli i setiti se ko smo. Sigurno je da znamo istinu, nemoguće je da ne vidimo stvarnost. Zašto onda verujemo zapadnim lažima i njihovim slugama? Nemamo prava da kvislinzima dozvoljavamo da nekažnjeno rasprodaju srpskom krvlju natopljenu zemlju i naša vekovna ognjišta. Da one umne, iskrene, časne ponižavaju, da ih pogrešnom politikom teraju iz zemlje dok sebi prave neki novi narod dovodeći Pakistance, Avganistance, Iračane…

Naravno da su domaći pajaci za to dobili podršku zapada, pa to je potvrdio i omiljeni glasnogovornik, američki ambasador Skot. Uvek će oni dobiti podršku za svaki novi nož i klin koji treba da zabodu u srce Srbije. Pitanje je samo dokle ćemo mi to da im dozvoljavamo. Sada su posle izmišljanja raznih naroda a videvši da time ipak nisu uspeli svetosavcima da nanesu smrtonosni udarac došli na novu ideju. Novi klin u srpsko srce ne treba da bude nova nacija, već da od nekakvih izbeglica Pakistanaca, Avganistanaca, Iračana prave Srbe.

Pokušaće tako da od drugih naprave Srbe kako bi svojim slugama obezbedili narod koji mogu da lažu, kradu i izdaju. Kako bi ispunili želju našeg vlastodršca da Srbi postanu mit. Naravno ne mogu uspeti u tome, neće to svetosavci nikad dozvoliti. Znamo mi da se izborimo sa svim nepravdama i dalje u nama gori plamen heroja i junaka svih onih srpskih boraca za slobodu. Oni su dobro znali a znamo i mi da se zlo i bol ne sklanja brisanjem suza već uzroka koji su to zlo i bol doneli. Klinove više u naše duše neće zabadati.

_____________________________________________