Конференција „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990 – 2016“ (2) – видео

Фонд стратешке културе из Москве је у сарадњи са удружењем Последња линија одбране из Београда, организовао 17. априла 2016. године међународну научну конференцију под називом: „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990 – 2016“.

У покушају да дају валидне одговоре и протумаче домете демократије западног типа на простору бивше Југославије и посебно на српским вековним територијама, на конференцији су учешће узели еминентни стручњаци, као и аутори Фонда стратешке културе.

Настављамо са преношењем најзанимљивијих делова излагања са конференције.

Проф. др Коста Чавошки, академик САНУ 

Обраћајући се скупу као угледни борац за демократију, право и правду, српски академик Коста Чавошки (тема: „Западна демократија и двоструки аршини“) на самом почетку је истакао да не постоји западна демократија, него само демократија као таква и она је хеленског порекла. Истичући да је велика предност демократије чињеница да се њоме уважава једнако право сваког човека да заједно са другима одлучује о властитој судбини, појаснио је да се због тога демократија сматра добрим иако не савршеним обликом политичког поретка.

Затим је наставио о слабостима демократије, потенцирајући три најбитније: (1) тиранија већине, (2) владавина осредњости и (3) губитак индивидуалности, што су према Чавошком озбиљне слабости, које је и сам преузео од великог француског мислиоца Алексиса де Токвила. У вези са тим, академик Чавошки је истакао да се често дешава да они који су најспособнији у исти мах носе у себи склоности ка великом користољубљу. Људи који су јако способни јесу и јако опасни, а они који су неспособни, они и нису за владавину. И то је иманентна слабост сваке демократије.

У наставку је апострофирао да се врло често тзв. демократски поредак намеће силом и пропагандном из иностранства, што је врло опасно. И зато је нагласио да је још увек бољи ауторитаран поредак који је домаћег порекла, него демократски поредак који је наметнут споља. Подсетио је присутне да је то мисао Емануела Канта још из 18. века, који је сматрао да је то бољи поредак, зато што је његов, а не инострани.

Поткрепио је овај део свог излагања најупечатљивијим примером Ирака после пада Садама Хусеина, који је срушен нелегалном агресијом Американаца и Британаца под изговором да он – Садам, располаже оружјем за масовно уништење. Нису нашли ништа од таквог оружја, али су, како су тврдили, донели ирачком народу демократски поредак и слободу. У ствари, подсетио нас је господин Чавошки, донели су унутрашњи верски и грађански рат и директно допринели стварању Иламског калифата, а саму државу довели до ивице распада.

Констатовао је да је увезена слобода и демократија као средство спољне интервенције у унутрашње односе, нешто што је погубно и погано, а спроводе га нови господари света, првенствено циљајућу државе на које немило гледају, пре свега из геополитичких разлога, проналазећи неке унутрашње слабости које би пружиле изговор да евентуално интервенишу или у најмању руку укаљају углед те државе у свету.

Навео је и пример Хаитија из 1984. године, када је у име демократије и „народне воље“ демократија у ту земљу увезена силом, с једне стране, правећи контраст са примером Саудијске Арабије у којој нема избора и демократије, а где Американци не интервенишу, нити им то пада на памет. И у вези са тим је нагласио да њима није стало до слободе и демократије као такве, већ им демократија служи као средство за мешање у унутрашње послове других, неподобних земаља.

Такође је указао и на најактуелније мете „демократизације“ – Русију и Кину, велике силе које су стале на ноге, које сада треба поткопати и у коначном разорити, онако како је урађено са Совјетским Савезом.

У свему томе је прича о демократији само најобичније покриће, што се може видети и на нашем сопственом примеру: „То вам је као код нас, погледајмо пример Вучића и његове пропаганде. Ту нема демократије. Да ли је ико приговорио из САД и Европе на ту тему? Није, то њих не занима. Вучић је њихов човек и може да ради шта год хоће.“

Критикујући на крају дискусије модел западне демократије и такозване борбе за људска, мањинска, национална, односно права националних мањина, што је основни модус за покретање криза, академик Чавошки је направио паралелу са изборним системима у САД, Британији и другим западним државама, који су униноминални: „То значи, дели се земља на један број округа где се бира један представник. Нема пропорционалног система. Када тога нема, онда мањине, етничке и верске, не могу да прођу због процента. Да ли икога занима где су то представљени Хиспаноамериканци? Нигде, осим појединаца који су се утопили. У Америци је само један језик службени – енглески. Нема шпанског. Зашто Порторико није званична држава САД? Због језика, шпанског, и преседана који би након тога изазвао праву лавину у САД“.

Затим је, као контраст, академик Чавошки навео пример захтева за регионализацијом Србије, наводећи питање Војоводине, случај тзв. Санџака и друге примере, наглашавајући да су такви процеси у служби разбијања државе, те да се приче о верским, етничким и осталим мањинама користе само када треба ослабити мале и слабе државе, а да такве теме, једноставно, не важе за велике силе Запада.

Џевад Галијашевић, експерт за борбу против тероризма

Уважени гост из Босне и Херцеговине, господин Џевад Галијашевић (тема: „Политички интереси западних сила и методологија промене дејтонског политичког система у БиХ од 1996 – 2016.“) је у веома интересантном излагању поткрепљеном обиљем ексклузивних чињеница, између осталог посебно апострофирао да је Запад од потписивања Дејтонског споразума имао такозвану скривену агенду, која је објављена 1997. године, када је високи представник Карлос Вестендорп себе прогласио сувереном над Уставом, законима и политичким странкама у БиХ, што је потврђено конференцијом у Бону.

С тим у вези Галијашевић је нагласио да је „последица тога овакав политички систем данас у БиХ и оваква мрежа невладиних, терористичких организација и њихових помагача у појединим странкама, које желе да глуме неку опозицију, а у ствари представљају опозицију држави“.

Он је оценио да су сталне интервенције високих представника у политички систем државе, учиниле Дејтонски споразум бесмисленим, неефикасним и поремећеним уставним решењем. Према Галијашевићим речима, те интервенције довеле су до тога да безбедносни систем у БиХ буде разрушен, а да „оно што се дешава у БиХ представља претњу цијелом окружењу, западном Балкану па чак и континенту.“

Као најновији и вероватно најупечатљивији пример споља наметнутог растакања државе истакао је чињеницу да безбедносну политику спроводе кадрови хрватског МУП-а попут Драгана Мектића, особе која је минорно образовање стекла у образовном центру МУП-а Хрватске, где се искључиво обучавају хрватски полицијски кадрови. Дакле, именовани који формално долази из редова српске стране није дипломирао на Правном факултету, што је, уз низ других недоследности, последица одузимања надлежности посредством канцеларије ОХР-а, која диригује унутрашњом политиком споља.

У наставку излагања Галијашевић је у вези са наведеним извео паралелу са БЈР Македонијом, истичући како та држава данас доживљава исту судбину као и БиХ и да је и тамо на сцени прозападна опозиција у виду Зорана Заева, која руши елементе државности, у сарадњи са албанским терористичким елементом. То је слично ситуацији у БиХ, где поједине политичке странке квазиопозиције као што су ПДП и СДС, у сарадњи са исламистичким фактором у Сарајеву и западним фактором, руше стабилност Републике Српске и њене уставне темеље.

Он је указао присутнима на скупу да се „наранџасте револуције“ не изводе само на улицама него и кроз институције и да у њима учествују „војници тих хибридних ратова“ који су стационирани у политичким странкама или невладиним организацијама, а чији су наредбодавци у западним амбасадама.

Навео је да данас трпимо последице хибридних ратова у околностима у којима, рецимо, ММФ онемогућује с једне стране, фискалну стабилизацију или буџетску подршку, пре свега за социјална давања док, са друге стране, безбедносне агенције, користећи закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма, са шест тужилаца руше цео банкарски сектор Републике Српске.

Како је казао, питање суверености је питање фискалне, политичке и сваке друге суверености, за коју се Република Српска сада бори, наглашавајући да је „ово што ради председник Републике Српске, Милорад Додик, потребна и најважнија политика за његов народ и Републику Српску, али је свакако, врло штетно по њега лично“.

Галијашевић је на крају закључио да је потребно вратити се основним правилима функционисања државе у којој су њене институције и народ суверени у вођењу и политичких и свих других послова.

Видео приказ конференције 4 (Излагања: Чавошки, Галијашевић)

Драган Милашиновић, аналитичар и аутор на Фонду стратешке културе

У веома занимљивом излагању, господин Драган Милашиновић темељно се осврнуо на савремене токове глобализације као процеса (тема: „Последице савремених глобалистичких процеса по српски народ и државност“) истичући да су креатори савременог глобализма, једноставно, скинули маску „демократичности“ коју су носили толико година и одбацили је као што „змија одбацује своју кошуљицу“.

Нагласио је да су применили лукавство како би то учинили без друштвеног отпора употребивши формулу „управљање кризама“, наводећи као најбољи пример случај америчког 11. септембра 2001. године, који се може сматрати датумом када су тзв. западне демократије практично ушле у постдемократску еру. По евидентно примпремљеним сценаријима, Запад је за само пар година отворено суспендовао бројна људска права и грађанске слободе појединца и застрашивањем грађана отворио пут владавини пирамидално устројених (квази)елита.

Милашиновић се ограничио у том ставу и напоменуо да те елите нису буквално суспендовале демократију али су је на неки начин колонизовале, тако да неки савремени аутори попут Жан Kристијана Рабеа говоре о „елитистичкој демократији“, док британски социолог Колин Крауч, писац већ чувене књиге „Пост-демократија“ (2003), иронично каже да се ради о „демократији без демоса“.

Затим је Милашиновић шире појаснио да се процеси везани за разбијање СФРЈ подударају са процесима демократизације југословенског друштва по западним принципима, као и да тај процес демократизације није ишао спонтано већ је креиран и усмераван од стране западних центара моћи. У вези са тим, он је нагласио да су вишестраначки избори одржани 1990. године на територији СФРЈ, практично били први институционални корак у разбијању Југославије. Био је то антисрпски процес који је српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања.

Тиме је, према његовом ставу, српски народ постао једна од првих колективних жртви отвореног напада корпоративног капитализма на аутохтоност и субјективитет нација, а ради успостављања тоталитарног друштва познатог као Нови светски поредак, или униполарни свет.

 У даљем излагању је истакао да се агресија на српски народ наставила петооктобарским пучем којим је успостављена власт корумпиране квислиншке политичке елите, као и активирањем глобалних манипулативних и казнених механизама, који су имали за циљ да дрском заменом теза српском народу импутирају статус колективног кривца за процес распада Југославије, у коме је био највећи губитник и жртва, а западне земље ослободе одговорности за агресију на српски народ и евидентни злочин против мира, које су починиле и појединачно али и колективно кроз НАТО савез.

Последица наведених процеса у националном смислу, није само да је српски народ изгубио своје природно, историјско и биолошко право да живи у једној држави, већ се као колективитет нашао у врло тешком положају, те је у вези са тим Милашиновић констатовао, да се данас на свим етничким просторима које насељавају Срби, рачунајући и државу матицу, једино кроз Републику Српску може остварити задовољавајући степен људских и националних права српског народа, као и основни облици његовог културног и верског организовања.

Он је устврдио у наставку да је поражавајућа али непобитна чињеница, да српска држава и њене националне институције ни после више од две деценије од разбијања јединства српских етничких простора, немају не само националну стратегију, него чак ни концепт, који би се озбиљније бавио перспективом српског народа на његовим вековним стаништима, или успостављањем и јачањем покиданих српско-српских веза на Западном Балкану.

 Уместо тога, дешава нам се, нагласио је, један други процес – процес нестајања Србије у Новом светском поретку, као и процес организованог уништавања историјског, верског, културног, социјалног и сваког другог идентитета српског народа. Све те операције изводе се у оквиру тзв. „демократизације“ и „европеизације“, а српском народу у крајњем исходу не нуде бољу перспективу од оне коју су у новијој историји имали амерички Индијанци.

Сумирајући напред речено, Милашиновић је истакао да још једном ваља истаћи како је све оно што се изродило из тзв. „демократизације“ деведесетих прошлог века, по српски народ и државност имало и има трагичне последице, што је са ове временске дистанце сасвим јасно видљиво.

Зато су, према његовом мишљењу, тада започети политички процеси кулминирали злочиначком агресијом на српске етничке просторе и успостављањем марионетског режима, заснованог на квислиншкој политичкој „елити“. Режим који нас испоручује онима који никада нису били и неће бити наши пријатељи, нити ће нас третирати као себи равне. Ако нам процес тзв. „европских интеграција“ и може донети некакву демократију, то може бити само окупациона „демократија“, чије контуре већ можемо сагледати у начину и облику Вучићеве владавине, како је врло директно и храбро констатовао Милашиновић.

На самом крају излагања јасно је поручио да је питање борбе за мултиполарни свет, за очување породице и православних вредности не само идеолошко или политичко, већ пре свега егзистенцијално питање за српски народ и државу. Потенцирајући да „ту борбу данас предводи Русија над којом свиће зора Трећег Рима“, додао је „што пре се окренемо на ту страну, што пре одбацимо окове западне окупационе демократије, то боље“.

 Проф. др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету у Београду

 У надахнутом и изнимно квалитетном наступу, говорећи о фасадној односно лажној демократији, професор др Слободан Антонић (тема: „Зашто је демократија важна за Србију“) је устврдио како се заправо на овим, српским просторима ради о класичној колонијалној управи. И тај политички, односно државни и друштвени провизоријум назвао је колонијалном демократијом.

Питајући се – шта је алтернатива томе, да ли постоји нешто што би се могло назвати добра демократија – одговорио је да је пандан или алтернатива колонијалној демократији оно што се назива суверена демократија. Затим је констатовао да када се говори о демократији, у ствари се говори о облику политичког система и врло лако је направити разлику између колонијалне и суверене демократије у три елемента, то јест на три нивоа.

Први елемент, према професору Антонићу, јесте слобода институционалног дизајна. Дакле, да ли нека земља, да ли неки демократски поредак може слободно да прави своје демократске институције, да доноси уређење које се односи на те институције. Ако не може, како истиче Антонић, онда је то колонијална демократија, а ако може то је суверена демократија.

У вези са тим је навео најоригиналнији и вероватно најважнији пример истичући највиши нормативни акт земље, Устав, који је, како је подсетио присутне, морао да иде на потврду и мишљење у Брисел и Вашингтон, односно у познато међународно-правно тело познато као Венцијанска комисија, а које је делегирано, односно створено управо од стране наведених престоница западних сила и наднационалних организација. То тело је разматрало српски Устав и дало своје мишљење и примедбе. То је најубедљивији доказ да ми немамо суверену демократију.

Информишући учеснике и госте конференције да је између осталог о томе писао у својој књизи „Културни рат у Србији“, уважени професор је истакао како је тада Венцијанска комисија саопштила да није добро да службено писмо у Србији буде ћирилица, зато што се тиме угрожавају права националних мањина. По његовом мишљењу, ефекат таквог става али и деловања у пракси јесте да је ћирилица ипак остала у Уставу, јесте да је она службено писмо, али се јасно види да је она угрожено писмо, што се може приметити, рецимо, по улицама у Београду и широм Србије, по нашим медијима и слично.

Као прилог томе додао је да ћирилица јесте формално или службено јавно писмо у Србији, али да у међувремену није донет ни један једини нормативни акт, односно закон који би регулисао употребу ћирилице или као службеног или као јавног писма и који би донео казнене одредбе уколико се ћирилица не користи.

У наставку излагања Антонић је навео неколико сјајних примера из историје српске демократије, потенцирајући да ми нисмо, како је рекао, увозници демократије, већ напротив, међу првим весницима тог облика уређења политичких односа у Европи и то још с почетка 19. века. У вези са тим, подсетио је да је Србија била једна од првих земаља која је увела систем тајног гласања. Али и док је важио модел јавног гласања, почев од 1825. године, све то је подсећало тада на суверену демократију. Питајући се зашто, дао је респективан одговор – зато што је тада становништво Србије, претежно сељачко и пољопривредно, економски било независно од државних власти али и од утицаја из вана.

Други ниво који дефинише карактер демократије, према мишљењу Антонића, јесте законодавство. Истакао је поводом тога најбитнији елеменат – да ли законе заиста доноси скупштина или она добија те законе са стране, или мора да их носи некоме другоме на увид. Нагласио је поводом тога, да је стање у Србији све само не суверена демократија која самостално доноси законе, наводећи пример доношења закона који регулише област културе и информисања, када је још увек актуелни министар, када су га питали где је јавна расправа, одговорио како је нацрт закона био у Бриселу и тамо добио зелено светло.

Професор Антонић је нагласио да се наши закони мање-више преводе и то се назива „хармонизација законодавства“, те да је тај процес идентичан онима кроз који су прошле све новопримљене чланице ЕУ. Навео је као еклатантан пример Бугарске, где су поједини закони усвајани на енглеском, зато што се радило наводно о хитности, уз обавезу да се касније преведу на бугарски језик. Антонић је констатовао како ми још увек нисмо дотле дошли, али то је тај облик колонијалног законодавства, односно колонијалне демократије.

И трећи ниво, где се такође може правити разлика између колонијалне и суверене демократије, јесте ниво доношења конкретних политичких и привредних одлука. То је оно, како је професор педантно уочио, када ММФ тражи да струја поскупи у Србији, а затим додао како изгледа у пракси манипулисање народом: „Сада, ево, пред изборе, оно што највише могу да обећају ови људи који сматрају да ће добити гласове и формирају следећу Владу, јесте да ће да се труде да убеде ММФ да струја много не поскупи, затим да убеде ММФ да се много службеника из јавног сектора не отпусти и тако даље“.

Зато је став Антонића да, чак и када је реч о текућим економским и дневнополитичким одлукама, редовно добијамо неку врсту упустава, налога, ставова са стране – потпуно утемељен. Јер, бирачи гласају на изборима за политичке и економске програме, формира се Скупштина, Влада, али се ништа од тих економских и политичких програма не спроводи, него се чекају упутства и наређења са стране, из Брисела или Вашингтона.

У том смислу, разлика између суверене и колонијалне демократије је јасна и несумњива, тврди Антонић. Ипак, његов став је да демократија има својих озбиљних мана, али је демократија најбољи облик политичког система за обичног човека, зато што његов глас у коначном нешто вреди. Он може бити упућен и против владајућих структура и оне, какве год да су, од тога зазиру и такву чињеницу имају свакако у виду.

У вези са демократијом, на крају је професор Антонић упутио апел и понудио савет дословно следећим речима: „Да са прљавом водом из каде не избацимо и дете; мора да се каже „Не“ колонијалној демократији, али то не значи да се залажемо за неке друге облике ауторитаризма, макар он био и просвећен, зато што је демократија једна врло прихватљива и добра алтернатива“.

Видео приказ конференције 5 (Излагања: Милашиновић, Антонић)

 Стефан Каргановић, правник и публициста

У једном од најуспешнијих излагања која су се у последње време могла чути поводом Босне и Херцеговине и Републике Српске, господин Стефан Каргановић (тема: „Шта је западна демократија донела Републици Српској“) је темељно појаснио стање демократских, тачније политичких односа и кризе на тим просторима у минуле две деценије, а затим се критички, на бази необоривих аргумената, изванредно осврнуо на време садашње и убедљиво предочио процесе који ће највероватније уследити у блиској будућности.

Појаснио је да су у Дејтонски споразум лукаво уграђени многи политички институти како би се створио привид демократског уређења, али је од тренутка потписивања 1995. године отпочело сузбијање демократског процеса у Босни и Херцеговини и посебно у Републици Српској. Недемократичност тог споразума се огледа у флагрантном невођењу рачуна о стварним жељама и аспирацијама грађана Босне и Херцеговине. То се испољава, пре свега, у принудно наметнутим политичким оквирима који сметају свим конститутивним заједницама.

Имплементација правог циља који Каргановић дефинише као – централизовање Босне и Херцеговине под „пуним спектром“ контроле западне алијансе – било је предвиђено да отпочне две или три године после тога, када се духови мало смире, али опет без упита или одобрења људи који у тој земљи живе. Као да и то гажење основних демократских начела није било довољно, Босна и Херцеговина као политичка целина, и њени ентитети појединачно, са свим својим формално изабраним чиновницима, Дејтонским споразумом били су потчињени страном „високом представнику.“

Констатујући да и није потребно претерано се бавити појединостима вијугаве политичке историје ове „немогуће државе“ од 1995. наовамо и занимљивом темом њеног интерактивног односа са „демократским технологијама“ увезеним са Запада, с обзиром да је историјат наведеног мање-више познат јавности, Каргановић се фокусирао у даљем току излагања на специфичне аспекте примене тих технологија.

Подсетио је присутне да се под видом покушаја класичне „обојене револуције“ то догодило 2014. године, неколико година после још увек недовољно разјашњеног разлаза између демократски изабраних носилаца власти у Републици Српској са – до не тако давно пре тога – њиховим благонаклоним западним спонзорима.

Дајући специфичну дефиницију „обојене револуције“ коју је назвао „мимикрија народног бунта“, са низом спољашњих карактеристика аутентичног догађаја али са садржајем који се од привида суштински разликује, констатовао је да се методологија ове врсте преврата своди на релативно прост шаблон и то тако да руководство увек делује из позадине, док су јавни учесници мобилисани у служби коначних циљева који су већини нејасни, или потпуно непознати.

„Хибридни рат“ је, како је Каргановић истакао, то исто само мало друкчије. Субверзивни циљ је апсолутно исти, али он се остварује увезаном применом вишеслојног спектра дејстава и то је главна разлика. Навео је да је, по дефиницији Ростислава Ишченка, „хибридни рат мешавина политике, дипломатије, економије, финансија, информационих технологија, и тек у последњој инстанци класичних војних акција.“

У вези са тим, он је подсетио да се Републици Српској 2014. догодио покушај „обојене револуције,“ али прилично нестручно планиране и трапаво изведене. Додао је да ће оно што највероватније следи у скорије време бити далеко боље организовано, вишеслојно и да свакако неће бити класична „обојена револуција“, већ квалитетно осмишљени „хибридни рат“, за који се може рећи да је увелико у току.

Према Каргановићу, у случају „обојене револуције“, лажни утисак је да су протагонисти процеса искључиво домаће друштвене организације и политичке снаге, а у случају „хибридног рата“ још и то да је евентуално видљиво учешће спољашњих чинилаца изазвано неподношљивим унутрашњим приликама, што даје привид легитимитета спољашњој интервенцији, уколико се донесе одлука да до ње дође.

У обе варијанте, непосредни, али прикривени циљ процеса је смена неподобног режима и његова замена новом групом управљача који прихватају тесну политичку сарадњу са иностраним организаторима и финансијерима преврата. Процес се одвија на фону вешто артикулисане јавне платформе која не одражава стварне циљеве организатора и извођача, али је демагошки срачуната да привуче и инструментализује најширу масовну подршку, или барем да формира довољно поуздане „упоришне тачке у друштву“ и да их затим усмери на жељени начин.

Каргановић предвиђа да ће, сходно својим културолошким обрасцима, противничка страна само преиспитати своју тактику и исправити почињене грешке из неуспеле операције 2014. али да од стратешког циља – свргавања руководства РС – неће одустати.

Следећи став и процена Каргановића заслужује изворни цитат: „Да би се догађаји сместили у одговарајући оквир, није на одмет прецизирати циљеве наведених операција. На првом месту то је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану Босну и Херцеговину која ће у потпуности бити потчињена страном фактору. Затим, политичко уклањање непогодног играча, Милорада Додика, који више не пристаје да свесрдно сарађује на остварењу првог циља или других делова прописане агенде. Поред тога, без обзира на оцену објективног учинка његове политике, чак можда и не својом вољом, Додик је израстао у локалног харамбашу који се, често на граници дрскости, барем реторички упушта у оспоравање многих империјалних смерница. Он зато мора бити сломљен и кажњен, не зато што је озбиљан супарник империје, већ као дидактички пример другима који би, у противном, могли поћи забрањеним путем недовољне послушности“.

У даљем је Каргановић навео да ће се, поред опробаног адута – Сребренице – без ког је сваки разговор о укидању „геноцидног ентитета“ незамислив, на столу наћи и низ допунских мера. Као што је, рецимо, финансијско гушење РС, вештачко изазивање неликвидности срачунато да генерише нарастајуће незадовољство и слично.

Не сме се изгубити из вида, такође, присуство искусних и фанатизованих ратника, носилаца радикалних верских учења која у Републици Српској и њеним установама виде свог главног идеолошког непријатеља. У одређеном тренутку могло би доћи до сукоба са паравојним снагама на појединим тачкама у РС, изазваних са циљем да се произведе утисак о угрожености исламског становништва. То ће бити подлога за интернационализацију вештачки распириване кризе, па самим тим, ако устреба, и страну оружану интервенцију.

Најзад, и то је најважније према Каргановићевом виђењу, у предстојећој „хибридној“ фази пета колона ће и даље бити присутна и извршаваће задатке, али више ће деловати у помоћној улози и са маргине. Можда не видљиву али главну субверзивну улогу у задавању завршног ударца преузеће екипа коју Дугин назива „шеста колона.“ То су особе које су уграђене у структуре власти, многи од њих су савршено ушанчени, декларативно подржавају шефа и његову политику, али фактички, из разлога личног опортунизма или зато што су заврбовани, систематски подривају оно што им је дужност да бране.

Каргановић је упозорио, и на то треба обратити посебну пажњу, да се по најважнијим питањима Република Српска понаша двосмислено. Међу таквим ставовима истичу се уверавања западним званичницима да је РС и даље опредељена за пут у Европску унију, подвлачи се приврженост владе „реформској агенди,“ а то је шифра за економски разорне мере које западне финансијске установе диктирају у циљу наметања што тежег положаја дужничког ропства, затим усвајање „Закона о раду“ по мери страних инвеститора који се највероватније никада неће појавити, али истовремено неспособност, или недовољан труд Владе да у Скупштини, где има већину, обезбеди усвајање заиста неопходног „Закона о невладиним организацијама“, као једну од најелементарнијих заштитних мера.

Затим, необјашњиво је игнорисање Развојне банке земаља БРИКС-а и повољних услова које она нуди, у корист зеленашких аранжмана са западним финансијским установама, одустајање од референдума о правосуђу на нивоу БиХ, што многи тумаче као акт политичког самоубиства и, да би заокружили слику, приметно одступање од критичког става у односу на Сребреницу, чиме се задовољава један од кључних захтева Запада, са далекосежним негативним моралним и политичким последицама по Републику Српску.

И зато је, на основу свега изреченог и процењеног, Каргановићева порука на крају излагања за сваку похвалу и наук: „У сучељавању са противником који је материјално неупоредиво јачи, потпуна мобилизација целога народа, са недвосмисленим и поштено артикулисаним циљевима, једина је шанса за опстанак“.

Славка Којић, адвокат и аутор на Фонду стратешке културе

У веома садржајном, критичком осврту, госпођа Славка Којић (тема: „Најављени пројекти у измени Грађанског права“) је упозорила шта се све Србији спрема од стране протагониста такозване западне демократије на пољу грађанског права. Детаљно је протумачила главне ставке Нацрта Грађанског законика који је увелико у јавној расправи, истичући да се као разлог за доношење тог прописа наводи да је кодификација неопходна како би се и наша земља, са својим законодавством, нашла заједно са осталим земљама у оквирима такозване европске породице права.

При том се, како је Којићева приметила, истиче да је постојећа законска решења наводно неопходно осавременити, доградити и усагласити са решењима ратификованих међународних конвенција, другим међународним стандардима, а нарочито са правом Европске уније и смерницама које отуда долазе.

 Према њеном ставу, на основу наведеног се може закључити да се кодификацији приступило само привидно, из разлога техничког уобличавања постојећих прописа, како би се на једном месту нашао „корпус свих грађанских субјективних права“, а да је стварна и превасходна намера била да се предложеним изменама, пре свега породичног права, опипа пулс нашег народа и провери какве ће бити реакције на предложена решења, која по својој суштини представљају прави удар на православну културу, духовност и светосавски идентитет нашег народа.

Којићева је истакла да се у Нацрту законика, између осталог, предвиђа „право на еутаназију“ које је дефинисано као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, ако се испуне прописани хумани, психо-социјални и медицински услови. Наведена одредба представља афирмацију идеје да човек сам одлучује о тренутку своје смрти. Јасно је да ни један човек није сам себи даровао живот па га, сходно томе, не би смео сам себи ни одузимати, те да друштво које у својој основи носи православне вредности, уколико жели да те вредности у будућности задржи и негује, никада не би смело легализовати идеју о еутаназији. Сем тога, изјава воље дата у условима тешке болести о прекраћивању властитог живота, тешко да би се могла сматрати одлуком здравог и нормалног човека који слободно изражава своју вољу, и у самом старту би се могла поставити питање способности за расуђивање особе која такву одлуку доноси.

У даљем излагању је истакла да Нацрт Грађанског законика, у делу који говори о „ванбрачној заједници и слободи рађања деце“, садржи посебну белешку у којој се наводи следеће: „У јавној расправи неопходно је да се свестрано сагледа могућност законског регулисања истополних заједница, посебно уважавајући различита мишљења, ставове и аргументе који би били правно релевантни у евентуалној припреми посебног закона“. Оно што је индикативно јесте чињеница што Нацрт, за разлику од сада важећег Породичног закона, предвиђа да и мушкарац, а не само жена, слободно одлучује о рађању деце, што говори о даљим намерама законодавца везано за разраду идеја о родној равноправности, које би у будућности очигледно обухватиле и варијанту да трансродни мушкарац носи и рађа дете. Уколико би се остварила идеја о легализацији истополних заједница, како је Којићева устврдила, то би аутоматски за последицу имало и право таквих партнера да усвајају децу.

Затим је упознала присутне на конференцији, да је „рађање за другог“ такође новина коју нуди Нацрт законика. Уговор о рађању за другог би се закључивао између жене која носи и која ће родити дете (сурогат мајка), са једне стране, и супружника или ванбрачних партнера – намеравних родитеља (могуће и истог пола уколико се усвоји идеја о истополним заједницама). Нацрт даље предвиђа услове за закључење уговора везано за немогућности зачећа природним путем или због озбиљне болести од преношења наследне болести на дете, с тим што одмах треба нагласити да је наведена одредба изузетно подложна злоупотребама. Предвиђено је да би се уговор о рађању за другог оверавао у ванпарничном поступку од стране судије који би проверавао испуњеност медицинских услова за примену одредаба закона који се односи на рађање за другог.

Оно што је нарочито интересантно код овог правног института, јесте да се жена која је родила дете не сматра мајком и дужна је по рођењу детета исто предати намераваним родитељима. При том, уколико се током трудноће на основу научно-медицинских сазнања установи да се може очекивати да се ће се дете родити са тешким телесним или душевним недостацима, намеравани родитељи могу захтевати од сурогат мајке да прекине трудноћу, што би она у том случају била дужна и учинити. На који начин и са којим степеном вероватноће би се евентуалне компликације на плоду утврђивале, то није могуће поуздано рећи, али је већ сада јасно да је и ова одредба врло ризична са аспекта могућности различитих злоупотреба.

Којићева је подсетила, такође, да Нацрт предвиђа да у нарочито оправданим случајевима уговор о рађању за другог може закључити и жена или мушкарац који живи сам, а о испуњености услова у виду „нарочито оправданих разлога“ одлучивало би се такође у ванпарничном поступку. Ове одредбе би отвориле даљи пут да деца која се зачну и роде на описани начин, заврше, што је посебно опасно, у истополним заједницама, неовисно од тога да ли су те заједнице легализоване или не, из разлога што се ванбрачне заједнице заснивају неформално, те не постоје никаве евиденције о истим.

Којићева је нагласила, и то је практично најважније, да наведене одредбе Нацрта Грађанског законика немају своје упориште у међународном праву, а ни у Уставу Републике Србије. Пре свега, одредбе о еутаназији су супротне међународним конвецијама које штите и афирмишу право сваког човека на живот, а не обрнуто. Такође, брак и породица, као природна и основна ћелија друштва, су такође заштићени свим најважнијим међународним конвенцијама, а при том у тим конвецијама нема ни трага о истополним заједницама или о могућностима да се легализује било какво стање противно оном које је у складу са природом.

Подсетила је да „Општа декларација о правима човека“ усвојена Резолуцијом Генералне скупштине УН и прихваћена од стране свих држава чланица УН, у одредби чл. 3 предвиђа да свако има право на живот, слободу и безбедност личности. Право на склапање брака и на оснивање породице имају пунолетни мушакарци и жене без икаквих ограничења, а породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту од друштва и државе.

Такође је нагласила да и „Међународн пакт о политичким и грађанским правима“ гарантује да је право на живот неодвојиво од човекове личности, те да је законом заштићено, па сходно томе нико не може да буде произвољно лишен живота. Породица се дефинише као природни и основни део друштва и као таква има право на заштиту друштва и државе, а право на склапање брака се признаје човеку и жени када су дорасли за женидбу.

„Конвеција УН о правима детета“ предвиђа да су у свим активностима које се тичу деце, од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела. Одредбе ове Конвенције о интересу детета су очигледно игнорисане приликом сачињења Нацрта, јер ни једна од одредаба које се односе на рађање за другог не задовољава правни стандард најбољег интереса детета, већ напротив, предност даје интересима других лица.

Којићева је на становишту да су одредбе Нацрта грађанског законика очигледно замишљене као ефикасан метод за преумљење српског народа и усмерене су на промену и преобликовање идентитетске и националне свести, која је неодвојиво повезана са традиционалним схватањем породице и друштва, у духу православне културе и учења.

Познато је да је Србима својевремено поручено да не могу у Европу са Светим Савом, па је јасно да ће они морати да се одрекну самих себе и своје прошлости, како је истакла Којићева. И у вези са тим је наведени законски Нацрт на крају окарактерисала као један од пројеката тзв. хармонизације националног права са наднационалним ЕУ правним поретком, што је недвосмислено дефинисала као поступак бруталне глобализације и колонизације на делу.

Видео приказ конференције 6 (Излагања: Каргановић, Којић)

Душан Ковачев, публициста и аутор на Фонду стратешке културе

У надахнутом излагању које је обиловало чињеницама и релевантним упоредним показатељима, господин Душан Ковачев (тема: „Увоз „западне демократије“ као прикривена феудализација Војводине“) је подсетио на изразито непријатељски став западних сила према Србији, које су након деценије оружаних дејстава и међународних притисака, од 2000. године завеле „демократски“ режим у којем су примениле, практично неоружане облике агресије, нарочито финансијске и пропагандно-психолошке. Основна последица је увоз неоколонијалног поретка из држава агресора под демократским параваном и наступајућа феудализација Војводине.

Детаљно рекапитулирајући политичку и економску ситуацију у АП Војводина током изузетно тешких 1990-их, Ковачев је истакао да су се управо тада појавили они који ће се залагати за што самосталнију северну српску покрајину, која би била под покровитељством Запада, а они лично уживали у вршењу јавне власти, утицаја, у почастима и личном приходовању без одговорности.

Затим је наставио износећи да се демократска форма смене режима одиграла свега годину дана након НАТО агресије у складу с политиколошком доктрином Керола Квиглија да „оружје предсказује демократију“. Финансијски капитал Србије се вратио у виду приватних „страних банака“ чији хронични дужник су, како је нагласио Ковачев, по укидању јавног привредног банкарства, постали скоро сви домаћи привредни субјекти и велики део домаћинстава.

Аутономашка номенклатура Војводине стекла је већину посланичких места у Скупштини АПВ након петооктобарских промена и њихова политика, која до тада никад није уживала значајно поверење гласача, је вештим манипулисањем убрзо избила у први план.

Тако се догодило, како је Ковачев нагласио, да су тајкуни до 2007. године претворили трајни закуп пољопривредног земљишта у власништво, поставши велепоседници Војводине. До 2015. године су аутономашке власти сасвим упропастиле Развојну банку Војводине и низ покрајинских финансијских установа. Пактом републичке и покрајинске владе финансијски органи покрајине су практично претворени у „проточни бојлер“ свих републичких плаћања на територији Војводине. Сви евроатлантски фактори су подржавали баш овакву власт у Војводини.

Ковачев је посебно апострофирао да су пољопривредници Војводине системски утерани у корупцију политиком субвенционисања пољопривреде по обрађеном хектару. Велепоседници су лако заобишли забрану субвенционисања велепоседа издајући земљу у закуп под покровитељством политичара. Тиме је неодрживо пословање земљорадницима-закупцима, пружало илузију добити. Остали су безбрижни према инвазивном увозу производа из ЕУ, који је по примени ССП-а упропастио независне пољопривреднике.

Навео је карактеристичан пример који се одавно и потпуно сулудо одомаћио наочиглед целокупне српске јавности, и који говори више него било који други пример, истичући да Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) посебно, али и остале странке, као и Радио Телевизија Војводине (РТВ), војвођанске ратаре и произвођаче срамно проглашавају „паорима“, иако тај израз означава пропалог феудалног кмета.

Подсетио је да је Вучићев режим, са којим аутономаши блиско сарађују, драстично смањио пољопривредне субвенције и тиме створио услове да пропали српски пољопривредници и тајкуни што јефтиније распродају земљу глобалистичком капиталу. Време распродаје земље странцима је већ заказано, 2017. година. Ово већ спремно чека рокфелеровски капитал. Пољопривредници Војводине данас су плен банака и државе због немогућности плаћања нараслих зеленашких хипотекарних кредита и јавних обавеза^..

У наставку излагања Ковачев је констатовао да се у Србији након 2001. године демократске установе уподобљавају кадрирањем НАТО симпатизера уз финансијску подршку Запада. У условима тоталне медијске контроле јавности, НАТО дипломатија може подржати обнову сепаратистичког покрета у Војводини.

Према његовом мишљењу, све што се данас назива „моделом западне демократије“ само је злоупотреба у интересу западних хегемониста и извоз проблема империјалистичких елита моћи, што је већ виђено у виду два тоталитаризма 20. века, а сада у виду неолибералног глобализма кога срамно представљају као најбољу савремену модификацију демократије.

Српски народ у борби за суштинску демократизацију друштва, како је на самом крају маестрално закључио Душан Ковачев, мора постићи посебан предуслов – стабилно место у међународном поретку заснованом на међународном праву. А то ће бити могуће чим Срби напусте зависнички менталитет и када схвате да су главна зла садржана у ставу да „међународно право не постоји“, као и рајинском и паорском менталитету којег им непрекидно намећу страни империјалисти.

 Драган Крсмановић, пуковник у пензији и историчар

На почетку сјајног излагања, господин Драган Крсмановић (тема: „Демократизација као покриће а пропаганда и медијске манипулације као средство за уништење националних држава – пример СФРЈ“), осврнуо се на савремену теорију која говори о перманентном и сведимензионалном рату. Рат се одвија, како је нагласио, не само у војној, већ и у економској, културној, дипломатској и свим другим сферама, те се данас може говорити и о перманентном пропагандном рату чија је жртва истина.

Потенцирао је у вези са тим потпуно нови вид ратовања у савременим условима, познат у теорији и пракси под називом „неокортикални рат“, који се показао као најаче средство за покоравања бројчано малих народа. Крсмановић је подсетио да неокортикални рат представља сврсисходан и интензиван утицај на свест људи ради сламања њихове воље. Ова дејства се проводе плански ради потчињавања људи и народа интересима нападача, првенствено путем масовних медија, специјалних средстава за електромагнетне утицаје на мождане центре, као и другим облицима деловања на психу људи.

Крсмановић је устврдио да је овакав рат усмерен на три циљне групе: (1) на сопствено јавно мњење које треба придобити за циљеве рата и обезбедити његову подршку, (2) на међународно јавно мњење које мора агресију прихватити и (3) на јавно мњење жртве које мора стећи утисак да је само криво.

У даљем излагању Крсмановић констатује, да су демократија и пропаганда међусобно повезане. Па тако, без демократије ни пропаганда не би имала значај који данас има. Управо је илузија да народ о нечему одлучује довела до потребе да се то народно мишљење – јавно мњење, почне обликовати како би се добила подршка за одлуке које су скројене у уским круговима моћи.

Према његовом суду, пропаганда је намерни и систематски покушај обликовања перцепције и манипулисања спознајом и понашањем у циљу изазивања реаговања које је у интересу пропагатора. У настојању да се феномен пропаганде ипак прецизније дефинише, многе модерније теорије усвојиле су неколико заједничких одредница, које пропаганду схватају као скуп посебних техника комуникације у циљу масовног утицаја, или сугестије, кроз манипулацију симболима и психологијом масе и појединца.

У вези са наведеним, Крсмановић повезује и наглашава да успостављање нечега што по својој форми и садржини представља „нови светски поредак“ у сваком случају заслужује да се третира као рат, био он вођен војним или невојним средствима, посебно јер би успостављање тог поретка по последицама било равно окупацији, губитку националне независности и промени не само форме, већ и садржине традиционалног начина живота и вредносног става заједнице.

Цитирајући давнашње изјаве Бжежинског и посебно Дејвида Рокфелера, истакао је да се свет креће у правцу стварања наднационалних центара моћи који ће издавати налоге владама и контролисати их, без обзира на вољу народа. Све то показује какав се свет пројектује и колико је места за демократију у њему.

Све наведено је повезао са одлуком о разбијању СФРЈ која је донета још на почетку Хладног рата, а њена оперативна фаза је отпочела 1972. године, када су западни центри моћи одлучили да ту државу разбију на републике и „усисају“ у свој политички и војни систем. Од тада су поједине полуге моћи радиле на реализацији јединственог плана, при чему су приче о демократији западног типа и тржишној економији биле полазне тачке око којих се плела мрежа. Дакле, свеобухватни медијски рат са планирањем, организовањем, реализацијом, контролом и координацијом, од припреме до асанације бојишта. Мада медији нису испалили нити једну гранату, они су једни од најодговорнијих за атмосферу насиља.

Тежиште деловања у медијском рату приликом разбијања СФРЈ, западни центри моћи су усмерили према сопственој и светској јавности. Појавили су се изрази „етничко чишћење“ и „конц-логори“, а емотивни набој је био тако снажан да му се није могло супротставити, истакао је Крсмановић.

Нагласио је да су се УН, због опште ерозије међународног права и слабљења њихове улоге, уместо да постану заштитник међународног поретка, ставиле у функцију његовог рушења.

Затим је врло детаљно говорио о наставку наведеног процеса и реализацији одлуке западних сила да се отпочне са оружаном агресијом на СР Југославију, како би се она касније потпуно територијално и на све друге начине разбила. У вези са тим, подробно је информисао учеснике конференције о познатом случају „Рачак“ (али и другим, као што је измишљена операција „Потковица“), који је искоришћен као повод за почетак рата. У стварности то је била врхунска (иако провидна) манипулација светског јавног мњења, која ће за мање од деценије бити и званично демистификована, но без било каквих последица по протагонисте те прљаве преваре.

Крсмановић је истакао да је рат на Косову и Метохији показао да Србе не треба потценити. Мада изложени доста траљавој властитој пропаганди коју је организовала власт, показало се да је историјски рефлекс и осећај припадништва властитом народу и традицији далеко више укорењен међу Србима, него што су то страни центри моћи могли да процене.

Нагласио је да је Русија свакако извукла озбиљне поуке из сукоба на просторима бивше СФРЈ и посебно током агресије на СРЈ, тако да, у коначном, није допустила да буде потучена у медијској сфери. Напротив, прешла је у отворену офанзиву и скоро па поразила збуњеног запдног противника.

Посебно је апострофирао да долазак квазидемократије западног типа чији смо сведоци данас, не би био могућ у традиционалну, православну и уређену државу Србију. Србију је било најпре потребно економски и културно девастирати да би могла конзумирати такву демократију. Првенствано је требало осиромашити људе и учинити их економски зависним, практично робовима, да би им се онда кроз квазидемократију могло понудити „спасоносно“ решење.

На самом крају је изнео прецизан и утемељен став да је, од почетка отвореног ангажовања Запада на просторима СФРЈ, прича о демократији била само изговор за реализацију геостратешких планова о разбијању једне суверене земље и њено економско, политичко и војно покоравање. Демократија никада није била циљ већ оружје у реализацији овог плана. Данас, како је закључио, Срби можда јесу добили демократију западног типа али су изгубили слободу, а без слободе никаква демократија не може помоћи ни појединцима ни народима.

Видео приказ конференције 7 (Излагања: Каргановић, Којић)

---

Извор: Фонд Стратешке Културе