Конференција „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990 – 2016“ (1) – видео

Фонд стратешке културе из Москве је, у сарадњи са удружењем Последња линија одбране из Београда, организовао 17. априла 2016. године међународну научну конференцију под називом: „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990-2016“.

Како је у поздравном обраћању учесницима и гостима конференције истакла др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник Фонда стратешке културе, опште је познато да је запад на балканске просторе стигао под разним изговорима. Од потребе да интервенише у решавању хуманитарних питања и проблема, до жеље да „понуди“ демократизацију друштвених и политичких прилика и токова.

С тим у вези и даље су, или, прецизније, тек сада су актуелна нека веома важна питања, као што су – шта смо након свега добили, шта је у коначном Запад створио на овим просторима у новоствореним државама, да ли је то условно речено, систем или антисистем?

У покушају да дају валидне одговоре и протумаче домете демократије западног типа на простору бивше Југославије и посебно на српским вековним територијама, на конференцији су учешће узели еминентни стручњаци, као и аутори Фонда стратешке културе.

Говорили су: мр Ања Филимонова, академик Коста Чавошки, проф. др Слободан Антонић, др Андреј Корибко, др Предраг Ћеранић, др Зоран Чворовић, Александар Павић, Бранко Павловић, Стефан Каргановић, Ратко Личина, Џевад Галијашевић, Горан Јевтовић, Владимир Вуковић, Драган Милашиновић, Драган Крсмановић, Славка Којић и Душан Ковачев.

У два наставка ћемо, са видео-материјалом у продукцији ФСК-а, пренети сажетак или пресек најзанимљивијих делова излагања свих учесника, са нагласком на основним ставовима, порукама и закључцима који су се током конференције чули.

ПРЕГЛЕД ИЗЛАГАЊА – САЖЕТАК

Александар Павић, политиколог

У уводном, афирмативном излагању, Александар Павић (тема: „Анти-демократски“ увоз „демократије“) је отварајаћи скуп, информисао присутне због чега је изабрана наведена тема, те зашто баш у овом времену, дајући одговор да је то управо због предстојећих „демократских“ избора. Нагласивши да је дошло време да се подвуче својеврсна црта, сведу рачуни и направи ретроспектива догађаја, који су се одиграли на овим просторима у протеклих 25 година, са основним циљем – извући поуке за оно што предстоји, а што није нимало блиставо и обећавајуће.

У вези са тим је нагласио, да јасно може да се лоцира главни и одговорни уредник свих дешавања на овом простору, а то је несумњиво политички Запад. И додао да је то било разумљиво 1990. године, после рушења Берлинског зида, када су сви народи који нису живели западно од Берлинског зида били гладни онога што су сматрали да је слобода, што су сматрали да је демократија. Међутим, уместо тога, историја се вратила на велика врата. Али се није вратила сама од себе, вратила се у најгорим облицима, због тога што је „демократски“ Запад видео у тој ситуацији прилику не за успостављање новог глобалног благостања, чије плодове би убирали и они којима је то претходно ускражено, већ за улажење у „брисани простор“, ради преузимања контроле над земљама и народима који је тек требало да окусе „слободу и демократију“. Уместо „демократизације“, процес је кулминирао садашњим стањем, где није само Балкан нестабилан, него практично цео свет.

Посебно је апострофирао да је охрабривање сепаратизма и поништавање било какве шансе за озбиљан дијалог ради мирног решавања кризе у бившој СФРЈ ишло од Немачке и Ватикана као водећих експонената тога времена. И да се на том примеру може лоцирати кривица западног фактора, што је довело до оружаног сукоба и до крвавог грађанског рата у бившој Југославији.

Нагласио је да се мора говорити о ’99-тој и НАТО агресији, којом су прекршене све норме послератног међународног поретка, од Хелсиншког акта, до покретања агресије мимо Савета безбедности. Да се мора говорити о ономе што се претворило суштински у обојену револуцију 5. октобра 2000. године. Наравно, нису оних пола милиона обичних људи колико је тог дана изашло на улицу били „плаћеници“, али многи кључни фактори, политички актери тог догађаја, режисери, и они који су највише накнадно политички, економски и друштвено профитирали, свакако јесу били плаћени, свакако јесу били у функцији, свакако јесу били инструментализовани. Не од стране Русије, не од стране Кине, већ од стране западних држава. На првом месту САД.

С тим у вези, уследило је врло конкретно тумачење постпетооктобарских дешавања када су сви токови у друштву и држави дефинисани као „демократско питање“. Посебно питање Косова и Метохије у вези са којим се наглашавало „само да нам дође западна демократија и ствари ће почети да се решавају саме од себе“. Напротив, није се десило тако. Притисак да се Косово и Метохија отцепе од Србије управо се појачао после петог октобра. Опет под диригентском палицом Запада и процеса тзв. демократизације. Подстакнути су и легитимисани најгори елементи међу косовским Арбанасима – терористи, трговци органима, трговци дрогом, кријумчари људи. Они су ти које су западне силе промовисале у државнике који су насилно извели акт сецесије 2008. године, уз подршку опет западних држава.

Павић је подсетио учеснике скупа да је у исто време спроведена пљачкашка транзиција. Осим у неколико изузетака у свим тим нетранспарентним транскацијама, у целој тој поставци приватизације после 2000. године, опет могу да се виде искључиво западни рецепти.

На крају излагања је закључио да је јасно да народи у бившој Југославији живе много горе него што су живели пре избијања југословенске кризе. Појединачно и колективно. Цео овај простор није стабилнији, него је нестабилнији но што је био ’90-те, са тенденцијама даље дестабилизације, у којима се опет распознају западни прсти. Од дешавања у Македонији, до скоро насилног гурања Црне Горе у НАТО пакт, до константних притисака који се врше на Р. Српску.

Те је стога оправдано питање које је Павић поставио – шта су резултати тих рецепата? Да ли живимо боље, да ли постоји нека перспектива да се живи боље и мирније ако се иде истим путем, да ли сви припадамо колективној лудници те ћемо наставити да радимо оно исто, путем чега смо и дошли у такав амбијент.

Понуђени одговори из његовог обраћања практично су на дохват руке.

Бранко Павловић, адвокат

У инспиративном обраћању кроз изношење актуелних примера како оних са глобалног нивоа, тако и са домаће сцене и кроз релевантно тумачење, Бранко Павловић (тема: „Да ли западна демократија нужно даје овакве резултате на нашим просторима?“) је истакао да ова врста западне владајуће демократије, нужно даје резултате какве имамо, не само код нас него на много ширем простору. Нагласио је да је целокупни тзв. демократски процес потпуно испражњен од садржине и да више нема ни о чему суштински да се расправља, ни да одлучује, ни да претаче у прописе, нити да се то касније спроводи. Све је измештено негде са стране и долази као готов пакет.

Лоцирао је почетак тих процеса на период с краја ’80-тих и почетка ’90-тих, наводећи као пример, али и као преломни тренутак озбиљне манипулације и урушавања изворне демократије, америчке председничке изборе 1992. године. Тада се догодило да се бескрупулозно злоупотребљавају поред осталог и статистички подаци о бруто друштвеном производу САД, како би се смањио политички рејтинг Џорца Буша и створили услови да се на челну позицију доведе Бил Клинтон, кандидат глобалистичких, корпоративних моћника, који су се увелико позиционирали у врху САД.

У даљем излагању Павловић се осврнуо, кроз призму глобализма и свеопште корпоратизације у свету, на домаће, српске прилике у постпетооктобарском периоду. Аналазирао је разлике и сличности влада које су предводили Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић и закључио да су и један и други, као персонификација глобалних, неоколонијалних токова, поклекли пред ударима и захтевима. Извео је у вези са тим сјајну паралелу са случајем Словеније и навео пример како Запад преко својих оперативних полуга ствара амбијент за политичко и економско разваљивање држава које стави под своју контролу – „само ви правите системе, све је то у реду, али ми распоређујемо своје људе, и када то урадимо, за нас та ваша правила не важе“.

Павловић је кроз још неколико примера из домаће и светске праксе истакао, да се није грађанин Србије предао без борбе. Он се борио, али су му се непрекидно потурали актери који су мислили једно а у пракси спроводили друго, односно нудили једно, да би се накнадно „преокренули“, односно променили политичку оријентацију после избора. Као најсвежији пример, као својеврсну парадигму наше несреће, је навео – „ви имате људе на листи Александра Вучића који су против Европске уније, али су на тој листи и говоре о светлој будућности“.

Закључио је да се под флоскулом демократизације пласира најобичнији страни корпорацијски интерес, који се потом обезбеђује безбедносно, војно, медијски, културолошки. Заступници тог интереса су заинтересовани за празан терен, „да могу да играју како год им падне на памет“.

Поентирао је на крају, истичући да ће се у Србији природно подићи бес противу тог западног модела демократије и да постоји реална опасност да млађи људи одбаце идеју демократије у целини. То је врло опасно, а још је опасније да се не разуме да овде у Србији не постоји никаква политика, осим како да се прикривено, са што мање отпора спроводи страни корпорацијски интерес. За почетак мора се тога постати свестан и морају се вући адекватни потези, како би се дошло у позицију ослобађања од преовлађујућег страног утицаја.

Андреј Корибко, геополитички аналитичар

Посебну пажњу учесника и гостију скупа, изазвало је излагање младог америчког истраживача, аналитичара и теоретичара савременог ратовања, господина Андреја Корибка (тема: „Време је сад!“), који је у инспиративном наступу извршио бриљантну анализу односа Запад-Србија, тачније, дефинисао узроке и последице, износећи предлоге и идеје како се тим тенденцијама супроставити.

Према мишљењу господина Корибка, Србија се сада налази на историјском раскршћу. Она буквално опкорачује и Исток и Запад и, за разлику од југословенског периода, није могуће да више буде неопредељена. Америка и њени ЕУ помагачи једноставно то неће дозволити, и баш као што су учинили у Украјини покушаће да силом и застрашивањем преведу Србију на своју страну.

Нагласио је да Запад никад неће прихватити Србију као словенску државу са блиским, братским и свеобухватним прагматичним везама са Русијом, те да се у том контексту Србија посматра као непријатељ предвиђен за друштвено-политички одстрел, који се већ корак по корак спроводи под мноштвом такозваних невладиних организација, које неконтролисано вршљају у њој. Још горе је, према Корбику, да су ове групе и њихови страни покровитељи преузели контролу над већином српских медија, тако да је просечном Србину врло тешко да стекне тачну слику тешког положаја у којем се његова земља налази.

Занимљив је Корибков став да је у овом тренутку Србија подређенија НАТО пакту него што је била нацистичкој Немачкој пре Хитлерове инвазије, и у вези са тим изразио своје чуђење па чак и изненађење следећим речима: „нисам помислио да би Србија, поносна Србија, срце Балкана, могла овако да капитулира.“

Констатовао је да је Србија на ивици коначног пада у западни загрљај и да ће постати још једна Хрватска, задужена, слаба, деиндустријализована и непосредно колонизована. То се догађа, већ је почело, процес је у току и убрзава се, али се може зауставити.

Међутим, како је констатовао, шанса је на помолу и на дохват руке, а то је да Србија први пут у својој историји има понуде од две велике силе које могу да преобликују свет – Русије и Кине. Обе имају сопствене мултиполарне, транснационалне инфраструктурне пројекте које желе да спроведу у овом региону. Указује се јединствена прилика да Србија одигра водећу улогу у руском гасоводу, како га је назвао – Балкански ток, као и у кинеском пројекту „брзе железнице“ између Будимпеште и грчке луке Пиреј, у оквиру балканског „Пута свиле“. 

Управо су због тога САД посвећене уништавању српског духа независности и претварању Србије у још једну марионетску државу попут Хрватске, и у вези са тим користе обмане, потпуну медијску контролу и неке марионетске политичаре, да би постигли оно што желе. Али, према Корибку, ако ускоро не успеју, они ће дефинитивно појачати интензитет дестабилизације, све до самог хибридног рата. „САД ће урадити све у својој моћи да саботирају Србију. Они нису ваши пријатељи, као што није ни њихова продужена рука – ЕУ. Они желе да спрече Србију да се придружи настајућем вишеполарном светском поретку. Ваш је задатак, као српских патриота, да их у томе спречите, да заштитите своју земљу на најбољи начин“. 

Наглашавајући како више нема средине, нема неопредељености, Корибко је инсистирао да се не сме заборавити шта су нам урадили осамдесетих година – када су нас бацили у дугове, деведесетих када су нас крвнички растурили и бомбардовали, прво у Босни и Херцеговини, затим и у СРЈ, а затим је закључио „они су вам узели Косово и Метохију, они су га украли, силовали и настављају да га обешчашћују сваког дана, сваког минута“. 

На крају је недвосмислено, надахнутим речима истакао како се НАТО споразуми морају одбацити како би се Србија могла спасити, те да је то патриотска дужност свих слободољубивих људи.

Видео приказ конференције 1 (Излагања: Павић, Павловић, Корибко)

Владимир Вуковић, уредник портала „Принцип“

Као једини учесник скупа са простора Црне Горе, уважени господин Владимир Вуковић (тема: „Демократија по западном шаблону је пречица за НАТО чланство“) је у детаљном осврту којим је до танчина приказао стање политичких прилика у тој бившој југословенској републици, на самом почетку излагања нагласио како је Црна Гора, поред окупиране српске територије на Косову и Метохији, најбољи пример како изгледа марионетска творевина настала по шаблону западне демократије.

У инспиративном наступу, Вуковић је поставио питања која се све ређе чују:

„Како дефинисати феномен да се данашња званична Црна Гора, али и један дио народа, одриче Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша? У том процесу самопоништавања Црне Горе, избор је пао на НАТО, како његови промотери воле да кажу – врхунску цивилизацијску вриједност, док се традиција немилосрдно гази, а историјске везе са Русијом покушавају да избришу. На који начин објаснити чињеницу да је самостална Црна Гора званично признала, на српском страдању и крви српских новомученика, успостављени државолики западни протекторат тзв. „Републику Косово“? Запитајмо се због чега је Црна Гора, временски гледано, преко ноћи постала самостална држава? Од кога је то она постала независна? На чему се темељи референдум из 2006. године, из ког се изродила тзв. независност Montenegra?“

Констатујући како је независна Црна Гора пројекат Запада и како се комплетан процес одвијао према јединственом плану, Вуковић је идентификовао САД као носиоце тог посла, док је Мила Ђукановића означио као непосредног и главног извршиоца радова, наглашавајући да је неприкосновени владар Црне Горе имао значајну подршку у такозваној српској опозицији из Србије, која је у време НАТО агресије у Подгорици и на другим локацијама чак имала и своје штабове, одакле ће се вршити припреме за петооктобарски удар у Београду.

Подсетио је у свом излагању, потенцирајући тесну координацију на релацији западне силе-домаћи извршиоци, на поруку са састанака министара иностраних послова чланица Европске уније одржаном у Луксембургу 8. априла 1999. године, када је званичном Београду дословно поручено „да би сваки потез уперен против црногорске владе имао најозбиљније консеквенце“. То се догодило само дан уочи почетка копненог дела оружане агресије на СР Југославију са простора Албаније.

Затим је Вуковић кратко рекапитулирао, истичући да се друштво као што је црногорско, које је прво изнутра психолошки и морално поражено, касније неминовно суочава са поразом на политичком и спољнополитичком плану, где царује типични образац западне демократије, са свим својим механизмима контроле, поготово оним који регулише ко може да се бави политиком. То је и разлог због којег, већ у неколико сазива црногорског парламента, нема ни једног политичког субјекта који заступа конкретно другачији политички програм од оног који спроводи режим.

Према његовом мишљењу, обрасци западне демократије подразумевају потпуну контролу политичког система у држави. У вези са тим у Црној Гори за тај посао није било већих препрека, поготово од тренутка „демократских промена“ у Србији 2000-те. Тада је могло да се крене и у пројекат тзв. „обнове независности“, јер су црногорске сепаратистичке снаге, осим у Западу, сада имале и новог савезника у петооктобарској власти у Београду. Мило Ђукановић као носилац те политике, одједном је добио брисани простор за разне врсте маневара, па и онај са прелазним решењем до самосталности – Државну заједницу Србију и Црну Гору. У тој ситуациј, истиче Вуковић, режим Мила Ђукановића није губио време и играо је најпрљавију игру, која је искључиво била усмерена против интереса Срба у Црној Гори, обезбеђујући подршку мањинских народа и спремајући терен за лажирани референдум.

Посебну пажњу у Вуковићевом излагању заслужује следеће тумачење догађаја у Црној Гори: „Оно што нас је снашло после покраденог референдума, настало је из страха да се не изгуби фалсификована независност. На тој основи је црногорска власт, уз помоћ, поново опозиционих структура, изгласала и Устав и њиме озаконила дискриминацију над српским народом, који званично чини 1/3 укупног становништва, а незванично много више од тог процента. Све је то учињено пред очима и са одобрењем Запада. Јер, доктрина увезене западне демократије на простору бивше Југославије дозвољава дискриминацију српског народа, који представља највећи проблем за њено несметано спровођење. У свођењу Срба на „прихватљиву мјеру“ гдје је год то могуће, најбоље се огледа карактер онога што се интензивно спроводи, а што се другачије не може назвати, осим као – злочин над само једним народом, српским“.

Описујући актуелно стање у Црној Гори, Вуковић је нагласио да је главни непријатељ тамошњег народа, особито српског, уствари њена власт која је потпомогнута политичким партијама, невладиним организацијама, групама „забринутих грађана“ и сличнима, који чине осовину која спроводи ограничавање слободе за сваког ко је отворено или дискретно против погубних манифестација овакве „демократије“ и одређен је као унутрашњи непријатељ.

С тим у вези је посебно нагласио да патриотизам и родољубље у таквим условима морају бити натерани на капитулацију пред силом НАТО пакта, коју промовишу његови политички војници на терену, и из власти и из опозиције. Терен је претходно припремљен неподношљивим, систематски пропагираним еврофанатизмом оних који креирају јавно мњење, те се тако дошло до ситуације да у Црној Гори од играча који су на политичкој сцени не постоји ни један политички субјект који не промовише евроинтеграције као главни политички циљ.

Нагласио је да кампања по западном шаблону демократије за учлањење Црне Горе у НАТО пакт траје од агресије на СРЈ 1999. године. Она од тада не престаје са мањим или већим интезитетом, само што је сада та прљава кампања ушла у своју завршну фазу, а карактерише је једносмерно безумље и медијско насиље над грађанима Црне Горе.

Информишући присутне на скупу о томе како власт у Црној Гори користи неспособност својих опонената на политичкој сцени и спроводи сваку замисао која јој је наређена из неке од западних амбасада у Подгорици, Вуковић је апострофирао појединачно пружање отпора слободољубивог дела народа и независних покрета отпора, попут организације „Слобода народу“, чијих неколико десетина активиста искрено и организовано манифестују противљење учлањењу Црне Горе у НАТО са позиције принципа и онога што је стварни интерес грађана.

У нади да „је права Црна Гора мирна чак и кад је на Крсту и да не губи веру“, Вуковић је поручио да борба за слободу неће престати и да ће у коначном битка бити добијена.

Горан Јевтовић, пуковник у пензији

Вршећи краћу ретроспективу догађања на простору СФРЈ са тежиштем на оружаној сили – ЈНА, њеном месту, улози и држању током преломног периода, када је од стране западних сила започет процес „демократског“ разбијања заједничке државе, Јевтовић (тема: „Демократска“ реформа Војске) је истакао да је и поред свих слабости, несналажења, организационих, идеолошких, националних и других озбиљних проблема, тадашња заједничка армија у коначном, одиграла позитивну улогу у несвакидашњем тренутку. У мери у којој је, оптерећена титоизмом као потпуно ретроградним, антисрпским, вишедеценијским процесом и издајом у властитим редовима, то могла да учини.

У коначном, од ефектива те оружане силе, како људских тако и борбених и техничких, ако ништа друго створене су три озбиљне војске којима се бранио српски народ и српске земље – Војска Републике Српске Крајине, Војска Републике Српске и Војска Југославије.

Подсетио је да је током периода ’90-тих, уколико се изузму тежи проблеми на војном плану у Републици Српској Крајини али кроз призму објективног сагледавања тадашњих међународних околности, реформа или још прецизније реорганизација Војске, како оних делова западно од реке Дрине, тако и посебно, Војске Југославије, ишла правим темпом на бази богатих искустава, традиција и на достигнућа Ратне вештине као универзалне научне дисциплине.

Управо та чињеница је омогућила, у коначном, да се у изузетно тешким околностима одбрани и сачува Република Српска, а да за то време СР Југославија која се налазила у такозваном стратегијском војном окружењу, дакле, изолована, санкционисана, блокирана, изопштена из свих токова, функционише. И то тако да је могла да обезбеди како подршку својим сународницима западно од Дрине, тако и живот и рад у Југославији и безбедност и одбрану њених грађана и територије, укључујући и Косово и Метохију на првом месту.

Таква Војска Југославије, са импресивним војним аресеналом, али пре свега са мотивисаним и бројним људством и непоновљивим борбеним моралом, је успела да одбрани земљу од злочиначке агресије НАТО 1999. године и створи услове за Војно-технички споразум и Резолуцију СБ 1244.

У даљем току излагања Јевтовић је посебно апострофирао петооктобарске догађаје, када према јединственом плану водећих држава Запада креће, практично, у завршетак процеса разбијања српских земаља након неуспешне оружане агресије. У том плану је разваљивање Војске Југославије, као озбиљне оружане силе и гаранта независности земље, било на месту број један.

Уследила је такозвана демократска реформа система одбране и Војске, која је врло брзо прерасла у партијско-страначко командовање озбиљном оружаном силом, под познатом флоскулом „демократска и цивилна контрола“. Ти процеси ће убрзо довести до чишћења ратног кадра, уништавања или дезангажовања огромних количина борбене технике и различитих војних ефектива. Процес ће се одвијати кроз такозвану партнерску сарадњу са северноатлантском Алијансом, која је одмах након петооктобарског удара понудила „добре услуге“. У вези са тим Јевтовић је подсетио учеснике скупа на поједине догађаје који су широј јавности непознати, на којима се по налозима НАТО стратега одлучивало о судбини славне оружане силе.

Убрзо је уследило званично покретање активности учлањења у НАТО програм „Партнерство за мир“, који ће се у периоду од 2001. до 2006. одвијати према тзв. Прилагођеном програму сарадње (Tailored Cooperation Programme, TCP), што је практично била потпуно нелегална, противуставна активност, са озбиљним последицама. Управо у том периоду је и сломљена кичма система одбране и Војске, под изговором тзв. прве фазе реформе.

Када је 2006. године уследило и званично учлањење у НАТО програм ПзМ потписивањем међународноправног документа-уговора, под називом „Оквирни документ“, када смо и званично ушли у евроатлантску сферу утицаја, зону и подручје, посао је већ био завршен. Све након тога је тужна историја која је уследила после сламања славне српске војничке и ратничке традиције.

Остало је да примењујемо СОФА правила у највишем стадијуму сарадње под називом ИПАП, да будемо ревносни у испуњавању задатака према НАТО стандардима и процедурама, да реализујемо све обавезе из асортимана такозваних механизама сарадње, да учествујемо у мировним мисијима у корист интереса глобалних владара света и њихових корпорација, да се спремамо и за борбено ангажовање широм света, те да у вези са тим интензивно изводимо вежбе и бројне друге активности са НАТО „партнерима“, како на њиховим, тако и на нашим, „декларисаним“ полигонима, базама и на осталој војној инфраструктури.

Видео приказ конференције 2 (Излагања: Вуковић, Јевтовић)

Ратко Личина, публициста

Господин Ратко Личина (тема: „Демократија“ у Хрватској и Срби“), као бивши посланик СДС-а у хрватском Сабору, а затим посланик у Скупштини Републике Српске Крајине и министар и члан Владе РСК у прогонству, у темељитом наступу је у стилу врхунских хроничара и сведока времена подсетио на збивања у некадашњој Републици Хрватској, како пре почетка оружаних сукоба, тако и за време трајања рата, апострофирајући кључне политичке и друге моменте који су довели до слома Републике Српске Крајније и геноцидног прогонства Срба са вековних огњишта, и то као равноправног и конститутивног народа.

Личина је изнео сјајну ретроспективу политичких догађања, наглашавајући да су на простору бивше југословенске Републике Хрватске, такозване демократске промене формално почеле 1989. године. У вези са тим је подсетио на оно што је одавно заборављено:

„Те године долази до оснивања углавном националистичких кроатоцентричних странака. Хрватска демократска заједница (ХДЗ) под вођством бившег Титовог генерала Туђмана, Хрватска демократска странка (ХДС) браће Влада и Марка Веселице, иначе настала као фракција ХДЗ-а, Хрватска демократско-кршћанска странка (ХДКС) која се касније спојила са ХДС-ом и фомирала неку Хрватску унију (ХУ) а касније нестала, Социјалдемократска странка Хрватске (СДСХ) Антона Вујића која је касније ушла у састав СДП-а Ивице Рачана, Истарски демократски сабор, Хрватски социјал-либерални савез Дражена Будише и Хрватска народна странка (ХНС) Савке Дабчевић Кучар. Осим тога, обновљене су неке старе странке као што је била Хрватска сељачка странка (ХСС) коју је у почетку водио Иван Звонимир Чичак, затим Хрватска странка права (ХСП), коју је у почетку водио Доброслав Парага и која је имала разне појавне облике“.

Нажалост, за то време Срби, други конститутивни народ у Републици Хрватској, касне са политичким организовањем. Организовање Срба је било у покушајима, кроз формирање српских културних друштава, све до формирања Српске демократске странке 17. фебруара 1990. у Книну, која је изабрала свог првог председника, академика Јована Рашковића.

Уследила је и детаљна рекапитулација првих вишестраначких избора у Хрватској из априла 1990. године и тумачење многобројних заблуда о наводној наивности Срба, због чега се неретко губи из вида да је одиграна врло лукава игра управо од стране како хрватског тако и западног фактора умешаног у југословенску кризу.

Управо та чињеница је, како је нагласио Личина, довела до историјског Српског сабора у месту Срб, када је извршено формирање свих националних институција – од Заједнице општина северне Далмације, Лике, Српског националног вијећа, САО Крајине и коначно, Републике Српске Крајине, чиме је показано да је то био репрезентативни политички покрет Срба из Крајине и Хрватске. Тај политички покрет добија огроман замах у лето 1990. године и касније 1991. Стварају се српске институције, заокружује национални простор и стварају услови за праведно решење српског националног питања.

Након тога врло брзо избија рат. Срби релативно брзо заокружују свој национални простор без великих жртава и доводе неоусташку власт у Хрватској пред пораз и капитулацију. Међутим, такозвана међународна заједница, како Личина апострофира, врши притисак на режим у Београду, стварају се услови да се Хрватска прогласи жртвом и испослује међународно признање. Под притиском Запада крајем 1991. и почетком 1992. године режим у Београду присиљава власт у Републици Српској Крајини да прихвати Венсов план о доласку Уједињених нација. Тада долази и до поделе у крајинском руководству. Део власти у РСК тада показује кооперативност и то се показује као кобно. Показаће се касније, по целу Републику Српску Крајину.

У завршном делу дискусије Личина подсећа да је у јуну месецу 1992. године, тек пар месеци од прихватања Венсовог плана, дошло до напада на Миљевачки плато. И уместо да дође до интервенције, да се Хрватска као вероломна строго казни, ништа се није десило, што је Хрватској био подстицај за касније злочине на Масленици, у Перући, Равним котарима и Малом Алану у јануару 1993. године, а затим у Медачком џепу у септембру 1993. године, те у операцији Бљесак у мају 1995. у Западној Славонији. И коначно – највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата – операцији Олуја у августу 1995. године.

На самом крају излагања, подсећајући на пресуде Хашког суда од кога су искључиво страдали Срби, практично сви битни руководиоци, војни и полицијски команданти, Личина је истакао да је на наведеним примерима лако закључити о каквој се „демократској“ политици Запада, у облику „штапа и шаргарепе“, заиста радило свих тих година.

Др Ања Филимонова, експерт геополитике и главни уредник Фонда стратешке културе

У уводном делу свог излагања др Ања Филимонова (тема: „Разлози, модели, резултати ‘превентивне демократизације’ на простору КиМ“) критички се осврнула на такозвано „демократског језгро“ које чине САД и западна Европа, које је вештим, може се рећи вансеријским манипулацијама и пропагандом, наметнуто целокупном свету и то у виду идеологизоване демократије. С тим у вези је интерпретирала Андреја Фурсова, који је изнео сјајну оцену западне демократичности тврдећи да је током историјског процеса, што су спољне форме владавине биле „демократичније“, то је реална власт „у земљама истинске демократије“ углавном прелазила у илегалу и затворене, суштински антидемократске наднационалне структуре светског договарања и владавине представљене у масонским, псеудо-масонским и принципијелно другачијијим структурама.

Филимонова је инзванредно устврдила, да иако се процес демократизације према западним аршинима приказује као хумана, несебична и ослобађајућа мисија, као посебно достигнуће у развоју цивилизације, у реалности овај процес истински подразумева да западни свет треба да пороби цело човечанство.

У том смислу се тактика западне „демократизације“ састоји најчешће од дискредитовања свих основних атрибута државно-друштвеног система земље да би се „демократизовао“ систем, затим од вештачког изазивања криза у државном апарату, идеологији и економији,  дестабилизације земље, дељења становништва на непријатељске групе и држања у стању вечног хаоса „ниског интензитета“, као и подршке сепаратизму усмереном против државотворне нације и сличним мерама.

Подсећајући присутне да је и нацистичка Немачка настала тако што је до краја прошла путем демократије, како је тврдио последњи немачки канцелар Франц фон Папен, Филимонова је нагаласила да је процес поробљавања тек почео. Додајући да ће тим процесом бити испуњена историја човечанства у XXI веку, навела је примере Југославије, Сирије, Ирака, Либије, Египта и Украјине.

У наставку излагања Филимонова је била недвосмислена и директна, износећи да је Запад украо од Србије територију КиМ и предао на располагање Пентагону (преко базе Бондстил) и шиптарским организованим криминалним бандама глобалног нивоа, подсећајући да је Србија Западу важна као стратешка тачка. Истакла је да главно оружје Запада у нападу и поробљавању Србије није толико војна сила и моћ, колико идеолошка парадигма „демократије“.

Осврћући се на средиште своје теме – Косово и Метохију, дефинисала је да је Запад створио криминогени конгломерат албанских организованих криминалних група, потенцирајући да их је формирао као систем, прецизније као антисистем, који је инспирисан екстремном етнофобијом.

Подсетила је да су већ од јуна 1999. године многе српске куће сравњене са земљом или потпуно спаљене, православне цркве и манастири порушени и да се организовано кренуло са брисањем трагова српског присуства на Космету. На простору Косова и Метохије на најзверскији начин била је успостављена контрола САД и шиптарских организованих криминалних банди.

У наставку излагања је аргументовано представила само неке од резултата директне „демократизације“ на Косову и Метохији након уласка снага КФОР-а, током петнаестогдишњег периода, укључујући у то тежишно резултате чувених Бриселских споразума почев од 2012/13.

Истакла је да се актуелни избори за Скупштину Србије на територији Косова одржавају, практично, мимо закона Републике Србије, под надзором ОЕБС-а, попут гласања у дијаспори, што директно имплицира да је „Косово“ страна држава. Исто је било и током претходних избора 2014. Претходно је, током 2013. Београд, кршећи Устав и законе Републике Србије, прво распустио скупштине општина које су функционисале у систему Србије, разрешио председнике општина који су били легални и легитимни по Уставу и законима Србије, а затим кандидовао своје присталице на нелегалним „косовским“ изборима, по „косовским“ законима.

Што се тиче Заједнице српских општина према Бриселском споразуму, она може бити установљена једино у складу са одлуком уставног суда „Косова“. Главни циљ ЗСО био је, у ствари, укидање или демонтажа преосталих институција Републике Србије на Косову и Метохији.

У вези правосуђа, Филимова је нагласила да је више од 200 радника српског правосуђа на Косову и Метохији или остало или ће остати без посла након што је Судски савет „Косова“ расписао конкурс за интегрисање судске администрације. Такође, расформирана је Цивилна заштита. Подсетила је да су бивши припадници ове структуре, њих 483, интегрисани у институције „Косова“.

У економској сфери, страна физичка и правна лица могу стећи право власништва над непокретностима и право концесије и експлоатације ресурса у државном власништву, укључујући природна богатства и инфраструктуру. Истакла је да је „Законом о легализацији бесправно изграђених објеката“ (2013) практично „озакоњена“ отимачина. Чланом 10 тог „закона“ власници новоизграђене куће или зграде, рецимо, могу да их легализују без доказа да је парцела на којој су градили њихова, односно чак и ако припада другоме, а ти други су, подразумева се, већином српске националности.

Посебно је апострофирала план да ће „Безбедносне снаге Косова (БСК)“ ускоро бити трансформисане у „Војску Косова“ и званично приступити НАТО програму Партнерство за мир, како би до пуне интеграције у Северноатантски савез могло да дође у наредних пет година. Истовремено, према сазнањима Филимонове која су недавно и потврђена у јавности, припадници ултратерористичке „Албанске националне армије (АНА)“ снимљени су у рејону јужног дела К. Митровице наоружани дугим цевима у пуној борбеној готовости у намери да, ако буде требало и силом спрече „издају и отимање делова територије Косова“.

Посебан део излагања посветила је џихадистима из редова Албанаца и апострофирала њихову увезаност у мрежу центара који су лоцирани на простору Саудијске Арабије, Кувајта и других земаља Залива, наглашавајући да је до сада регистровано преко 900 „бораца“ са „Косова“.

Износећи да се „Косово“ сматра центром организованог криминала са ког су контролисане бројне криминалне активности широм Европе, изнела је податак да је та територија подељена на три региона организованог криминала – Дреница, Дукађини (Метохија) и Лаб, под контролом бивших предводника УЋК, те да они имају блиске везе са локалним представницима власти, албанским политичарима из самог врха те парадржаве и утицај у јужним српским областима као и у Македонији.

У вези са тим је навела најоригиналнији пример а то је да је Еулексово тужилаштво осудило припаднике чувене „Дреничке групе“ на 59 година затвора због ратног злочина, укључујући тортуру, злостављање и убиства албанских цивила. Нико од њих није осуђен за убиства Срба.

На самом крају је маестрално закључила, индиректно прозивајући актулне српске власти као извршиоце западних планова, како се испоставило да је најефикасније средство за признање Косова приступ који каже „никада нећемо признати Косово“, паралалено радећи на „нормализацији односа“ са том сепаратистичком творевином.

Др Зоран Чворовић, експерт правне историје

 Инспиративно и на себи својствен начин, господин Чворовић (тема: „Глобализација у праву као средство за разбијање државног суверенитета и националног идентитета“) је подсетио да је освајање унутрашње, духовне слободе најважнији предуслов за стицање спољне, политичке слободе. Јер је у условима унутрашње поробљености, спољна борба осуђена на сигурни неуспех.

Подсетио је да је глобализација један од најчешће коришћених и најмање дефинисаних појмова у речнику савремене друштвене науке, те да је таква појмовна безобличност својствена већини политичких појмова који чине идеологију привидно дезидеологизованог савременог постиндустријског друштва. И зато је, према Чворовићу, глобализација суштински процес као наставак вестернизације источних цивилизација у форми колонизације. Он тврди да глобализација и колонизација проистичу из истог духовног корена, идеологије супериорности западне цивилизације.

Чворовић је апострофирао свеприсутне двојне стандарде који најбоље потврђују колонизаторски карактер глобализације. Сходно томе, такозвана демократизација има својство идеолошке легитимизације процеса западне колонизације. И зато је нагласио да ако глобализацију и демократизацију посматрамо из историјске перспективе, онда су њихове претече, идејни и практични завичаји, с обзиром на дуализам средњовековног Запада, папски и царски универзализам, прозелитизам и колонијализам, римокатолицизам и природноправна филозофија.

У том смислу је и Чворовићева поента, да када се процеси глобализације у праву посматрају из овакве појмовне и историјске перспективе онда савремена хармонизација националних права са наднационалним правним поретцима, какав је примера ради поредак ЕУ или поредак Бретонвудских финансијских институција и СТО, представља наставак западне средњовековне римокатоличке тенденције да се створи ius commune. И додао је, да као што је сакрализација римског права служила заправо сакрализацији власти римског епископа, тако и савремена сакрализација хармонизације права, којом се тобоже обезбеђује ефикаснија и уједначенија заштита права појединаца и омогућује њихова сигурна економска и свака друга коумникација, само служи сакрализацији власти глобалистичке псеудоелите.

Отуда веома убедљиво стоји његов следећи став, да је ексклузивност знања универзалног права обезбеђивала у прошлости, али и данас, ексклузивност друштвеног положаја и близину сигурним изворима финансирања, потенцирајући да је већина савремених правника спремна да за добре апанаже следи веберовско схватање да право није дело конкретног друштва, већ образованих правника што га чини претежније универзалним, него националним феноменом.

Према сјајној анализи Чворовића, суштинска мета процеса глобализације права јесте аутохтона правна култура једног народа, без које нема правне свести, а без ове и дуговечне државе. Зато се на првој, видљивој линији удара налази државни суверенитет, јер у процесу хармонизације права држава најпре губи уставотворство, као кључни атрибут унутрашње суверености.

Јер, како је истакао, хармонизација права подрива начело правне сигурности, зато што су домаћи судови и управни органи дужни да правилно примењују постојеће домаће право, као што проистиче из ССП Србије са ЕУ. Основна последица, коју је нагласио у вези са тим јесте, да хармонизација права подрива начело поделе власти, а уз то се угрожавање државног суверенитета и супрематије домаћег права лицемерно скрива иза поделе наднационалног права ЕУ на тзв. меко (нпр. препоруке) и чврсто (нпр. директиве) право, што је из угла њихове обавезности лажна класификација.

Основни, дакле, најважнији закључак професора Чворовића је да се измештањем законодавне функције са националних представничких органа на органе наднационалне заједнице или на међународне банкократске установе поништава народна сувереност.

Говорећи на крају о паралелама, тачније о озбиљним и суштинским разликама кроз историју, између права западне цивилизације и права које је неговано у византијском комонвелту, које је куд и камо било примереније и праведније, Чворовић је сјајно закључио да „Срби, Руси и други православни народи византијског цивилизацијског круга немају избора – или ће, ослобађајући се од западног духовног ропства, изградити сопствени, аутентични поглед на државу, право и друштво, једном речју своје социјално учење или ће бити сужњи западне цивилизације.“

Др Предраг Ћеранић, експерт безбедности

 Дајући снажан печат раду конференције, др Предраг Ћеранић (тема: „Систем безбедности на простору СФРЈ од 1990. до данас“), актуелни саветник министра унутрашњих послова Р. Српске и познати регионални експерт за питања безбедности, оценио је у свом излагању, између осталог, да је пад Берлинског зида као кључни историјски догађај с краја 20. века, створио прву „пукотину“ у заједничкој држави Јужних Словена, Југославији, обновљеној након завршетка Другог светског рата.

Затим је апострофирајући улогу водећих западних земаља, подсетио да је уједињена Немачка врло брзо показала да су јој за растућу економску моћ и тек проширене границе, у ствари мале. У вези са тим је нагласио да је стара германска тежња у виду незадрживог продора на Исток поново дошла до изражаја. На том путу стајала је Југославија са политиком политичког и војног несврставања, и на Истоку и на Западу, у доба Хладног рата прихваћена као „тампон зона“.

Из угла релевантног и непосредног сведока времена у којем су се одвијали преломни догађаји у некадашњој СФРЈ, др Ћеранић је оценио да тадашња Југословенска народна армија (ЈНА), као организована војна сила, и децентрализована Служба државне безбједности (СДБ) која је, као и полиција, више била у функцији републичких власти а не заједничке државе, нису могле у околностима политичке дисолуције да се супротставе снажној амбицији Немачке, као и осталих западних сила, да овладају прилазима Дунаву и путу ка Турској.

Потенцирао је веома значајан податак, одавно познат озбиљним аналитичким круговима, а то је да се немачки план сводио на једноставан закључак – да државе које имају мање од пет милиона становника не представљају фактор ни у политичком ни у војном смислу, односно нису препрека. Стога је, како је подсетио Ћеранић, Југославија пуцала по републичким „шавовима“ и уместо једне, временом је на постјугословенском простору настало више независних држава. Немачка је предњачила, што свакако не аболира значај и улогу осталих западних сила, у признавању нових држава и дајући подршку сепаратизму, подстицала војне сукобе.

Посебно је истакао важну чињеницу, да по завршетку ратних сукоба на постјугословенском простору егзистира шест држава, и самопроглашено Косово, са системима безбедности који су под великим или скоро потпуним утицајем земаља Запада, првенствено Сједињених Држава. Словенија и Хрватска, као чланице НАТО савеза, у безбедносној политици следе политику Алијансе, а НАТО показује отворену намеру да и преостале државе на постјугословенском простору инкорпорира и тако трасира пут ка руским границама.

Ћеранић се на крају свог излагања осврнуо и на мигрантску кризу као релативно нов геополитички проблем, који је показао сву немоћ безбедносних полуга Европске уније, као и балканских земаља. Констатовао је да поједине од њих граде јединствену политику према мигрантском цунамију, ововременој сеоби народа, на начин да полицијом и жичаним баријерама настоје успоставити контролу кретања миграната, при чему се Аустрија показала као координишући фактор на тзв. Балканској рути.

Утврдио је да ЕУ нема јединствену политику. Штавише, политика ЕУ према мигрантској кризи је подељена. Стога је неопходно, како је изнео као својеврсни експертски предлог, да се земље које су највише изложене ударима мигрантских таласа, а тиме и потенцијалних терористичких претњи, а ради се о земљама централног Балкана, БЈР Македонији, Србији и Републици Српској, међусобно увежу и направе лук у политичком и безбедносном смислу.

 

---

Извор: Фонд Стратешке Културе