Konferencija „Rezultati ‘zapadne demokratizacije’ na postjugoslovenskom prostoru 1990 – 2016“ (2) – video

Fond strateške kulture iz Moskve je u saradnji sa udruženjem Poslednja linija odbrane iz Beograda, organizovao 17. aprila 2016. godine međunarodnu naučnu konferenciju pod nazivom: „Rezultati ‘zapadne demokratizacije’ na postjugoslovenskom prostoru 1990 – 2016“.

U pokušaju da daju validne odgovore i protumače domete demokratije zapadnog tipa na prostoru bivše Jugoslavije i posebno na srpskim vekovnim teritorijama, na konferenciji su učešće uzeli eminentni stručnjaci, kao i autori Fonda strateške kulture.

Nastavljamo sa prenošenjem najzanimljivijih delova izlaganja sa konferencije.

Prof. dr Kosta Čavoški, akademik SANU 

Obraćajući se skupu kao ugledni borac za demokratiju, pravo i pravdu, srpski akademik Kosta Čavoški (tema: „Zapadna demokratija i dvostruki aršini“) na samom početku je istakao da ne postoji zapadna demokratija, nego samo demokratija kao takva i ona je helenskog porekla. Ističući da je velika prednost demokratije činjenica da se njome uvažava jednako pravo svakog čoveka da zajedno sa drugima odlučuje o vlastitoj sudbini, pojasnio je da se zbog toga demokratija smatra dobrim iako ne savršenim oblikom političkog poretka.

Zatim je nastavio o slabostima demokratije, potencirajući tri najbitnije: (1) tiranija većine, (2) vladavina osrednjosti i (3) gubitak individualnosti, što su prema Čavoškom ozbiljne slabosti, koje je i sam preuzeo od velikog francuskog mislioca Aleksisa de Tokvila. U vezi sa tim, akademik Čavoški je istakao da se često dešava da oni koji su najsposobniji u isti mah nose u sebi sklonosti ka velikom koristoljublju. Ljudi koji su jako sposobni jesu i jako opasni, a oni koji su nesposobni, oni i nisu za vladavinu. I to je imanentna slabost svake demokratije.

U nastavku je apostrofirao da se vrlo često tzv. demokratski poredak nameće silom i propagandnom iz inostranstva, što je vrlo opasno. I zato je naglasio da je još uvek bolji autoritaran poredak koji je domaćeg porekla, nego demokratski poredak koji je nametnut spolja. Podsetio je prisutne da je to misao Emanuela Kanta još iz 18. veka, koji je smatrao da je to bolji poredak, zato što je njegov, a ne inostrani.

Potkrepio je ovaj deo svog izlaganja najupečatljivijim primerom Iraka posle pada Sadama Huseina, koji je srušen nelegalnom agresijom Amerikanaca i Britanaca pod izgovorom da on – Sadam, raspolaže oružjem za masovno uništenje. Nisu našli ništa od takvog oružja, ali su, kako su tvrdili, doneli iračkom narodu demokratski poredak i slobodu. U stvari, podsetio nas je gospodin Čavoški, doneli su unutrašnji verski i građanski rat i direktno doprineli stvaranju Ilamskog kalifata, a samu državu doveli do ivice raspada.

Konstatovao je da je uvezena sloboda i demokratija kao sredstvo spoljne intervencije u unutrašnje odnose, nešto što je pogubno i pogano, a sprovode ga novi gospodari sveta, prvenstveno ciljajuću države na koje nemilo gledaju, pre svega iz geopolitičkih razloga, pronalazeći neke unutrašnje slabosti koje bi pružile izgovor da eventualno intervenišu ili u najmanju ruku ukaljaju ugled te države u svetu.

Naveo je i primer Haitija iz 1984. godine, kada je u ime demokratije i „narodne volje“ demokratija u tu zemlju uvezena silom, s jedne strane, praveći kontrast sa primerom Saudijske Arabije u kojoj nema izbora i demokratije, a gde Amerikanci ne intervenišu, niti im to pada na pamet. I u vezi sa tim je naglasio da njima nije stalo do slobode i demokratije kao takve, već im demokratija služi kao sredstvo za mešanje u unutrašnje poslove drugih, nepodobnih zemalja.

Takođe je ukazao i na najaktuelnije mete „demokratizacije“ – Rusiju i Kinu, velike sile koje su stale na noge, koje sada treba potkopati i u konačnom razoriti, onako kako je urađeno sa Sovjetskim Savezom.

U svemu tome je priča o demokratiji samo najobičnije pokriće, što se može videti i na našem sopstvenom primeru: „To vam je kao kod nas, pogledajmo primer Vučića i njegove propagande. Tu nema demokratije. Da li je iko prigovorio iz SAD i Evrope na tu temu? Nije, to njih ne zanima. Vučić je njihov čovek i može da radi šta god hoće.“

Kritikujući na kraju diskusije model zapadne demokratije i takozvane borbe za ljudska, manjinska, nacionalna, odnosno prava nacionalnih manjina, što je osnovni modus za pokretanje kriza, akademik Čavoški je napravio paralelu sa izbornim sistemima u SAD, Britaniji i drugim zapadnim državama, koji su uninominalni: „To znači, deli se zemlja na jedan broj okruga gde se bira jedan predstavnik. Nema proporcionalnog sistema. Kada toga nema, onda manjine, etničke i verske, ne mogu da prođu zbog procenta. Da li ikoga zanima gde su to predstavljeni Hispanoamerikanci? Nigde, osim pojedinaca koji su se utopili. U Americi je samo jedan jezik službeni – engleski. Nema španskog. Zašto Portoriko nije zvanična država SAD? Zbog jezika, španskog, i presedana koji bi nakon toga izazvao pravu lavinu u SAD“.

Zatim je, kao kontrast, akademik Čavoški naveo primer zahteva za regionalizacijom Srbije, navodeći pitanje Vojovodine, slučaj tzv. Sandžaka i druge primere, naglašavajući da su takvi procesi u službi razbijanja države, te da se priče o verskim, etničkim i ostalim manjinama koriste samo kada treba oslabiti male i slabe države, a da takve teme, jednostavno, ne važe za velike sile Zapada.

Dževad Galijašević, ekspert za borbu protiv terorizma

Uvaženi gost iz Bosne i Hercegovine, gospodin Dževad Galijašević (tema: „Politički interesi zapadnih sila i metodologija promene dejtonskog političkog sistema u BiH od 1996 – 2016.“) je u veoma interesantnom izlaganju potkrepljenom obiljem ekskluzivnih činjenica, između ostalog posebno apostrofirao da je Zapad od potpisivanja Dejtonskog sporazuma imao takozvanu skrivenu agendu, koja je objavljena 1997. godine, kada je visoki predstavnik Karlos Vestendorp sebe proglasio suverenom nad Ustavom, zakonima i političkim strankama u BiH, što je potvrđeno konferencijom u Bonu.

S tim u vezi Galijašević je naglasio da je „posledica toga ovakav politički sistem danas u BiH i ovakva mreža nevladinih, terorističkih organizacija i njihovih pomagača u pojedinim strankama, koje žele da glume neku opoziciju, a u stvari predstavljaju opoziciju državi“.

On je ocenio da su stalne intervencije visokih predstavnika u politički sistem države, učinile Dejtonski sporazum besmislenim, neefikasnim i poremećenim ustavnim rešenjem. Prema Galijaševićim rečima, te intervencije dovele su do toga da bezbednosni sistem u BiH bude razrušen, a da „ono što se dešava u BiH predstavlja pretnju cijelom okruženju, zapadnom Balkanu pa čak i kontinentu.“

Kao najnoviji i verovatno najupečatljiviji primer spolja nametnutog rastakanja države istakao je činjenicu da bezbednosnu politiku sprovode kadrovi hrvatskog MUP-a poput Dragana Mektića, osobe koja je minorno obrazovanje stekla u obrazovnom centru MUP-a Hrvatske, gde se isključivo obučavaju hrvatski policijski kadrovi. Dakle, imenovani koji formalno dolazi iz redova srpske strane nije diplomirao na Pravnom fakultetu, što je, uz niz drugih nedoslednosti, posledica oduzimanja nadležnosti posredstvom kancelarije OHR-a, koja diriguje unutrašnjom politikom spolja.

U nastavku izlaganja Galijašević je u vezi sa navedenim izveo paralelu sa BJR Makedonijom, ističući kako ta država danas doživljava istu sudbinu kao i BiH i da je i tamo na sceni prozapadna opozicija u vidu Zorana Zaeva, koja ruši elemente državnosti, u saradnji sa albanskim terorističkim elementom. To je slično situaciji u BiH, gde pojedine političke stranke kvaziopozicije kao što su PDP i SDS, u saradnji sa islamističkim faktorom u Sarajevu i zapadnim faktorom, ruše stabilnost Republike Srpske i njene ustavne temelje.

On je ukazao prisutnima na skupu da se „narandžaste revolucije“ ne izvode samo na ulicama nego i kroz institucije i da u njima učestvuju „vojnici tih hibridnih ratova“ koji su stacionirani u političkim strankama ili nevladinim organizacijama, a čiji su naredbodavci u zapadnim ambasadama.

Naveo je da danas trpimo posledice hibridnih ratova u okolnostima u kojima, recimo, MMF onemogućuje s jedne strane, fiskalnu stabilizaciju ili budžetsku podršku, pre svega za socijalna davanja dok, sa druge strane, bezbednosne agencije, koristeći zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, sa šest tužilaca ruše ceo bankarski sektor Republike Srpske.

Kako je kazao, pitanje suverenosti je pitanje fiskalne, političke i svake druge suverenosti, za koju se Republika Srpska sada bori, naglašavajući da je „ovo što radi predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, potrebna i najvažnija politika za njegov narod i Republiku Srpsku, ali je svakako, vrlo štetno po njega lično“.

Galijašević je na kraju zaključio da je potrebno vratiti se osnovnim pravilima funkcionisanja države u kojoj su njene institucije i narod suvereni u vođenju i političkih i svih drugih poslova.

Video prikaz konferencije 4 (Izlaganja: Čavoški, Galijašević)

Dragan Milašinović, analitičar i autor na Fondu strateške kulture

U veoma zanimljivom izlaganju, gospodin Dragan Milašinović temeljno se osvrnuo na savremene tokove globalizacije kao procesa (tema: „Posledice savremenih globalističkih procesa po srpski narod i državnost“) ističući da su kreatori savremenog globalizma, jednostavno, skinuli masku „demokratičnosti“ koju su nosili toliko godina i odbacili je kao što „zmija odbacuje svoju košuljicu“.

Naglasio je da su primenili lukavstvo kako bi to učinili bez društvenog otpora upotrebivši formulu „upravljanje krizama“, navodeći kao najbolji primer slučaj američkog 11. septembra 2001. godine, koji se može smatrati datumom kada su tzv. zapadne demokratije praktično ušle u postdemokratsku eru. Po evidentno primpremljenim scenarijima, Zapad je za samo par godina otvoreno suspendovao brojna ljudska prava i građanske slobode pojedinca i zastrašivanjem građana otvorio put vladavini piramidalno ustrojenih (kvazi)elita.

Milašinović se ograničio u tom stavu i napomenuo da te elite nisu bukvalno suspendovale demokratiju ali su je na neki način kolonizovale, tako da neki savremeni autori poput Žan Kristijana Rabea govore o „elitističkoj demokratiji“, dok britanski sociolog Kolin Krauč, pisac već čuvene knjige „Post-demokratija“ (2003), ironično kaže da se radi o „demokratiji bez demosa“.

Zatim je Milašinović šire pojasnio da se procesi vezani za razbijanje SFRJ podudaraju sa procesima demokratizacije jugoslovenskog društva po zapadnim principima, kao i da taj proces demokratizacije nije išao spontano već je kreiran i usmeravan od strane zapadnih centara moći. U vezi sa tim, on je naglasio da su višestranački izbori održani 1990. godine na teritoriji SFRJ, praktično bili prvi institucionalni korak u razbijanju Jugoslavije. Bio je to antisrpski proces koji je srpskom narodu doneo ne samo velika stradanja, nepravdu i poniženja, već je na najbolniji način ponovo otvorio svu složenost rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.

Time je, prema njegovom stavu, srpski narod postao jedna od prvih kolektivnih žrtvi otvorenog napada korporativnog kapitalizma na autohtonost i subjektivitet nacija, a radi uspostavljanja totalitarnog društva poznatog kao Novi svetski poredak, ili unipolarni svet.

 U daljem izlaganju je istakao da se agresija na srpski narod nastavila petooktobarskim pučem kojim je uspostavljena vlast korumpirane kvislinške političke elite, kao i aktiviranjem globalnih manipulativnih i kaznenih mehanizama, koji su imali za cilj da drskom zamenom teza srpskom narodu imputiraju status kolektivnog krivca za proces raspada Jugoslavije, u kome je bio najveći gubitnik i žrtva, a zapadne zemlje oslobode odgovornosti za agresiju na srpski narod i evidentni zločin protiv mira, koje su počinile i pojedinačno ali i kolektivno kroz NATO savez.

Posledica navedenih procesa u nacionalnom smislu, nije samo da je srpski narod izgubio svoje prirodno, istorijsko i biološko pravo da živi u jednoj državi, već se kao kolektivitet našao u vrlo teškom položaju, te je u vezi sa tim Milašinović konstatovao, da se danas na svim etničkim prostorima koje naseljavaju Srbi, računajući i državu maticu, jedino kroz Republiku Srpsku može ostvariti zadovoljavajući stepen ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda, kao i osnovni oblici njegovog kulturnog i verskog organizovanja.

On je ustvrdio u nastavku da je poražavajuća ali nepobitna činjenica, da srpska država i njene nacionalne institucije ni posle više od dve decenije od razbijanja jedinstva srpskih etničkih prostora, nemaju ne samo nacionalnu strategiju, nego čak ni koncept, koji bi se ozbiljnije bavio perspektivom srpskog naroda na njegovim vekovnim staništima, ili uspostavljanjem i jačanjem pokidanih srpsko-srpskih veza na Zapadnom Balkanu.

 Umesto toga, dešava nam se, naglasio je, jedan drugi proces – proces nestajanja Srbije u Novom svetskom poretku, kao i proces organizovanog uništavanja istorijskog, verskog, kulturnog, socijalnog i svakog drugog identiteta srpskog naroda. Sve te operacije izvode se u okviru tzv. „demokratizacije“ i „evropeizacije“, a srpskom narodu u krajnjem ishodu ne nude bolju perspektivu od one koju su u novijoj istoriji imali američki Indijanci.

Sumirajući napred rečeno, Milašinović je istakao da još jednom valja istaći kako je sve ono što se izrodilo iz tzv. „demokratizacije“ devedesetih prošlog veka, po srpski narod i državnost imalo i ima tragične posledice, što je sa ove vremenske distance sasvim jasno vidljivo.

Zato su, prema njegovom mišljenju, tada započeti politički procesi kulminirali zločinačkom agresijom na srpske etničke prostore i uspostavljanjem marionetskog režima, zasnovanog na kvislinškoj političkoj „eliti“. Režim koji nas isporučuje onima koji nikada nisu bili i neće biti naši prijatelji, niti će nas tretirati kao sebi ravne. Ako nam proces tzv. „evropskih integracija“ i može doneti nekakvu demokratiju, to može biti samo okupaciona „demokratija“, čije konture već možemo sagledati u načinu i obliku Vučićeve vladavine, kako je vrlo direktno i hrabro konstatovao Milašinović.

Na samom kraju izlaganja jasno je poručio da je pitanje borbe za multipolarni svet, za očuvanje porodice i pravoslavnih vrednosti ne samo ideološko ili političko, već pre svega egzistencijalno pitanje za srpski narod i državu. Potencirajući da „tu borbu danas predvodi Rusija nad kojom sviće zora Trećeg Rima“, dodao je „što pre se okrenemo na tu stranu, što pre odbacimo okove zapadne okupacione demokratije, to bolje“.

 Prof. dr Slobodan Antonić, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

 U nadahnutom i iznimno kvalitetnom nastupu, govoreći o fasadnoj odnosno lažnoj demokratiji, profesor dr Slobodan Antonić (tema: „Zašto je demokratija važna za Srbiju“) je ustvrdio kako se zapravo na ovim, srpskim prostorima radi o klasičnoj kolonijalnoj upravi. I taj politički, odnosno državni i društveni provizorijum nazvao je kolonijalnom demokratijom.

Pitajući se – šta je alternativa tome, da li postoji nešto što bi se moglo nazvati dobra demokratija – odgovorio je da je pandan ili alternativa kolonijalnoj demokratiji ono što se naziva suverena demokratija. Zatim je konstatovao da kada se govori o demokratiji, u stvari se govori o obliku političkog sistema i vrlo lako je napraviti razliku između kolonijalne i suverene demokratije u tri elementa, to jest na tri nivoa.

Prvi element, prema profesoru Antoniću, jeste sloboda institucionalnog dizajna. Dakle, da li neka zemlja, da li neki demokratski poredak može slobodno da pravi svoje demokratske institucije, da donosi uređenje koje se odnosi na te institucije. Ako ne može, kako ističe Antonić, onda je to kolonijalna demokratija, a ako može to je suverena demokratija.

U vezi sa tim je naveo najoriginalniji i verovatno najvažniji primer ističući najviši normativni akt zemlje, Ustav, koji je, kako je podsetio prisutne, morao da ide na potvrdu i mišljenje u Brisel i Vašington, odnosno u poznato međunarodno-pravno telo poznato kao Vencijanska komisija, a koje je delegirano, odnosno stvoreno upravo od strane navedenih prestonica zapadnih sila i nadnacionalnih organizacija. To telo je razmatralo srpski Ustav i dalo svoje mišljenje i primedbe. To je najubedljiviji dokaz da mi nemamo suverenu demokratiju.

Informišući učesnike i goste konferencije da je između ostalog o tome pisao u svojoj knjizi „Kulturni rat u Srbiji“, uvaženi profesor je istakao kako je tada Vencijanska komisija saopštila da nije dobro da službeno pismo u Srbiji bude ćirilica, zato što se time ugrožavaju prava nacionalnih manjina. Po njegovom mišljenju, efekat takvog stava ali i delovanja u praksi jeste da je ćirilica ipak ostala u Ustavu, jeste da je ona službeno pismo, ali se jasno vidi da je ona ugroženo pismo, što se može primetiti, recimo, po ulicama u Beogradu i širom Srbije, po našim medijima i slično.

Kao prilog tome dodao je da ćirilica jeste formalno ili službeno javno pismo u Srbiji, ali da u međuvremenu nije donet ni jedan jedini normativni akt, odnosno zakon koji bi regulisao upotrebu ćirilice ili kao službenog ili kao javnog pisma i koji bi doneo kaznene odredbe ukoliko se ćirilica ne koristi.

U nastavku izlaganja Antonić je naveo nekoliko sjajnih primera iz istorije srpske demokratije, potencirajući da mi nismo, kako je rekao, uvoznici demokratije, već naprotiv, među prvim vesnicima tog oblika uređenja političkih odnosa u Evropi i to još s početka 19. veka. U vezi sa tim, podsetio je da je Srbija bila jedna od prvih zemalja koja je uvela sistem tajnog glasanja. Ali i dok je važio model javnog glasanja, počev od 1825. godine, sve to je podsećalo tada na suverenu demokratiju. Pitajući se zašto, dao je respektivan odgovor – zato što je tada stanovništvo Srbije, pretežno seljačko i poljoprivredno, ekonomski bilo nezavisno od državnih vlasti ali i od uticaja iz vana.

Drugi nivo koji definiše karakter demokratije, prema mišljenju Antonića, jeste zakonodavstvo. Istakao je povodom toga najbitniji elemenat – da li zakone zaista donosi skupština ili ona dobija te zakone sa strane, ili mora da ih nosi nekome drugome na uvid. Naglasio je povodom toga, da je stanje u Srbiji sve samo ne suverena demokratija koja samostalno donosi zakone, navodeći primer donošenja zakona koji reguliše oblast kulture i informisanja, kada je još uvek aktuelni ministar, kada su ga pitali gde je javna rasprava, odgovorio kako je nacrt zakona bio u Briselu i tamo dobio zeleno svetlo.

Profesor Antonić je naglasio da se naši zakoni manje-više prevode i to se naziva „harmonizacija zakonodavstva“, te da je taj proces identičan onima kroz koji su prošle sve novoprimljene članice EU. Naveo je kao eklatantan primer Bugarske, gde su pojedini zakoni usvajani na engleskom, zato što se radilo navodno o hitnosti, uz obavezu da se kasnije prevedu na bugarski jezik. Antonić je konstatovao kako mi još uvek nismo dotle došli, ali to je taj oblik kolonijalnog zakonodavstva, odnosno kolonijalne demokratije.

I treći nivo, gde se takođe može praviti razlika između kolonijalne i suverene demokratije, jeste nivo donošenja konkretnih političkih i privrednih odluka. To je ono, kako je profesor pedantno uočio, kada MMF traži da struja poskupi u Srbiji, a zatim dodao kako izgleda u praksi manipulisanje narodom: „Sada, evo, pred izbore, ono što najviše mogu da obećaju ovi ljudi koji smatraju da će dobiti glasove i formiraju sledeću Vladu, jeste da će da se trude da ubede MMF da struja mnogo ne poskupi, zatim da ubede MMF da se mnogo službenika iz javnog sektora ne otpusti i tako dalje“.

Zato je stav Antonića da, čak i kada je reč o tekućim ekonomskim i dnevnopolitičkim odlukama, redovno dobijamo neku vrstu upustava, naloga, stavova sa strane – potpuno utemeljen. Jer, birači glasaju na izborima za političke i ekonomske programe, formira se Skupština, Vlada, ali se ništa od tih ekonomskih i političkih programa ne sprovodi, nego se čekaju uputstva i naređenja sa strane, iz Brisela ili Vašingtona.

U tom smislu, razlika između suverene i kolonijalne demokratije je jasna i nesumnjiva, tvrdi Antonić. Ipak, njegov stav je da demokratija ima svojih ozbiljnih mana, ali je demokratija najbolji oblik političkog sistema za običnog čoveka, zato što njegov glas u konačnom nešto vredi. On može biti upućen i protiv vladajućih struktura i one, kakve god da su, od toga zaziru i takvu činjenicu imaju svakako u vidu.

U vezi sa demokratijom, na kraju je profesor Antonić uputio apel i ponudio savet doslovno sledećim rečima: „Da sa prljavom vodom iz kade ne izbacimo i dete; mora da se kaže „Ne“ kolonijalnoj demokratiji, ali to ne znači da se zalažemo za neke druge oblike autoritarizma, makar on bio i prosvećen, zato što je demokratija jedna vrlo prihvatljiva i dobra alternativa“.

Video prikaz konferencije 5 (Izlaganja: Milašinović, Antonić)

 Stefan Karganović, pravnik i publicista

U jednom od najuspešnijih izlaganja koja su se u poslednje vreme mogla čuti povodom Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, gospodin Stefan Karganović (tema: „Šta je zapadna demokratija donela Republici Srpskoj“) je temeljno pojasnio stanje demokratskih, tačnije političkih odnosa i krize na tim prostorima u minule dve decenije, a zatim se kritički, na bazi neoborivih argumenata, izvanredno osvrnuo na vreme sadašnje i ubedljivo predočio procese koji će najverovatnije uslediti u bliskoj budućnosti.

Pojasnio je da su u Dejtonski sporazum lukavo ugrađeni mnogi politički instituti kako bi se stvorio privid demokratskog uređenja, ali je od trenutka potpisivanja 1995. godine otpočelo suzbijanje demokratskog procesa u Bosni i Hercegovini i posebno u Republici Srpskoj. Nedemokratičnost tog sporazuma se ogleda u flagrantnom nevođenju računa o stvarnim željama i aspiracijama građana Bosne i Hercegovine. To se ispoljava, pre svega, u prinudno nametnutim političkim okvirima koji smetaju svim konstitutivnim zajednicama.

Implementacija pravog cilja koji Karganović definiše kao – centralizovanje Bosne i Hercegovine pod „punim spektrom“ kontrole zapadne alijanse – bilo je predviđeno da otpočne dve ili tri godine posle toga, kada se duhovi malo smire, ali opet bez upita ili odobrenja ljudi koji u toj zemlji žive. Kao da i to gaženje osnovnih demokratskih načela nije bilo dovoljno, Bosna i Hercegovina kao politička celina, i njeni entiteti pojedinačno, sa svim svojim formalno izabranim činovnicima, Dejtonskim sporazumom bili su potčinjeni stranom „visokom predstavniku.“

Konstatujući da i nije potrebno preterano se baviti pojedinostima vijugave političke istorije ove „nemoguće države“ od 1995. naovamo i zanimljivom temom njenog interaktivnog odnosa sa „demokratskim tehnologijama“ uvezenim sa Zapada, s obzirom da je istorijat navedenog manje-više poznat javnosti, Karganović se fokusirao u daljem toku izlaganja na specifične aspekte primene tih tehnologija.

Podsetio je prisutne da se pod vidom pokušaja klasične „obojene revolucije“ to dogodilo 2014. godine, nekoliko godina posle još uvek nedovoljno razjašnjenog razlaza između demokratski izabranih nosilaca vlasti u Republici Srpskoj sa – do ne tako davno pre toga – njihovim blagonaklonim zapadnim sponzorima.

Dajući specifičnu definiciju „obojene revolucije“ koju je nazvao „mimikrija narodnog bunta“, sa nizom spoljašnjih karakteristika autentičnog događaja ali sa sadržajem koji se od privida suštinski razlikuje, konstatovao je da se metodologija ove vrste prevrata svodi na relativno prost šablon i to tako da rukovodstvo uvek deluje iz pozadine, dok su javni učesnici mobilisani u službi konačnih ciljeva koji su većini nejasni, ili potpuno nepoznati.

„Hibridni rat“ je, kako je Karganović istakao, to isto samo malo drukčije. Subverzivni cilj je apsolutno isti, ali on se ostvaruje uvezanom primenom višeslojnog spektra dejstava i to je glavna razlika. Naveo je da je, po definiciji Rostislava Iščenka, „hibridni rat mešavina politike, diplomatije, ekonomije, finansija, informacionih tehnologija, i tek u poslednjoj instanci klasičnih vojnih akcija.“

U vezi sa tim, on je podsetio da se Republici Srpskoj 2014. dogodio pokušaj „obojene revolucije,“ ali prilično nestručno planirane i trapavo izvedene. Dodao je da će ono što najverovatnije sledi u skorije vreme biti daleko bolje organizovano, višeslojno i da svakako neće biti klasična „obojena revolucija“, već kvalitetno osmišljeni „hibridni rat“, za koji se može reći da je uveliko u toku.

Prema Karganoviću, u slučaju „obojene revolucije“, lažni utisak je da su protagonisti procesa isključivo domaće društvene organizacije i političke snage, a u slučaju „hibridnog rata“ još i to da je eventualno vidljivo učešće spoljašnjih činilaca izazvano nepodnošljivim unutrašnjim prilikama, što daje privid legitimiteta spoljašnjoj intervenciji, ukoliko se donese odluka da do nje dođe.

U obe varijante, neposredni, ali prikriveni cilj procesa je smena nepodobnog režima i njegova zamena novom grupom upravljača koji prihvataju tesnu političku saradnju sa inostranim organizatorima i finansijerima prevrata. Proces se odvija na fonu vešto artikulisane javne platforme koja ne odražava stvarne ciljeve organizatora i izvođača, ali je demagoški sračunata da privuče i instrumentalizuje najširu masovnu podršku, ili barem da formira dovoljno pouzdane „uporišne tačke u društvu“ i da ih zatim usmeri na željeni način.

Karganović predviđa da će, shodno svojim kulturološkim obrascima, protivnička strana samo preispitati svoju taktiku i ispraviti počinjene greške iz neuspele operacije 2014. ali da od strateškog cilja – svrgavanja rukovodstva RS – neće odustati.

Sledeći stav i procena Karganovića zaslužuje izvorni citat: „Da bi se događaji smestili u odgovarajući okvir, nije na odmet precizirati ciljeve navedenih operacija. Na prvom mestu to je ukidanje Republike Srpske i njeno utapanje u centralizovanu Bosnu i Hercegovinu koja će u potpunosti biti potčinjena stranom faktoru. Zatim, političko uklanjanje nepogodnog igrača, Milorada Dodika, koji više ne pristaje da svesrdno sarađuje na ostvarenju prvog cilja ili drugih delova propisane agende. Pored toga, bez obzira na ocenu objektivnog učinka njegove politike, čak možda i ne svojom voljom, Dodik je izrastao u lokalnog harambašu koji se, često na granici drskosti, barem retorički upušta u osporavanje mnogih imperijalnih smernica. On zato mora biti slomljen i kažnjen, ne zato što je ozbiljan suparnik imperije, već kao didaktički primer drugima koji bi, u protivnom, mogli poći zabranjenim putem nedovoljne poslušnosti“.

U daljem je Karganović naveo da će se, pored oprobanog aduta – Srebrenice – bez kog je svaki razgovor o ukidanju „genocidnog entiteta“ nezamisliv, na stolu naći i niz dopunskih mera. Kao što je, recimo, finansijsko gušenje RS, veštačko izazivanje nelikvidnosti sračunato da generiše narastajuće nezadovoljstvo i slično.

Ne sme se izgubiti iz vida, takođe, prisustvo iskusnih i fanatizovanih ratnika, nosilaca radikalnih verskih učenja koja u Republici Srpskoj i njenim ustanovama vide svog glavnog ideološkog neprijatelja. U određenom trenutku moglo bi doći do sukoba sa paravojnim snagama na pojedinim tačkama u RS, izazvanih sa ciljem da se proizvede utisak o ugroženosti islamskog stanovništva. To će biti podloga za internacionalizaciju veštački raspirivane krize, pa samim tim, ako ustreba, i stranu oružanu intervenciju.

Najzad, i to je najvažnije prema Karganovićevom viđenju, u predstojećoj „hibridnoj“ fazi peta kolona će i dalje biti prisutna i izvršavaće zadatke, ali više će delovati u pomoćnoj ulozi i sa margine. Možda ne vidljivu ali glavnu subverzivnu ulogu u zadavanju završnog udarca preuzeće ekipa koju Dugin naziva „šesta kolona.“ To su osobe koje su ugrađene u strukture vlasti, mnogi od njih su savršeno ušančeni, deklarativno podržavaju šefa i njegovu politiku, ali faktički, iz razloga ličnog oportunizma ili zato što su zavrbovani, sistematski podrivaju ono što im je dužnost da brane.

Karganović je upozorio, i na to treba obratiti posebnu pažnju, da se po najvažnijim pitanjima Republika Srpska ponaša dvosmisleno. Među takvim stavovima ističu se uveravanja zapadnim zvaničnicima da je RS i dalje opredeljena za put u Evropsku uniju, podvlači se privrženost vlade „reformskoj agendi,“ a to je šifra za ekonomski razorne mere koje zapadne finansijske ustanove diktiraju u cilju nametanja što težeg položaja dužničkog ropstva, zatim usvajanje „Zakona o radu“ po meri stranih investitora koji se najverovatnije nikada neće pojaviti, ali istovremeno nesposobnost, ili nedovoljan trud Vlade da u Skupštini, gde ima većinu, obezbedi usvajanje zaista neophodnog „Zakona o nevladinim organizacijama“, kao jednu od najelementarnijih zaštitnih mera.

Zatim, neobjašnjivo je ignorisanje Razvojne banke zemalja BRIKS-a i povoljnih uslova koje ona nudi, u korist zelenaških aranžmana sa zapadnim finansijskim ustanovama, odustajanje od referenduma o pravosuđu na nivou BiH, što mnogi tumače kao akt političkog samoubistva i, da bi zaokružili sliku, primetno odstupanje od kritičkog stava u odnosu na Srebrenicu, čime se zadovoljava jedan od ključnih zahteva Zapada, sa dalekosežnim negativnim moralnim i političkim posledicama po Republiku Srpsku.

I zato je, na osnovu svega izrečenog i procenjenog, Karganovićeva poruka na kraju izlaganja za svaku pohvalu i nauk: „U sučeljavanju sa protivnikom koji je materijalno neuporedivo jači, potpuna mobilizacija celoga naroda, sa nedvosmislenim i pošteno artikulisanim ciljevima, jedina je šansa za opstanak“.

Slavka Kojić, advokat i autor na Fondu strateške kulture

U veoma sadržajnom, kritičkom osvrtu, gospođa Slavka Kojić (tema: „Najavljeni projekti u izmeni Građanskog prava“) je upozorila šta se sve Srbiji sprema od strane protagonista takozvane zapadne demokratije na polju građanskog prava. Detaljno je protumačila glavne stavke Nacrta Građanskog zakonika koji je uveliko u javnoj raspravi, ističući da se kao razlog za donošenje tog propisa navodi da je kodifikacija neophodna kako bi se i naša zemlja, sa svojim zakonodavstvom, našla zajedno sa ostalim zemljama u okvirima takozvane evropske porodice prava.

Pri tom se, kako je Kojićeva primetila, ističe da je postojeća zakonska rešenja navodno neophodno osavremeniti, dograditi i usaglasiti sa rešenjima ratifikovanih međunarodnih konvencija, drugim međunarodnim standardima, a naročito sa pravom Evropske unije i smernicama koje otuda dolaze.

 Prema njenom stavu, na osnovu navedenog se može zaključiti da se kodifikaciji pristupilo samo prividno, iz razloga tehničkog uobličavanja postojećih propisa, kako bi se na jednom mestu našao „korpus svih građanskih subjektivnih prava“, a da je stvarna i prevashodna namera bila da se predloženim izmenama, pre svega porodičnog prava, opipa puls našeg naroda i proveri kakve će biti reakcije na predložena rešenja, koja po svojoj suštini predstavljaju pravi udar na pravoslavnu kulturu, duhovnost i svetosavski identitet našeg naroda.

Kojićeva je istakla da se u Nacrtu zakonika, između ostalog, predviđa „pravo na eutanaziju“ koje je definisano kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, ako se ispune propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi. Navedena odredba predstavlja afirmaciju ideje da čovek sam odlučuje o trenutku svoje smrti. Jasno je da ni jedan čovek nije sam sebi darovao život pa ga, shodno tome, ne bi smeo sam sebi ni oduzimati, te da društvo koje u svojoj osnovi nosi pravoslavne vrednosti, ukoliko želi da te vrednosti u budućnosti zadrži i neguje, nikada ne bi smelo legalizovati ideju o eutanaziji. Sem toga, izjava volje data u uslovima teške bolesti o prekraćivanju vlastitog života, teško da bi se mogla smatrati odlukom zdravog i normalnog čoveka koji slobodno izražava svoju volju, i u samom startu bi se mogla postaviti pitanje sposobnosti za rasuđivanje osobe koja takvu odluku donosi.

U daljem izlaganju je istakla da Nacrt Građanskog zakonika, u delu koji govori o „vanbračnoj zajednici i slobodi rađanja dece“, sadrži posebnu belešku u kojoj se navodi sledeće: „U javnoj raspravi neophodno je da se svestrano sagleda mogućnost zakonskog regulisanja istopolnih zajednica, posebno uvažavajući različita mišljenja, stavove i argumente koji bi bili pravno relevantni u eventualnoj pripremi posebnog zakona“. Ono što je indikativno jeste činjenica što Nacrt, za razliku od sada važećeg Porodičnog zakona, predviđa da i muškarac, a ne samo žena, slobodno odlučuje o rađanju dece, što govori o daljim namerama zakonodavca vezano za razradu ideja o rodnoj ravnopravnosti, koje bi u budućnosti očigledno obuhvatile i varijantu da transrodni muškarac nosi i rađa dete. Ukoliko bi se ostvarila ideja o legalizaciji istopolnih zajednica, kako je Kojićeva ustvrdila, to bi automatski za posledicu imalo i pravo takvih partnera da usvajaju decu.

Zatim je upoznala prisutne na konferenciji, da je „rađanje za drugog“ takođe novina koju nudi Nacrt zakonika. Ugovor o rađanju za drugog bi se zaključivao između žene koja nosi i koja će roditi dete (surogat majka), sa jedne strane, i supružnika ili vanbračnih partnera – nameravnih roditelja (moguće i istog pola ukoliko se usvoji ideja o istopolnim zajednicama). Nacrt dalje predviđa uslove za zaključenje ugovora vezano za nemogućnosti začeća prirodnim putem ili zbog ozbiljne bolesti od prenošenja nasledne bolesti na dete, s tim što odmah treba naglasiti da je navedena odredba izuzetno podložna zloupotrebama. Predviđeno je da bi se ugovor o rađanju za drugog overavao u vanparničnom postupku od strane sudije koji bi proveravao ispunjenost medicinskih uslova za primenu odredaba zakona koji se odnosi na rađanje za drugog.

Ono što je naročito interesantno kod ovog pravnog instituta, jeste da se žena koja je rodila dete ne smatra majkom i dužna je po rođenju deteta isto predati nameravanim roditeljima. Pri tom, ukoliko se tokom trudnoće na osnovu naučno-medicinskih saznanja ustanovi da se može očekivati da se će se dete roditi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima, nameravani roditelji mogu zahtevati od surogat majke da prekine trudnoću, što bi ona u tom slučaju bila dužna i učiniti. Na koji način i sa kojim stepenom verovatnoće bi se eventualne komplikacije na plodu utvrđivale, to nije moguće pouzdano reći, ali je već sada jasno da je i ova odredba vrlo rizična sa aspekta mogućnosti različitih zloupotreba.

Kojićeva je podsetila, takođe, da Nacrt predviđa da u naročito opravdanim slučajevima ugovor o rađanju za drugog može zaključiti i žena ili muškarac koji živi sam, a o ispunjenosti uslova u vidu „naročito opravdanih razloga“ odlučivalo bi se takođe u vanparničnom postupku. Ove odredbe bi otvorile dalji put da deca koja se začnu i rode na opisani način, završe, što je posebno opasno, u istopolnim zajednicama, neovisno od toga da li su te zajednice legalizovane ili ne, iz razloga što se vanbračne zajednice zasnivaju neformalno, te ne postoje nikave evidencije o istim.

Kojićeva je naglasila, i to je praktično najvažnije, da navedene odredbe Nacrta Građanskog zakonika nemaju svoje uporište u međunarodnom pravu, a ni u Ustavu Republike Srbije. Pre svega, odredbe o eutanaziji su suprotne međunarodnim konvecijama koje štite i afirmišu pravo svakog čoveka na život, a ne obrnuto. Takođe, brak i porodica, kao prirodna i osnovna ćelija društva, su takođe zaštićeni svim najvažnijim međunarodnim konvencijama, a pri tom u tim konvecijama nema ni traga o istopolnim zajednicama ili o mogućnostima da se legalizuje bilo kakvo stanje protivno onom koje je u skladu sa prirodom.

Podsetila je da „Opšta deklaracija o pravima čoveka“ usvojena Rezolucijom Generalne skupštine UN i prihvaćena od strane svih država članica UN, u odredbi čl. 3 predviđa da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti. Pravo na sklapanje braka i na osnivanje porodice imaju punoletni mušakarci i žene bez ikakvih ograničenja, a porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu od društva i države.

Takođe je naglasila da i „Međunarodn pakt o političkim i građanskim pravima“ garantuje da je pravo na život neodvojivo od čovekove ličnosti, te da je zakonom zaštićeno, pa shodno tome niko ne može da bude proizvoljno lišen života. Porodica se definiše kao prirodni i osnovni deo društva i kao takva ima pravo na zaštitu društva i države, a pravo na sklapanje braka se priznaje čoveku i ženi kada su dorasli za ženidbu.

„Konvecija UN o pravima deteta“ predviđa da su u svim aktivnostima koje se tiču dece, od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Odredbe ove Konvencije o interesu deteta su očigledno ignorisane prilikom sačinjenja Nacrta, jer ni jedna od odredaba koje se odnose na rađanje za drugog ne zadovoljava pravni standard najboljeg interesa deteta, već naprotiv, prednost daje interesima drugih lica.

Kojićeva je na stanovištu da su odredbe Nacrta građanskog zakonika očigledno zamišljene kao efikasan metod za preumljenje srpskog naroda i usmerene su na promenu i preoblikovanje identitetske i nacionalne svesti, koja je neodvojivo povezana sa tradicionalnim shvatanjem porodice i društva, u duhu pravoslavne kulture i učenja.

Poznato je da je Srbima svojevremeno poručeno da ne mogu u Evropu sa Svetim Savom, pa je jasno da će oni morati da se odreknu samih sebe i svoje prošlosti, kako je istakla Kojićeva. I u vezi sa tim je navedeni zakonski Nacrt na kraju okarakterisala kao jedan od projekata tzv. harmonizacije nacionalnog prava sa nadnacionalnim EU pravnim poretkom, što je nedvosmisleno definisala kao postupak brutalne globalizacije i kolonizacije na delu.

Video prikaz konferencije 6 (Izlaganja: Karganović, Kojić)

Dušan Kovačev, publicista i autor na Fondu strateške kulture

U nadahnutom izlaganju koje je obilovalo činjenicama i relevantnim uporednim pokazateljima, gospodin Dušan Kovačev (tema: „Uvoz „zapadne demokratije“ kao prikrivena feudalizacija Vojvodine“) je podsetio na izrazito neprijateljski stav zapadnih sila prema Srbiji, koje su nakon decenije oružanih dejstava i međunarodnih pritisaka, od 2000. godine zavele „demokratski“ režim u kojem su primenile, praktično neoružane oblike agresije, naročito finansijske i propagandno-psihološke. Osnovna posledica je uvoz neokolonijalnog poretka iz država agresora pod demokratskim paravanom i nastupajuća feudalizacija Vojvodine.

Detaljno rekapitulirajući političku i ekonomsku situaciju u AP Vojvodina tokom izuzetno teških 1990-ih, Kovačev je istakao da su se upravo tada pojavili oni koji će se zalagati za što samostalniju severnu srpsku pokrajinu, koja bi bila pod pokroviteljstvom Zapada, a oni lično uživali u vršenju javne vlasti, uticaja, u počastima i ličnom prihodovanju bez odgovornosti.

Zatim je nastavio iznoseći da se demokratska forma smene režima odigrala svega godinu dana nakon NATO agresije u skladu s politikološkom doktrinom Kerola Kviglija da „oružje predskazuje demokratiju“. Finansijski kapital Srbije se vratio u vidu privatnih „stranih banaka“ čiji hronični dužnik su, kako je naglasio Kovačev, po ukidanju javnog privrednog bankarstva, postali skoro svi domaći privredni subjekti i veliki deo domaćinstava.

Autonomaška nomenklatura Vojvodine stekla je većinu poslaničkih mesta u Skupštini APV nakon petooktobarskih promena i njihova politika, koja do tada nikad nije uživala značajno poverenje glasača, je veštim manipulisanjem ubrzo izbila u prvi plan.

Tako se dogodilo, kako je Kovačev naglasio, da su tajkuni do 2007. godine pretvorili trajni zakup poljoprivrednog zemljišta u vlasništvo, postavši veleposednici Vojvodine. Do 2015. godine su autonomaške vlasti sasvim upropastile Razvojnu banku Vojvodine i niz pokrajinskih finansijskih ustanova. Paktom republičke i pokrajinske vlade finansijski organi pokrajine su praktično pretvoreni u „protočni bojler“ svih republičkih plaćanja na teritoriji Vojvodine. Svi evroatlantski faktori su podržavali baš ovakvu vlast u Vojvodini.

Kovačev je posebno apostrofirao da su poljoprivrednici Vojvodine sistemski uterani u korupciju politikom subvencionisanja poljoprivrede po obrađenom hektaru. Veleposednici su lako zaobišli zabranu subvencionisanja veleposeda izdajući zemlju u zakup pod pokroviteljstvom političara. Time je neodrživo poslovanje zemljoradnicima-zakupcima, pružalo iluziju dobiti. Ostali su bezbrižni prema invazivnom uvozu proizvoda iz EU, koji je po primeni SSP-a upropastio nezavisne poljoprivrednike.

Naveo je karakterističan primer koji se odavno i potpuno suludo odomaćio naočigled celokupne srpske javnosti, i koji govori više nego bilo koji drugi primer, ističući da Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) posebno, ali i ostale stranke, kao i Radio Televizija Vojvodine (RTV), vojvođanske ratare i proizvođače sramno proglašavaju „paorima“, iako taj izraz označava propalog feudalnog kmeta.

Podsetio je da je Vučićev režim, sa kojim autonomaši blisko sarađuju, drastično smanjio poljoprivredne subvencije i time stvorio uslove da propali srpski poljoprivrednici i tajkuni što jeftinije rasprodaju zemlju globalističkom kapitalu. Vreme rasprodaje zemlje strancima je već zakazano, 2017. godina. Ovo već spremno čeka rokfelerovski kapital. Poljoprivrednici Vojvodine danas su plen banaka i države zbog nemogućnosti plaćanja naraslih zelenaških hipotekarnih kredita i javnih obaveza^..

U nastavku izlaganja Kovačev je konstatovao da se u Srbiji nakon 2001. godine demokratske ustanove upodobljavaju kadriranjem NATO simpatizera uz finansijsku podršku Zapada. U uslovima totalne medijske kontrole javnosti, NATO diplomatija može podržati obnovu separatističkog pokreta u Vojvodini.

Prema njegovom mišljenju, sve što se danas naziva „modelom zapadne demokratije“ samo je zloupotreba u interesu zapadnih hegemonista i izvoz problema imperijalističkih elita moći, što je već viđeno u vidu dva totalitarizma 20. veka, a sada u vidu neoliberalnog globalizma koga sramno predstavljaju kao najbolju savremenu modifikaciju demokratije.

Srpski narod u borbi za suštinsku demokratizaciju društva, kako je na samom kraju maestralno zaključio Dušan Kovačev, mora postići poseban preduslov – stabilno mesto u međunarodnom poretku zasnovanom na međunarodnom pravu. A to će biti moguće čim Srbi napuste zavisnički mentalitet i kada shvate da su glavna zla sadržana u stavu da „međunarodno pravo ne postoji“, kao i rajinskom i paorskom mentalitetu kojeg im neprekidno nameću strani imperijalisti.

 Dragan Krsmanović, pukovnik u penziji i istoričar

Na početku sjajnog izlaganja, gospodin Dragan Krsmanović (tema: „Demokratizacija kao pokriće a propaganda i medijske manipulacije kao sredstvo za uništenje nacionalnih država – primer SFRJ“), osvrnuo se na savremenu teoriju koja govori o permanentnom i svedimenzionalnom ratu. Rat se odvija, kako je naglasio, ne samo u vojnoj, već i u ekonomskoj, kulturnoj, diplomatskoj i svim drugim sferama, te se danas može govoriti i o permanentnom propagandnom ratu čija je žrtva istina.

Potencirao je u vezi sa tim potpuno novi vid ratovanja u savremenim uslovima, poznat u teoriji i praksi pod nazivom „neokortikalni rat“, koji se pokazao kao najače sredstvo za pokoravanja brojčano malih naroda. Krsmanović je podsetio da neokortikalni rat predstavlja svrsishodan i intenzivan uticaj na svest ljudi radi slamanja njihove volje. Ova dejstva se provode planski radi potčinjavanja ljudi i naroda interesima napadača, prvenstveno putem masovnih medija, specijalnih sredstava za elektromagnetne uticaje na moždane centre, kao i drugim oblicima delovanja na psihu ljudi.

Krsmanović je ustvrdio da je ovakav rat usmeren na tri ciljne grupe: (1) na sopstveno javno mnjenje koje treba pridobiti za ciljeve rata i obezbediti njegovu podršku, (2) na međunarodno javno mnjenje koje mora agresiju prihvatiti i (3) na javno mnjenje žrtve koje mora steći utisak da je samo krivo.

U daljem izlaganju Krsmanović konstatuje, da su demokratija i propaganda međusobno povezane. Pa tako, bez demokratije ni propaganda ne bi imala značaj koji danas ima. Upravo je iluzija da narod o nečemu odlučuje dovela do potrebe da se to narodno mišljenje – javno mnjenje, počne oblikovati kako bi se dobila podrška za odluke koje su skrojene u uskim krugovima moći.

Prema njegovom sudu, propaganda je namerni i sistematski pokušaj oblikovanja percepcije i manipulisanja spoznajom i ponašanjem u cilju izazivanja reagovanja koje je u interesu propagatora. U nastojanju da se fenomen propagande ipak preciznije definiše, mnoge modernije teorije usvojile su nekoliko zajedničkih odrednica, koje propagandu shvataju kao skup posebnih tehnika komunikacije u cilju masovnog uticaja, ili sugestije, kroz manipulaciju simbolima i psihologijom mase i pojedinca.

U vezi sa navedenim, Krsmanović povezuje i naglašava da uspostavljanje nečega što po svojoj formi i sadržini predstavlja „novi svetski poredak“ u svakom slučaju zaslužuje da se tretira kao rat, bio on vođen vojnim ili nevojnim sredstvima, posebno jer bi uspostavljanje tog poretka po posledicama bilo ravno okupaciji, gubitku nacionalne nezavisnosti i promeni ne samo forme, već i sadržine tradicionalnog načina života i vrednosnog stava zajednice.

Citirajući davnašnje izjave Bžežinskog i posebno Dejvida Rokfelera, istakao je da se svet kreće u pravcu stvaranja nadnacionalnih centara moći koji će izdavati naloge vladama i kontrolisati ih, bez obzira na volju naroda. Sve to pokazuje kakav se svet projektuje i koliko je mesta za demokratiju u njemu.

Sve navedeno je povezao sa odlukom o razbijanju SFRJ koja je doneta još na početku Hladnog rata, a njena operativna faza je otpočela 1972. godine, kada su zapadni centri moći odlučili da tu državu razbiju na republike i „usisaju“ u svoj politički i vojni sistem. Od tada su pojedine poluge moći radile na realizaciji jedinstvenog plana, pri čemu su priče o demokratiji zapadnog tipa i tržišnoj ekonomiji bile polazne tačke oko kojih se plela mreža. Dakle, sveobuhvatni medijski rat sa planiranjem, organizovanjem, realizacijom, kontrolom i koordinacijom, od pripreme do asanacije bojišta. Mada mediji nisu ispalili niti jednu granatu, oni su jedni od najodgovornijih za atmosferu nasilja.

Težište delovanja u medijskom ratu prilikom razbijanja SFRJ, zapadni centri moći su usmerili prema sopstvenoj i svetskoj javnosti. Pojavili su se izrazi „etničko čišćenje“ i „konc-logori“, a emotivni naboj je bio tako snažan da mu se nije moglo suprotstaviti, istakao je Krsmanović.

Naglasio je da su se UN, zbog opšte erozije međunarodnog prava i slabljenja njihove uloge, umesto da postanu zaštitnik međunarodnog poretka, stavile u funkciju njegovog rušenja.

Zatim je vrlo detaljno govorio o nastavku navedenog procesa i realizaciji odluke zapadnih sila da se otpočne sa oružanom agresijom na SR Jugoslaviju, kako bi se ona kasnije potpuno teritorijalno i na sve druge načine razbila. U vezi sa tim, podrobno je informisao učesnike konferencije o poznatom slučaju „Račak“ (ali i drugim, kao što je izmišljena operacija „Potkovica“), koji je iskorišćen kao povod za početak rata. U stvarnosti to je bila vrhunska (iako providna) manipulacija svetskog javnog mnjenja, koja će za manje od decenije biti i zvanično demistifikovana, no bez bilo kakvih posledica po protagoniste te prljave prevare.

Krsmanović je istakao da je rat na Kosovu i Metohiji pokazao da Srbe ne treba potceniti. Mada izloženi dosta traljavoj vlastitoj propagandi koju je organizovala vlast, pokazalo se da je istorijski refleks i osećaj pripadništva vlastitom narodu i tradiciji daleko više ukorenjen među Srbima, nego što su to strani centri moći mogli da procene.

Naglasio je da je Rusija svakako izvukla ozbiljne pouke iz sukoba na prostorima bivše SFRJ i posebno tokom agresije na SRJ, tako da, u konačnom, nije dopustila da bude potučena u medijskoj sferi. Naprotiv, prešla je u otvorenu ofanzivu i skoro pa porazila zbunjenog zapdnog protivnika.

Posebno je apostrofirao da dolazak kvazidemokratije zapadnog tipa čiji smo svedoci danas, ne bi bio moguć u tradicionalnu, pravoslavnu i uređenu državu Srbiju. Srbiju je bilo najpre potrebno ekonomski i kulturno devastirati da bi mogla konzumirati takvu demokratiju. Prvenstvano je trebalo osiromašiti ljude i učiniti ih ekonomski zavisnim, praktično robovima, da bi im se onda kroz kvazidemokratiju moglo ponuditi „spasonosno“ rešenje.

Na samom kraju je izneo precizan i utemeljen stav da je, od početka otvorenog angažovanja Zapada na prostorima SFRJ, priča o demokratiji bila samo izgovor za realizaciju geostrateških planova o razbijanju jedne suverene zemlje i njeno ekonomsko, političko i vojno pokoravanje. Demokratija nikada nije bila cilj već oružje u realizaciji ovog plana. Danas, kako je zaključio, Srbi možda jesu dobili demokratiju zapadnog tipa ali su izgubili slobodu, a bez slobode nikakva demokratija ne može pomoći ni pojedincima ni narodima.

Video prikaz konferencije 7 (Izlaganja: Karganović, Kojić)

Izvor: Fond Strateške Kulture