Kontekst i značaj predstojećeg 9. maja

Uoči 70-godišnjice Pobede nad nacifašizmom, dana koji bi trebalo da je konačno ujedinio savremenu Evropu, bar na jednom osnovnom vrednosnom nivou – suočeni smo sa Evropom nikad više razjedinjenom u proteklih 70 godina. Oko čega je razjedinjena?

Formalno, razjedinjena je oko rata u Ukrajini. Sa dela kontinenta pod političko-ekonomskom dominacijom Evropske unije, tj. u realnosti SAD, stižu optužbe o „ruskoj agresiji“ na suverenu Ukrajinu. Sa ruskog dela kontinenta, kao i onih džepova koji još nisu potpuno „integrisani“ u tzv. evroatlantsku zajednicu i njene „vrednosti“, pak, stižu tvrdnje o zapadno-sponzorisanom prevratu u Kijevu, koji je bio okidač za rat, koji i danas, suštinski, traje, uprkos krhkom primirju proizašlom iz sporazuma Minsk 1 i 2. Pri tome, treba istaći da, dok do danas nisu izneti nikakvi dokazi o „ruskoj agresiji“ na Ukrajinu jači od nejasnih „satelitskih snimaka“ puštenih preko Tvitera, postoje vrlo konkretni dokazi o umešanosti vodećih zapadnih država u prevrat u Kijevu iz februara 2014, koji je i bio okidač za sadašnji rat u Ukrajini, kao i dokazi za zapadnu podršku novom ukrajinskom režimu koji je rat i započeo, prvenstveno na antiruskoj osnovi.

Ukrajinska kriza je izrodila situaciju najbližu onoj koja je vladala u doba Hladnog rata. Umesto kontinenta koji se ujedinjava prema projekcijama o „kraju istorije“ koji je trebalo da usledi posle pada Berlinskog zida, nove linije podele se ne samo stvaraju, već i učvršćuju, vrši se nova militarizacija, i koriste se sve grublje reči i optužbe ne samo u medijskoj sferi već i u diplomatskoj komunikaciji između država. S tim što se mora istaći da najoštrija, najuvredljivija javna retorika ima svoje ishodište u zapadnim centrima moći i medijskog uticaja. Odnosno, pojednostavljeno rečeno, zapadni zvaničnici i mediji sistematski demonizuju Rusiju, dok Rusija uglavnom svodi svoj javni diskurs na odbranu od optužbi, ili kontraoptužbe.

Kao rezultat svega toga, neće biti zajedničke, jedinstvene sveevropske proslave ovog 9. maja. Glavne zapadne države i njihovi „partneri“, odnosno sateliti, bojkotovaće Paradu na Crvenom trgu u Moskvi.

Kako je moguće da sadašnji odnosi, ma kako loši bili, utiču na viđenje ishoda Drugog svetskog rata u Evropi? Da li je ishod od pre 70 godina sada nekako različit samo zato što je izbila kriza u odnosima? Nije li 9. maja 1945 pobeđen nacifašizam u Evropi, i nije li to nešto što valja slaviti, ili bar dostojno obeležiti? Ili smo u zabludi? Ako jesmo – u kojoj vrsti zablude? Da je nacifašizam pobeđen 1945? Ili da su oni koji su dosad formalno obeležavali taj dan, a sada odbijaju da ga slave zajedno sa zemljom i narodom koji su pretrpeli najveće žrtve i dali najveći doprinos pobedi nad nacifašizmom u Evropi, zapravo, bili neiskreni?

Čini se sasvim logično da bi, uprkos trenutnim razmiricama na relaciji Rusija-EU/SAD, ako ništa drugo, zajedničko obeležavanje 70-godišnjice Dana pobede pružilo jedinstvenu priliku da se spuste međusobne napetosti, što bi već možda samo po sebi dalo zamajac naporima za rešavanje ukrajinskog sukoba. Rusija je, kao što je poznato, uputila pozive svima, čak i zemljama koje su otvoreno podržale tzv. Euro-majdan i kijevski prevrat. A upravo su ove poslednje zemlje, na prvom mestu SAD, ali i Nemačka, Velika Britanija, Poljska, bile i ostale među najglasnijim u pozivanju na bojkot proslave ovog jubileja u Moskvi.

Tu već imamo opipljiviji dokaz o tome kome je više stalo do obnavljanja podele u Evropi, čak i po cenu dezavuisanja samog ishoda Drugog svetskog rata. Zapadne države – i to one i na pobedničkoj i na poraženoj strani, ujedinile su se, dakle, ne samo oko bojkota zajedničke proslave pobede nad nacifašizmom, već i oko pokušaja izolacije Rusije, države-naslednice SSSR-a, nosioca najvećeg tereta i najvećih žrtava u toj borbi.

Ako ovo ponašanje povežemo sa neprekinutim širenjem Severnoatlantskog saveza, poznatijeg pod imenom NATO, ka granicama Rusije od kraja Hladnog rata i raspuštanja Varšavskog pakta pa do danas, lako ćemo uočiti jednu indikativnu matricu. Umesto procesa ujedinjavanja cele Evrope i, uključivanjem Rusije, bar severnog dela Evroazije, koji je trebalo da proiziđe kao glavna tekovina okončanja Hladnog rata i poluvekovne svetske blokovske podele, imamo dvoipodecenijski proces novog prodora ka Istoku, prema ruskim državnim granicama. Da li i u tome leži razlog zapadnog bojkotovanja pobede nad poslednjim pokušajem pravljenja takvog prodora, od strane nacističke Nemačke? Što se ovog puta želi uspeh u onome što je propalo 1941-1945?

U svakom slučaju, nema valjanog opravdanja za zapadni bojkot zajedničke proslave 70-godišnjice pobede nad nacifašizmom u Moskvi. Štaviše, takvo ponašanje je za osudu, jer je direktno u funkciji zlonamerne revizije istorije, kao i relativizacije samog zla nacifašizma. A činjenica da smo svedoci takve relativizacije već više od godinu dana kada je reč o Ukrajini, odnosno da zapadni mediji i političari uporno i sistematski ignorišu ozbiljnu neonacističku i neofašističku komponentu bar dela ukrajinskih vlasti i oružanih snaga – daje dodatno pravo za ovu tvrdnju.

Hvala Bogu, Srbija se oduprela zapadnim pritiscima da ne učestvuje na ovogodišnjoj Paradi na Crvenom trgu. Štaviše, učestvovaće ne samo prisustvom predsednika države, već i učešćem gardista Vojske Srbije na samoj Paradi, što je čin od nesumnjivog simboličkog značaja. Jer, Srbi su se priklonili antinacifašističkom kampu još 27. marta 1941, a pokrenuli su i prvi oružani ustanak u porobljenoj Evropi sredinom maja 1941, ne dugo posle sloma Jugoslovenske vojske. Posle toga su, tokom ratnih godina, Srbi ne samo bili glavni nosioci dva antifašistička pokreta na tlu Jugoslavije, već su se svrstali, srazmerno, među najveće žrtve Drugog svetskog rata i bili žrtve brutalnog genocida u nacističkoj marionetskoj državi NDH. Bila bi nečuvena sramota da se Srbija nije odazvala pozivu Rusije da uzme učešće na ovogodišnjoj Paradi.

Svedočanstvo Srbije na 70-godišnjicu Dana pobede je važno iz još jednog razloga. Naime, kao nijedna druga evropska država, Srbija je na svojoj koži okusila pravu prirodu posthladnoratovskog Zapada i njegovih istinskih stremljenja. Sve ono što se, posredstvom zapadnih mas-medija i zapadne diplomatske retorike, tokom 1990-ih imputiralo Srbiji, sada se imputira Rusiji: agresivno ponašanje, kršenje međunarodnog prava, kršenje ljudskih prava, odsustvo demokratije – sve to uz prateću demonizaciju kako naroda tako i njegovog najvišeg rukovodstva.

Ono zašta su zapadne države neosnovano optuživale Srbiju, a sada i Rusiju – one su, sasvim dokumentovano, zaista činile tokom 1990-ih godina: od kršenja Povelje Ujedinjenih nacija i Helsinške povelje u pogledu nepovredivosti granica i nemešanja u unutrašnje stvari suverenih zemalja, do jednostranog lansiranja agresije na suverenu zemlju, mimo odluke Saveta bezbednosti UN. Podjednako indikativno, zapadne zemlje su ne samo žmurile već su i faktički podržavale neofašističke i neonacističke snage (i slične radikalne elemente, poput islamističkih ekstremista) u cilju rasparčavanja bivše Jugoslavije, pa zatim i Srbije, baš kao što sada na sličan način ne samo žmure već i faktički podržavaju iste elemente u njihovoj antiruskoj borbi u Ukrajini.

U svemu ovome je važno podsetiti da je to agresivno zapadno ponašanje, uz paralelno širenje NATO prema zapadu, pokrenuto u vremenu pre dolaska na vlast sadašnjeg objekta demonizacije – Vladimira Putina, tj. u vremenu kada je vlast u Rusiji u potpunosti prihvatala zapadnu neoliberalnu paradigmu i demonstrirala konstantnu kooperativnost u diplomatskim i strateškim odnosima sa političkim Zapadom, po cenu i sopstvenih strateških interesa. Dakle, nekakva „ruska agresija“ nikako nije mogla biti povod za agresivno i ekspanzionističko zapadno ponašanje koje se neprekidno ispoljava tokom proteklih 25 godina.

Upravo nam je, u kontekstu tog zapadnog ponašanja prema bivšoj Jugoslaviji i Srbiji 1990-ih godina, lakše da dešifrujemo sadašnje zapadno ponašanje, i da posmatramo zapadni bojkot Parade na Crvenom trgu u odgovarajućem ključu. Jer, jasno je da je revizija rezultata Drugog svetskog rata počela još na tlu SFRJ pre četvrt veka, a da je sadašnji rat u Ukrajini samo nastavak tog procesa. Ne samo da se ne slavi pobeda nad nacifašizmom na jedini mogući način – zajedničkom proslavom na kojoj učestvuju svi tadašnji saveznici, zajedno sa predstavnicima tada poraženih država koje su prihvatile rezultate Drugog svetskog rata – već se ta, naizgled poražena ideologija od strane zapadnih država instrumentalizuje u pragmatičke, geopolitičke svrhe. A to nas, opet, dovodi do zaključka da će, u sadašnjim uslovima, uz pouke jugoslovenskog i ukrajinskog iskustva, proslava 70-godišnjice Pobede nad nacifašizmom u Moskvi predstavljati ne samo obeležavanje Pobede, već i, nužno, njenu ponovnu afirmaciju u vremenu kada se ona dovodi u pitanje na evropskom, ali i severnoameričkom kontinentu. A možda i poziv na novu mobilizaciju protiv tog istog, sada povampirenog zla, čiji je faktički današnji nosilac, mada maskiran u naizgled benignije, „demokratsko“ ruho – politički Zapad, odnosno SAD i EU.

Za Rusiju je ta reafirmacija od ogromne, životne važnosti. Kao i za Srbiju, koja je uvek, uprkos ogromnim preprekama i izazovima, umela da bude na pravoj strani istorije. Uz sve to, Srbija ima i neispunjeni dug prema sebi, a to je da jednom za svagda jasno i glasno objavi, i sebi i svetu, da je imala ne jedan već dva antifašistička pokreta. Važnost toga ne leži samo u potrebi utvrđivanja istorijske istine i pravde, već i u jačanju legitimiteta same Srbije. Naime, potrebno je sa drugog, monarhističkog antifašističkog pokreta, predvođenog generalom Dragoljubom Mihailovićem, konačno skinuti „kvislinšku“ etiketu, da bi se u najvećoj mogućoj meri suzbili dalji pokušaji stvaranja veštačkih simetrija, odnosno stavljanja Srbije u istu ravan sa narodima i državama koje jesu bile kvislinške (npr. izjednačavanje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i ustaša), što je ključ za nove pokušaje smeštanja Srbije u neku amorfnu, neokolonijalnu „jugosferu“, zasnovanu na osavremenjenoj matrici „slaba Srbija – jaka Jugo(sfera). Takođe, potrebno je da se kvalitetni argumenti u tu svrhu predstave i predstavnicima Ruske Federacije, da bi se prekinulo skoro 100-godišnje otuđenje između istorijske Srbije i istorijske Rusije, što nam je svih ovih godina nepotrebno otežavalo međusobnu komunikaciju i razumevanje.

Na kraju, ko god smatra da je pravljenje istorijskih paralela između stanja pre 70 godina i sadašnjeg – preterano ili neumesno, treba samo da uporedi mape iz oba perioda. I 1941. i 2015. nude analogne slike: velika udružena vojna sila je iz pravca zapada došla do samih ruskih granica dok je, s druge strane, sama Srbija praktično opkoljena državama-članicama (sadašnjim ili perspektivnim) te iste udružene sile. Poučeni iskustvom, nemamo pravo na opuštenost i ignorisanje očiglednog.

To je kontekst u kojem Srbi i Rusi dočekuju predstojeću 70-godišnjicu Pobede nad nacifašizmom. A značaj će proizaći iz konkretnih, a ne samo simboličkih dela koja će iz te spoznaje da se izrode.

_____________________________________

* Izlaganje predviđeno za konferenciju Fonda strateške kulture i Muzeja žrtava genocida u Beogradu, „Borba Rusije i Srbije juče i danas, Drugi svetski rat, Jugoslavija 1991-1999, Ukrajina 2014-2015“, održanu 28.4.2015. u Beogradu

Izvor: Fond Strateške Kulture