Континуитет хрватског анти-српства

Са којим би чињеницама из ближе и даље прошлости наши званичници ваљало да рачунају, када на бриселску адресу шаљу приговоре због најновије егзалтације усташтва у суседној Хрватској?

1.

Као прво, ваљало би да размисле није ли то погрешна адреса, која ни сама није начисто колико ће још остати на истом поштанском броју и колико дуго ће се одржати у истом саставу. Једном речју, после Брегзита, тзв. мигрантске и кризе финансијског сектора ЕУ се забавила о свом јаду, па јој позив на арбитрирање у најновијем спору на релацији Београд – Загреб дође као девета рупа на свирали.

Уосталом, после кијевског Мајдана постало је белодано јасно да ЕУ – као пројекат и као инструмент владавине САД – нема ни снаге, ни смелости, ни воље да осуди чак ни појаве отворене и дрске афирмације нацизма, фашизма и антисемитизма на било ком делу европског континента. Зато се са утопијом граниче очекивања да ће Брисел, због најновијег усташког пировања, осудити своју младу чланицу, кад је већ за њену злочиначку и геноцидну прошлост није ни питао пре пуноправног пријема у чланство ЕУ.

У садашњој ЕУ ионако важе нека друга правила и друге вредности, међу којима су аутентична борба против нацизма и антифашизам потиснуте на саму маргину. То би морало да буде јасно бар политичким представницима српског народа, који је поново изложен реалној опасности да изнова учи историју на сопственој кожи. Зато је сва прилика да су њихови иступи намењени за унутрашњу употребу и да им је првенствени циљ умиривање оправдано забринуте јавности.

Међутим, позорност и тежину код других народа тешко може да произведе реч оних који, попут Дачића и Вулина, Вучићевог коалиционог партнера и његовог најближег сарадника, баштине, шире и унапређују колосалну историјску обману у сопственом народу. Они се нису ни потрудили да докуче, а камо ли да изрекну пуну истину о догађајима на тлу Југославије за време Другог светског рата, а очекују да их представници других народа у Европи разумеју и подрже.

Наиме, ова двојица су доказала да ни до данас не могу преко усана да превале светло српско име ђенерала Драже Михаиловића, првог герилца у борби против нацизма и фашизма у Европи, а да им се из грла рефлексно не отме ступидна клевета о издајнику и сараднику окупатора. Имају ли они уопште икакво морално право да другим нацијама прописују кога ће и шта ће да славе и величају када у исти мах под ноге бацају и газе по великанима из херојске српске прошлости. Уосталом, они су се у више наврата јавно оглашавали и као Срби – али само до Драже и Недића. Док би, као њихови политички антиподи, ревносно могли да играју и улоге већих еунијата од европејаца.

2.

У старту је депласиран, наиван и унапред осуђен на неуспех сваки покушај да се антифашистичком и антинацистичком аргументацијом оспоравају усташки темељи и усташки идентитет садашње хрватске државе. Српски званичници не знају или се плаше да изговоре поражавајућу и горку историјску истину како у другој Југославији није ни вођена никаква антифашистичка борба. Јер да је ње било, онда би се рат водио против јединог наци-фашистичког упоришта, против НДХ као највернијег Хитлеровог савезника. Борило би се за ослобођење логора и фабрика смрти за Србе, Јевреје и Роме, и не би се чекало да Јасеновац и бројна стратишта четири године раде пуном паром. Да је Броз озбиљно планирао оружани отпор против геноцидне НДХ, не би се његове јединице тамо запутиле тек по затварњу и уклањању трагова геноцида. Не би у Загреб умарширале на само 200 метара иза последњих усташких трупа, које су усташку престоницу напуштале последњег дана рата, 8. маја 1945. Када је чак и Берлин пао.

Да је било праве и доследне антифашистичке борбе, не би се допустило да Анте Павелић, поглавник те наказне квислиншке творевине, а од 1926. сарадник британске MI6, са товарима опљачканог блага спокојно изађе из Загреба. Те да се на тлу Аустрије одмах сретне са британским официрима, под чијом се заштитом докопао прво Рима и Ватикана, па потом и Аргентине. У исто време Павелићеви заштитници Енглези на превару су киднаповали првог Хитлеровог противника у Европи ђенерала Дражу и, као највећи ратни трофеј, предали га Брозу. Да му он суди као народном непријатељу и сараднику окупатора на монтираном суђењу у Београду, да га осуди на смрт и до данас остави без гробног белега.

Српским би званичницима морао бити познат историјски факт да је борба за независну хрватску државу почела давно пре Другог рата. Да је, уз политичку потпору моћника са западне стране, трајала и за време и после тог рата. Да отворена усташко-комунистичка сарадња траје још од 1935, те да су и усташе и југословенски комунисти, иза којих су стајали Ватикан и Коминтерна, у остварењу својих планова искључиво на нишану држали једног јединог и заједничког непријетеља – српски народ и Српску православну цркву.

За време и по окончању оба светска рата Срби су бацани на колена, а главну дипломатску, па и војну улогу у њиховом сламању, осим аустријско-немачког окупатора, играли су наши „западни савезници“, који су сада сви окупљени у ЕУ и у НАТО. Дубина наших ратних и поратних пораза не може се мерити само милионским српским жртавама већ и подређеним послератним политичким статусом и понижавајућим третманом „дежурног кривца“. Како унутар две новостворене државе, тако и код наших невољних ратних савезника са Запада.

У додатном сламању и покоравању Срба, дакако, предњачили су и још предњаче Енглези и Американци. Ми смо у Другом рату бомбардовани од стране наших тзв. западних савезника у пролеће и у јесен 1944. жешће, масовније и погубније у односу на немачко бомбардовање 1941, да би се ђенерал Михаиловић, симбол српског отпора нацизму и фашизму, приморао на повлачење из Србије. Те да би се сломио слободарски дух српског народа и на власт у Београду инсталирао аустроугрски цугсфирер. Исти онај истакнути припадник злогласне 42. Вражје дивизије, која је у Мачви и у Подрињу починила први геноцид над Србима у XX веку. Жртве овог „савезничког бомбардовања“ нису ни пописане, а после рата није смело ни да се помиње од чије су руке страдале. Треба ли нам нека сагласност или дозвола из Брисела да попишемо ове наше невине жртве и одамо им заслужену пошту?

3.

Српски званичници пред светом с разлогом и оправдано осуђују слављење усташких крвника и терориста, док у српском државном дому цинично и мазохистички настављају да славе и величају саучеснике у масовном убијању невиних српских цивила. Међу таквима је, примера ради, и Константин – Коча Поповић, десна рука Черчиловог и Брозовог ваздушног терора над српским цивилним становништвом у пролеће и јесен 1944. Кочи је поверен избор мета за бомбардовање градова у Србији, а Пеку Дапчевићу је препуштен избор циљева у Црној Гори. Њихова имена недавно су понеле две улице у српском престоном граду, а српски званичници су и тим службеним чином показали колико им је стало до невиних цивилних жртава из редова сународника. Или можда чекају да се прво Брисел званично огласи и изрази саучешће за српске жртве геноцида у НДХ и да осуди повампирење усташке идеологије у ЕУ дворишту?

За наше званичнике није пријатна ни истина да је Београд ослобођен 20. октобра 1944, захваљујући пресудним борбеним подухватима Црвене армије, а да су се јединице КНОЈ, чим су Русима виделе леђа, с наглашеним ентузијазмом бациле на посао сејања смрти по Србији. Тако су целу Србију претворили у велику масовну гробницу, у коју су као сараднике окупатора, без суда и пресуде, трпали све оне за које су проценили да би у миру могли да представљају потенцијалне противнике њиховом тоталитарном режиму и диктаторској владавини Јосипа Броза Тита. (И, наравно, све оне који су располагали са иоле вреднијим материјалним добрима, стамбеним зградама, вилама, фабрикама и трговинским радњама, златом, накитом…) Те масовне гробнице ни до данас нису достојно обележене. Тако су поново убијене све несахрањене и неопојане српске жртве комунистичког терора. И после свега наши званичници очекују да пробуде савест у Загребу и измоле осуду повампиреног усташтва на Западу и у Бриселу?

Пре сваког обраћања Бриселу, без обзира на повод, наши би званичници морали да имају на уму чињеницу да су Срби и из последњих ратова на тлу бивше Југославије изашли као једина поражена и кажњена страна. А да су сви други, и Хрвати и Албанци, и босански муслимани и црногорски сепаратисти, и Словенци и Македонци, уз обилату логистичку, медијску, обавештајну, финансијску, оружану и сваку другу помоћ наших садашњих савезника са Запада – награђени и уврштени на дугачки списак жртава српске агресије. Прикривена комунистичко-усташка коалиција водила је главну реч у Југославији и после Другог светског рата. Све до XIV конгреса СКЈ, одржаног 1990, када су се коначно разишли и раздвојили. Усташе су се вратиле у Загреб да би коначно довршиле посао стварања независне хрватске државе. Ови други остали су у Београду да чувају Титов култ, негују тековине НОР и шире братство и јединство југословенских народа и народности.

Први корак у правцу хрватског државног осамостаљивања предузет је променом републичког устава, из кога су избачени Срби као конститутивни народ. На Видовдан 1990. Уследило је потом прогон 250.000 Срба из Хрватске, уз логистичку помоћ једне приватне америчке компаније. Било је то највеће етничко чишћење у послератној Европи.

Брисел је и тада ћутао, а наши званичници очекују да он сада реагује и да осуди судску рехабилитацију „кардинала смрти“ Алојзија Степинца, подизање споменика једном усташком терористи, ослобађање масовног убице Срба из Осијека, ометања, нападе и вређање учесника на антифашистичким скуповима у Хрватској…

У Београду, на Светог Илију, 2016.

Извор: Нови Стандард