Косовски сценарио чека да се искористи и за Крим

Споразум о придруживању Украјине Европској унији Украјини прети  озбиљним тешкоћама,  које неће бити само економске природе. Проблеми би могли да се појаве у разним деловима те земље. Најпре на Криму, на коме се Запад, користећи руке кримско-татарских националиста, врло упорно труди да направи темељ на коме би могао да понови косовски сценарио.

Једнострано проглашење независности Косова у фебруару 2008.године уздрмало је украјинску политичку јавност, у којој је почело да се говори о опасности по Крим од  косовског преседана. Стварно, „Ахилова пета“ и Србије и Украјине код обе земље је постојање жаришта  сепаратизма на етничкој бази – и на Косову, и на Криму. То у значајној мери представља последицу још једне паралеле која постоји између те две словенске државе – то су њихове проевропске тежње. Владајуће елите и Србије, и Украјине, игноришући мишљење већине становника, па чак и националне интересе своје земље,  подједнако упорно вуку, свака од њих своју земљу,  у Европску унију.

Такав правац спољне политике Украјине и Србије представља  „демократски“ утицај Запада, који према обе те државе користи „меку“ и „не баш сасвим меку“ силу. Те силе се исказују, између осталог, преко широке подршке  етносепаратистичким пројектима, којима се омогућује да се, када ситуација то дозволи, потенцијално „експлозиви“ региони претворе у стварне „вреле тачке“  у којима би Запад сопствену присутност спровело под изговором  сређивања новонасталог проблема.

Спроводећи тактику „дуплих стандарда“ Запад периодично утерује страх  светској јавности саопштењима о освајању Крима од стране Русије, до кога само што није дошло, и успут ту исту јавност плаши изјавом да на Криму постоји „пета колона“ Кремља, коју сачињавају проруске организације и милитаризована удружења козака. Истовремено, без имало гриже савести Брисел и Вашингтон подупиру кримско-татарске сепаратисте у њиховој ненасилној (за сада) борби  за формирање  националне државе на Криму.  При чему, у другом случају, евроатлантске „пријатеље“  Украјине уопште не брине  територијална целовитост Украјине. Међутим, анализа савремене ситуације на Криму омогућује да се прогнозира да ће у недалекој будућности доћи до конфликта, чији ће организатори бити кримско-татарски  националисти, а који ће бити изведен  по косовском шаблону.

* * *

Као катализатор рушилачких процеса на Криму може да послужи  и ступање на снагу Споразума о асоцијацији са Европском унијом.  Уколико тај Споразум  буде потписан и буду га ратификовали парламенти земаља ЕУ, Украјина ће се наћи не само под економском, већ чак и под геополитичком контролом Европске уније, а то значи и НАТО-а. Један  део овлашћења који је припадао Кијеву прећи ће у руке  европских наднационалних институција, које ће тако стећи полуге за директно управљање ситуацијом у Украјини. Тешко да треба сумњати шта  ће бити најважнији задатак тог деловања у односу на Крим, јер је врло вероватно да ће то бити истискивање руског присуства из свих сфера живота у  региону и преобликовање руског облика Крима. На међународно-политичком аспекту ти напори  ће изгледати сасвим у реду, јер ће придружена Украјина постати део зоне политичко-економске контроле Европске уније.

У контексту све видљивијих напора ЕУ и НАТО-а који се односе на неутрализацију руског фактора у Украјини најбитнији објекат напада ће постати Црноморска флота. Није искључено да ће Брисел убедити Кијев да једнострано раскине Харковски споразум, те да ће се од Русије затражити да се та флота уклони из Севастопоља. „После 2015.године Русија ће почети да изводи Црноморску флоту са територије Украјине. Ако се узму  у обзир перспективе у енергетици, после потписивања Споразума о асоцијацији Украјина ће мирно објавити да раскида Харковски споразум, ма колико то не одговарало њеним националним интересима“, – констатовао је политички аналитичар Павел Нус, указујући да је стационирање Црноморске флоте на Криму супротно ставовима Споразума о асоцијацији.

Према примедбама многих експерата којим глава служи и за размишљање, одлазак руске флоте ће представљати  „окидач“ за дестабилизацију Крима на косовски начин. Али: у Србији није било руских војних база, а на Криму је стационирана Црноморска флота. Крим у саставу Украјине – то и јесте потпуно несрпско Косово. Тако да ствар уопште није у томе да ли ће, уколико дође до  покушаја остварења сепаратистичких планова кримских Татара, Црноморска флота за активно деловање да искористи силу. Нису важне намере, важне су могућности које Црноморска флота поседује!

Уколико Кијеву, захваљујући Европској унији, ипак  буде омогућено да Москву „убеди“  да изведе флоту још пре него што се кримско-татарско „дугме“ притисне, Севастопољски залив могу временом потпуно да заузму бродови 6.флоте САД, што ће створити услове да кримско-татарски сепаратисти прогласе националну државу коју ће Украјина, притиснута Европском унијом, морати да призна.  Да ли ће се на Криму наћи снаге које би се супротставиле косовском сценарију,   натуреном од стране  кримско-татарских екстремиста и њихових свемогућих покровитеља? Ако се и нађу, на то полуострво ће, уз објашњење  да „обезбеђују ред“  бити уведени  некакви европски миротворци  или међународне полицијске снаге, у чију се непристрасност никако не треба поуздати.

Русија може да изгуби   све морално-политичке и међународно-правне предлоге који би се односили на помоћ Украјини у „гашењу“ вероватног међуетничког конфликта на Криму, исто онако како је пре извесног времена  била вешто померена устрану од учествовања  у балканским пословима.

* * *

Прихватајући сличност која постоји између трагичне стварности Косова и узнемирујућих сигнала са Крима, можемо да издвојимо четири битне црте, заједничке за оба региона.

Демографски потенцијал етносепаратиста

Албанци Косова и Метохије су постигли апсолутну етничку премоћ, тако да по последњем  попису становништва из 2011.године они чине  93%  становништва  самопроглашене републике. На то су највише утицала два  фактора: висок ниво наталитета Албанаца и Титови напори да се Албанци из суседне државе намаме  у југословенску покрајину како би Албанија постала део СФРЈ. Демографски успеси кримских Татара  су (за сада) скромнији, али је њихово учешће у националном саставу становништва Крима  сигурно већ премашило 12%, колико их је било према попису из 2001.године. Од свесавезног пописа СССР-а из 1989.године њихова бројност на Криму се повећала 6,4 пута и износила је 243,4 хиљаде људи.

Обзиром да је наталитет кримских Татара већи него код Словена, може се очекивати да ће се њихова специфична тежина у националној структури Крима и убудуће   само повећавати. Према неким прогнозама, до 2040.године кримско-татарско становништво ће чинити 27 – 30% становништва тог полуострва. Али уколико прогноза о наглом повећању кримско-татарског становништва захваљујући  високом природном прирасту изгледа унеколико преувеличана, информација о 100-150 хиљада кримских Татара у Средњој Азији, од којих многи немају ништа против пресељења на Крим,   чињеница  да лако може доћи до кримско-татарске етничке надмоћи постаје много стварнија.

У том случају, из наведеног произилази да ће се број потенцијалних  присталица кримско-татарског етносепаратистичког пројекта убудуће   повећавати.

Национална државност као једини циљ

Слично косовском албанству које је исказало потпуну једнодушност по питању самоопредељења на историјски српској, од памтивека српској земљи, најважније кримско-татарске организације се потпуно слажу  са том идејом, без обзира на њене спољне- и унутар-политичке предности (или мане). Такође, без обзира на унутрашњи раскол у кримско-татарском националном покрету, и за Милли-меџлис (највиши законодавни орган) са великим бројем организација које контролише, и за опозициону Милли-Фирку  заједно са другим учесницима Кримско-татарског народног фронта – за све њих крајњи циљ представља постизање државности.

Главни документарни израз  тог импулса представља Декларација о националном суверенитету кримско-татарског народа, коју је донео Други Курултај (свенародна скупштина) 1991.године, и која до данас није укинута.  У Декларацији је написано јасно и недвосмислено: „Политичка, економска, духовна и културна обнова кримско-татарског народа је могућа само у  националној, сувереној држави тог народа. Кримско-татарски народ ће тежити томе, користећи сва средства која му даје међународно право“. Тако да кримско-татарски националисти с времена на време подсећају украјинске власти  на свој основни циљ. У вези са тим је симптоматична била главна парола митинга на коме је учествовало 20 хиљада људи, а који је организован поводом 69.годишњице депортације кримских Татара. Парола  је гласила: „Крим – колонија Украјине“.

Спољна подршка етносепаратистичким усмерењима

Вероватно историја не би ништа знала о постојању многих локалних конфликата и ратова да они нису били резултат уплитања спољних снага. На пример, Европска унија, САД и НАТО су непрекидно и у свему подржавале борбу косовских Албанаца и режим који је у тој српској покрајини насилно установљен. Такође,   кримско-татарски сепаратистички покрети које води меџлис,  од стране набројаних геополитичких играча добијају подршку која уопште није безначајна. Преко испреплетане  мреже различитих невладиних организација, хуманитарних фондова, научно-истраживачких центара, грантова и донаторских прилива они финансијски „прихрањују“ меџлис и његов рад усмеравају у потребном правцу. Наравно да Брисел и Вашингтон са великом  пажњом прате кримско-татарски проблем. Стране дипломате навраћају у тај илегални представнички орган кримских Татара чешће него у кримске републичке органе власти, чак се дешава да овим последњим уопште не поклањају пажњу. Најјаче евроатланске државе такво поштовање меџлису не указују тек онако. Подржавајући врло скору евроинтеграцију Украјине и врло одлучно иступајући против стационирања Црноморске флоте у Севастопољу, меџлис игра улогу „тројанског коња“  Запада на Криму, блиском Русији.

Један од последњих доказа  велике пажње коју западни естаблишмент поклања кримско-татарском питању је и скорашња посета Симферопољу европског комесара за питања проширења и политике добросуседских односа Штефана Филеа  на преговоре са представницима меџлиса и званичних  кримских власти. У току састанка европски комесар је позвао украјинску власт да коначно прихвати нацрт закона М.Џемилева  „Враћање права лицима која су депортована из националних разлога“, да следеће године одржи Међународни форум по  питањима поновног успостављања права кримско-татарског народа, као и да предузме кораке ради продужетка важности Бишкекских споразума и поновног успостављања украјинског државног органа за решавање проблема репатријаната.

Али главна порука европских чиновника за украјинску власт се односи на  потребу да се учине потребни напори  „како би се омогућио отворен и свеобухватан политички процес“, што би означило „признање и важност плурализма код кримско-татарског народа, као и легитимност и кључну улогу организација какав је Меџлис кримско-татарског народа.“ Речи високог европског госта многи су схватили као позив да се меџлис легитимизује, што је већ месец дана пре тога у свом извештају „Интеграција раније депортованих лица на Криму“  Кијеву препоручио Кнут Волебек, врховни комесар ОЕБС-а за послове националних мањина.

Тиме у високим кабинетима Европске уније није престала галама у вези са кримско-татарском темом. 26.септембра, на заседању подкомитета за људска права   у Европском парламенту извештај је поднео Дирк Шубел, руководилац Европске дипломатске службе Источног партнерства.  Извештај  се односио на положај кримских Татара, и у њему је нагласак стављен на организовање Међународног форума о поновном успостављању права кримских Татара. Очигледно је да се забринутост  у вези са овим питањем објашњава тиме, да форум под патронатом ЕУ и ОЕБС-а треба да изради „путну карту“ поновног успостављања права депортованих лица, о чијим ће ставовима Украјина, која се управо интегрише у Европску унију, морати да води рачуна. А обзиром да ће улогу „картографа“ одиграти меџлис и европске политичке институције – форум ће омогућити процес поделе кримљана по етничким особинама на привилеговане и остале.

Како видимо – ниво  подршке меџлису од стране Европске уније и САД-а  даје разлог да претпоставимо да ће пројектована кримско-татарска држава бити широко међународно призната.

Међутим, поставља се паметно питање: шта ће Европи и Америци кримско-татарски проблеми? Па, они су, у ствари, само параван која сакрива геостратешке интересе ЕУ и САД  према комплетном Црноморско-Каспијском региону. Тежња Запада да игра на „кримско-татарску карту“  по принципу Косова добија смисао у оквиру стратегије задржавања Русије на југозападним границама и њеног сатеривања у дубину евроазијског континента.  Тако ће  појављивање извора беса у близини Северног Кавказа подривати власт Москве и у том немирном региону, и њој везивати руке. Другим речима – најбољи начин да Русија заборави на своје активно политичко и економско позиционирање на међународној арени је управо формирање у њој самој унутрашњих проблема. Осим  тога, за Европску унију и САД  Крим представља зборно место за ширење присуства у Црноморском региону, који треба да постане  коридор за транзит енергената из области Каспијског језера  у Европу.

Ињекција исламизма

Јачању напрегнутости на Косову и Криму доприноси јачање утицаја радикалних исламских токова, за које се као спонзори јављају богате арапске земље – сателити САД-а. На Криму највећу популарност стиче религиозно- политичка организација Хизб ут-Тахрир ал-Ислами (Исламска партија ослобођења),  за чији   циљ је проглашено формирање исламског калифата светских сразмера. Иако је проглашена за терористичку и забрањену у Русији, Немачкој, низу држава Средњег и Блиског Истока (укупно у 29 држава) на Криму та организација међу кримско-татарском омладином и сеоским становништвом има   приличан број присталица.

Исти процеси навикавања на радикалне исламске идеје у прилично индиферентном, у религиозном смислу, становништву постоје и на Косову. Прилично гласно се јавио „Косовски исламски покрет“  („LISBA“),осећа се и активност фондова  „Ал-Вах ал-Ислами“ и „Ал-Хармеин“ , као и активност „Студентског исламског фронта “, Саудијског комитета за помоћ Косову и Чеченији, а да се и не говори о различитим  вехабистичким групама. Методе продирања и јачања у  тзв. Косовској Републици  и на Криму код исламиста су врло сличне: оснивање исламских хуманитарних фондова, изградња џамија и школа за проучавање Корана, посете арапских мисионара-инструктора, слање муслиманске омладине у медресе арапских земаља ради обуке, активност на медијском простору.

* * *

Европска перспектива, чак и ако је магловита и стварно погодна само за олигархе земље која улази у интеграцију, све једно није бесплатна. Београд је због „европске будућности“,  када је потписао Бриселске споразуме, тиме   жртвовао од  искона српску територију – Косово и Метохију, и тако у ствари потписао предају своје покрајине етнички албанској криминализованој влади, која је тамо чврсто засела.

Да није можда дошао ред на Украјину да принесе жртву на европски олтар, која може да буде и у облику Крима. Превелике сличности са Србијом изазивају бојазан да може да се  деси да Крим ризикује да понови судбину Косова.

Да ли ћемо успети да прођемо кроз иглене уши?

___________________________     

Извор података:

http://odnarodyna.com.ua/content/budet-li-kosovskiy-scenariy-v-krymu

Извор: Фонд Стратешке културе