Kriza uzajamnih očekivanja

U psihologiji postoji interesantan pojam koji bi bilo korisno primeniti i u sferi geopolitike. Taj pojam se formuliše kao “kriza uzajamnih očekivanja” i odnosi se na situaciju kada odnosi između dve strane počnu sve dublje tonuti u međusobne sukobe, bez obzira na spolja izraženu spremnost ka približavanju.

Istorija međunarodnih odnosa u Evropi sadrži mnoštvo “kriza uzajamnih odnosa”. Što se tiče Srbije, dovoljno je setiti se početka XX veka, neposredno uoči početka Prvog svetskog rata. Tada su i Srbija i Rusija bile objektivno zainteresovane za jačanje saradnje – kako finansijsko-ekonomske tako i vojno-političke. I lični odnosi monarha i političara dve zemlje nalazili su se na nezapamćeno bliskom nivou.

Međutim, u bilateralno partnerstvo obe strane su ulagale različit, a ponekad čak i dijametralno suprotan smisao. Srpsko rukovodstvo je računalo da će Rusija u svakom pogledu podržati njihove planove o nacionalno-državnoj izgradnji, uključujući i prisajedinjenje teritorija koje su druge velike države odlučile da daju srpskim susedima. Sa druge strane Rusija je bila zaintereovana za miran predah za sebe i svoje balkanske saveznice, kako bi izbegla opasne međunarodne komplikacije, pogotovo vojne prirode. Slična situacija dva puta je rešena, blago rečeno na ne baš najbolji način ni za Rusiju, ni za Srbiju.

Prvi slučaj je vezan za Drugi Balkanski rat 1913. godine, a drugi slučaj vezan je za Prvi svetski rat koji je uskoro usledio i koji je sahranio i tadašnju Kraljevinu Srbiju i tadašnju Rusku Imperiju.

Sve je više razloga da se govori o ponavljanju takve situacije. Samo što je ovaj put “kriza uzajamnih očekivanja” zadesila kako odnose Srbije sa Rusijom, tako i sa Evropskom Unijom.

Što se tiče uzajamnih odnosa Beograda i Brisela – do raspleta može doći već u danima koji su pred nama. “Vozni red” procesa koji je pozvan da – po mišljenju vlade Ivice Dačića – obezbedi Srbiji konkretan datum za početak pregovora o njenom prijemu u EU – veoma jasno je ispisan. Predstojeći događaji – susret Dačića sa kosovskim “kolegom” H. Tačijem predviđen je za veče 20. juna u Briselu, pod nadzorom baronese Ketrin Ešton (zadužene za spoljnu politiku i bezbednost EU).[1]

Strane moraju da pokušaju da izađu iz “ćorsokaka”, u koji su po njihovoj sopstvenoj oceni, oni ušli prethodnih dana.[2] U svakom slučaju, Volfang Išinger, bivši posrednik u pregovorima o Kosovu i Metohiji, stavio je do znanja da je “skeptički raspoložen” čak i po pitanju sposobnosti Dačića i Tačija da dođu do sporazuma oko realizacije aprilskih sporazuma.[3]

Sledeća stanica euroekspresa za Srbiju je – izveštaj same Eštonove, kao i celokupne Evropske komisije. Po raspoloživim informacijama, tekstovi ovih dokumenata su već pripremljeni i oni mogu biti prezentovani već u petak 21. juna – razume se, uzimajući u obzir revidiranja posle pregovora Dačić-Tači.[4] Taj isti dan – 21. juna – diplomatski predstavnici zemalja-članica EU počeće u Briselu konsultacije povodom ocene “napretka u normalizaciji odnosa” Beograda i Prištine. Sledeće nedelje, 25. juna, odgovarajuće preporuke će razmotriti ministri inostranih poslova. I već 28. juna će uslediti presuda samita EU u Briselu.

Šema je jasna, dosledna i u potpunosti u skladu sa tradicijom briselske diplomatije. Takođe je očigledno i da Srbiju “na zadnjoj stanici” može očekivati kako nepoznat datum – koji može biti i 2014, i 2015, i 2017. godina – i formulacija da Brisel jednostavno daje “zeleno svetlo” za dalje pregovore sa Beogradom. Uzgred, sličnu formulaciju lideri EU tradicionalno primenjuju i prema drugim zemljama-pretendentima na prijem u EU – na primer prema Albaniji. Sledeći visoki gost iz Nemačke, Italije, Austrije ili bilo koje druge uticajne države, obavezno će istaći da njegova vlada “odlučno podržava” težnje Tirane za pristupanje Evropskoj Uniji.

Ali nikakve konkretne datume i garancije ova formulacija ne predviđa. Baš kao što ni početak direktnih pregovora, na primer 2014. godine, uopšte ne znači da će Srbija postati punopravni član EU, recimo, pet godina kasnije. Osim toga, ne treba gajiti iluziju da će Srbija uspeti i tokom zvaničnih pregovora sa Briselom da zaobiđe pitanje pravnog priznanja Kosova. Evropskoj Uniji je i politički i ekonomski dosta problema sa podeljenim Kiprom – da bi u svoje redove primila i Srbiju, sa ili bez Kosova.

Upravo tako situaciju vidi i rukovodstvo EU – ako je suditi po informacijama koje stižu iz Brisela. I srpska vlast neće moći promeniti slično gledište. Naravno, moguće je nastaviti sa isticanjem važnosti traženja daljih uzajamnih ustupaka. Problem je u tome što su za EU ustupci Beograda tehničke i reverzibilne prirode, a za Srbiju su temeljni i nepovratni.

Kada je u pitanju sadašnji razvoj odnosa Srbije i Rusije, vidimo da se i ovde situacija razvija u istim odnosima “krize uzajamnih očekivanja”. Moskva od Beograda očekuje unapređenje dvostrane trgovačko-ekonomske saradnje, veće poverenje i transparentne političke odnose, striktnu primenu preuzetih obaveza u energetici i drugim ključnim sektorima. A srpska strana – očigleno precenjujući svoje snage – ponekad pokušava da koristi Rusiju kao element podrške (čak i ucena) u svojim odnosima sa EU.

Strogo rečeno, naravno u idealnoj izvedbi – cilj takve igre za Srbiju može izgledati primamljivo: istovremeno članstvo u EU, očuvanje međunarodno-pravne jurisdilcije nad Kosovom, ruski energetski resursi i krediti sa povoljnim uslovima. Ali sa tačke gledišta geopolitičkih kombinacija, dobiti tako sveobuhvatne rezultate mogla je samo Velika Britanija sa svojom politikom “blistave izolacije”. Za Srbiju isti taj pojam izolacije nema tako privlačan ukus. Igra na protivurečnosti između EU i Rusije može se produžiti još izvesno vreme – ali sve više raste rizik da rezultat na kraju bude “s nulom”. A “s nulom” mogu izgubiti kako srpska država, tako i Srbi sa Kosova.

————————————————————————————

[1] AFP 190445 GMT JUN 13

[2] Zëri, 18.06.2013

[3] Zëri, 19.06.2013

[4] Koha Ditore 18.06.2013

Izvor: Fond Strateške Kulture