Кроз најмања врата

Само оне речи које свакодневно користимо, којима попуњавамо сопствене разлоге, могу да објасне наше понашање, уз коначан резултат, који је једино непосредно искрен, мало тога кријући и од  нас. Као што и сам догађај објашњава свој склоп пажљивом посматрачу, док коначни исход суштински приповеда о разлозима и законитостима, кад их има.

У том и таквом смислу само је срећа која се исцрпљује у расположењима садржај бити и смисла садашњег човека. За све друго он се показујући превише незаинтересованим и слабим. Поново огољавајући пред искушењем новог откривања након обести холизма добра.

Као што иза тога остаје све мање елементарних цивилизацијске вредности, попут оне да будуће генерације живе у цивилизованим приликама. Тога сад нема у српском моделу. Он је подређен потенцирању олигархијске аномалије и општег принципа номинализма среће. Са свим допуштеним наративом пожељности зла ако ће допринети личној срећи и глобалистичком процесу потенцирања олигархијске аномалије и њене мреже, која је дубоко продрла у Србију као и у већину других држава – политички, економски и културно. То је начин живота који је величину човека коначно редуковао на пајаца, марионету среће.

ВУЈОВИЋЕВО „МОТОРСКО ФРЉАЊЕ“

Уосталом ко је слушао експозе минстра Вујовића о томе шта смо то добили споразумом са ММФ, тај нема дилеме да је народ само једном поменут кроз термин популизам. Народ у другим терминима више и не постоји. Све остало било је „моторско фрљање“ о нечему за шта не знамо чему, осим да ће, као досад, бити боље инвеститорима. Научне студије развијених земаља управо говоре супротно, говоре како нема никакве користи од обарања пореза. Осим, ако драги министар не мисли да смањи укупне трошкове инвестиције како би компензовао трансакционе трошкове (врло јасног читања – корупцијске трошкове) чувара привилегија у Србији, како домаћих тако све више страних. А, како је то једино испостављено на рачун народа, сад и у будућности и државе док је још има, онда није згодно поменути таксативно шта ће народ и српска држава имати од овог што је „аражман из предрострожности“. Јер мере су махом пљачкашке, кроз трошкове саветника за све који мисле уместо нас – благо нама. Следи распродаје оног још увек не тако малог, као што су Телеком, ЕПС итд., и коначно продаје српског развоја. Јер није развој био поменут на почетку, није ни био поменут, осим кроз једно: да ће бити боља запосленост, не и стандард. А то, сви знају, и није могуће у моделу неолиберализма. Џаба Мијатовић спопада Катића, нека гледа оне државе са нама упоредиве. Тамо се од штедње нико није ни запослио. И, уместо да сви ти мудријаши слушају ону паметну жену Александру Смиљанић, са знањем и интегритетом, шта се све са продајом Телекома губи, они увредљиво мутаво ћуте (а њима ни све паре света на камари не би омогућиле да направе бољи посао од овог – то јесте њихов основни проблем).

Коначно да завршимо са тим: неолиберализам је експоненцијални раст ризика, као и врста ризика. Све је нападнуто, не мање него 90 одсто становника планете, пуштањем са ланца олигархијске аномалије. Глобална експанзија олигархијске аномалије и њихове мреже веза прождиру друштва и уништавају државе, тако да ни друштва ни државе не могу из тога због глобалности мреже, затим мезо-локане мреже, и микро-мреже. Ради се о атомизацији среће, а не индивидуализације (што је Улрих Бек констатовао, тврдећи да индивидуализација ризика, а не развојна индивидуализација личности, утиче да више не живимо у оном старом познатом капиталистичком друштву класа, па ни рада, него да су Маркс и Вебер већ завршили на ђубришту. Он не спори суштину односа између послодваца и понуде рада, али заборавља да није 100 одсто популације у ризику, коначно предлажући 90-тих основни приход за све грађане. Од свега се догодило управо све супротно, у чему своје место имају сва три наведена нивоа глобализације олигархије). Иначе Бек је навео већину линија напада, стварања ризика у Ризичном друштву (1986, Филип Вишњић, 2001) и Проналажењу политичког (1993, Јасенски и Турк, 2001). Тако да је то сасвим утемељена теза, а консеквенца да је данашњи човек самац, без изгледа на животну каријеру, са обавезом да паралелно ради неколико послова, стално под претњом искључења, мобилан и површан. Врло очекивано материјално несигуран. Због атомизације, може да се удружује тек у покрете типа поделе на полове: сигурност-несигурност, унутра-споља, политички-неполитички. Ритсер подвлачи да без материјалне сигурности индивидуе нема стабилне демократске свести, чиме постаје нужан слом историјског савеза капитализма, социјалне државе и демократије – оног што ми зовемо сложене везе. Ова се прича  данас у битном потврдила у последицама неолиберализма и перспективама рата и постлиберализма трећекметовског карактера. У сваком случају, у историји зло вршља, неспремно на компромис, док му се масовно још много људи повинује прохтевом: срећа или само срећа, па ко их убеди.

МИ И НАШЕ ИЗБАВЉЕЊЕ

Очекивања Лумана, Бека и других од рефлексивне политике и тако насталих покрета се за сада показују јаловим или гротескним, док се насупрот томе, као извршиоци олигархије, појављују огољени нацистички покрети, као што је и Хитлера подржао крупан капитал, попут Крупа, укључујући и амерички капитал. Нису то финансирали локална пекара и штампарија, као ни пуч у Украјни – били су то Американци, Немци, тајкуни.

Што се грађанских покрета тиче, ни међу нама на Новом Стандарду нису прошле 2012. и 2013. Нису прошла два врло скромна предлога – да се грађански препознатљиво самоиндентификујемо по етичком ставу, чак ни онај везан за праћење дневног стања домаћинства у Србији. Тако да је изгледа на месту процена да бирачка анонимност остаје мера грађанске спремности за већину људи у већини држава.

Нормално да Вучићева реченица „Србија је прихватила тежи пут“ значи баш то, да безусловно улазе у ЕУ, прихватајући да неће штити ни државу ни народ од политичких, економских и културних правила ЕУ. Ма колико да су угрожени у духу новог феудалног права ЕУ, која је на властитим референдумима демонстрирала колико држи до демократије као начела. На примеру Грчке она је дефинитивно одбацила сумњу у свој „дворски карактер“. Више није реч ни о привиду заједнице демократских друштава, већ о огољеној међуфази, која ће покушати са трговинским споразумом са Америком да омогући да се глобална олигархија приближи светској влади. Лако је рећи за њих да и припадају једни другима, али ни то није тачно јер је то претећи систем који тек поставља шта ми ту тражимо? Ми, којих у том случају неће бити нигде осим на периферији моћи; ми, провинцијалног духа и начина живота – кратког, лошег и насилног; ми, из хобсовски сломљеног света.

У домену претпоставке је да ли би могао да се реанимира сломљени политички систем кад је под супремацијом глобалистичког процеса, а изнута блокиран и изручен страној управи и финансијски и медијски Видимо како Русија трпи финансијске штете, носећи се свим тим глобалним олигархијским мрежама и трпећи подмрежу и делимично присутну блокаду унутар своје бирократије у инстиуцијама, привреди и медијима. Знамо да ми сами немамо ресурсе ни за много мање, ни стање духа, ни антципативно знање и способности. Као и да ни то мало што имамо нисмо спремни да окупимо, заробљени у игри странака као чувара привилегија, унутрашњој блокади конзумеризма незаслужене среће, још увек одређени само срећом да би могли замишљати добро. Језик добра не производи неки ефекат у нашем слушном апарату, а тек не у умовима, јер га не појмимо као почело живота. Нисмо му ни били посвећени.

Наша култура и образовање више не реферишу ка добру, а медији су тек у служби забаве и тек слика среће, укључујући и све накарадне које је било где неко смислио, а овде се тако посвећено имитирају. Наше институције не познају ефицијентност сложених односа, а тек не могу добре прожимајуће везе. Напротив, само су мрежно услужне или и мрзовољне.

Ипак, нико нема право да каже да се неће скупити неколика стотина људи који ће стварно пожелети да то промене без фантазирања о својим сујетама и опет још својој срећи. У нама је уписано још увек живо сећање на патријарха Павла и, можда сад много важније, наше лично осећање кад је он отишао. Да нам недостаје као завичај добро међу нама. Да место завичаја у нама стоји и није га преузео неки хибрид.

Извор: Нови Стандард