Егзалтирани део краљевачке јавности добио је прилику да се нађе на ТВ екранима. Разлог не лежи у нерешеним социјалним проблемима бивша два гиганта локалног привредног миљеа, Фабрици Вагона и Магнохрому, још мање у значајним когнитивним резултатима краљевачке младежи на неком такмичењу, а никако у успеху предузетника који се сналазе плаћајући данак и мито за опстанак и како-тако пословање. Разлог је у игри. Ипак, не било којој. Јединој у којој смо прваци света. Па да, ми смо он. И ако је он првак света и ми смо мало са њим, јер он је наш и ми смо његови.
Њему част и капа доле за рад и резултате, а нама, нама власт која једино у Србији и Краљеву може постојати оваква, куса и грбава. Елем, добила се прилика да се буде део света. Да прошета камера трибинама и да ухвати по неки насмејани кадар локалне флоре и фауне. Бесмртност у трену која се може дуплирати и мултиплицирати, произвољно и по жељи, путем модерних средстава информатике и технологије до најудаљенијих делова света. Баш тамо. Дâ они који су отишли или побегли виде шта су пропустили. Еј, Краљево је центар света. На пар дана, мало ли је?
Душебрижна друштвена предузећа професионалним приступом свакодневном раду даће свој неизбрисиви траг овом догађају. Зар је битно што 360 дана у години ништа није урађено, почишћено, покупљено када имамо 5 дана славе? Пет дана искупа да се прикажемо и докажемо, да трачак светлости и славе падне и на ореоле локалних икона. То ће да се види. Пред светом у најбољем светлу, а да смо саздани од фекалија, то само ми знамо када се нађемо сами са собом, са рачунима за наплату, лоптица-скочица кредитима и лонцем куваног јела за три дана.
У сазвежђу неиспуњених обећања, непостојеће привреде, партијских запошљавања, напуклих тротоара, смећа у води и уз воду, неодговорних службеника и бахатих моћника, али и турских камиона што шенлуче градским артеријама услед непостојеће обилазнице, у констелацији подводачких унапређивања, усамљеничких живота и мамине кухиње нежења педесетогодишњака, Краљево се на пар дана стиди пред светом и својих каца са купусом, тегли зимнице и других ђаконија без којих се презимити не може јер посла нема. Нема га у оном смислу на који је грађанство навикнуто. Мало ради у фирми – држи место, мало плеви по башти – прехрани се, мало дрпај са стране – похвали се и мало гаји, њиву ори и сезонски кинту навуци на страни – па се покажи.
За то време, необележени гробови краљевчана новомученика страдалих у комунистичким репресијама после ’44 дугују своје немо и слепо постојање на утрини Ратарског имања, са друге стране града, далеко од новоизграђене хале за чије двогодишње кашњење још нико није прозван, непостојању саосећања, милосрдности и спремности да се ишта промени. У токове градске свакодневнице више уплива има новопристигла турска роба од значајног проналаска и развитка технолошког пројекта и више се пажње посвећује видљивом и пролазном него трајном и вредном.
Тако се у недостатку самокритике и несразмерно, волшебно негује краљевачки дух који се свео на кафанско препричавање и јадиковање за бившим и бољим, услед непознавања света и прилика и само зато што су једнима тада отворена врата, била затворена другима. Заборавља се цена коју је платило краљевачко грађанско друштво, краљевачко сељаштво, краљевачки напредни умови који су морали да се одрекну својих уверења у циљу постојања унитарног друштва које је кршило сва људска и народна права у име наметнуте изопачене идеологије. И то је, нажалост једино опстало у овом граду. Ружно и лоше се прима као причест и у новом облику, трагом лоше режиране позоришне представе којој претходе грохоти усиљеног смеха и којом не мањка провинцијска сцена града, тргује добром вољом и тежњама младих душа.
Негде на странама локалних и националних свитака освануће и приче различите. У неколико реда и пар слика, за кратак временски период, Краљево ће бити у центру пажње ове земље и бар још једне из окружења. Једне која је настала на лешевима Срба и друге која још опстаје на незаборављеним злочинима против сопственог народа.
А тренутак истине се неће одиграти у покајању неопеваним жртвама, већ у прокламовању једне нове самоубиствене супериорности која ће нахранити за трен, за који дан и сујете и гладне стомаке. Траг лоптице на белој линији ће потхранити више расправа од избора нестручних кадрова за управу у неком од друштвених предузећа, али нестручност нам је карма од када је премијер признао да ми не знамо и не умемо, ипак смо ми стручњаци за лоптице и беле линије и то не само оне са тениских терена.
Лепо је играти тенис, али је још лепше водити достојанствен живот, испуњен радним данима, срећним моментима са многобројном породицом, задовољством успешних студија и способношћу добијеног радног места, благодетима, сваки дан (не само за камере) уређеног и чистог града са културним и спортским програмом из недеље у недељу и редом из године у годину.
Добродошли у Краљево, гем, сет и меч!
Оставите коментар на Прича из Краљева или чекајући гем, сет, меч!
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.