Kuda ide Srbija posle briselske kapitulacije (3)

Da opozicija ne ugrožava ozbiljno vlast niti je u stanju da prema njoj otvori front kojim bi dovela do izbora i svoje pobede, u Srbiji odavno nije novo. Sve srpske vlade posle Petog oktobra raspadale su se iznutra, pod teretom događaja ili delovanjem zapadnih sila, najčešće delovanjem sva tri faktora zajedno. Nijedna se nije srušila pred naletom bolje ponude, posebno ne ponude iz opozicije. Tako je opozicija, kad bi smenjivala vlast, u najboljem slučaju bila korisnik događaja, mnogo češće ni toliko.

Istini za volju, tu situaciju bilo bi pogrešno objasniti samo slabostima opozicije, utoliko pre što ona nije nikakva srpska specifičnost. U većini evropskih zemalja za poslednje dve decenije opozicija se po pravilu za vladanje više kvalifikuje ličeći na vlast nego gradeći razlike prema njoj. To samo govori o dubokoj krizi demokratskih političkih sistema, potčinjenih vansistemskim interesima, kojima opozicija mora da se prilagodi da bi došla na vlast, pa u dobroj meri čak i da bi uopšte mogla da kao opozicija bude deo političkog sistema. U srpskom slučaju radi se u prvom redu o interesima zapadnih političkih i finansijskih centara i slepo im odanih domaćih ološ-elita. Dovoljno je podsetiti da su radikali u Srbiji sa svojim listama dva puta pobeđivali na izborima (2003, 2007. godine) i još jednom bili stranka sa najviše poslanika u parlamentu (2008), ali im ništa od toga nije pomoglo da se domognu vlasti, sve dok nisu, kao naprednjaci, prihvatili spolja nametnuta pravila igre (2012). Istovremeno, kad god bi za poslednjih pet godina – pošto se 2008. godine razišao sa zapadnim centrima na pitanjima Kosova i EU integracije – Koštunica pokazao kakvu-takvu inicijativu ili trend oporavka DSS, svaki put bi u javnom prostoru bio organizovano napadnut i vraćan na poziciju dalje od vlasti, a bliže margini.

Pre urušavanja takvog sistema, na čijem vrhu su zapadne sile i kapital, iluzija je da će trenje na liniji vlast–opozicija – gde su, naravno, stranke poput DS, LDP, SPO i sl. i ideološki i fukcionano više rezervna klupa vlasti nego opozicija – proizvesti bilo kakav impuls budućih promena. Otuda, kao u jednopartijskim sistemima, veći potencijal za promene u sebi nose sukobi unutar vlasti, budući da po pravilu troše resurse sistema, skraćujući njegov vek, iako ni taj momenat nije ni prvi ni najvažniji kao okidač promena. Uostalom, posle 2000. godine u Srbiji je redovno veći potencijal za promene imala vlast, čak i ona najgora, i taj potencijal se pokazivao kad god bi neki pojedinac ili grupa iz vlasti postali u političkom ili ličnom smislu nezadovoljni ili izenevereni u okvirima pravila igre. (Zato smo posle Petog oktobra kao izgledne zapamtili samo dva talasa otpora, koje su pokrenuli Koštunica i Đinđić, i to obojica u trenutku kada su bili na samom vrhu vlasti.)

ZAŠTO VLAST NIJE KRIVAC BR. 1

Baveći se takvim političkim sistemom, radikalno nesuverenim i indukovanim spolja, moramo biti načisto s jednim. Naime, promene nisu moguće u okviru uobičajenih demokratskih instituta i procedura, a pozivanje na njih sve je slabiji argument u političkoj borbi. Na primer, izbori u maju 2012. pokazali su da je u okviru sistema moguća smenjiva vlast, dok sa smenjivom politikom ide mnogo teže. Zato valja raskrstiti s tim da će do promena u Srbiji doći na izborima, uobičajenom smenom opozicije i vlasti. Takav zaključak, međutim, ne sme nas po inerciji odvesti na suprotnu stranu – u veru kako je promena moguća isključivo na ulici. Jer za poslednje dve decenije mnogo više od jednom, i napolju i kod nas, videli smo da spoljnji centri dobrim delom kontrolišu čak i dobar deo ulične niše javnog prostora.

Ako se složimo sa svim tim, to će prilično radikalizovati dalje zaključke. Naime, tada su izvršna i zakonodavna vlast u operativnom smislu tek na trećem mestu krivaca za očajno stanje u Srbiji iako se, zbog javne eksponiranosti političke klase, obično čini da nije tako. U hijerahiji moći vlast je potčinjena strancima i njihovim interesima, a u poslednjem ciklusu (od 2012) čak i ološ-elitama. Naravno, sve to ljudima iz vlasti ne daje imunitet za odgovornost i osudu, s tim što ona tada ima više smisla kao moralna i krivična („zašto pristajete da to radite?“) nego kao funkcionalna i operativna („zašto to radite?“). Smisao toga, međutim, nije u hijerarhizaciji krivaca, nego u činjenici da je za svakoga ko istinski želi da radi na promenama sama vlast suviše uska meta. Koncentracija otpora na vlast opoziciju može samo da kandiduje za novu vlast, ali ne i za donosioca suštinskih promena. U okolnostima gde, namerno ili ne, ne problematizujemo ulogu stranaca, gde odbijamo otvaranje fronta protiv ološ-elite, naš impuls za smenom vlasti može da zadovolji tek političke strasti ili lične i stranačke ambicije, ali ne i stvarne političke potrebe. Srpski, i ne samo srpski, zahvat za promenama moraće da bude mnogo širi, dublji, osmišljeniji, radikalniji i revolucionarniji od puke smene vlasti.

STPLJENJE ZA VLAST

Moje veće strpljenje sa ovom nego sa prethodnom vladom nije samo proizvod činjenice da je Srbija neuporedivo urušenija 2013. nego 2009. godine, i da su samim tim resursi vlasti za otpor strancima i ološ-elitama neuporedivo manji. Na stranu što je, sugerišući da je prošle godine Tadić bio bolji izbor od Nikolića – pored onog opravdanog – deo otpora današnjoj vlasti, kada nije glup i iracionalan, snažno partijski motivisan, a ne državno i nacionalno, tek, činjenica je da, za razliku od prethodne vlade, interesi Nikolića, Dačića i Vučića nisu istovetni sa interesima ološ-elite. Oni nisu deo te elite, koja im se nameće kao kontrolor, doživljavajući ih kao oruđe za svoje političke i statusne ciljeve. A, kako njihov međusobni odnos ne uređuje podudarnost interesa, on se obavlja isključivo u kontekstu zahteva koje vlast ispunjava strancima, dok u svemu drugom između vlasti i elita postoji trenje, koje, uz trenje unutar same vlasti, danas i čini gotovo sav spektar političke dinamike.

S razlogom smo skloni da osudimo pristanak vlasti na Briselski sporazum, kojim se Srbi sa Kosova izručuju kriminalnoj albanskoj vlasti, ali bi naša osuda bila mnogo utemeljenija samo da smo se suočili sa posledicama koje bi izazvao srpski otpor Zapadu. Jednako smo, na primer, skloniji da osudimo vlast kada važna mesta u diplomatiji dodeljuje bivšim Tadićevim savetnicima poput Ognjena Pribićevića, ali ne i kada na važnom mestu direktora javnog servisa iznuruje Tijanića, što će se u dogledno vreme završiti njegovim odlaskom, ili kada „Večernje novosti“ prepušta Ratku Dmitroviću i Slobodanu Reljiću, za koje ovde i nije najvažnije da li su i koliki su patriote, već da su ljudi od profesionalnog integriteta, kojima se neće moći upravljati iz kabineta. Vidimo kako vlast nailazi na aplauze ološ-elita, vodeći servilnu poliitku prema SAD i EU, ali ne vidimo da u istom tim elitama stvara ozbiljan bes zato što je otvorila vrata Južnom toku i Rusiji.

To, naravno, ne znači da zastupam tezu kako Nikolić, Dačić i Vučić vode dvostruku politiku i da će sutra iz njihovih koža iskočiti tri Obilića. Ali zastupam tezu da ta politike nije jednoznačna, posebno ne u ideološkom smislu, makar po tome što će svojim trenjima sa elitama i među sobom i ubuduće povećavati političku entropiju, koja jeste plodnije tle za klijanje zrna otpora. To konkretno znači da će, na primer, Dačić morati da pronađe put svom nezadovoljstvu ako ga stranci ove jeseni ili zime nateraju na izbore, kao što će ga naći i Vučić ako mu ih ne daju. Ili mu ih pak daju, ali ga pripreme za njih tako što će mu obarati rejting jer nije praksa da se u zemljama poput Srbije u vlast ulazi sa 40 i više odsto osvojenih glasova budući da je to teže za kontrolisanje. Podsećanja radi, na visokom rejtingu, doduše ličnom, stvar je pukla i između stranaca i Vuka Jeremića, kada se ovome popularnost ne samo dopala nego je počela i da ga obavezuje i utiče na njegove političke poteze, pa je Zapad izgubio sposobnog pitomca koji je danas u UN samo zahvaljujući jakoj ruskoj podršci. Naravno, situacija u kojoj će i Dačić i Vučić u zimu ući podjednako zadovoljni nije moguća, kao što nije moguće da škrtarenje na korišćenju predsedničkih resursa Tome Nikolića nije povezano sa činjenicom da da je trošenje Dačića i Vučića za ovih manje od godinu dana bilo prekomerno i za njih veoma opasno.

OSUDA VLASTI

Naravno, tu smo i na rušenju pretposlednje demokratske dogme unutar neautonomnog poretka – one da je otpor stranim i uticajima ološ-elite tek stvar političke odluke, da je dovoljno hteti i da je za uspeh nacionalne politike dovoljno ne biti izdajnik, kako svet ovde voli da misli. Naravno, to što je otpor u zemljama (vrlo) ograničenog suvereniteta poput Srbije često teško vidljiv, nejavan, prekriven debelim naslagama ketmana ili odlagan, to što se vlast tako često pokaže potpuno nedostojnom – ne daje nam za pravo da svako malo budalasto urlamo o izdaji, kao što nam ne daje za pravo ni da otporom proglašavamo situaciju kada ga suštinski nema ni u tragovima.

U konkretnoj srpskoj praksi mi nije jednostavno da mirne duše optužim vlast izdaju zbog briselskog potpisa, posebno ne za izdaju sa predumišljajem, bez obzira što će taj sporazum, po svoj prilici, imati dalekosežne posledice, ne samo po Srbe sa Kosova nego i za samu Srbiju, koja je tim potpisom otvorila vrata svog ustavno-pravnog razaranja. Istovremeno, pragmatični nalozi kazuju da, ako nekoga proglasimo izdajnikom, iza toga nema više ničega – izdajnik se ima oterati po svaku cenu i na svaki način. Šta u ovom momentu dobijamo oteravši ovu vlast? Ponovo nju? Žute? Patriotski blok, spreman da preporodi Srbiju? Na kraju, da li bi skidanjem ove vlasti izdaja bila iskorenjena, da li je uopšte veća koncentacija izdaje u vlasti ili u ološ-elitama?

Naravno, nismo u elitama videli ni blizu toliko otpora otimanju Kosova kao, na primer, u Nikolićevom pokušaju sa prvom verzijom njegove platforme. Taj otpor, kao jedan od važnih aspekata srpske politike, mogao bi da nas zabavi poredeći ko je veći a ko manji izdajnik u Srbiji. Reč je, međutim, o nečem drugom. Taj nacrt platforme, naivan i unapred osuđen na neuspeh, svedočio je o pogubnom nedostatku ideje i pregovaračkog koncepta na srpskoj strani. A to je, kada se radi o stvarima koje su prošle, za osudu, a, što je još važnije, za brigu za stvari koje tek treba da dođu, utoliko pre što su se samo ozbiljnim nacionalnim i državnim konceptom koliko-toliko mogu umanjiti štetne posledice sporazuma.

Isto tako, moglo bi se razumeti vođenje srpske regionalne politike kao uterivanje u „Jugosferu“ jedne slabe vlasti i još slabije države, kada bi ona taj nedostatak makar malo pokrila ozbiljno razrađenim državnim kulturnim modelom i kada bi, ako već mora da ide u neželjenom pravcu, čuvala svoje pozicije snagom kulture u najširem smislu. Jer samo snagom koncepta uspeo je Alesandar Dubček iako je mnogo Čehoslovaka tog doba u njemu videlo izdajnika; samo tako mogao se završiti ketmanski ples Ignacia Lule sa zapadnim kreditorima Brazila, kao što je samo suštinski nedostatak koncepta od perestrojke napravio geopolitičku katastrofu, a od Gorbačova jednog najvećih političkih gubitnika prošlog veka.

To što ne vidimo ozbiljan koncept čini se najpogubnijom karakteristikom nove vlade jer će u njegovom nedostatku svaki njihov ustupak strancima, poput Briselskog sporazuma – a biće ih još – po pravilu pokazivati svoje najgore lice, dok će njihovo odbijanja o tabue ekonomske politike (kao što je, na primer, zauzdavanje stranih banaka) bez jasnog ekonomskog koncepta stvoriti još jednu ekonomsku tragediju na kontinentu. Činjenica je međutim i to da svaki od nosilaca srpske vlasti – posmatran izolovano od ostalih – ima u sebi više tog koncepta nego kada deluju zajedno. Zapadne sile toga su bile svesne, igrajući veoma vešto među njima. Ne bi Dačićev otpor strancima bio ravan nuli da u njima nije prepoznao zaštitu od moćnog Vučića, kao što ni Vučić ne bi udario da Dačića tom silinom da ga na njega nisu poslali isti ti stranci. Na bi se ni Nikolić toliko sklanjao da nije svestan da bi mu se moglo desiti da bude skrajnut i na javnoj sceni zamenjen Vučićem i Dačićem.

Tamo gde se ne možemo pouzdati u snagu koncepta vlasti, uzdamo se u njene slabosti, u činjenicu da će vladajuća trojka svojim međusobnim sukobima i nemoći da do kraja sledi put koji im je određen početi da stvaraju entropiju u sistemu i pukotine, koje će biti male za one željne promena, ali i dovoljno velike za svakog ko će na ozbiljnom razumevanju strpljivim radom graditi otpor. A ta entropija je, šta god mislili o njima trojici, više od bilo čega što danas objektivno može da uradi opozicija.

DA LI JE MOGUĆE OSLOBODITI SRBIJU

Poslednja dogma neautonomnog poretka sastoji se u činjenici da je utopija zamisliti slobodnu Srbiju kao jedinu takvu zemlju unutar vazalnog regiona. (Uostalom, nije li to bila Miloševićeva skupo plaćena ambicija?) Teško je reći da je čak i ovakva Srbija, čak i sa otetim Kosovom, danas manje suverena od Rumunije, Bugarske i Grčke, o Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj da se i ne govori. Teško da je ona takva bila i u vreme Borisa Tadića, dok su prethodne srpske vlade u odnosu na to bile prave oaze suvereniteta. A to znači da će dalje gubljenje srpskog suvereniteta moći da bude brže ili sporije u zavisnosti od veštine pojedinih vlada. Ono, međutim, ne može da bude zaustavljeno bez ozbiljnih globalnih pomeranja, gde se uočavaju dobri trendovi, ali suviše spori za trend galopirajućeg urušavanja Srbije. Srbija ne može vraćati svoj suverenitet, dok to ne postane regionalni proces, a da bi taj proces otpočeo, važna su kretanja unutar bar nekih od pomenutih regionalnih država, kao što je važno i njihovo međusobno povezivanje, isto onako kao što 1912. ne bi bilo ništa od istiskivanja Turske sa Balkana bez Balkanskog saveza. To, naravno, ne znači da bi Srbija trebalo da sedi i čeka druge da se oslobode, pa da krene za njima. Ali znači da mora da razvije svoju politčku saradnju sa Rusijom, jedinom svetskom silom koja ima interes za jakom Srbijom i slobodnim Balkanom, ne nadajući se pritom kako će Rusija biti spremna da zbog Srbije ruši svoje odnose sa, na primer, Nemačkom. Ako se sve to ima u vidu, tada se mora znati da se ništa dobro neće desiti preko noći (pa čak i ako generator tog oslobađanja bude neki novi balkanski rat). Moramo se više pripremiti nego pomiriti s tim da će vraćanje slobode biti proces koji može trajati bar onoliko koliko je trajalo i njeno gubljenje, a ono se nije dogodilo preko noći.

DVE GRUPE OPOZICIJE

Nikada nećemo saznati da li je u suton posle Kosovske bitke među preživelima na srpskoj strani bilo nekog ko je mogao da pretpostavi kako će ropstvo trajati pola milenijuma. Sa više izvesnosti, međutim, možemo da zamislimo da bi se još teže našao neko ko bi takvome čak i u tako tragičnom momentu poverovao. Sa još više izvesnosti, međutim, može se reći da takvih u našem naraštaju nema ni danas iako smo već godinama suočeni sa gubitkom osnovnih karakteristika suvereniteta.

Uverenje da je otpor tek stvar političke odluke da se on pruži, a da je svako odsustvo otpora ravno izdaji, na srpskoj opozicionoj sceni proizlazi uglavnom iz nerazumevanja situacije i politike uopšte, koja se često doživljava kao prostor voluntarističkog delovanja, a ne predanog i dugotrajnog rada. Otuda je ovde, posebno u delu nacionalne elite, doživljaj politke folkloran: jedan što dalje napuca loptu, a onda svi trče za njom. Temperaturu te jalovosti podiže i aktuelni teško skriveni bes među onima koji se protive okupaciji Srbije, bilo da su politički i stranački aktivni ili ne. Ili su besni na narod, koji odbija da u većem broju ustane protiv okupacije, ili su besni na izdajnike iz političke klase, ili na svoje političke sličnomišljenike, nedovoljno aktivne ili nedovoljno raspoložene za njihove hokus-pokus metode, koji ih čas držeu stanju euforije, da bi već u narednom trenutku tonuli u beznadežnu apatiju, tražeći krivce u sopstvenim redovima. Za to vreme, redovno više besni na „svoje“, nego na ološ-elitu, još manje na strance – oni zapravo očituju svoje prisustvo u prostoru gde se upravo sreću sa svešću – naravno, odbijajući da to prihvate – kako sve ovo može da traje veoma dugo, i da pad Srbije u vazalni i kolonijalni položaj nije tek istorijski incident koji će se događati unutar jednog ili dva kruga izbora.

Takav opozicioni stav, zasnovaniji na emocijama i strastima, nego na racionalom promišljanju situacije, vidljiv je unutar jednog broja intelektualaca, među radikalima, u gotovo celom patriotskom nevladinom sektoru, delom čak i u Dverima, i to u onom njihovom iskustvu partijskog delovanja poslednjih godina, dok ih iz te grupe izdvaja prethodno iskustvo nevladine organizacije, koja je baveći se kulturom, bila u prilici da dublje sagledava problem. Dominantne karakteritike tog opozicionog korpusa upravo su redukcionističko posmatranje problema, uverenje da je glavni problem Srbije njena vlast i da bi njenom smenom automatski došlo do drugačije politike, zatim svest o tome da je pitanje otpora stvar političke volje. Zbog takvih stavova, oni često bivaju podložni političkim manipulacijama, kojima zbog nerazumevanja problema, nisu dorasli, što ih često čini „korisnim idiotima“ upravo onih političkih grupacija protiv kojih se u biti bore.

Sa druge strane tog imaginarnog patriotskog bloka su DSS i Vojislav Koštunica, kome se tokom karijere svašta moglo zameriti, ali nikada da nije imao dobar pregled i razumevanje situacije. Koštunica je, pre svega zbog Briselskog sporazuma, veoma kritičan prema vlasti, ali čini se da, uprkos tome, još uvek pravi jasnu razliku između SNS i DS, naravno, na štetu ovih drugih, shvatajući i to da problem Srbije nije samo na međupartijskoj sceni nego da je mnogo ozbiljniji. Na toj strani su jednom delom svog delovanja i Dveri, i to onda kada nastoje da budu učesnici u kulturnom ratu, dok ih od te pozicije distancira ostrašćenost prema vlasti i politički redukcionizam, koji za njih već postaje tipičan. Profilišući se kroz novosadsku gradsku vlast, na toj strani bi se mogla naći i Treća Srbija (nekada novosadska ekipa Dveri), koja je shvatila sva ograničenja koja nameće današnja neposredna politička borba i svu širinu koju otvara borba u kulturi. Naravno, na takvom stavu moguće je vremenom graditi ozbiljnu političku priču, utoliko pre što naše stranke poslovično ne razumeju značaj kulture i dubine političkog horizonta koji ona otvara.

Izvor: Novi Standard