Makedonija i „Dablinski sporazum“

Kada se kaže Makedonija, misli se, na žalost, na nesporazume i „sporazume“. Nesporazume Makedonaca sa šiptarima ili makedonskim albancima oko toga kako treba da izgleda zajednička država i „sporazume“ koji makedonsku državu sve više pretvaraju u šiptarsku, tj.državu makedonskih albanaca.

Makedoniju direktno dotiču dva „sporazuma“. Onaj stariji, „Ohridski“ iz 2001.godine, i ovaj mlađi, „Skopski“, ovogodišnji. Oba iznuđena, nametnuta na silu Makedoniji i Makedoncima, a istovremeno očigledan politički poklon makedonskim šiptarima. Oba sporazuma predstavljaju direktno dezavuisanje i kršenje makedonskog Ustava i ozbiljan korak u procesu urušenja makedonske države.

Makedonija je poslednjih mesec dana, a pogotovo sedmica, udarna vest svih evropskih, pa i svetskih medija. Ali ne zbog političke nestabilnosti i pokušaja rušenja legalno izabrane Vlade izvođenjem „obojene revolucije“ tzv.opozicije, već zbog onoga što trese čitavu planetu, Evropu ponajviše – imigranata.

Svi vodeći mediji su objavili vest da je Vlada Makedonije proglasila vanrednu situaciju u zemlji zbog talasa imigranata koji svakodnevno u nju ulaze, a na osnovu koje je angažovala vojne jedinice, koje uz pomoć specijalnih policijskih snaga, počinju pravi „rat“ za odbranu svojih granica i pokušaja uvođenja kakvog takvog reda u protok migranata kroz Makedoniju. Suočena s talasom izbeglica, Makedonija je proglasila vanrednu situaciju i u nameri da poveća pritisak na EU kako bi joj Brisel pomogao. (1)

Činjenica je da je, uz Mađarsku, Makedonija, za sada jedina država u Evropi koja je angažovala vojsku kao sredstvo rešavanja imigrantske krize. Mađarska vojska gradi zaštitni zid tj. postavlja žičanu ogradu prema Srbiji (četiri metra visoku, dugu 175 kilometara i osiguranu vojnom bodljikavom žicom, svojevrsnu novu „Gvozdenu zavesu u Evropi“), bez direktnog kontakta sa migrantima, a makedonska vojska je zaustavila hiljade imigranata na granici sa Grčkom da ne bi ušli u Makedoniju.

Inače, Armija Republike Makedonije (ARM) broji oko 13.000 aktivnih pripadnika. Čine je profesionalna vojna lica i građani Makedonije koji dobrovoljno žele da služe vojni rok. ARM je strateški organizovana kao kopnena vojska s vojnom avijacijom i vojnom rečnom flotom kao podrškom kopnenoj vojsci. U okviru ARM postoje 3 korpusa: Kumanovski, Skopski i Bitolski.

Pošto se politika nacionalnih odbrambenih snaga Republike Makedonije sastoji od: očuvanja samostalnosti i suverenosti Republike Makedonije, zaštite integriteta makedonske kopnene teritorije, vazdušnog prostora i teritorijalnih voda i odbrane nacionalnog Ustava, izvođenje vojnih jedinica na južne i severne granice Makedonije je potpuno legalno i, zbog ozbiljnosti situacije, i opravdano. S obzirom na kapacitet ARM, ona može da bude značajna pomoć u uvođenju reda i kontroli problematične situacije sa imigrantima na svojim granicama.

U tom susretu makedonskih vojnika i reke migranata nije se desio nijedan problem ili nekontrolisana upotreba sile. Desilo se da su specijalne policijske snage „EBR“ (mak.“Edinica za brzo rasporeduvanje“) u jednom trenutku, da bi zaustavile kretanje imigranata, upotrebile šok bombu.(2)

Naravno, neki mediji su jedva dočekali vest za bolju prodaju i veći tiraž, pa su javili da je policija upotrebila suzavac, što nije isto. Tim činom niko nije bio povređen, što je i bio cilj dejstva.

Međutim, u kasnije nastalom komešanju je bilo nekoliko povređenih lica. Navodno, jer MUP Makedonije nije potvrdio tu vest, nožem je uboden i jedan policajac.

Budući da niko nije ubijen, upucan, teško povređen, nije bilo tuča između imigranata i makedonske policije, niti bilo čega sličnog, mediji su „kopali“ dalje, tražeći alarmantne vesti, pa ih našli u navodnom stradanju i ugroženosti dece u migrantskim grupama, koja su, uzgred budi rečeno sva zbrinjena od strane radnika Crvenog krsta i UNHCR-a koji se tu nalaze od samog početka izbijanja krize.

Onda se „iskopalo“ da je 30 imigranata stradalo od vozova na makedonskim prugama, kojima se najčešće i kreću od Đevđelije do Tabanovaca, ka Srbiji. Možda su dušebrižnici mislili da „Makedonske železnice“ organizuju vodiče, sa redom vožnje, za ilegalne migrante u svojoj zemlji?

Dakle, u Makedoniji ništa posebno novo i dramatično u odnosu prema imigrantima, ali ipak dovoljno nekim evropskim, pa na žalost i srpskim medijima, da pošalju informaciju da je u Makedoniji – haos.
Umesto barem medijske podrške za samosnalaženje Makedonije u nezavidnoj situaciji koja joj se desila, stigla je negativna etiketa. Uz nju i osuda za izvođenje vojske i policije na makedonsko-grčku granicu. Kao da se radilo o ratnim dejstvima. O pomoći iz EU da ne pričamo, jer je nije bilo. Baš nikakve. Makedonci su tražili barem vagone na pozajmicu, da imaju čime da prevezu nesrećne ljude do srpske granice. Niko se nije javio. Ni jedan vagon nije poslat.

Niko se nije setio da Makedonija ima samo oko 2 miliona stanovnika, da je navala migranata pretežak teret za siromašnu zemlju sa 30-40% nezaposlenog radno sposobnog stanovništva, gde je prosečna plata oko 200 evra, gde je u toku ozbiljna politička i međuetnička kriza koja ugrožava postojanje same države. Niko se nije setio da te iste migrante u Makedoniji niko nije dirao, tukao, potkradao ili maltretirao na bilo koji način.

Niko se nije setio da Makedonija sama stoički trpi deo svog tereta migrantskog stampeda ka Evropi, nezabeleženog od kraja Drugog svetskog rata. Niko se nije setio Dablina i „Dablinskog sporazuma“. (3)
Doista, zašto bi se neko setio da postoji veza, i to duboka, između Skoplja i Dablina, Republike Makedonije i Republike Irske. A tek da postoji „Dablinski sporazum“. Doista, šta to beše?

Pre 25 godina države tadašnje Evropske unije su potpisale takozvani „Dablinski sporazum“ ili usvojile “Dablinska pravila“ o prihvatanju azilanata, sa namerom da se razjasni ko je taj ko bi trebalo da se pobrine za one koji stižu u države EU kako bi zatražili azil i to tako da države EU ne prebacuju jedna drugoj na leđa problem sa azilantima.

Prve odredbe dogovora nisu ni stupile na snagu, a već je u toku bila žestoka diskusija o tome da li je predviđena raspodela azilanata po državama pravedna i ostvarljiva. U međuvremenu, od 2012. već važe pravila koja se nazivaju Dablin 3. Te u više navrata prerađivane smernice regulišu nadležnost potpisnica u postupku odlučivanja o dodeli azila. A potpisale su ih sve članice Evropske unije, njih 28, kao i Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska.

U suštini, pravilo predviđa da je za registraciju azilanata i donošenje odluka o njihovim zahtevima nadležna država EU na čiju su teritoriju prvo kročili.

Na prvi pogled, tu nije ništa sporno. Ali problem je što, prema načinu na koji je taj postupak regulisan, neke zemlje zbog svog geografskog položaja na ivici EU moraju da preuzmu veći teret od drugih. Tako najveći deo tereta podnose Grčka, Italija i Španija, pa i Mađarska donekle (koja je nedavno prvo suspendovala taj isti „Dablinski sporazum“, pa posle pritisaka iz EU suspendovala i svoju suspenziju istog), kao članice EU, ali i Makedonija i Srbija, koje nisu članice EU, ali se nalaze na „Balkanskoj izbegličkoj turi ka EU“.

Najveći nedostatak „Dablinskih propisa“ je to što u sebi ne sadrže nikakav mehanizam solidarnosti – između ostalog i zbog toga jer su ga do sada odbijale bogatije i uticajnije članice poput Nemačke.

Ako nema solidarnosti, razumevanja i dogovora između zemalja članica EU, zašto bi ga bilo kad je reč o zemljama van EU? Tako da i Makedonija i Srbija bivaju prepuštene same sebi u rešavanju ovog teško rešivog problema. To znači da je makedonsko-srpska saradnja po tom pitanju od obostranog interesa.

Pogotovo što je i Makedoncima i Srbima iz briselske birokratske aždaje poslata jasna poruka: nema pomoći i nema solidarnosti! Trideset i dve države Evrope vam pošalje takvu negativnu i neljudsku poruku! A onda vas krajnje licemerno, onako kako samo EUropljani umeju, optuže da ne radite ništa ili radite nedovoljno na zbrinjavanju imigranata.

Očigledno ne vodeći mnogo računa o reakciji EU, još uvek „važeći“ premijer Makedonije Nikola Gruevski, za razliku od svog srpskog „kolege“ A.V., donosi samostalne odluke i vuče svoje konkretne poteze.

Ponoviću, jer smatram da je veoma važno, da je Makedonija jedina država u Evropi koja je angažovala vojsku i policiju da u direktnom kontaktu sa izbeglicama spreči njihov ulazak u zemlju.

Gruevski ovim činom opet pokazuje da je vrlo vešt političar, jer postiže nekoliko ciljeva i šalje nekoliko poruka: Makedonija jeste mala i siromašna ali je odlučna da brani svoj suverenitet. To pokazuje izlazak vojske i specijalnih policijskih snaga na državne granice.

To dalje pokazuje da Gruevski zna tačno kad treba, i to uspešno, da upotrebi oružane snage Makedonije u odbranu države (operacija „Planinska bura“ 2007.godine; Kumanovo maj 2015.; zatim hapšenja sedam osoba, među kojima je i jedan imam, koje se kao deo terorističke mreže dovode u vezu s organizacijom „Islamska država Irak i Levant“, u Skoplju, Tetovu, Strugi, Kumanovu i Gostivaru 6.08.2015., i najnovije izvođenje oružanih snaga na granicu zbog imigranata).

Narod to vidi i pozdravlja jer je to ono što mu treba – konkretne akcije koje povećavaju sigurnost građana u politički nestabilnoj državi. Narod se takođe identifikuje sa upotrebom oružanih snaga, jer ga one štite. Svim navedenim operacijama je rukovodio, ili učestvovao u rukovođenju, Premijer Gruevski i time pokazao makedonskom narodu da radi svoj posao po Ustavu, a to je da štiti interese države.

Uostalom, pre samo dva meseca, Gruevski je povodom 25 godišnjice postojanja partije i otvaranja njenog novog sedišta, pred hiljadama partijskih članova i simpatizera, rekao i ovo: „Mi smo najmasovnija i najjača partija u zemlji. Naša snaga je naš narod, naš narod je – naša država.“

Ovaj svojevrsni populističko-politički circulus vitiosus će sigurno privući nove pristalice njegovoj stranci i učiniti da VMRO-DPMNE koji sada ima oko 170.000 članova i pola miliona simpatizera, do prolećnih iznuđenih vanrednih izbora bude još jači i masovniji.

Iako izgleda „razvlašćen“ odredbama „Skopskog sporazuma“, Gruevski pokazuje i narodu, i svojim pristalicama a pogotovo svojim protivnicima da i dalje drži konce u rukama, i da je u političkoj ofanzivi.

Rukovodeći kadar u policiji, njenim specijalnim jedinicama kao i u vojsci Makedonije je manje-više konstantan poslednjih desetak godina, koliko je i Gruevski na vlasti. Taj aparat Gruevski pragmatično koristi, poštujući njegov značaj u funkcionisanju države, ali i u sopstvenom održavanju na vlasti.

Oni funkcionišu uporedo i isprepletano čitavu deceniju.

U tom smislu, izvođenje vojske i specijalnih policijskih snaga na imigrante je i politički manevar, koji Gruevskom omogućava što bolju poziciju u nadolazeće vreme kada ga neće biti kao premijera, iako će vrlo biti tu, formiranjem tzv. „Privremene vlade“ pred izbore. Proglašavanje „vanredne situacije“ je, u stvari i vrlo originalan početak predizborne kampanje za izbore 2016. na kojima Gruevski očekuje „pobedu koja će se pamtiti“.

Angažovanje oružanih snaga i „pobeda za pamćenje“ kao društvena matrica idu zajedno. To ostvaruje samo kvalitetan vođa. Gruevski tako vrlo vešto nameće sebe kao neprikosnovenog vođu i kao jedino rešenje za bolju budućnost Makedonije.

Šta se dešava sa opozicijom za vreme trajanja imigrantske krize?

Zaokupljena sobom, čeka polovinu septembra meseca da počnu igre oko ispunjavanja „Skopskog ugovora“ i njihov trasiran i, ničim sem poslušnošću zaslužen, i obezbeđen ulazak u vlast.

Jedino što čine oko migranata je to da „kroz svoje medije“ kritikuju „nemoć i neorganizovanost Vlade“ a da pri tome sami ne prave nikakve akcije da se tim ljudima pomogne. Ako se pogledaju prilozi „Glasa Amerike“, „Radija Slobodna Evropa“, „Dojče Velea“, „Al džazire“, sve samih „prijateljskih pro-makedonskih“ medija videće se upravo to. Makedonski dopisnici ovih medija kritikuju vlast, prenose samo moguće dramatične vesti a predloga za realno poboljšanje situacije praktično nema.

Tako je npr. urednik programa DV-a na makedonskom jeziku Zoran Jordanovski u tekstu „Makedonska nemoć i ravnodušnost Brisela“ (4) sa podnaslovom „Haos na granici“ našao za shodno da poredi Vijetnam i kosovsku tragediju sa sadašnjom situacijom u Makedoniji. „Užasne slike iz Đevđelije obišle su svet: očajnici pokušavaju da se izbore za mesto u krcatom vozu. Te slike me na neki način podsećaju na Sajgon na kraju Vijetnamskog rata ili na talas od 300.000 kosovskih izbeglica za vreme rata 1999. godine.“ Preciznije bi bilo šiptarskih ili albanskih izbeglica iz Srbije, sa Kosova, ali Jordanovski očigledno ne zna dobro geografiju. A ima i slabo, ili selektivno pamćenje za „sitnicu“ kao što se između Sajgona i „kosovskih izbeglica“ desila Krajina 1995 i izgon oko 300.000 Srba iz Nove Države Hrvatske. Što bi ih se Jordanovski setio kad nisu poželjna vest za medijske mentore od kojih se dobro živi.

Oni koji jesu poželjna vest, šiptari ili makedonski albanci i nisu baš zainteresovani da učestvuju u makedonskoj izbegličkoj drami. Imaju oni svoja posla – rušenje makedonske države na svoj način i čekanje da Gruevski bude i praktično sklonjen. Čekaće vanredne izbore da vide rešenost ili ne makedonskog naroda da brani svoju državu pre svega od najvećeg remetilačkog faktora – njih samih, pa da odrede šta će i kako će dalje.

Ni jedna šiptarska ili makedonskoalbanska partija, organizacija ili udruženje nije ništa konkretno uradila da se pomogne imigrantima. Od svih makedonskih gradova, Đevđelija za sada najviše trpi. U Skoplju se o izbeglicama samo priča.

U Đevđeliji, pored Crvenog krsta i dosta volontera pomaže migrantima. Mladi Makedonci i Makedonke. Šiptara ili makedonskih albanaca među volonterima – nema. Jeste da je Đevđelija skoro čisto makedonski grad (od oko 16.000 stanovnika 96% su Makedonci i, interesantno, oko 2% Srbi) ali šiptari ili makedonski albanci su građani Republike Makedonije i trebalo bi da pokažu solidarnost i empatiju sa svim problemima koji postoje u državi u kojoj žive.

Para sigurno imaju, i to ne malih, (dobro upućeni u finansijske tokove u Makedoniji tvrde da oko 500.000 makedonskih albanaca ili 25% stanovnika, poseduje više kapitala odnosno novca nego 1,3 miliona Makedonaca koji čine 65% stanovnika države) ali volje i želje – nemaju.

Za kraj priče o imigrantskoj krizi u Makedoniji, opet o cinizmu i dvoličnosti EUropljana, ali i američke im braće i sestara.

Kada je trebalo da se ruši legalno izabrana Vlada u Makedoniji, u Skoplje je dotrčao sav belosvetski politički šljam zadužen za upropašćavanje malih država: pomoćnica američkog državnog sekretara, najviši i najjači međunarodni funkcioner koji je ove godine posećivao Republiku Makedoniju Victoria ‘Fuck the EU’ Nuland, razni predstavnici EU i NATO, trojica EUroposlanika i posebno dobro plaćeni navodni komesar za proširenje EU Johanes Han.

Kada je Makedonija zatražila pomoć od međunarodne zajednice zbog talasa imigranata, nikog od ovih pobrojanih nigde nije bilo. Nije bilo ni nekog drugog briselskog birokrate koji se u sve razumeju a malo toga ljudskog mogu i umeju da urade. (5)

Ni reči podrške, a kamo li konkretne pomoći u obliku – bar jednog vagona za ljudski prevoz migranata.

_____________________________________

Odrednice:

(1) http://faktor.mk/2015/08/20/makedonija-proglasi-vonredna-sostojba-na-granitsite-poradi-begaltsite/
(2) http://www.mkd.mk/makedonija/politika/begalcite-go-probija-kordonot-policijata-frli-shok-bombi-gevgelija-polna-so#1
(3) http://www.ecre.org/topics/areas-of-work/protection-in-europe/10-dublin-regulation.html
(4) http://www.dw.com/sr/makedonska-nemo%C4%87-i-ravnodu%C5%A1nost-brisela/a-18664198
(5) http://www.dw.com/mk/%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82/a-18665646

Izvor: Fond Strateške Kulture