Manipulacije vlasti masakrom u kafiću „Panda“

U tekstu „Večernjih novosti“[1] pod naslovom „Masakr u Peći 1998. delo JSO“, iz pera novinara V. Mitrića, uz podnaslov „Advokat Duško Tomić optužio Radeta Markovića i DB za zločin u pećkom kafiću“, ponovo se, svesno ili nesvesno, perfidno aktuelizuje, zarad dnevne politike (a biće i radi nečeg mnogo važnijeg), na krajnje tendenciozan način jedan tragičan događaj iz bliže srpske istorije.

Naravno, problem nije u tome što je interpretirana problematična izjava advokata Tomića i što je kao krucijalni dokaz navedena, obratimo pažnju, njegova zabeleška iz 2004. godine, koju je sastavio nakon razgovora sa bivšim (i nakon toga, gle čuda, preminulim) pripadnikom RDB Cvjetinom Milinkovićem, već je problem što navedeni novinar, kada se već bavi slučajem „Panda“, nije naveo kratak istorijat i sudski epilog trgagičnog događaja prema zvaničnim izveštajima iz realnog vremena, ali i na osnovu brojnih drugih saznanja do kojih se sukcesivno dolazilo godinama nakon toga. I to ne samo iz domaćih već i iz objektivnih inostranih izvora. Pa čak i onih vrlo bliskih NATO establišmentu, koji će nakon nekoliko meseci od navedenog događaja pokrenuti oružanu agresiju na SR Jugoslaviju.

Prosečan čitalac koji nije upućen u to šta se i kako stvarno dogodilo tog decembra 1998.godine u Peći (a takvih je, na našu žalost, sve više), može da stekne potpuno iskrivljenu sliku i da bude dezinformisan. Kome je to u interesu?

Da podsetimo – tokom opsežne istrage koja je vođena nakon masakra, ali i na osnovu konkretnih rezultata prikupljenih tokom blokade Peći a zatim i protivterorističke akcije u širem rejonu sela Glođane, nepobitno je utvrđeno da je inspirator i organizator ove terorističke akcije Ramuš Haradinaj, komandant tzv. operativne zone OVK „Dukađin“ u Metohiji, da je zadatak operacionalizovao njegov rođeni brat Daut, koji je konspirativno ubacio četiri grupe terorista u grad, te da je samo jedna od njih uspela da izvede teroristički akt. Neposredni počinilac je Agron Kolčaku kome su pomagali Gazmend Bajrami, Đevdet Bajrami, Bećir Ljođa i Vlaznim Prđeđa. Sva navedena lica osuđena su u redovnom sudskom postupku koji je završen nakon okončanja NATO agresije, u novembru 1999.godine.

Neposredni povod bio je događaj na državnoj granici sa Albanijom iz novembra 1998. godine u širem rejonu karaule „Mitar Vojinović“, kada su granične jedinice Vojske Jugoslavije uspele da spreče ilegalni prelaz masovne grupe terorista sa oružjem, opremom i većom količinom novca (zaplenjeno, između ostalog, 358 hiljada nemačkih maraka), kojom prilikom je likvidirano 34 pripadnika OVK. O svemu tome je svedočio, i to sasvim korektno, na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, tadašnji zamenik Vilijema Vokera, obaveštajni britanski general Karol Drevijenkijevič i nedvosmisleno potvrdio napred navedene činjenice.

Dakle, s jedne strane se radilo o planiranoj osveti, a s druge strane, onaj važniji motiv bio je ozbiljnije provocirati snage reda – policiju i vojsku, kako bi se, u uslovima monitoringa od strane misije OEBS pod rukovodstvom američkog obaveštajca Vilijema Vokera, preduzimale opsežnije borbene akcije i destabilizovao dostignuti bezbednosni nivo: uspostavljeni mir, puna kontrola teritorije KiM od strane SRJ i Srbije, a snage terorističke OVK nakon višemesečne protivterorističke operacije, svedene skoro na beznačajnu meru.

Međutim, kako je brutalni teroristički akt izveden sirovo, uz ostavljanje brojnih dokaza na licu mesta, zatim, vrlo brzo su locirani osumnjičeni i nakon toga lišeni slobode neposredni počinioci, kao i to što je primenjena već viđena taktika šiptarskih terorista kojom su neprekidno 90-tih godina provocirali sukobe i nanosili gubitke srpskoj policiji, čak je i prema aršinima Vilijema Vokera taj događaj, kao mogući povod za ozbiljnije reagovanje tzv. međunarodne zajednice i pre svih NATO-a, bio neuverljiv i nije se mogao adekvatno eksploatisati. Onako, kako će se, tačno mesec dana nakon toga, odigrati nameštanje izmišljenog masakra u selu Račak.

Tokom 1998. i 1999.godine u Đakovici je bilo razvijeno Istureno komandno mesto (IKM) Prištinskog korpusa VJ, gde je formiran svojevrsni komandno-operativni centar za linijsko i dubinsko obezbeđenje (odbranu) državne granice i 10-kilometarskog graničnog pojasa na pravcu: Peć-Đakovica-Prizren-Dragaš, ali i za borbu sa terorističkim snagama OVK po dubini Metohije. Odatle su uvezivane i koordinirane zajedničke aktivnosti i saradnja komandi i jedinica VJ, MUP-a i ostalih državnih organa.

O slučaju smo informisani odmah i iz svoje nadležnosti urgentno preduzeli brojne mere. Raspolagali smo snagama od oko 8.000 ljudi raspoređenih u graničnom pojasu i u navedenim garnizonima. Konkretno u Peći bili su locirani značajni delovi 125. motorizovane brigade (2. motorizovani i oklopni bataljon, delovi artiljerijskog diviziona, izviđačko-diverzantski i ostali sastavi). U podršci snagama MUP-a je izvršena blokada grada, ali i ostalih OVK žarišta u široj okolini, koja su oni posedali i koristili za planiranje i izvođenje terorističkih akcija – Glođane, Jablanica, Rznić, Rastavica, Gramočelj, Prilep.

Pored navedenog, u Peći, Đakovici i Prizrenu bili su razmešteni brojni operativci vojne službe bezbednosti i vojne policije, kao i vojno-obaveštajni organi. Navedimo ih: deo Operativne grupe Uprave bezbednosti GŠ VJ, zatim pripadnici organa bezbednosti Prištinskog korpusa (Odsek bezbednosti PrK, organ bezbednosti 125. mtbr, organi bezbednosti 53. i 55. graničnog bataljona), pripadnici 14. Kontraobaveštajne grupe, delovi prištinskog Obaveštajnog podcentra 3. Armije, organi Odseka za obaveštajne poslove PrK, jedinice 52. bataljona vojne policije i drugi sastavi i organi.

Imajući sve to u vidu, pitanje za vrsne novinare i analitičare bi moralo da glasi – ne da li je Milorad Ulemek-Legija sa svojom JSO mogao da izvede navedenu akciju u vidu najprljavije zavere (teoretski, naravno, da) i koji bi njegov, odnosno, motiv Radeta Markovića bio, već, da li bi se nakon takvog nepočinstva i brutalne izdaje izvukli neopaženo i u konačnom neotkriveni? I ko bi mogao tada da tako nešto (sakriti ih i opravdati po svaku cenu) uopšte naredi?

I da li bi onoliki broj pripadnika VJ, koji nije nikada bio potčinjen MUP-u i Državnoj bezbednosti Republike Srbije (niti njome impresioniran), a još manje Jedinici za specijalne operacije, tolike godine, i pogotovu u realnom vremenu, ćutao? I zašto bi to radili u trenucima kada smo baš tada, u zimskim mesecima 98/99, držali stanje u pokrajini, i posebno na prostoru Metohije, pod punom kontrolom? I kako je bilo moguće da ni tada ni kasnije nikada ne procuri iz vojnih redova baš ni jedna informacija o tako nebuloznoj projekciji i diverziji strateških razmera?

Naravno da na ovako brojna i logična pitanja nećemo dobiti odgovore onih koji uporno potpaljuju opasnu vatru, a ugled zemlje i naroda, namerno ili ne, bacaju pod noge.

Uostalom, o kom ugledu i dostojanstvu govorimo kada je upravo čelni čovek države Srbije, Aleksandar Vučić, u vezi sa ovim slučajem izazvao pravu konfuziju. Kao prvi potpredsednik Vlade je gostujući na televiziji „Pink“, u emisiji „Teška reč“ 28. decembra 2013. godine izjavio da zločin u kafiću „Panda“ najverovatnije nisu počinili šiptarski teroristi OVK i nagovestio srpskoj javnosti da bude spremna za suočavanje sa „strašnim saznanjima“. Zaboravljajući ili ne, svejedno je, da je godinu dana pre toga u svom govoru u Savetu bezbednosti OUN, 05. decembra 2012. godine, iznosio nešto sasvim drugo.

Kada je, zatim, usledila „artiljerijska podrška“ raznih prorežimskih glasila koja ne prestaje do dana današnjeg, kao i Nataše Kandić i osobito koalicionog partnera Vuka Draškovića, onog večitog borca za istinu, pravdu, slobodu, demokratiju… i posebno otvaranje „dosijea zloglasne UDBE“ (ali ne svih dosijea, recimo, ne onih saradničkih), tragičan slučaj ubistva šestoro srpskih mladića poprimio je razmere i obrise vešto vođene, to jest, samo nastavljene žestoke subverzivne i psihološko-propagndne operacije, kojoj smo kao narod izloženi skoro tri decenije.

I upravo zbog svega navedenog nisu nam ni potrebni spoljni neprijatelji. Dovoljna je kvalitetno organizovana peta kolona i odabrane naivčine u nekoliko najvažnijih društvenih stubova, kao što su, recimo, štampani i elektronski mediji, i drama je tu.

A to što se ponovo ubijaju tragično nastradali srpski mladići iz Peći, naravno da to njima ne predstavlja nikakav problem. Žalosno i jadno.

______________________________________

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:546520-Masakr-u-Peci-1998-delo-JSO

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

3 Komentara na Manipulacije vlasti masakrom u kafiću „Panda“