Manuel Oksenrajter o američkim pretnjama

Manuela Oksenrajtera sam upoznala u Beogradu, na konferenciji  povodom 15. godina od NATO agresije na Srbiju, i od tada imamo sjajnu saradnju. On je odličan poznavalac geopolitike i izuzetan vojni analitičar.  G. Oksenrajter je bio sedam godina urednik nemačkog vojnog časopisa (Deutsche Militärzeitschrift), a nakon toga je osnovao mesečnik ZUERST! koji se bavi geopolitikom, politikom, vojnim temama, ekonomijom i kulturom. ZUERST!  časopis se razlikuje od  većine ostalih, jer piše argumentovano. Zato je to jedan od retkih nemačkih časopisa u kojem može da se pročita istina o Kosovu i Metohiji, Srebrenici, specijalnom ratu protiv Srbije i sl. Manuel Oksenrajter je boravio nekoliko puta u Siriji tokom rata, gde je sa sirijskom vojskom obišao ratna područja. Reportaže o Siriji objavljivao je i u srpskoj Geopolitici. Već izvesno vreme, ZUERST! takođe objavljuje moje autorske tekstove, intervjue i analize. U poslednjem broju, objavljen je veliki intervju sa Markom Jakšićem o situaciji na Kosovu i Metohiji, kao i moj razgovor sa komandantom francusko-srpske jedinice u Novorusiji.

Poštovani Manuele, kada ste prvi put posetili Srbiju, kojim povodom i kakve utiske ste stekli?

Mislim da je to bilo početkom 2000. godine. Razlog moje posete je bila reportaža o Vojnom muzeju u beogradskoj tvrđavi za „Nemački vojni časopis“, čiji sam tada bio šef redakcije. Bilo je zaista divno, proveo sam nekoliko dana u Beogradu i lepo sam se proveo. Kasnije, 2008. godine, opet sam došao za vreme protesta protiv proglašenja nezavisnosti srpske provincije koju je okupirao NATO, Kosova i Metohije.

Kako je izgledao susret sa Srbima uživo, i kakve su sličnosti i razlike u odnosu na „marketing“ koji su nam namenili zapadni mediji. Da li ličimo na  divljake sa nožem u zubima kako nas opisuju?

(Smeh) Ovo pitanje zvuči malo kao: „Srbin, nepoznata jedinka“. Ali ima tragične istine u tome. Srbe su evropski mas-mediji i evropska politika stigmatizovali početkom 90-ih. Bez ikakve sumnje, u reportažama evropskih mas-medija, Srbi su gubitnici. A objašnjenje je jednostavno: Srbija je jedna od najvažnijih geopolitičkih prepreka za Zapadnu Evropu. A istorijski i sadašnji neprijatelji Srba – Hrvati, Bosanci i Albanci – jesu sluge Brisela i Vašingtona. Srbe uvek opisuju kroz taj specifičan geopolitički šablon. To nema nikakve veze sa „srpskim karakterom“ ili „srpskim nacionalnim osobinama“. Srbi koje sam ja sreo su uvek bili vrlo čestiti i samilosni ljudi sa vrlo jakim osećanjem za svoj narod. Imaju izoštren osećaj za politiku istorije. Čak i oni Srbi koji u velikoj meri osećaju odbojnost prema Nemačkoj – naravno zbog nemačkog učestvovanja u agresiji NATO protiv Beograda 1999. godine – uvek su bili prijateljski nastrojeni i izuzetno učtivi prema meni. Ne mogu uopšte da se žalim. Među mojim najboljim prijateljima definitivno ima najviše Srba.

Kako vam se dopada srpska hrana i srpska rakija?

Ozbiljno sam se zaljubio i u hranu i u rakiju. Srpska hrana je najbolja zaštita kako čovek ne bi postao postmoderni „vegan“ hipster!

U vašem časopisu često mogu da se pročitaju članci o Srbiji, koji objektivno i nepristrasno analiziraju  protekla dešavanja u zemljama bivše Jugoslavije. Kako čitalačka publika u Nemačkoj reaguje na te tekstove?

Generalno, našim čitaocima se dopada to što im dajemo gole činjenice, onakve kakve jesu. Srbija je nacija koja pati zbog zapadnjačkih laži o ratu, isto koliko i druge zemlje kao što su Sirija, Rusija ili Iran. To opet ima geopolitičke razloge i nema nikakve veze sa realnošću. Naravno, mnogi Nemci misle da ih Srbi mrze, a opet, i mnogi Srbi misle da ih Nemci mrze. Obe grupe se nalaze u istoj tragičnoj geopolitičkoj zamci, koju su namestili transatlantistički krugovi preko mas-medija i politike. Ta geopolitička zamka funkcioniše i za dugoročne istorijske predrasude: tragična istorija svetskih ratova zbog kojih su naši narodi međusobno vodili. Ali današnja pretnja Evropi je američka okupacija. Nemci i Srbi su na istoj strani geopolitičke barikade. Mi kao novinari i izdavači imamo zadatak da prenesemo tu važnu činjenicu našim čitaocima u Nemačkoj i Srbiji.

Naše prvo zajedničko putovanje bilo je na Kosovo i Metohiju. Tamo smo obišli mnoga mesta i susreli se sa dosta ljudi. Bilo je veoma dinamično i interesantno. Šta je na vas ostavilo najveći utisak?

Kosovo i Metohija je jedno od najvažnijih geopolitičkih žarišta Evrope. Tamo se jasno vidi spor, ali delotvoran genocid nad srpskim stanovništvom. Nema nikakve sumnje da albansko življe vidi otimačinu cele provincije kao „vojnu kampanju“: postavljaju uvek albanske zastave – a nikada kosovske! – na srpske kuće gde su nekada živeli Srbi, kao simbol vojne okupacije ili kao na granične prelaze. Bilo je upečatljivo posetiti i razgovarati sa „poslednjim Srbima“ u srpskim enklavama Kosova i Metohije, to su obični ljudi koji bukvalno svakodnevno pružaju otpor sopstvenom nestanku. Oni žive u apsolutno neprijateljskoj okolini, a njihov duh otpora, njihova izdržljivost i energija su neverovatni i izuzetni. Oni sve to čine bez ikakve podrške spolja: Zapad podržava Albance, Beograd želi da podstakne Srbe da napuste svoj zavičaj Kosovo i Metohiju i da se nastane u Srbiji. Duh ovih ljudi je bilo nešto zaista upečatljivo!

Prošlog meseca smo zajedno putovali u Donbas, gde smo bili međunarodni posmatrači na izborima u Luganskoj narodnoj republici.  Kijev nas je nagradio titulom „persona non grata“. Kakvi su vaši zaključci o sukobu  u Ukrajini, nakon što ste posetili ratnu zonu?

(Smeh) Titula „persona non grata“ veštačke NATO kolonije zaista nije nešto najgore što može da se desi ljudima kao što smo mi. Mislim da možemo sa time da živimo. Uostalom, ne moramo da odemo u taj deo zemlje koja se zvala Ukrajina pre takozvanih „Evro-Majdanskih“ događaja. Trebalo bi da posetimo Krim malo češće – to više nije deo Ukrajine. Ali, vreme koje smo proveli u Donbasu je bilo vrlo upečatljivo. Paralele sa drugim geopolitičkim ratnim zonama, kao što je na primer Sirija, postoje van svake sumnje. Ukrajinska vojska i njihove paravojne grupe, kao tzv „bataljon Azov“, gađaju civile i civilne mete u Donbasu. Takozvana „ATO“ operacija Kijeva u Donbasu je u stvari kaznena kampanja protiv stanovništva te oblasti. Video sam uništene škole i izbombardovane stambene zgrade. U Ukrajini i Siriji postoje iste geopolitičke linije fronta: Kijev i teroriste u Siriji podržava Zapad, oni su magnet za kriminalce iz čitavog sveta koji tamo odlaze kao „dobrovoljci“. U Siriji oni sebe nazivaju „džihadistima“, u Ukrajini „nacionalistima“. Ali ti termini samo prikrivaju realnost: svi oni su u stvari plaćenici Vašingtona, hteli oni to ili ne. To je činjenica. Na strani Kijeva, kao i u redovima terorističkih grupa u Siriji, bore se čečenski islamisti. Sirijska vojska i snage samoodbrane Donbasa pružaju otpor toj opasnosti.

Zahvaljujući zapadnim medijima, većina Srba i danas EU vidi kao dobru perspektivu. S obzirom da dosta putujem i kontaktiram sa mnogo ljudi, imam mogućnost da se uverim u realnu situaciju. Moji utisci su da je EU propali projekat i da je samo pitanje vremena kada će biti konačno zaključen. Kakvo je vaše mišljenje o budućnosti EU?

Evropska unija je „najneevropskiji“ entitet na našem kontinentu. Ovaj entitet ne služi evropskom narodu, već interesima multinacionalnih korporacija. A Brisel, naravno, vodi marketinšku kampanju u Srbiji. Sadržaj te kampanje je usmeren ka materijalnim željama naroda: „Gle! Bićeš građanin Evropske unije! Zarađivaćeš više novca! Jednog dana ćeš imati svemoćni EVRO! Putovaćeš bez vize! Osećaćeš se super!“ Kao one staromodne reklame za Marlboro koje su obećavale osećanje „slobode“ – zahvaljujući pušenju cigare. A stvarnost je drugačija od te sjajne šarene reklame. Srbi bi trebalo da pitaju narod, na primer u Mađarskoj ili Slovačkoj, kako su ih izdali Brisel i njihove sopstvene elite. Veliko „kosmopolitsko obećanje“ Evropske unije („Možete da živite i radite bilo gde u Evropi!“) za mnoge istočnoevropske mlade ljude završava se bedno plaćenim konobarskim poslom u nekom prljavom londonskom pabu ili nešto gore.

Ozbiljno sumnjam u brzi kolaps Evropske unije. Struktura moći može fleksibilno da reaguje za vreme krize. Proći će dosta vremena dok se briselska super-država ne raspadne. Ali sve više ljudi u Evropi se budi i glasa za evroskeptične partije. Ova promena je ohrabrujuća.

Srpska javnost vidi Nemačku kao samostalnu i moćnu državu, sa jakom ekonomijom i pozicijom najpovlašćenije države u EU. Recite nam nešto o političkoj i ekonomskoj situaciji u Nemačkoj. Koliko je Nemačka zaista suverena i slobodna zemlja?

Nemačka je ekonomski džin, ali politički kepec. A to je opasna kombinacija, jer na taj način ekonomija postaje moćna alatka u rukama drugih. Nemačka je ekonomska i finansijska kičma Evropske unije: bez Nemačke Brisel ne bi mogao da deluje. Stranci često imaju utisak da je Nemačka „moćna država“. Vide našu kancelarku Angelu Merkel kako svuda putuje i drugima kaže šta treba, a šta ne treba da rade. Ljudi u Grčkoj vide u Nemačkoj omrznutu neoimperijalističku tvorevinu koja želi da vlada celom Evropom. Britanska žuta štampa nas neprestano predstavlja sa šlemovima iz vremena Vermahta, kao i sa pruskim šlemovima kad god naša vlast nešto izjavi ili kad naša fudbalska reprezentacija ponovo nadvlada engleski tim.

Ali stvarnost je mnogo komplikovanija: Nemačka je potpuno pod kontrolom transatlantističkih lobija. Sve zvanične političke partije smatraju da pripadaju „vrednostima zapadnjačke zajednice“ – naravno, bez jasne definicije šta te „zapadnjačke vrednosti“ tačno znače. Berlin ne deluje u interesu Nemačke, već u interesu „vrednosti zapadnjačke zajednice“. Nemačka politika je mentalno okupirana zona, skoro nijedan političar iz mejnstrim stranaka ne može ni da zamisli kako bi to izgledalo da na primer nismo član NATO. Oni čak i ne označavaju sveopšte američko vojno prisustvo u Nemačkoj kao „okupaciju“, već ih smatraju „partnerima“ i „prijateljima“.

Ta okupaciona situacija je postala očigledna kada su u Nemačkoj počele diskusije o antiruskim sankcijama: svi znaju da će te sankcije pogoditi nemačku industriju. Ali za Berlin su izgleda interesi Vašingtona važniji od interesa nacionalne ekonomije. Ovaj primer ukazuje na to da mi ne delujemo u našu korist.

Koliko američkih vojnih baza ima u Nemačkoj i koliko vojnika SAD? Šta je njihov zadatak tamo?

Nemačka je danas najvažnija „karijera“ za SAD. Prema informacijama različitih datoteka, u Nemačkoj se nalazi oko 50 000 američkih vojnika i 21 vojna baza. Ali ne treba da zaboravimo i „tajne“ objekte. Zvanično, oni su tu kao „naši partneri“ i „NATO saveznici“. Ali ne treba da potcenjujemo činjenicu da se američke snage nalaze i u drugim evropskim državama. Prema podacima američkog ministarstva odbrane iz 2011. godine, američke aktivne vojne trupe su stacionirane u 150 država širom sveta. Naivni političari i lakomisleni ljudi vide u tome „mirotvorne snage“, dok realistični analitičari vide agresivnu „imperiju“ koja primenjuje svoje interese pomoću vojne sile. „Deamerikanizacija“, koja pretpostavlja potpun nestanak američkog vojnog prisustva, apsolutno je potrebna za oslobođenje Evrope. Inače, mnogi Amerikanci misle to isto.

Nedavno ste izjavili da je nemačka obaveštajna služba (BND) samo ispostava američke obaveštajne službe (CIA). Na čemu je zasnovana takva tvrdnja?

To je bila ironična opaska, ali sa ozbiljnom pozadinom. Mogli bismo da se vratimo u istoriju kako bismo videli da je BND manje- više „beba“ američkih tajnih službi. Ali možemo i da se koncentrišemo na skorašnje događaje: BND izgleda uvek objavljuje „dokaze“ onda kada su očajnički potrebni CIA. Evo tri primera:

• Rafid Ahmed Alvan al-Džanabi (šifrovano ime „Karvbol“) je bio irački „svedok“ koji je u Nemačku došao 1999. godine u potrazi za azilom, i koji je dao BND-u višečasovno svedočenje o navodnom programu Iraka za oružje za masovno uništenje, i posebno o pokretnim laboratorijama za oružje. Izveštaji „Karvbola“ su bili izvor opravdanja za američku agresiju na Irak 2003. godine. Al-Džanabi je 2011. godine prvi put priznao da je lagao kada je pričao o iračkom tajnom programu za biološko oružje. „Karvbol“ je postao „čovek koji je lažima naterao svet u rat“. On i danas živi u Nemačkoj – kao nemački građanin (dobio je nemački pasoš zahvaljujući podršci BND!), pod zaštitom nemačkih vlasti. Čak je mesečno primao novac od BND sve do 2008. godine. Moglo bi da se kaže da je „Karvbol“ uradio odličan posao za SAD uz pomoć BND.
• Vašington, Pariz i London su 2013. godine krivili sirijsku vlast za hemijski napad na Gutu 21. avgusta. Problem: nije bilo nikakvih dokaza protiv sirijskih snaga. BND je onda opet „pritekao u pomoć“: BND je tvrdio da su njegovi agenti čuli razgovor između visoko rangiranog člana libanskog Hezbolaha i iranske ambasade. Zvaničnik Hezbole je navodno priznao da su Sirijci koristili otrovan gas. Naravno, taj „dokaz“ nikada nije bio objavljen.
• U septembru 2014. godine, BND je okrivio „proruske separatiste“ za obaranje malezijskog civilnog aviona MH-17 u istočnoj Ukrajini. Ali opet: tzv. „dokazi“ BND-a nikada nisu izneti u javnost. To je jednostavno pomenuto radi uticanja na javno mnjenje, kao i na holandske istražitelje u vezi sa rušenjem aviona. I dan-danas možemo da tvrdimo da ne postoji dokaz koji bi okrivio samoodbranu Donbasa.

Čovek bi mogao da se zapita: zašto je Nemačka potrebna američkoj tajnoj službi za takve lažne akcije? Možda to ima veze sa odličnom svetskom reputacijom svega što je proizvedeno u Nemačkoj i dan-danas.

Ljudi nam uglavnom više veruju nego Amerikancima. Ali, kada se radi o tajnoj službi, u pitanju je prevara. I opet: sve to ide na štetu nemačkog ugleda i nije uopšte u nacionalnom interesu.

Kako nemačka ekonomija reaguje na sankcije prema Rusiji?  Šta će se desiti ukoliko Rusija zabrani uvoz nemačkih automobila na svoje tržište? Da li postoji nezadovoljstvo nemačkih privrednika politikom koju vodi nemačka vlast?

Izgleda da nemačka politička elita podržava sankcije protiv Rusije. Činjenice su sledeće: Nemačka ima uske ekonomske veze sa Rusijom. Više od 6 000 nemačkih firmi su tamo aktivne. Nemačka prima oko trećinu nafte i gasa iz Rusije. Rusija je 11. najveći tržišni partner Nemačke, čija je trgovina dostigla 76,5 milijardi evra prošle godine, prema podacima trgovinskog udruženja „Istočni komitet“ („Ost Ausschuss”). Mnoga preduzeća se boje zatvaranja firmi ako budu uvedene nove sankcije. Oko 350 000 radnih mesta u Nemačkoj su povezana sa Rusijom. Možemo da kažemo da su antiruske sankcije u stvari antinemačke sankcije.

S obzirom da često boravim u Rusiji, imala sam prilike da se uverim da ruski narod izuzetno ceni nemački, bez obzira na dosadašnje sukobe, istoriju i politiku. Da li će u budućnosti Nemačka sklopiti savez sa Rusijom ili postoji opasnost da joj ponovo objavi rat?

Ako nemačka vlast jednog dana počne da radi u korist nemačkih nacionalnih interesa, to bi bilo dobro i za Nemce i za Ruse. Obe zemlje su geopolitički prirodni partneri. Ali, pre nego što svi budemo imali koristi od tih važnih prilika, moramo da se oslobodimo od uticaja Vašingtona. Moramo da postanemo suverena nacija u suverenom evropskom savezu, što je drugačije od Evropske unije. Preduslov za takvu promenu je deamerikanizacija našeg kontinenta.

Zaista se nadam da naša politička klasa neće biti dovoljno glupa da izvrši bilo koji vojni eksperiment protiv Rusije. Ali sam ubeđen u to da nemački narod ne bi danas ni u budućnosti podržao agresiju protiv Moskve. Hvala Bogu.

Prevod i obrada: Svetlana Maksović

Izvor: Stanje stvari