Međunarodno pravo kao instrument neokolonijalizma

Proces formiranja slike međunarodnog prava kao neke vrednosti, tekao je dosta dugo, noseći “sam po sebi” pozitivnu konotaciju, to jest, sam termin je predstavljao određeno vrednosno značenje. Istovremeno, potpuno je jasno da međunarodno pravo može imati kako pozitivno, tako i rušilačko značenje za pojedine države. Jednostavan primer je međunarodno-pravno regulisanje kolonijalnih vladavina.

U rezultatu svesnog formiranja pozitivnog imidža međunarodnog prava kao takvog, predstavljeni su novi ustavni akti praktično svih država na svetu. Na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite godine, skoro sve države su izmenile svoje ustave. Jedna od zajedničkih karakteristika tih ustava predstavljale su odredbe koje se tiču statusa normi međunarodnog prava u nacionalno-pravnim sistemima. Tako je 1993. godine u Ustav Rusije bila uneta norma o tome da “opšteprihvaćeni principi i norme međunarodnog prava” predstavljaju sastavni deo pravnog sistema zemlje. A šta su to “opšteprihvaćene norme”, niko sa sigurnošću ne može utvrditi. U najboljem slučaju – ovakva formulacija predstavlja odraz nekompetentnosti. Međutim, globalni karakter ovakve “međunarodno-pravne injekcije” u ustavima svih zemalja sveta omogućava da se pretpostavi mnogo osmišljeniji karakter tog procesa.

Globalnu “internacionalizaciju” svoga zakonodavstva nije uspela da izbegne ni Srbija. Tako Ustav Srbije iz 2006. godine ima čitav niz svojih “međunarodno-pravnih” pelcovanja. Na prime, Član 16. utvrđuje da se spoljna politika Srbije ne bazira na nacionalnim interesima zemlje ili bilo kakvim unutrašnjim vrednostima, nego na “opšteprihvaćenim principima i normama međunarodnog prava”. Pritom se te norme nikada ne pobrojavaju. Isti član uključuje i ukazivanje na “opšteprihvaćene norme” u sastavu pravnog sistema zemlje. Obratite pažnju: ne radi se o međunarodnim ugovorima zemlje koji su dobri ili loši, nego se razmatraju, potpisuju ili ratifikuju (ili ne ratifikuju) svima apsolutno nepoznati “ principi i norme”! Međunarodno-pravni aspekti se regulišu i u čitavom nizu drugih članova Ustava Republike Srbije (18, 139, 141, 167, 194 i dr.).

Treba priznati da su zapadne zemlje u svoje Ustave prve uključile odredbe sa prioritetnim normama međunarodnog prava. Međutim, treba reći da za ove zemlje te odredbe nemaju onaj stepen opasnosti kakvu imaju za ostale zemlje, jer upravo Zapad formira međunarodno pravo. Tačnije rečeno, ono se kod njih uvodi radi drugih. Ali čak i u uslovima svoje privilegovanosti, te zemlje se prema međunarodnom pravu u njihovim pravnim sistemima odnose sa velikim oprezom. Tako je, na primer, Ustavni sud Nemačke direktno izjavio da Evropska konvencija o ljudskim pravima unutar zemlje ima status federalnog zakona i zajedno sa praksom Evropskog suda služi kao orjentir za tumačenje prilikom definisanja sadržaja i oblasti delovanja prava i principa Ustava Nemačke. Štaviše, Ustavni sud je naveo da odluke Evropskog suda za ljudska prava nisu uvek obavezujuće za ispunjenje sudijama iz Nemačke. Ustavni sud Italije takođe je izneo poziciju prema kojoj poštovanje međunarodnih obaveza ne može biti uzrok smanjenja nivoa zaštite prava koje je već uneto u unutrašnji pravni poredak, već naprotiv, treba da predstavlja svojevrsni delatni instrument za proširenje te zaštite. Ustavni sud Italije direktno je ukazao na prioritet ustavnih normi nad odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud Austrije zauzeo je analognu poziciju, izjasnivši se za nemogućnost primene odredbi iz konvencije u tumačenju Evropskog suda za ljudska prava koja su u suprotnosti sa normama nacionalnog Ustavnog prava. Što se tiče SAD, njihov pravni sistem formalno priznajući međunarodno pravo kao deo prava SAD, postepeno je formirao besuslovni prioritet unutardržavnog prava nad međunarodnim pravom, pre svega kroz sudsku praksu.

I evo, na kraju je došao red i na odluku Rusije. Ustavni sud Rusije je 14. jula 2015. godine doneo značajnu odluku. Možda je to prva odluka Ustavnog suda RF kojom je principijelno bilo razmotreno pitanje o odnosu ruskog i međunarodnog prava u njihovoj tako direktnoj suprotstavljenosti. Pred sudom je bilo postavljeno pitanje o tome da li je Ustav RF u suprotnosti sa nekim zakonima Rusije koji se tiču prioriteta normi međunarodnog prava u pravnom sistemu RF, posebno odluka Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud Rusije je ustanovio da se odluke Evropskog suda za ljudska prava ne mogu smatrati prioritetnim u odnosu na Ustav RF. Istovremeno, treba obratiti pažnju na to, da donoseći tu odluku Ustavni sud RF formalno nije naveo razlike osporavanih zakona Ustavu Ruske Federacije. Međutim, u tekstu odluke postoji važna tačka u kojoj se zakonodavcu (Državna Duma RF) predlaže da razvije mehanizam delovanja za donete odluke Evropskog suda za ljudska prava koje su u suprotnosti sa Ustavom Rusije.

Bez obzira na svojevrsnu polovičnost odluka Ustavnog Suda RF, to ne treba da nas odvuče od glavnog problema. Zaista, direktne protivurečnosti između normi međunarodnog prava i normi unutrašnjeg prava, po pravilu se ne javljaju često. Tako, slučaj Libana iz 2005. godine predstavlja najupečatljiviji primer, kada je vlada Libana potpisala međunarodni sporazum sa OUN o osnivanju Specijalnog tribunala za Liban. Niz odredbi tog sporazuma bio je u suprotnosti sa Ustavom zemlje. Upravo zbog toga je parlament Libana odbio da ratifikuje taj sporazum. Međutim, Savet Bezbednosti UN je prekršio sve postojeće norme međunarodnog prava (pa tako i odredbu Statuta UN o poštovanju državnog suvereniteta) i sam je uveo u dejstvo ukazani sporazum, bez njegove ratifikacije od strane parlamenta Libana!

Pak, problem protivurečnosti između unutardžavnog i međunarodnog prava je dosta česta pojava ne zbog protivurečnosti normi, nego iz razloga protivurečnog tumačenja koja iznose spoljni organi. Upravo zbog toga su se na prelazu između HH u HHI vek, međunarodni sudski organi počeli javljati kao pečurke posle kiše. Oni su postali instrument za formiranje paralelnog prava koje su oni stvorili putem njihovog tumačenja već postojećih normi. Poslednja odluka Ustavnog Suda Rusije ima za cilj da predupredi pokušaje da se izmeni pravni sistem Rusije putem njegovog tumačenja od strane Evropskog suda.

Odluku Ustavnog Suda Rusije treba razmatrati na fonu veoma značajne izjave Aleksandra Bastrikina, šefa Istražnog komiteta RF. Bukvalno sutradan posle odluke ruskog suda, rukovodilac ovog uticajnog resora RF predložio je da se ukine prioritet normi međunarodnog prava u pravnom sistemu Rusije. Pritom on taj predlog iznosi već drugi put. Teško je pretpostaviti da se radi o ličnoj inicijativi A. Bastrikina. Dakle, možemo zaključiti da je Rusija čvrsto stala na pravi put oslobađanja od pravnih okova “međunarodnog prava” koja im nameću “organi za ljudska prava”. Međutim, ovde još predstoji prelaženje velikog puta.

Izvor: Fond Strateške Kulture