Mekejn, Milo i bulevar Renda Pola u Podgorici

„Milo se javi!“ Osoba koja se nalazi na čelu Demokratske partije socijalista Crne Gore javlja se crnogorskoj naciji (pošto druge ne zanima, osim u istražno-policijskom pogledu) kao da je, ne dao Bog, svetitelj. Sve to ubrzo nakon što je teško poražena u Nikšiću gde je partija izašla sâma i čak posle krađe izbora nije uspela da namakne većinu. Đukanovićeva zanimanja su globalna, a mada bez državne funkcije, obraća se „gradu i svetu“. Veli da Ruska Federacija „vodi svojevrstan rat protiv Evrope“. Naravno u tom teškom ratu on je bastion i branič, jer samo njega zli Rusi hoće da svrgnu. Čak i poraženu Gruziju i mučenu Ukrajinu iz Moskve nameravaju samo da liše dela teritorije. Kad je reč o Crnoj Gori, tu je drugačije, treba im cela…

Sve je to istina. Sušta. Evo, baš je promoter severnoatlantske budućnosti Crne Gore, senator Džon Mekejn, koji poput Đukanovića pronalazi ruske špijune svuda pa i na Kapitol Hilu, jasno definisao strategiju „odbrane“ SAD i Evrope. Setimo se Libije. Sličnosti su jezive i ako bi pitali DPS i NATO, bilo bi i rata. Samo bi sudbina vođe izvesno mogla biti drugačija: između šahta i Barija, druga opcija je izvesno draža svim stranama. U Libiji je građanski rat još uvek bio u toku kada je senator Mekejn, nesuđeni predsednik SAD, doputovao u Tripoli. Senator iz Arizone, sin admirala i junak agresije na Vijetnam tada je izjavio: „Snažno verujemo da narod Libije danas predstavlja inspiraciju za narode u Teheranu, Damasku, pa čak i Pekingu i Moskvi…“ Dodao je i da „najgori doktatori mogu biti zamenjeni demokratijom i slobodom.“ Videli smo kakva je demokratija stigla u Libiju.

Odlikujući islamiste i najavljujući da će sarađivati sa svakom vladom (osim Gadafijevom) Mekejn je potvrdio najgore sumnje. Njegovi planovi se tokom proteklih šest godina nisu baš ostvarili. „Demokratija“ nigde više nije stigla. Štaviše, većinu Libije danas drži ruski saveznik. Mekejna je izneverila i njegova sopstvena partija, birajući za kandidata za predsednika autsajdera koji ne deli njegovu zavojevačku viziju. Pohlepna za strateški manje važnom Bokom, u času kada su ruski bojni brodovi usidreni u sirijskim lukama, Mekejnova, za sada, manjinska Amerika pokazala se anahrona. I kada je pre nekoliko dana senator Rend Pol prigovorom sprečio novi pokušaj da bude sakupljena neophodna jednoglasna podrša Senata SAD pristupanju Crne Gore NATO-u, Mekejnu je ostalo samo da zaključi kako on verovatno „sarađuje sa Putinom“.

Jedan režim, koji sedamdeset i dve godine pije krv narodima Crne Gore. Koji se održava na nasilju, prevari, međunacionalnoj mržnji, služenju raznim stranim diktatorima i sukobljenim velikim silama, spreman je da učini sve, pa i učestvuje u svetskom ratu (koji evo vidimo ovih dana priziva kongresmen Set Multon), samo da bi se održao na vlasti. Kao i svaki visokorangirani preletač, konvertit i renegat i Đukanović kao vrhunsku vrlinu vidi „odlazak u partizane sredinom proleća 1945. godine“. Kasnio je u komuniste, docnio je među srpske nacionaliste, „srpska agresija“ za njega je zato bila nešto kao porodično nasilje, a prepoznao ju je tek kada je agresor i politički roditelj već bio u pritvoru… Ali, da li je sada, ovim uverenjem da će ga NATO zvanično braniti od Ruske Federacije, a u stvari od gnevnih majki i ljutitog naroda, promašio i vreme i stranu. Da ne ide Đukanović u zelenaše 1921, ili u četnike 1946. godine…?

Šta god da radi, važno je da šteta u budućnosti bude samo njegova i da cenu plati samo DPS. Događaji se ubrzavaju. Doskora je izgledalo da će vladati doveka, sada je izvesno da je potrošen. Broj onih koji mu veruju pao je daleko manji od broja onih koje je prevario. Dolazi vreme promena. Samo je šteta što mu o tome neće javiti neki funamentalistički kauboj iz Vašingtona. Iako sam protiv nasilja, a time i protiv oružanog nametanja vere, demokratije, nacije… A protivio sam se i jednom od najpogrešnijih ratova od napada Nemačke na Poljsku – agresiji na Irak 2003. godine. Nekako mi padaju na pamet reči tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša Drugog: „Mnogi Iračani danas mogu da me čuju u prevedenom obraćanju… Imam poruku za njih: tiranin će uskoro otići. Dan vašeg oslobođenja je blizu. Sve ove decenije odvratne okrutnosti sada dolaze svome kraju. Sadam Husein i njegovi sinovi (ovde možemo staviti jedno drugo ime, a umesto dvojice sinova navesti jedno desetak rođaka i saučesnika) moraju da napuste Irak u roku od četrdesetosam sati. Njihovo odbijanje da tako učine izazvaće…“

  Ovo je NATO- demokratija, ali danas ona tako crnogorski zvuči…

Izvor: Napredni Klub