Mektić kao društveni fenomen – Karađoz ili kerber

Dilemu koju je imao N. Kecmanović,1) o tome da li D. Mektić zaslužuje odgovor za klevete koje je u sardnji sa pojedinim bosanskohercegovačkim medijima ministar bezbednosti BiH izrekao protiv Fonda strateške kulture i njegovih saradnika, imao je i potpisnik ovih redova. Odgovor prozvanih bi mogao da se tumači kao odbrana krivih, a uz to bi ovakav odgovor, kao svojevrsna anti-propaganda, mogao da podigne ugled jednoj besmislenoj, vulgarnoj i ispraznoj paškvili udbaškog rezona i duha. Kako su pojedini saradnici FSK-a, među njima i potpisnik ovih redova, direktno napadnuti da ugrožavaju mir u BiH i vlast Aleksandra Vučića, onda bi odgovor, dat kao opravdanje, mogao da se tumači kao priznanje da se navedeni fenomeni nalaze van domena slobode rasprave i kritike.2)

Međutim, D. Mektić je, i pored svih svojih besmislica a, jedan itekako paradigmatičan lik, koji svojim ponašanjem i osobinama plastično dokazuje svu dubinu duhovne krize koju danas proživljava srpski narod. Zbog gore iznetih rezervi ovaj tekst nema karakter odgovora, već analize fenomena koji se naziva ministar Metkić.

Ukratko, postojeća kriza je neposredni plod okupacije, a okupacija je Srbima uvek donosila revoluciju. Komešanje revolucionarnog vrenja uzdiže intelektualni i moralni talog sa društvenog dna na upravljačke vrhove. Okupatorski režim se oduvek oslanjao na sankilote (bezgaćnici) gladnih očiju. Istovremeno, okupaciona klima je podsticajno delovala ne samo na izazivanje socijalnih prevrata, već i na širenje konvertitstva. Jer je konvertitstvo, kao identitetsko samoubistvo, prvi inicijacijski čin u potvrđivanju vernosti okupatoru, kojim se kupuje vrtoglavi društveni uspon i novi službeni položaj. Da je revolucija čedo okupacije, a ne projava nacionalne slobode, pokazuju jedine tri socijalne revolucije u istoriji srpskog društva: prvu revoluciju je donela turska, drugu Brozova, a treću NATO okupacija.

I tako smo u ovoj poslednjoj NATO revoluciji koja je zadesila srpske zemlje, u liku lokalnog prnjavorskog policajca Dragana, koji je zahvaljujći okupaciji postao ministar Mektić, dobili savremenu verziju Karađoza, koji se stara da u sultan-Bakirovoj „prokletoj avliji” ne bude nevinih. Doduše, kao svaka postmodernistička pojava i Dragan Mektića deluje užasno dosadno i jednodimenzionalno u odnosu na složenu, kontradiktornu i bujnu prirodu Andrićevog Latifage, koji je ipak kao dete „bilo živo i bistro, voljelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru”. U poređenju sa Karađozem karakterološka redukcija kod D. Mektić postaje jasan dokaz progresije našeg duhovne krize.

Dakle, šta osim sumnjive diplome, kao proverene ulaznice za nesmetani pohod ka vlasti u sadašnjim okupatorskim vremenima, ima Dragan Mektić što ga ipak čini paradigmatičnim likom, zbog čega mu posvećujemo jedan tekst?

U napadima na autore Fonda strateške kulture Dragan Mektić se pokazao kao vesnik jednog zlokobnog novog doba koje udara na srpska vrata. Da je to doba samo imenom novo, a da se zapravo radi o reanimaciji starog Frankenštajna, nije mogao niko bolje da pokaže nego savremeni jednodimenzionalni Karađoz u liku Dragana Mektića. Za njega su, kao i u životu, stvari u sferi balkanske bezbednosti krajnje uprošćene – Vučić je garant mira, a srpski nacionalisti koji kritikuju Vučića su faktor nestabilnosti. I tako je Mektić pokazao da je svaka sličnost između ovih EUropskih okupatorskih vremena sa vremenima „brozomore” namerna. Prvi Bakirov bezbednjak se preporučuje balkanskom Garantu mira i bratstva i jedinstva za bosanskohercegovačkog prvoborca u novom-starom, rečju Majkla Liza,3) „silovanju” patriotske Srbije. Da se radi o dobro plaćenom poslu, Mektić je mogao da vidi na primeru pojedinih kabadahija sa severa KiM, koji su sa protivustavnim ukidanjem Srbijinih institucija i eliminacijom lokalnih srpskih političkih prvaka, od momaka-čuvara mosta na Ibru atrofirali u Vučićeve batinaše i silovatelje patriotske Srbije. Tu je i primer Mila Đukanovića, mafijaškog gospodara Srbijine postpetooktobarske elite, koji kontrolom Srbije plaća NATO paktu svoju autokratiju u Crnoj Gori. Ugledajući se na ove uhode patriotske Srbije, Mektić je počeo da prati rad ne samo Srba s one, već i s ove strane Drine. Ali da bi nova verzija sarajevskog Jova Kapičić mogla bezbedonosno da obrađuje patriotsku Srbiju, doneseći joj „slobodu” sa mirisom „brozomore” i bratstva i jedinstva, prethodno mora da se domogne glava srpskih patriotata s one strane Drine. Jer je i konvertita Kapičić do Dedinje došao preko „pasjih grobalja” nacionalne Crne Gore.

Zato je Mektić označio Dodika kao organizatora srpskih patriota, što može da bude optužujuća činjenica samo iz ugla svesti jednog titoidnog udbaša u službi unitarnog Sarajeva. Kao što patriotska kritika Srbijinog premijera u bilo kom mediju ne može da bude među Srbima i u državi Srbiji moralno, politički i pravno optužujuća činjenica, već čin državotvorne i nacionalne posvećenosti i brige. I kao što otvorenost jednog ruskog portala za popularisanje ideje slobodne, ujedinjene i snažne srpske države, nije dokaz subverzivnog rada Rusije, već samo još jedna potvrda teze čuvenog V. Ćorovića da „Rusiji sloboda i veličina balkanskih država nije ništa smetala”.4) (Da li iko može da zamisli tetatar apsurda sa sudnicom u kojoj se kao tužilac Rusije pojavljuje Dragan Mektić a kao njen branilac Vladimir Ćorović?). Kod „titića” i sarajevskih udbaša, kakav je postao i prnjavorski policajac Mektić, sve je oduvek bilo „zlo i naopako”. Ko ne veruje neka pročita sećanja na sarajevske dane Rajka Petrova Noga. Umesto srpskog patriotizma, slobodne kritike i pravoslavne matuške Rusije koje treba prognati, Balkanu radi mira i bratstva i jedinstva treba darovati srpsku izdaju, cenzuru i NATO pakt.

Mir izgrađen od ovakvog materijala je lažni mir, čije su tek prve i najvidljive žrtve pravoslavni Srbi. Na takvom „miru” se temeljila i prva i druga Jugoslavija, na takvom „miru” počiva ideja regionalne saradnje u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana, na takav „mir” rauna Vučićeva carinska unija. Da takav „mir” nije bio za Srbe ništa drugo nego pakao, pokazao je završni račun jugoslovenskih integracija: Jasenovac, Jadovno, Glina, Garavice, Šargovac, Korita, Gospić, Medak, Pakrac, Knin, Dvor, Tarčin, Kravica, Sarajevo.

Kao što je mitološki pakao (had) imao svoje kerbere, imalo bi ih i podzemno carstvo zapadnobalkanske carinske unije. Sastavljena prema načelu – jaka islamistčka osovina Tirana, Priština, Sarajevo – slabi pravoslavni Srbi i Makedonaci, Vučićeva bi nadnacionalna zapadnobalkanska integracija za kerbere uglavnom mobilisala Srbe izmenjene svesti. Jer oni treba da motre na srpske nacionaliste i patriote da ne razvale vrata hada balkanske carinske unije. Tim koji pobeđuje nikad se ne menja, zato bi i u ovom Vučićevom nadnacionalnom hadu, sastavljenom u ime nove EU ideologije, oživele stare metode i službe nasleđene od „poslednjeg Hazburgovac” – Broza.5)

Tumačeći Vučićeve poruke o „očuvanju regionalnog mira”, zajedno sa porukama o opasnim i neočekivanim pretnjama tom miru, kao implicitni poziv NATO paktu da se ustoliči na Balkanu, pa i u Srbiji, Mektić je svojim napadima na FSK požurio da se preporuči za novu-staru kerbersku službu. Pri tom ga inspiriše i kuraži osvedočeni čuvar balkanskog „mira”, V. Britanija, sa nedotupavnom izjavom svog ministra Džonsona, prema kojoj nema dokaza da Rusija „sabotira britanski politički sistem uz pomoć sajber napada”, ali je Moskva „puna svakakvih prljavih trikova”.6) Mektić se sa svojom optužbom protiv moskovskog FSK, koja je „na određeni način zasnovana na materijalnim činjenicama”, pokazao kao prosta kopija Džonsona. Ova paralela nije više dokaz političko-obaveštajne veze balkanskih kerbera i Londona; ona sve više postaje dokaz, Duginovom rečju, da je „Zapadna Evropa na zalasku”.7)

U grčkom mitološkom podzemlju retko se dešavalo da troglavi psi čuvari vrata podzemnog carstva – kerberi ne budu budni, pa da nekog propuste da se izšunja iz hada. Džonsonovi intelektualni i posvećeničko-etički kapaciteti ne ulivaju nadu da bi kerberi Mektićevog talenta mogli da sačuvaju vrata zapadnobalkanskog integracijskog hada u najavi. Zato je carinska unija Zapadnog Balkana moguća onoliko koliko je danas moguća i jedinstvena Bosna, a budućnost ove druge ravna je šansama nastavljača politike Bogića Bogićevića da pod firmom SDS posle Odbrambeno-otadžbinskog rata zagospodare Republikom Srpskom.

Lavež lokalnih kerbera nadmoćno nadjačavaju trube srpske Slobode koje odjekuju i sa stranica ruskog Fonda strateške kulture, a materijalno iznemogla i duhovno mrtva Zapadna Evropa je sve nemoćnija da bi nahranila brojne balkanske kerbere koji gladnih očiju čekaju svoju porciju.

___________________________________________________________________________________

1) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/dragan-mektic-ugrizao-psa/
2) www.faktor.ba/vijest/mektic-pojasnio-za-faktor-kako-i-preko-koga-dodik-pokusava-rusiti-vucica-238872; www.nspm.rs/hronika/dragan-mektic-po-nalogu-dodika-i-snsd-napravljena-haranga-protiv-mene-iz-banjaluke.html
3) Majkl Liz je u svojoj knjizi čuvenoj knjizi „Silovanje Srbije” dokumentovao britansku ulogu tokom Drugog svetskog rata u nasilnom uspostavljanju Brozove vlasti u Srbiji i obračunu sa JVuO.
4) V. Ćorović, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd, 1937, str. 186.
5) DŽ. P. Tejlor, Habzburška monarhija, Beograd, 2001, str. 296.
6)

glasmoskve.rs/najnovije/vishe-nego-smeshno-nemamo-dokaze-protiv-rusi–e-ali-smo-zato-sigurni

7) www.standard.rs/svet/37250-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%B8%D0%BD-%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%9A%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83

Izvor: Fond Strateške Kulture