Mi i Evropa omladinskih rukovodioca, bez ponosa i Kosova …

Moja generacija je odrasla uz pionirske marame, imali smo i pionirske rukovodioce, kasnije smo marame skinuli a pionirski rukovodioci su napredovali u omladinske rukovodioce. Odrastali smo, polako, uz američke filmove, englesku muziku i rusku literaturu. Formirani smo čitajući velike srpske pesnike, Dučića, Rakića, Šantića ali i one, savremene, naše, tek deceniju – dve starije od nas, Miljkovića, Branu Petrovića, Danojlića, Popu, Bećkovića… Svi mi, osim omladinskih rukovodilaca. Oni su slušali drugu muziku, čitali druge pesnike, gledali drugačije filmove, bivali presrećni kad Valter odbrani Sarajevo…

Mi smo slušali radio Luksemburg i glas Amerike, još pamtim unjkavi glas – ovde glas Amerike, govori Grga Zlatoper – … Mi smo danas, kojekuda, oni više nisu crveni, sada su žuti ili su članovi Vojvođanske akademije nauka…
Mi smo voleli Evropu jer u njoj su živeli Džeger i Pol Makartni, Jonesko i Beket, Felini i Šabrol, tamo su stanovali Čerčil i De Gol, Džordž Best i Sid Višiz, tamo je bilo svetla, tamo je bio džins i sloboda… Oni drugi, malopre pominjani Evrope su se gnušali!

Mi smo je voleli jer je tamo uvek bilo voća, najlon čarapa, svi su vozili automobile, nikome nisu oduzimali kuće i zemlju, njihovim dedovima nisu čupali brkove, nisu hapsili pesme i pesnike, knjige i filmove nisu zabranjivali, svi su imali posao, svojina je bila svetinja, nisu privodili i šamarali zbog viceva, nisu imali faraona kome su jednom godišnje nosili bronzani falus, koji su zvali štafeta, da mu čestitaju rođendan, nisu organizovali u prestoničnom domu omladine, konake za bronzu u erekciji, pevajući joj i igrajući, nisu na azijskim manifestacijama koje su zvali sletovi i dan mladosti, klicali nepogrešivom i besmrtnom vođi. Zato smo mi Evropu voleli.

Uzgred, znate li gde su danas organizatori štafetnih konaka i sletova? Pa dabome, u vrhu Demokratske stranke i LDP.

I danas oni vole Evropu više od nas!? Gotovo kao što su voleli Broza. Do izbezumljenja, do orgazma.

Voleli smo je i zbog toga, Evropu mislim, što su nam tamo studirali pradedovi, što nam je otuda sa Davidovićem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa Dositejem i Sterijom kultura i prosveta, sa Jovanom Đorđevićem i Joakimom Vujićem pozorište, otuda nam je stigla železnica, pošta, savremena medicina, arhitektura, vrhunsko slikarstvo… Voleli smo je, Evropu mislim, jer se u njoj na televiziji, kritikovala sopstvena vlada, novine su otkrivale političke afere a radio nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju…

Dragi prijatelji, da bi čovek bio srećan, potrebno je da život provodi sa osobom koju voli, da radi posao koji voli, da je zdrav i da je slobodan. A mi nismo bili slobodni!

Zato smo, kada je nepogrešivi, plavooki obožavani, iznenada i sasvim neočekivano, na njihov užas i ogromnu žalost, umro, pomislili, evo je. A sloboda je izostala. Zbog toga smo i zbog imitacije demokratije, koja je usledila, počeli da se bunimo, da šetamo, da zviždimo, da organizujemo mitinge. Hteli smo u Evropu! Zbog nje su nas pendrečili, polivali vodenim topovima, gušili suzavcem, hapsili…

Hteli smo u Evropu, među uljuđene, poštene, pravedne i nasmejane narode. Hteli smo da živimo kao sav normalan svet. Kao Evropljani sa vlastitim imenom i prezimenom, sa našim identitetom, kao svoji na svome. Evropa nas nije htela takve!

Hteli su nas ponižene, izbombardovane, raskomadane i snishodljive. Hteli su nas pod svojim uslovima, bez ponosa i bez Kosova. I dobili su, i instalirali su, bolje rečeno, takvu vlast i takve trabantske partije, vlast beskičmenjaka i klimoglavaca, opoziciju beskičmenjaka i klimoglavaca, koji do besvesti ponavljaju mantru – Evropa nema alternativu -.

Sve ima alternativu, dragi prijatelji, alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila i Galipolja, Mojkovačke bitke i Vaterloa, Kosovske bitke i Solunskog fronta, alternativa životu je smrt, alternativa svađi je pomirenje, alternativa mržnji je ljubav, alternativa ponosu su unjkavost i snishodljivost. Samo porodica i otadžbina nisu alternativni! I možda vazduh?

A bivši pionirski i omladinski rukovodioci, ponosni nosioci štafete, partijskih knjižica i funkcija, današnji ministri i opozicioni lideri su upravo takvi. Snishodljivi do gađenja i prezira.

Izvor: Srpski otadžbinski front

Komentari

Jedan komentar na Mi i Evropa omladinskih rukovodioca, bez ponosa i Kosova …