Migrantska kriza i njen uticaj na Evropu

Prethodnu godinu je obeležila migrantska kriza, odnosno seoba naroda neviđenih razmera u novijoj istoriji, preciznije od završetka Drugog svetskog rata. Pre samog sagledavanja uzroka i posledica ove krize, neophodno je da se podsetimo da je talasu izbeglica sa Bliskog Istoka, prethodilo migriranje Albanaca sa teritorije Srbije, odnosno Kosova i Metohije u EU, prevashodno u Nemačku. Krajem decembra 2014. i početkom 2015. godine uvedene su vanredne autobuske linije, ali ni one nisu bile dovoljne da prevezu sve zainteresovane Albance iz Prištine do Subotice, odnosno granice sa Mađarskom. U roku od tri meseca, prema nekim podacima, migriralo je 30.000 Albanaca sa teritorije južne srpske pokrajine u zemlje EU.

O ovoj pojavi su pisali kako srpski, tako i strani mediji, zainteresovani da saznaju šta je motivisalo Albance da odjednom masovno krenu ka EU. Prema rečima migranata koji su odgovorili na pitanja zainteresovanih novinara, čekajući autobus na prištinskoj stanici, uzrok je nemaština i neizvesna budućnost na Kosovu i Metohiji. Novinarima su rekli i to da su čuli kako Nemačka, Francuska i Švajcarska nude dobre uslove za tražioce azila.

Južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija nalazi se pod upravom međunarodnih snaga, odnosno NATO-a (KFOR-a) i u njoj su uz podršku SAD i EU ustanovljene paradržavne institucije u koje su inkorporirane terorističke strukture OVK (Oslobodilačka vojska Kosova). O stanju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji nakon dolaska međunarodnih snaga može se govoriti koliko i o stanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji u smislu torture, progona i ubistva (pre svega nad Srbima). Ekonomska situacija je krajnje beznadežna, pošto su uništena sva državna preduzeća koja su nekada bila ekonomska osnova. Međutim, takva situacija na Kosovu i Metohiji traje deceniju i po, a da ranije nije bilo slučajeva organizovanog odlaska stanovništva. Zbog toga je ovaj slučaj ostao manje više nerazjašnjen, i stavljen je u drugi plan zbog migracija daleko većih razmera stanovništva sa Bliskog Istoka.

Uzroci migrantske krize

Načelno s e može reći da je migracija Albanaca sa Kosova i Metohije, kao i migracija naroda sa Bliskog Istoka prouzrokovana intervencijama SAD i EU, tj. mešanjem u unutrašnju politiku drugih država. Arapsko proleće je naziv za niz protesta na Bliskom Istoku koji su započeti 2010. godine i koji su doveli do smene mnogih režima ali i do ratova. Protesti su podstaknuti metodologijom obojenih revolucija definisanih u knjizi Džina Šarpa, stručnjaka za „nenasilno“ rušenje „nedemokratskih“ režima. Zbog toga je Bliski Istok danas duboko i dugoročno destabilizovan, a mnoge zemlje kao što su Sirija, Libija i Irak pretrpele su, i dalje trpe razaranje.

Previsoka cena koju plaćaju narodi na Bliskom Istoku nije prouzrokovana nedostatkom demokratije ili diktatorskim režimima, već resursima koji postoje na njihovoj teritoriji. Podsetimo se samo da u i Libija i Sirija pre rata bile zemlje sa odličnim društvenim i socijalnim uređenjem. Zapadne zemlje na čelu sa Amerikom su još krajem dvadesetog veka, nakon raspada SSSR-a, krenule u pohod na resurse. Poznata je i izjava bivšeg državnog sekretara Madlen Olbrajt:  „Nepravedno je da Rusija raspolaže tolikim prostorom i tolikim prirodnim bogatstvima, dok druge zemlje u tome jako oskudevaju.“ Pored SAD, i EU koja sledi  njihovu politiku, posebnu ulogu u sukobima na Bliskom Istoku imaju američki saveznici sa tog područja, Turska, Saudijska Arabija i Katar, naročito u Siriji. Ove zemlje su otvoreno krenule u rat protiv sirijskih državnih struktura, želeći da Siriju kroje po svojim potrebama.

Najveći broj izbeglica iz Sirije od početka sukoba u toj zemlji, nalazi se u susednoj Turskoj ili manje u Libanu. Po nekim podacima, Turska je primila skoro dva i po miliona izbeglica iz Sirije. Izbeglička kriza je kulminirala kada su talasi migranata krenuli ka Evropi, odnosno zemljama Zapadne Evrope, koja je nespremno dočekala ovakav razvoj situacije. I u ovom slučaju ostaje nerazjašnjeno pitanje da li je seoba ka Evropi počela spontano ili je organizovana. Kao i u slučaju Albanaca sa Kosova i Metohije, koji u takvim uslovima žive već deceniju i po, ratovi u Avganistanu i Iraku se vode već godinama unazad.

EU bez jedinstvene politike

Balkan je od marta meseca 2015. godine, postao tranzitna zona za izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana. Kroz granice Grčke, BJR Makedonije i Srbije prošlo je stotine hiljada izbeglica, nastavljajući svoj put dalje ka Mađarskoj i zemljama EU. U Srbiji se društvo blagonaklono odnosilo ka izbeglicama, trudeći se na sve načine da im pomogne, hranom, odećom, lekovima itd. Srbija je u bliskoj prošlosti prošla kroz velika stradanja, ratove i NATO agresiju, i ima empatiju za ljude koji takođe prolaze kroz ratna stradanja. U tom smislu, društvo u Srbiji se ponelo više nego odgovorno prema problemu migrantske krize, što se ne može reći za mnoge članice EU.

Migrantska kriza je pokazala da zemlje članice EU nemaju jedinstvenu politiku, da je EU više nego podložna destabilizaciji, da nije u stanju da pronađe bilo kakva konstruktivna rešenja i da se briselska birokratija ponaša krajnje neodgovorno. Za samo nekoliko meseci dovedeni su u pitanje bazični principi na kojima se zasniva Unija – a to su jedinstvo, sloboda kretanja i ljudska prava.

Uzmimo Mađarsku i njenog premijera Viktora Orbana, kao ekstremni primer. Iako je on osvojio simpatije mnogih nacionalista, predstavljajući svoje poteze protiv migranata željom da zaštiti nacionalne interese svoje zemlje, ovakvo obrazloženje je više nego površno. Podsetimo se da je Mađarska vrlo brutalno reagovala na migrante, da je među prvima podigla ogradu sa bodljikavom žicom, i da je primenila silu i koristila suzavac kako bi sprečila migrante da uđu u zemlju. Podsetimo se takođe da je Mađarska članica NATO saveza, pa čak i da nije direktno slala svoje vojnike da bombarduju Libiju, uložila je deo svog budžeta na bombe. Ili da je EU, u kojoj je Mađarska članica, uvela sankcije Siriji, istovremeno naoružavajući sirijske pobunjenike. Onda se postavlja pitanje, kako jedna država može da učestvuje u destabilizaciji drugih država Bliskog Istoka, a kada treba da se suoči sa posledicama svog delovanja, objavi da štiti svoje nacionalne interese i pošalje vojsku na porodice sa decom?

Usložnjavanje problema

Drugi problem je širenje islamofobije, kome pribegavaju mnogi političari u Evropi. Tačno je da preseljenje naroda sa Bliskog Istoka menja arhitekturu društva u Evropi, ali ponovo moramo da se vratimo na uzroke, a ne posledice. Tenzije u Evropi se uvećavaju, posebno što Evropa nije rešila ni nasleđe svog kolonijalizma, a to su zabranjene zone u mnogim velikim gradovima Evrope, u kojima dugo godina žive migranti bez ikakve mogućnosti da se integrišu u društvo.

Tome treba dodati činjenicu da se EU nije oporavila od ekonomske krize koja traje od 2008. godine i da su članice EU prezadužene, a neke i pred bankrotom. Novi problemi, naročito takvih razmera kao što je migrantska kriza, višestruko podstiču nestabilnost u EU, posebno zbog pojave terorističkih akata (Pariz) i drugih oblika nasilja (Keln, Beč) u kojima učestvuju migranti sa Bliskog Istoka. Nastavak migracija u 2016. godini se očekuje kada se poboljšaju vremenski uslovi. Stotine hiljade izbeglica će ponovo krenuti ka Zapadnoj Evropi, zbog toga što im je neko stavio do znanja da će tamo naći mir i sigurnost. EU nije spremna na dalji razvoj događaja, kao što nije ni u mogućnosti da dosadašnjom politikom načini bilo kakve pozitivne korake. Strateška politika EU za rešavanje migrantske krize ne postoji. Podizanje ograda, ukidanje pravila o slobodnom kretanju, ili preraspodela broja migranata (iako ni oko toga zemlje EU ne mogu da se dogovore) ne mogu da budu deo rešenja. Na kraju krajeva, takvim ponašanjem ne samo da EU ruši principe na kojima je zasnovana, već ne poštuje ni međunarodne dogovore koje je potpisala, Konvenciju UN o izbeglicama, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, Konvenciju o statusu izbeglica, prema kojoj su zemlje u obavezi da prihvate sve one koji beže od životne opasnosti. Pored toga, u državama članicama EU, postoje ustavne odredbe koje se tiču azilanata. Nemačka, na primer, vodi politiku otvorenih vrata za izbeglice, ali to sve više nailazi na otpor građana Nemačke. Sigurno je da će dalje guranje pod tepih problema izazvanih migrantskom krizom i međusobno prebacivanje loptice država članica EU, dovesti do još veće radikalizacije stanja u EU, povećanja tenzija, socijalnih nemira, porasta ksenofobije i netrpeljivosti, na šta briselska birokratija takođe nije spremna. U takvoj atmosferi vrlo lako može da dođe do prerastanja nemira u nešto veće. Gde je rešenje?

Prihvatanje odgovornosti i rešavanje problema

Pre svega briselske birokrate moraju da prihvate odgovornost za politiku slepog praćenja američkih interesa. Takva politika nije bila suverena niti je odgovarala interesima Evrope, već isključivo interesima SAD. To podrazumeva radikalne poteze i distanciranje od SAD, ali jedino tim putem evropski političari mogu da spreče moguće posledice. Druga mogućnost je da narastajuće nezadovoljstvo političkim elitama, dovede do smene političara u EU, ukoliko pre toga ne dođe do eskalacije stanja. U takvoj situaciji bi nove političke elite morale da budu spremne da se uhvate u koštac sa nagomilanim problemima. Što se tiče odnosa EU i SAD, u svakom slučaju će morati da bude redefinisan, jer je postalo jasno da Evropa plaća sve račune umesto SAD, delimično i svojom krivicom. EU mora da definiše stratešku politiku u vezi sa rešavanjem problema migrantske krize. Problem sa migrantima može da bude rešen povoljno po Evropu, jedino ako se stvore uslovi da se izbeglice vrate u svoje zemlje, odnosno ako se stabilizuje situacija na Bliskom Istoku. Moramo da imamo u vidu i da je rešavanje tog problema urgentno, zbog opasnosti od kulminacije krize u Evropi. Ovakvo stanje neminovno upućuje Evropu na Rusiju, koja je preduzela prve korake pomaganjem Siriji da se izbori sa teroristima. Ukoliko bi se situacija u Siriji stabilizovala, a postoje izgledi da će se to desiti u skorije vreme, EU bi morala da usmeri svoje resurse koje je izdvajala na naoružavanje „umerene opozicije“ na pomoć državi Siriji, odnosno sredstva za zbrinjavanje izbeglica u fond za obnovu i izgradnju Sirije. Isti odnos važi i za Libiju, Irak i Avganistan, međutim najveća prepreka stabilizaciji Bliskog Istoka mogu da budu SAD i njihovi saveznici Saudijska Arabija, Turska, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i sl. Jasno je da je svetski mir doveden u pitanje, i to odbijanjem Amerike da prihvati gubitak pozicije najveće političke, ekonomske i vojne sile.

I na kraju, u sklopu redefinisanja odnosa sa SAD, Evropa mora da postavi pitanje odgovornosti SAD zbog humanitarne katastrofe na Bliskom Istoku, izazvane politikom intervencionizma.

Što se tiče Srbije, ona će i dalje biti tranzitna zona, imajući u vidu da migranti nisu zainteresovani za traženje azila u Srbiji. Srbija je veoma siromašna zemlja, i nije u stanju da obezbedi normalan život ni za svoje građane. Pored toga, Srbija nije rešila problem srpskih izbeglica sa prostora Hrvatske, BiH, Kosova i Metohije, koje i dan danas žive u kolektivnim centrima i nehumanim uslovima za život. EU insistira da Srbija kao kandidat za članstvo u EU, prihvati deo obaveza i zbrine određeni broj izbeglica. Ovakav zahtev je krajnje drzak, imajući u vidu da EU ni na koji način nije pomogla Srbiji u zbrinjavanju srpskih izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije ili sa Kosova i Metohije. Pored toga EU mora da bude svesna činjenice da Srbija ni na koji način nije učestvovala u destabilizaciji zemalja Bliskog Istoka, i ne nosi nikakvu odgovornost za nesreću tih ljudi, za razliku od članica EU odnosno NATO. Postoji opasnost da srpska vlast, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, prihvati ovakve drske predloge od strane EU, na štetu Srbije, kako bi se kao i mnogo puta do sada dodvoravala briselskim činovnicima. Srbija je dužna da omogući brz tranzit izbeglicama i pruži osnovnu zdravstvenu zaštitu, kao i da humanitarno postupa sa njima na svojoj teritoriji. Ostali potezi i odgovornost za političke odluke, ostaju isključivo na EU.

Autorka je direktor Centra za geostrateške studije

Izvor: Stanje stvari