Migrantska kriza kao polje na „velikoj šahovskoj tabli“

Migranti su postali centralna vest evropskih informativnih emisija. Mediji svakodnevno izveštavaju o dramatičnim dešavanjima na makedonsko-grčkoj granici. Problemi s migrantima postaju sve veći, a izlaza iz postojeće situacije kao da nema. Novi migrantski talasi očekuju se tokom marta i aprila. Ko od migrantske krize ima korist, a ko isključivo probleme i štetu? U kontekstu ovog pitanja treba imati u vidu nameru Turske da „zaposli“ Grčku, čija ostrva odavno svojata. Erdoganov cilj je da migrantskim talasima izazove ekonomski i bezbednosni kolaps Grčke. Erdoganove neootomanske ambicije rapidno rastu. Međutim, nije Turska jedini profiter na migrantskoj invaziji. Pokretanjem migrantskih talasa Turska je politiku i privredu EU bacila u ruke Sjedinjenih Država.

Scenaroj za proleće je napisan: na zaštitnu ogradu na državnoj granici biće gurani žene i deca. Hiljade, pretežno mladih ljudi, pokretaće masu na ogradu. Gušenje dece, do čega bi moglo doći u slučaju stampeda, biće u centru medijske pažnje. Nakon toga bi usledio medijski linč Grčke i Makedonije, država kojima je Merkelova namenila ulogu čuvara granice EU. Značajna uloga u migrantskoj krizi predviđena je i Srbiji. Uloga Srbije je da prima migrante koje će Grčka i Makedonija morati propustiti, jer u njihovom zaustavljanju neće moći koristiti oružje. One koji na silu u Srbiju uđu iz Makedonije, Srbija neće moći da propusti dalje, jer će granice  Hrvatske ili Mađarske biti ograđene i obezbeđene vojskom. Njihove granice čuvaće NATO jer je NATO dobio zadatak da zaposedne i čuva granice EU, uz izuzetak Grčke. Grčka je prepuštena sama sebi. S druge strane, Srbija treba da zbrinjava migrante koji će po osnovu readmisije biti vraćeni iz EU.

Mnogo toga ukazuje da se u pozadini migrantskog talasa krije opasna namera da se migranti „usidre“ na obodu EU, tj. na centralnom Balkanu (Grčka, Makedonija, Srbija, delom i BiH) što je prećutni dogovor SAD, Merkelove i Erdogana. Primetna su veoma mlaka reagovanja Merkelove u osudi Turske vezano za kontrolu kretanja migranata. NATO zaustavlja čamce i brodove koji iz Libije prevoze migrante u Italiju i druge zemlje EU, pa iz Libije više i nema migranata, ali Turska propušta čamce koji plove ka Grčkoj, što znači da je centralni Balkan predviđen za veliki migrantski kamp.

Postoji i podplan, kreiran od mentora Islamske države, prvenstveno Erdogana, da bi se nastala situacija mogla iskoristiti protiv „malih Rusa“, odnosno Srba, u smislu da se sa Kosova doturi oružje borcima Islamske države koji su inkorporirani u migrante. Oni bi trebalo da u sadestvu sa OVK, paravojskom Albanaca, postanu značajna oružana snaga i u funkciji stvaranja Velike Albanije. Uostalom, svakodnevno bacanje suzavca u Skupštini Kosova, i veliki protesti koji su se ovih dana mogli videti u Prištini, uvod su u stvaranje Velike Albanije. U projektovanim ratnim dešavanjima na udaru bi bili Srbi na severu Kosova, jug Srbije, zatim zapadni dio Makedonije, severni i zapadni delovi Grčke, ali i grčka ostrva koja Turska namerava da anektira. Razvoj događaja, naravno, neće biti podređen turskim i albanskim željama, već će na njega uticati i spremnost ugroženih država i naroda da se brane. U tom smislu Makedonija je pokazala daleku veću organizovanost i ozbiljnost od Grčke. Austrija, takođe, vodi osmišljenu državnu politiku prema migrantima, te svoje aktivnosti koordiniše sa svim zemljama koje se  nalaze na tzv. balkanskoj ruti – Hrvatskom, Srbijom i Makedonijom. Izostavljena je Grčka zbog uočene disfunkcionalnosti. Sve što se dešava vezano za migrante samo je jedno polje na „velikoj šahovskoj tabli“ Bžežinskog, a za niz „šahovskih polja“ napisan je veoma zanimljiv scenario.

Američka i ruska strana postigle su dogovor o primirju na Bliskom istoku, što ohrabruje, jer međunarodna javnost stiče utisak o približavanju stavova, ali svaki dogovor Sjedinjenih Država sa Rusijom zasniva se na taktičkim razlozima. Kreatori američke spoljne politike u ruskom predsedniku Putinu vide prepreku koju je neophodno ukloniti radi ostvarivanja dugoročnih ciljeva, a strategija političkog rušenja Putina zasniva se na optužbama da silom osvaja teritorije, čime prouzrokuje ratna žarišta. Putin je prepreka planovima kojima se Rusija želi odseći od zapadnog tržišta i kapitala, a prodaja ruskih energenata usmeriti isključivo prema Kini. Ceni se da bi na taj način kinesko rukovodstvo odustalo od Novog puta svile, savezništva sa Iranom i potrebe da eksploatiše izvore nafte i gasa na Bliskom istoku. Američki stratezi procenjuju da bi gubitak zapadnog tržišta doveo do ekonomske stagnacije Rusije, s obzirom da prodaja energenata zapadnoevropskim zemljama čini polovinu ruskih budžetskih prihoda, te bi realizacija plana u narednih pet do deset godina za rezultat imala raspad Rusije.

Stoga će se provocirati sukobi na Kavkazu, a američka diplomatija će istovremeno raditi na konfrontaciji Rusije sa baltičkim zemljama. Treći pravac delovanja biće odsecanje Rusije od Arktika, u čemu značajnu ulogu treba da imaju nordijske zemlje. Naime, na američki podsticaj, Švedska, Danska, Island, Finska i Norveška treba da ometaju prolaz ruskim brodovima određenim morskim rutama, a u planu je i zatvaranje vazdušnih puteva za ruske avione.

Sve su prilike da će se konfrontacija Turske i zalivskih zemalja sa Rusijom i Sirijom svoditi na otežavanje snabdevanja ruskih trupa u Siriji. Istovremeno, radiće se na jačanju podsaharskog krila Islamske države, Boko Harama i drugih radikalnih islamskih frakcija, kako bi se stvorila fragmentacija centralnoafričkih zemalja, bogatih rudama, naftom i dijamantima. Sukobi u ovom delu Afrike treba da oslabe sve izraženije kinesko prisustvo.

Na javnoj sceni sve će, vjerovatno, izgledati drugačije. Američke diplomate će se zalagati za mir, navodiće da ne žele povratak u Hladni rat, i iznositi da nemaju ništa protiv Rusije.

Izvor: Fond Strateške Kulture