Milo i Tači kao politički blizanci Balkana

Prodefilovale su kroz Crnu Goru u potonjih četvrt veka – na zvaničnom, najvišem, nivou – svakojake protuve: od sumnjivih političkih lica, preko odbeglih kriminalaca, do belosvetskih tajkuna.

Ipak, nijedna od poseta na tako upečatljiv način ne skicira beznađe u koje nas je gurnula vladajuća politička hunta, kao nedavna poseta potpredsednika kosovske vlade Hašima Tačija Podgorici.

Još više: susret sedmostrukog crnogorskog premijera Mila Đukanovića i nekadašnjeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Tačija, isto toliko, ako ne i znakovitije, demaskira svo licemerje i trulež onoga što umišljeni političari i birokrate sa Zapada – koji preovladavajuće kontrolišu i kreiraju ovdašnje procese – nazivaju Zapadom.

Prvo o marionetama. Nije slučajno što se Tači i Đukanović odlično razumeju: to su politički blizanci. I jedan i drugi su stvorili države u isprepletanoj igri politike i organizovanog kriminala, formalnih procedura i neformalnih lanaca moći, nadzemnog Ustava i podzemne omerte.

I jedan i drugi su ratove, koje su vodili devedesetih, nastavili drugim sredstvima, dvehiljaditih. Iza dugogodišnje nacionalne i etničke retorike – Đukanović je tu bio dinamičniji: prvo Srbin, pa Crnogorac, Tači: samo Albanac – i kod jednog i kod drugog se ukotvio san svakog kleptokrate o bespoštednom namicanju bogatstva.

Na vreme su shvatili nemilosrdni fakat svih vremena i prostora, da je za legalizovanje nepravedno stečenog i organizovanje zaborava o kriminogenim rabotama važna politička funkcija. I jedan i drugi su na svojoj koži osetili blagodeti njegove političke svetosti – imuniteta.

Za Đukanovića je, recimo, pre deceniju, zbog „mafijaškog udruživanja” u poslu šverca cigareta, italijansko tužilaštvo zatražilo pritvaranje i hapšenje, ali je on, pošto za to nije prošla žalba na najvišoj instanci, snažnije krenuo u priču o crnogorskoj nezavisnosti i – imunitetu.

Potom se, nakon što je Crna Gora postala nezavisna, samoinicijativno odazvao pozivu tamošnjih pravosudnih organa, ali ne tokom prve dve godine nezavisnosti, kad se povukao sa funkcije i bio bez imuniteta, već posle te pauze, tačno mesec (!) nakon što ga je ponovo stekao.

Mogao je, stoga, da bude spokojan dok su ga tužioci u Bariju ispitivali, šest sati. Ni Tači, iz istih razloga, dok god je na funkciji ne mora da brine zbog, recimo, istrage o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji.

I jedan i drugi su primarno zaslužni što su Crna Gora i Kosovo na svetskim političkim mapama označeni kao mafijaški zabrani. Tako je, uzmimo samo to, Moises Naim u analizi naslovljenoj „Mafijaške države” („Forin afers”, maj/jun 2012. godine) – čak i u tom vašingtonskom biltenu – Crnu Goru okarakterisao kao mafijašku zemlju, dok je za Tačija naveo delove izveštaja u kojima stoji da je reč o čoveku koji, sa svojima, kontroliše trgovinu narkoticima, te zauzima važno mesto u mafijaškim strukturama Kosova.

Izvor: Politika