Милорад Додик први голман Републике Српске

РТРС јавности бомбастично саопштава: Жељко Цвијановић, познати аналитичар и уредник портала Нови стандард, тврди да Сједињене Државе руше Милорада Додика. Хајде да мало продискутујемо о таквим опсервацијама.

У старту морам нагласити како је Нови стандард мени врло драг медиј, како због ставова какве заступа, тако и због чињенице да објављује моје текстове. Осим тога, морам нагласити како интервју господина Цвијановића дат Пресу и садржај емитован од стране РТРС сами по себи нису произвели моју реакцију, него је у питању додатни импулс за отварање јавне дебате на какву се накањујем мјесецима.

Посљедњих годину-две уочавам тренд да познати српски аналитичари указују на угроженост Републике Српске од потенцијалне дестабилизације, а посебно кроз призму напада на председника Милорада Додика. Оно шта иритира јесте чињеница да владајућа политичка опција Српске и медији под контролом исте овакве изјаве максимално користе зарад сопствене промоције и убеђивања јавности у властити патриотизам, квалитет политике и (најважније) оправданост њиховог останка на власти. При том упозорења стручњака о потенцијалним изворима угрожавања друштва и народа максимално занемарују, подређују личним или политикантским интересима, односно манипулишу ионако напола слуђеном популацијом.

Но, вратимо се есенцијалним питањима око којих желим да отворим јавну полемику. Ту, пре свега, желим да продискутујемо око навода уваженог господина Цвијановића (и других аналитичара) да ће током ове године доћи до озбиљније дестабилизације Западног Балкана и то услед циљног деловања Сједињених Држава. Разумем о чему говори уредник Новог стандарда и слажем се да је ексјугославенски простор „темпирана бомба“ која у сваком тренутку може експлодирати услед бројних фактора дестабилизације. Пре две године, дакле фебруара 2014. године, сачинио сам опширну анализу извора угрожености Републике Српске од насилног мењања уставно-политичког поретка. У том акту образлажем бројне спољнополитичке и унутрашњеполитичке процесе и појаве какве темељито угрожавају Српску. Говорим о зачецима украјинске и сиријске кризе, о безобзирним настојањима Сједињених Држава да зауставе енергетски пројекат Јужни ток, о вештачки инструментализованом социјалном бунту какав је по сваку цену требало пренети на тло Српске, као и о низу других индикатора дестабилизације. У овој анализи посебно се бавим угроженошћу председника Додика од насилне политичке елиминације (од атентата до хапшења). И данас стоји већина тада изнесених опсервација, но, упитан је интензитет деловања, у игри су различити актери, битно су другачије геополитичке и геостратешке околности и друго.

Хоћу конкретно да укажем како данас стоје тек „репови“ опасности каква су се над овим простором надвила те 2014. године. Колико је у тим тренуцима дестабилизација Балкана била оперативна опција Сједињених Држава у циљу спречавања пројекта Јужни ток, данас је та прича средњорочно депласирана. Овај пројекат је заустављен и тиме је прва криза окончана. Елем, Владимир Путин одговара Турским гасоводом и то Балкан поново доводи у епицентар светских дешавања. Срећом по нас Американци и овај пројекат успевају предупредити и без дестабилизације Балкана. На овај амерички потез Путин одговара војним позиционирањем на северу Сирије чиме онемогућава/спречава већину америчких енергетских пројеката по траси Сирија-Медитеран (испод мора)-Италија. Два највећа глобална играча на „шаховској плочи“ нашла су се у пат позицији, али је епицентар њиховог надмудривања значајно удаљен од наших простора.

Дакле, да упростим описана дешавања и њихове дестабилизирајуће рефлексије на Балкан. Руси располажу количинама природног гаса довољним за снабдевање Европе и настојали су успоставити енергетске коридоре каквима би то материјализовали. Циљ Американаца био је спречавање оваквих руских пројекција и у томе су се показали успешним. Сада се Сједињене Државе враћају свом изворишном/основном плану запоседања гасних извора Северне Африке, Блиског и Средњег Истока. У бити план је врло једноставан: коришћењем „контролисаног хаоса“ (сукоба ниског интензитета) ширити међумуслиманско крвопролиће (чак геноцидних обележја) до нивоа у ком домицилна популација неће имати снаге да се супротстави садашњим и будућим „мировним мисијама“, односно одбранити природна богатства и друге ресурсе какве поседују. Значи, циљ је нова пљачка енормних размера!

Само амерички проблем лежи у чињеници да самостално нису способни успоставити контролу над огромном територијом од Туниса до Ирана. При том, показало се да од европских и других НАТО савезника нема претеране користи. То Сједињене Државе наводи на нову „Велику игру“, односно геополитички и геостратешки заокрет – на партнерство/савезништво са Русијом. Управо понавља се ситуација из оба светска рата. Месецима пре него је озбиљно и помињана руска војна интервенција у Сирији написао сам како ће се Русија прикључити „алијанси“ против Исламске државе, управо наглашавајући како је то интерес Сједињених Држава. Писао сам о томе како је Путин квалитетним споразумима са Турском, Ираном и Египтом настојао предупредити монструозне америчке планове, но, то се показало неуспешним. Данас је Русији једино преостало да активним учешћем у будућим дешавањима оствари што већи утицај и интерес. Нормално, у „партнерству“ са Американцима.

Овде долазимо до питања: како ће се актуелне и будуће кризе пројектовати на Балкан? Мишљења сам да на овом простору бити задржан status quo, односно да неће доћи до било каквих промена или озбиљније дестабилизације. Не искључујем могућност дестабилизације од стране појединих локалних актера, но, ту можемо говорити о мањим и краткотрајним кризама без учешћа великих сила. Управо сматрам да ће Сједињене Државе настојати Балкан одржати мирним и то из простог разлога што им у овако сложеним приликама није потребно трошење ресурса на просторима изван зоне примарних интереса.

Даље, господин Цвијановић и други аналитичари заступају становиште како ће будуће дестабилизације бити управљене ка приморавању Србије и БиХ на улазак у НАТО. При том Милорада Додика апострофирају као највећег противника оваквог српског војног позиционирања. Морам запитати колико су такве перцепције утемељене? Конкретно, што се тиче БиХ морам истаћи како формално приступање НАТО савезу и није највећи проблем система безбедности ове земље. Оно што нећете чути од Милорада Додика, па ни од његових политичких опонената, јесте ноторна чињеница да су Оружане снаге БиХ под пуном контролом злочиначке америчке приватне компаније М.П.Р.И. (Military Professional Resources Inc.). За оне неупућене рећи ћу да је у питању компанија која је испланирала и логистички организовала злочиначке подухвате Бљесак и Олуја. Подсетићу да су АБиХ и ХВО учествовале у злочину који је извела М.П.Р.И., тако да контрола над овим Б-Х оружаним компонентама траје из времена рата, а након формирања заједничких/државних оружаних снага деловање је проширено и на српску компоненту. Под изликом мониторинга ова зликовачка компанија суверено влада нашим оружаним снагама, укључујући и учешћа у мировним мисијама.

Дакле, овде није кључно питање успостављања контроле НАТО над Србијом и БиХ, него формалног признања те ноторне чињенице у виду официјелног приступања. Но, услед напред описаних геополитичких процеса и догађања процењујем да у наредних неколико година Американци неће отварати питање српског приступања НАТО. Наредних преко десет година трајаће блискоисточни оружани конфликти, са тенденцијом ширења, и то ће бити апсолутни фокус америчке спољне и безбедносне политике. И по питањима војних савеза status quo биће задржан у постојећем обличју и интензитету утицаја Сједињених Држава и Русије. У том контексту беспредметно је и расправљати о „рушењу“ Додика зарад оваквих циљева.

МИЛОРАД ДОДИК И АМЕРИЧКЕ „ТВРДЕ“ И „МЕКЕ“ МОЋИ

Досадашња анализа примарно се заснивала на модалитетима америчке примене „тврде моћи“. Надаље намеравам оспорити постојање некаквог иоле озбиљног плана рушења Милорада Додика и кроз призму примене „меке моћи“. У ствари претходно морамо разјаснити са ког нивоа америчке политичке и институционалне моћи постоје радње управљене против Милорада Додика и Републике Српске. Бројни индикатори указују да ни током прошле и претпрошле године, односно током описаних дешавања, Милорад Додик није био предмет интересовања највиших званичника америчке политике. Данас, услед новонасталих прилика, Додиком се бави ниво трећеразредних службеника америчке амбасаде и других институција ангажованих на овом простору. То да постоји снажна и дугогодишња спрега између бошњачког политичког врха и нижерангираних службеника америчко-британске дипломатије и није тајна. Само то није ниво одлучивања какав може озбиљно угрозити позицију Републике Српске, па чак ни Милорада Додика.

Замислимо хипотетички да бошњачки врх и поједине стране дипломате успеју из политичког живота привремено елиминисати председника Додика (нпр. хапшењем и притварањем), морамо се запитати: колико би таква ситуација утицала на стабилност Српске. Неспорно је да би се тако нешто одразило на уставно-политички поредак и функционисање Републике Српске, али следи логично питање – ко је одговоран за такве последице? Просто, Милорад Додик! Господин Додик је склон да противправно концентрише власт око позиције коју тренутно обавља. У зависности да ли врши премијерску или председничку функцију Додик све политичке токове и институционалне ресурсе подређује својој власти и интересима. То је врло опасно понашање са аспекта стабилности Српске и српског народа, но, како то указати аутократском председнику.

У даљем проанализирајмо могућност рушења председника Додика применом тзв. меке моћи. Треба знати да Сједињене Државе у том домену политичког дјеловања примјењују крајње специфичне и препознатљиве методе. Конкретно, Американци у циљној држави оформе опозицију са циљем њеног довођења на власт. Но, истог тренутка када њихова марионета успостави власт Сједињене Државе стварају нове опозиционе политичке субјекте са циљем њиховог будућег устоличавања на власти. Тиме дугорочно обезбеђују контролу или доминацију над другом државом. Управо Милорад Додик и СНСД представљају пластичан примјер како функционише америчка мека моћ (мислим на послератно успостављање марионестких власти Српске). Један од најбољих показатеља да не постоји никакав амерички „тајни план“ рушења Додика јесте чињеница да се на политичком небу Српске није појавила никаква нова индивидуа или политичка странка каква би сменила владајућу. Појединци калкулишу са појединим политичарима Савеза за промјене (Чавић, Шаровић и слично) као америчким пуленима, но, у том делу треба знати да Сједињене Државе никада не користе „рециклиране кадрове“. Начелно стварају нове политичке опције и лидере, такве максимално финансирају, промовишу, подржавају итд. (сетимо се Додиковог првог мандата), и никада не експериментишу са „реликтима прошлости“. Овде само желим нагласити како говорим о ангажману америчког топ менаџмента, а никако о којекаквим нижеразредним смутљивцима америчке и британске дипломатије какви нису способни/моћни произвести појаве о којима говорим.

Затим, постојање плана рушења Милорада Додика желим проанализирати и кроз примјену америчких специјалних операција или „Операција ФИД“ (Foreign Internal Defence), односно кроз стратегије Пентагона познате као „Унутрашња одбрана пријатељске земље“. Правило Пентагона ФМ 100-20 из 1976. године дефинише основну стратегију „сукоба ниског интензитета“. Негде 1984. године долази до усавршавања ове стратегије кроз правило ФМ 100-10 где се као носиоци безбедносних активности дефинишу официјелни политички актери (марионетске политичке странке и лидери). Управо преузимање власти у Српској од стране Милорада Додика, а потом и од стране ДОС алијансе у Србији, јесте пример примене ове стратегије. На крају, 1993. године долазимо до коначног усавршавања предметних стратегија кроз правило ФМ 100-5. Овде се као носиоци активности јављају неофицијелни актери попут НВО, удружења грађана и других. Конкретан пример примене овог правила имамо у случају формирања и деловања организације Отпор.

Уколико анализирамо актуелна дешавања, од разних арапских пролећа и обојених револуција, па све до низа циљно произведених оружаних сукоба, можемо закључити да се предње наведене стратегије и данас користе у неизмењеном облику. Спорне 2014. године било је назнака кориштења ФИД операција на подручју БиХ и о томе сам више пута писао. Но, данас немамо никаквих назнака сличног деловања. Једноставно, тренутно нисмо у фокусу америчког интересовања, па је ваљда логично да на терену нема ни њиховог деловања. Додуше, наведено представља моје скромно мишљење о ком бих волио продискутовати са аналитичарима који заговарају постојање плана рушења Милорада Додика.

ВЕЛИКИ БАЈА МИЛОРАД ДОДИК

У даљем желим се осврнути и на наводе о томе како је Милорад Додик „важан фактор“ у актуелним геополитичким дешавањима. Додик себе назива „великим Бајом“, манипулативно се представља као чинилац око ког се обрћу светска дешавања и слично. Но, неразумљиво ми је да му озбиљни аналитичари додељују такав статус. То напросто због чињенице да Република Српска није капацитирана за „велике приче“, па тиме ни њен председник нема на бази чега градити некакву иоле важнију међународну улогу. Ми Срби напросто морамо схватити како данас не постоје околности са почетка 90-их година прошлог века када смо смогли снаге и моћи одиграти једну од кључних улога тадашњих геополитичких процеса.

Напоменућу да смо крајем прошлог века били капацитирани за оно шта смо учинили. При том мислим на готово незапамћен патриотизам какав је ујединио генерације са краја 40-их, па све до средине 70-их, односно неколико милиона Срба усмерених ка истом циљу – одбране сопствених права. Треба знати да говоримо о војно оспособљеним категоријама; какве су располагале са довољно наоружања, муниције и војне опреме; иза каквих је стајала каква-таква економија, као и низ важних фактора ратовања. То нам је омогућило да водимо континуиран деветогодишњи рат против удружених „домаћих“ и страних непријатеља, против највеће светске силе. Без обзира на нечије емоције, подвиг који су Срби извели крајем прошлог века остаће забележен у историјским аналима.

Но, данас се само са сетом можемо сећати тих времена, а морамо схватити како за сличне подухвате просто више нисмо капацитирани. Ратна дешавања оставила су дубок траг на нашу колективну способност самоодбране, међутим, марионетски режими током последњих 15-ак година потпуно су девастирали наше потенцијале. Чињеница је да Србија више не представља актера способног да штити сопствени суверенитет, а о Републици Српској да и не говоримо. Српска просто није капацитирана да се квалитетно супростави нарастајућем исламистичком радикализму на сопственој територији (писао сам о томе много пута), а камо ли да се уплиће у шира дешавања. То је чињеница!

Бићу до краја конкретан и устврдити да Република Српска није способна ни свега неколико дана издржати озбиљнију унутрашњу дестабилизацију. О некаквим озбиљнијим оружаним конфликтима не смем ни говорити. За посљедњих 200 година (од српских устанака) Срби на простору БиХ, Косова и Хрватске нису били у горој ситуацији са аспекта самоодбранбених потенцијала. Истотија је доказала да су овдашњи Срби у изнимно тешким условима успевали сачувати слободу и тероторије. Данас напросто нисам сигуран да смо иоле озбиљнијем изазову способни одолети свега неколико дана – до доласка помоћи. Но, то нас доводи до круцијалног питања – чијој помоћи се можемо надати? Ненародни и марионетски ДОС-ов режим јасно је истицао како није спреман оружано деловати чак ни у случајевима тешког угрожавања српског народа. То су током косовског погрома из 2004. године и недвомислено показали. Тиме долазимо до изнимно важног питања – да ли се нешто променило?

Од Томислава Николића и Александра Вучића свакодневно можемо чути како је Србија „гарант“ Дејтонског споразума, мира, стабилности и шта чега приде. Но, ја чекам једноставан одговор на питање: да ли је Србија спремна оружано заштитити прекодринске Србе у случају озбиљне угрожености? Питање је врло једноставно и тражи једнако тако једноставан (потврдан или одричан) одговор. Да ли не!? Република Српска је једно разорено друштво, неспособно да се самостално супротстави озбиљним видовима угрожавања, где је питање изналажења јаких савезника једно од кључних каквим би требало да се бавимо. Уместо тога у јавном дискурсу свакодневно слушамо – Милорад Додик брани Српску, брани српски народ, брани православље, брани ово, брани оно… Питам: шта је он уопште? Неки голман!?

Извор: ЦЕОПОМ-Истина