Нови Рајх пред вратима – идеологија и облици испољавања

Иако има аутора који на то указују већ деценијама тек су украјински преврат и улога коју су у њему одиграле про-фашистичке снаге у потпуности осветлили чињеницу да ратни пораз Трећег рајха није био праћен одговарајућим разобличењем и уништењем тоталитарне нацистичке идеологије. Данас више нема никакве дилеме да је та идеологија не само преживела већ и да се, у тајности, функционално и организационо толико развила да њени данашњи носиоци сматрају како су довољно моћни да изађу из анонимности и покажу свој утицај на савремена политичка и остала друштвена кретања. Нацистичка обележја на униформама неких јединица тзв. „десног сектора“ које су се бориле и боре у саставу кијевске хунте, нови амблем НАТО-а који представља осенчену свастику, медијска популаризација нацистичких вредности и научних достигнућа, само су неки примери овог тренда. Сходно могућностима нових информатичких технологија гласноговорници повампирене нацистичке идеологије свету отворено стављају до знања да су пред вратима. Они више не беже, не крију се, већ отворено промовишу своје симболе и намере, марширају под својим заставама и када год су у прилици зверски насрћу, подсећајући нас на 1933. годину. Могуће је да ће стравичан злочин у Одеси 02. 05. 2014, када је 46 људи погинуло, а преко 300 повређено(1), приликом спаљивања Дома синдиката од стране украјинских нео-нациста, историја препознати као што данас препознаје паљење Рајхстага(2), посебно у делу спремности украјинских власти и њихових ментора да тај злочин оставе некажњен, упркос томе што су виновници познати.

Но, нажалост, ово зверство као отворени удар стиснуте нацистичке песнице само је најава онога што тек долази као последица оживљавања нацистичке идеологије под патронатом Новог светског поретка, а време је да се запитамо да ли важи и обрнуто – да ли се Нови светски поредак ствара под патронатом нацистичке идеологије?!

Свеједно. Пажљивијим сагледавањем савремених глобалистичких процеса може се рећи како се оживљавање нацистичке идеологије данас одвија и видљиво испољава кроз бар пет основних показатеља које су свакако међусобно повезани:

1. Јавно поштовање и оживљавање изворних нацистичких култова.

Нацистички култови, обележавања најбитнијих нацистичких празника и догађаја, одавање поште нацистичким лидерима итд. активности су које практично никада нису ни престајале, без обзира на предвиђене законске казне у Немачкој и другим земљама. Али,  оне су се, брем формално, одвијале у тајности. Након распада Совјетског Савеза долази до легализације или полу-легализације оваквих активности прво у прибалтичким а затим и у многим другим европским земљама. Нацистичке параде у Летонији и Украјини, скупови са нацистичким обележијима у Норвешкој, нео-нацистички маршеви у Европи и сл. постају тренд који се шири уз све већу медијску афирмацију посебно кроз интернет.

1. Имплементирање основних постулата нацистичке идеологије и методологије у доктрину тоталитарног друштва у настајању, које себе назива Новим светским поретком, а које испољава истоветну агресивну мржњу према нацијама и бескурпулозност према појединцу коју је испољавао и нацизам. Тај неолиберални тоталитаризам давно је оставио иза себе демократске привиде које је годинама користио као маску за своје агресивне циљеве и потпуно отворено користи репресивне механизме (полицију, правосуђе, тајне службе) за успостављање и одржавање свог униполарног поретка, који се базира на власти „елите“ и прамидалној уређености. Нема дилеме да су корени тог система смештени у Хитлерово време, као ни да тајни затвори Новог светског поретка (Гватанамо, Пољска итд,) све више личе на нацистичке логоре.

1. Избор директних потомака утицајних нациста из периода II светског рата на високо позициониране положаје у међународним наднационалним институцијама који се одвија већ годинама, а који је кулминирао недавним избором Жана Клода Јункера и Доналда Туска на практично водећа места ЕУ. Свакако да политичка опредељења нечијих предака не треба да буду критеријум за било чију дискриминацију у политичкој катијери, али истовремено промовисање двојице нацистичких потомака за кључна места у ЕУ, и то без против кандидата!, тешко да може бити случајност.

1. Покушај мењања историјских чињеница везаних за стварне узроке и последице Другог светског рата, са циљем брисања или бар замагљивања разлика између нападача и нападнутих,  злочинаца и жртава, победника и побеђених. Проглашавање Дана победе за Дан Европе, покушај приказивања Хитлера и Стаљина као равноправно одговорних за избијање рата или изједначавање жртава немачких геноцидних злочина над цивилним становништвом са жртвама савезничких војних операција, само су део великог пројекта психолошких и социјалних лабораторија Новог светског поретка чији је циљ релативизација историјских чињеница о последицама спровођења нацистичке идеологије.

1. Враћање статуса независних држава практично свим нацистичким савезницима или државним пројектима нацистичког типа који су тај статус изгубили поразом нацистичке Немачке.  Свакако да није и не може бити случајно што су након пада Берлинског зида уследили процеси у којима су све земље које су биле савезнице Хитлерове Немачке добиле статус независних држава са јасном европском и НАТО перспективом  (Хрватска, Словенија, Летонија, Естонија и др.), а што су земље које су имале аутохтоне антифашистичке покрете (попут Србије) осетиле удар глобалистичког бича.

 Сваки од ових видова оживљавања и испољавања нацистичке идеологије данас није само доказ да је она преживела слом Трећег Рајха већ и да представља реалну опасност за савремено човечанство, будући да пред њега намеће исте изазове, иста питања и дилеме какве су постојале и у предвечерје II светског рата. Отуда није неважно указати на то како је и зашто нацистичка идеологија могла да преживи упркос свом злу које је свету нанела и формалном прогону коме су били изложени њени носиоци и експоненти, рачунајући Нинбершки процес и законску забрану нацизма као политичке идеологије која је у Немачкој на снази од 1945. године.

У ти сврху није згорег бацити поглед на слику која говори сама за себе.

Дакле, кључна питања су како и зашто је нацизам преживео, ко су стварни инспиратори његове идеологије данас (украјински отпадници су само следбеници!) и куда нас води  његова евидентна ескалација сутра?

 Као и обично корени одговора о садашњости леже у прошлости!

СТВАРАЊЕ РЕЗЕРВНИХ НАЦИСТИЧКИХ УПОРИШТА

Врло брзо након преузимања власти Хитлер је почео да ствара резервна упоришта Рајха ван Европе. Као природна локација наметнула се Јужна Америка, где је још после I светског рата формирана велика немачка колонија која је одржавала добре везе са домовином. Захваљујући великој финансијској моћи Хитлерова Немачка је кроз мрежу банака ( од којих су најпознатије „Алеман“, „Трансатлантико Алеман“ и „Херманико“), већ од средине 1936. на ове просторе пласирала огроман новац којим је пратила активност свијих привредних представништава и новоформираних предузећа, постајући кроз њих власник огромних земљишних поседа, хацијенди, неупадљивих стамбених четврти, рудника, фабрика и свега осталог што је касније служило њиховим потребама. Овом операцијом руководио је директно Мартин Борман, сива еминенција III Рајха и човек задужен за нацистичке контакте са владарима из сенке.(3) Када је операција започела Борман је био секретар Рудолфа Хеса, да би након његовог тајанственог прелета у Енглеску постао лични Хитлеров секретар, а касније и творац конкретних планова његове евакуације у случају потребе.(4)

Током 1943., након великих пораза и губитака на Источном фронту (Стаљингард и Курск) активности Бормана на овом плану су појачане и усмерене на читав привредни сектор. Највеће немачке корпорације Сименс, Тисен, Круп и ИГ Фарбен („Siemens“, „Thyssen“, „Krupp“, „IGFarben“) које су својом економском снагом носиле Хитлерову ратну машинерију почеле су оснивање малих фирми на које су усмериле не само значајне токове новца, већ и патенте и интелектуалну својину. У трансакцијама новца учествовале су и најпознатије швајцарске банке које су за услугу електронског преноса наплаћивале енормних 6 % вредности. Главне дестинације су биле Франкова Шпанија и земље Јужне Америке, пре свега Аргентина, где је 1943, профашистичка војна хунта финансирана нацистичким новцем извршила удар против владе Рамона Кастиља, што се никако не може сматрати случајношћу.

Све ово дешавало се више од годину дана пре него што је 10.08.1944., Мартин Борман одржао званичан састанак са највећим немачким индустријалцима где их је обавестио да немачка индустрија мора разумети да рат више не може бити добијен, и да мора предузети кораке како би се припремила за послератну комерцијалну кампању.(5) На овај начин сва пажња каснијих савезничких истрага усмерила се на период после тог датума, док је већина претходних (и најважнијих) трансакција остала ван фокуса јавности.

Узимајући у обзир наведене Борманове активности и повезаност америчког капитала са нацистичком привредом не треба да чуди да су сви немачки привредни гиганти важни за нацизам не само преживели него и данас представљају локомотиве немачког развоја. И сви они, изузев једног, послују под именима које су носили у Хитлерово време. Опел, моћни Тисен, Круп, тајанствени Сименс, сви су се они као феникси издигли из пепела поражене нацистичке Немачке. Једино ИГ Фарбен, хемијски концерн чији се производ „Циклон Б“ користио за Холокауст, не постоји под тим именом. Али не брините, ту су Бајер, БАСФ, Агфа и неколико других компанија које су га чиниле. Све врло живахне и у доброј корпоративној форми.

Но, да се вратимо Борману и његовим активностима. Овако створена јака и независна материјална подлога омогућила је сигурне резервне положаје нацистичкој елити, посебно оним њеним припадницима који се нису превише експонирали у јавности. И то не само положаје за пуко преживљавање, већ и за реорганизацију и наставак тајних активности и пројеката.

Оснивајући нацистичким капиталом преко 750 корпорација на четри континента, Борман је у њих пребацио новац, патенте и обвезнице, стварајући моћну корпоративну мрежу која је омогућила настанак тзв. “Подземног Рајха”, организације за коју се сматра да данас финансира, контролише и координира све про-нацистичке пројекте у свету, рачунајући и дешавања у Украјини(6).

Ваља подвући да је у свим овим операцијама Мартин Борман сарађивао са Аленом Далсом који је као корпоративни адвокат не само пратио него са својим братом Џоном и био заслужан за сва велика америчка улагања у привреду нацистичке Немачке. Браћа Далс су иначе били у родбинским везама са породицом Ротшилд, а Алан Далс је у време доласка Хитлера на власт био Први секретар америчке амбасаде у Берлину. Управо његово познанство са Хитлеровим финансијским експертом Хјалмаром Шахтом омогућило је касније послове са нацистичком Немачком породици Ротшилд, а његови контакти са Фрицом Тисеном, великим Хитлеровим финансијером, вероватно су му обезбедили директне контакте са Хитлером и пре него је овај преузео власт. (7). А Хитлеров метеорски успон био је све само не случајност!

Током рата Ален Далс и његов брат су радећи у оквиру одговарајућих програма америчке обавештајне службе, која се тада звала Канцеларија за стратешке услуге (Office of Strategic Services, OSS), одржавали блиске везе са Борманом у циљу обезбеђења интереса америчког банкарског и корпоративног капитала уложеног у привреду нацистичке Немачке. Како је познато Ален Далс је касније (1953) постао први цивилни директор ЦИА. Ово је важно напоменути јер баца одређену светлост на наизглед неразумљиву чврсту повезаност нацистичких привредних гиганата и капитала Вол Стрита, као и индустријском технологијом западних земаља, која се није реметила све до краја 1942, упркос ратним дејствима. Чак ни после тога она није прекидана, мада се интензитет веза смањио. Довољно је подсетити да су три моћне банкарске породице (Ротшилд, Рокфелер и Варбург) имале своје уделе у хемијском гиганту  „ИГ Форбен“ који је био кичма нацистичке привредне моћи, као и у производњи немачког челика („Фрајгните Шталверке“), а да је „Стандард оил“ препустио Хитлеру технологију за добијање синтетичког горива из угља без чега његова ратна машинерија никада не би добила такав замах. (8)

 Ово, такође, баца нову светлост на чињеницу масовне „предаје“ нациста савезницима (пре свега Американцима) након пада III Рајха (9), као и на организовање масовног преузимања нацистичких научника и проналазача,  а са њима и њихових пројеката кроз велике обавештајне операције „Спајалица“ и „Сигурна кућа“.

ПОРАЗ НАЦИСТЗИЧКЕ НЕМАЧКЕ И ОПЕРАЦИЈЕ „СПАЈАЛИЦА“ И „СИГУРНА КУЋА“

Огромна улагања у фундаментална научна истраживања али и њихову практичну примену чинила су Хитлерову Немачку технолошким лидером тога времена, па не чуди што је након завршетка рата настао прави лов на водеће немачке научнике и њихове пројекте. Али, иако је Црвена Армија прва ушла у Берлин, већина тих научника и битних пројеката завршила је у рукама Американаца. Заслуге за то приписиване су вештини америчких обавештајаца на терену, али сагледавајући са данашње историјске дистанце односе Бормана и Далса, изгледа јасно како је оперативна агентура  ту имала само епизодну улогу. Радило се о много раније припреманим алтернативним варијантама које су биле део нагодби западних политичко-корпоративних елита, када се сагледало да је пораз нацистичке Немачке у рату неминован. Такав приступ омогућава нам да много боље разумемо смисао судске фарсе зване “Нинбершки процес”, а и сам шифровани назив операције (Спајалица) добија праву конотацију. Једноставно, инвеститори са Вол Стрита, који су финансирали Хитлерове пројекте чак и током трајања рата (пре свих Ротшилд, Рокфелер и Варбург) желели су контролу над ефектима својих улагања и то подигли на ниво државне политике.

Иако тачан број нациста који је кроз оперцију Спајалица добио пуно гостопримство САД још увек није дефинитивно утврђен, најновији подаци до којих је дошла новинарка Ени Џејкобсен(10) говоре да их је било око 1.600. Сви они били су истакнута имена у областима којима су се бавили (наука, пројектовање, инжињерство, медицина, психологија…) а већина их је активно радила на одређеним развојним програмима. Међу њима било је и оних који су имали директне контакте са вођама Трећег Рајха – Хитлером, Химлером и/или Герингом. Најпознатији од њих свакако је Вернер фон Браун, који је у САД пребачен са комплетним тимом од око 700 сарадника, али  не треба заборавити ни Ото Амброза, Теодора Бензигера, Валтера Дорнбергера, Зигфирда Кнемајера, Волтера Шребера,  Хубертуса Штругхолда и многе друге, од којих је већина пребацила и своје главне сараднике.

Операцију Спајалица у оперативном смислу (пребацивање, лажни папири, брисање биографије итд) спроводила је америчка Заједничка обавештајна агенција (JOIA), која је у свом раду пренебегла Труманову наредбу да се овом операцијом не могу третирати чланови Хитлерове партије, као ни они који активно учествовали у злочинима.

Паралелно са операцијом „Спајалица“ одвијала се операција „Сигурна кућа“ (“Sjefheven“) која се бавила збрињавањем оних нациста који су били исувише компромитовани, да би им се азил под правим или лажним именом понудио у Америци, попут Менгелеа на пример.  За њих и њихове сараднике одабране су дестинације где су владали режими који су имали разумевања за нацизам, пре свега Аргентина и Шпанија, али и Египат и Чиле.

Како би се званично дистанцирали већина оних који су третирани операцијом “Сигурна кућа”, рачунајући Адолфа Ајхмана, Ериха Прибкеа и самог Менгелеа, извучена је из Европе тзв, “Пацовским каналима”, пројектом којим је управљао Ватикан у сарадњи са америчким и нацистичким тајним службама. Иако су одлазили у све земље Јужне Америке главна дестинација била им је већ поменута Аргентина, где су 1943. године нацисти организовали војни пуч и на власт довели про-фашистичку војну хунту која је 1946. промовисала као председника Хуана Доминга Перона, а он је за шефа своје обавештајне службе поставио бившег Рибентроповог агента Лудвига Фројдеа, након чега је у Аргентини кријумичарање нациста практично институционализовано.(11) И овај пројекат водио је Мартин Борман, који наравно није убијен, нити се убио маја 1945, како гласи неубедљива службена верзија коју је демантовао лично Симон Визентал, а тотално је разобличио Пол Менинг у већ наведеној књизи “Мартин Борман – нациста у егзилу”, објављеној 1980 године. Само недељу дана након објављивања ове књиге директору издавачке куће Лајл Стјуарт (Lyle Stuart) кпја је књигу објавила поломљене су обе ноге.

Нацисти су у Аргентину и остале земље Јужне Америке (Парагвај, Чиле итд) уз асистенцију Ватикана одлазили преко организованих мрежа од којих су најпознатије ODESSA (nem. „Organisation der ehemaligen SS-Angehörigen„; prevod Organizacija bivših pripadnika SS-a), „SPINE“ (Паук)  и  „SECHSGESTIRN“ (Констелација од шест иѕабраних).(12)

Но, да се вратимо операцији “Спајалица”. Веома брзо већина оних који су пребачени у САД кроз овај пројекат добили су америчка документа, брисање биографије и могућност да се равноправно укључе у живљење америчког сна. Били су добро плаћени и добили све остале друштвене привилегије, а да при томе нико није задирао у питање њихове идеолошке припадности, нити обраћао пажњу на успостављање веза са нацистичким испоставама на тлу Јужне Америке.  За свега неколико година готово сви немачки тајни пројекти оживљени су на америчком континенту, уз потпуно обезбеђење неопходне инфраструктуре и безмало неограничена финансијска средства.

Посебно се истакао талентовани Вернер фон Браун који је постао носилац свих америчких ракетних и свемирских програма, рачунајући и легендарни програм „Аполо“, директор НАСА и носилац највиших америчких одликовања, иако је као официр III Рајха руководио у изради ракета V-2 које су се производиле у подземној фабрици „Мителверк“ у Нордхаузену и то под принудним радом затвореника из концентрационих логора „Мителбау-Дора”, од којих су многи кад су престали бити радно употребљиви, ликвидирани како би се сачувала тајност пројекта.(13)

Но, ако би се Браунове инжењерске способности и значај његовог рада могли, барем привидно, ставити у контекст неких опште корисних истраживања, на тлу Америке оживљени су и многи нацистички програми због којих се у Нирнбергу судило на смртне казне. А иза њих је стајала ЦИА и, погађате, Алан Далс.

Примера ради, одмах након што је постао директор ЦИА Алан Далс је одобрио експериментални програм за контролу људског ума “МК-Ултра” (Пројекат “Монарх”) који су спроводили нацистички лекари, психолози и научници, који су слична истраживања вршили у логорима Дахау и Аушвиц, а у коме су у сврху изазивања подвајања личности коришћени електрошокови, синтетичке дроге, силовања, физичка мучења, хипноза и нарко-хипноза.

Било је ту и на десетине других програма сличних циљева а добро је позната Далсова директива америчким службама безбедности под називом  „Доктрина америчке борбе против Истока” у којој је видљиво  анти-словенско и анти-православно опредељење, типично за нацизам.

Из реченог је видљиво да су нацисти пребачени у Америку кроз пројекат “Спајалица” не само добили могућност да раде на својим истраживачким програмима, већ да нико од њих није захтевао да се, макар и формално, одрекну своје нацистичке идеологије. Иза таквог приступа стајале су тајне службе које су водиле и контролисале овај пројекат, упркос инструкцијама које је дао председник Труман.

И не само то. Одређене структуре, персониофиковане у Далсу, помагале су заштиту нациста и у Европи, па и у самој Немачкој. Далс је заједно са Вилијемом Донованом, шефом ОСС, заштитио шефа обавештајног одељења генералштаба Вермахта генерала Рајнхарда Гелена и са њим договорио формирање такозване Организације Гелен, која је представљала у суштини реконструисану нацистичку агентуру, са наводном идејом да се бори против комунистичке опасности. Ова организација, 1955 године, озваничена је као Савезна обавештајна служба Немачке – БНД. Ни од Гелена никада нико није тражио да се одрекне нацистичке идеологије.

У сваком случају, нема сумње да су  за преживљавање нацистичке идеологије најзаслужније америчке агентуре. То се нарочито односи на ЦИА, која је од свог оснивања 1947. године, преузела све контакте и пројекте овог типа од неколико организација чији је рад објединила. Кроз плашт борбе против комунистичке опасности, оживљавање нацистичких пројеката и идеја посебан импулс добија од 1953. када на чело Агенције долази поменути Ален Далс, први „цивилни директор“ ЦИА. С тим у вези веома је занимљиво питање како је и зашто човек који је био лични пријатељ Хитлерових најближих сарадника и главних финансијера изабран на такво место?!  И ко је још, сем Ротшилда, погурао тај избор?!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Дакле, у одређеном тренутку дошло је до поклапања интереса нацистичких геостратега (свесних неминовности војног пораза) и западних сила жељних да у потпуности  освоје напредна нацистичка научна, технолошка, војна, доктринарна и друга знања. У том контексту лоцирање нациста на амерички континент (Северни и Јужни) није никаква случајност већ плод организованог деловања одређених утицајних група, које су већ тада имале у виду будуће обликовање света, а једна од последица таквог деловања је и преживљавање нацистичке идеологије, наравно у новом облику.(14) Очигледно да је неко, највероватније тајанствени Хитлеров секретар Мартин Борман, успео да спроводећи унапред одеђени план, по хоризонтали и вертикали увеже људе, капитал и нацистичке идеје у моћну мрежу која је себе уградила у Нови светски поредак, ако већ није и преузела његове главне полуге и управљачке механизме. Није немогуће да га је у доброј мери и сама обликовала, што је нацистичкој идеологији омогућило не само да преживи већ и да се развија еволуирајући у савремене форме са којима се данас сусрећемо.

У сваком случају НАЦИЗАМ ЈЕ ОПЕТ ПРЕД ВРАТИМА, а изгледа да се Четврти рајх осећа спремним и довољно јаким да настави тамо где је сломљен Трећи!

На срећу Русија га дочекује много спремнија него 1941. И политички и геополитички, и војно и материјално.

Русија, никад освојена, непреболна нацистичка рана. И Владимир Путин, Небом дани, Чувар Срца света…

_________________________________________

Одреднице:

1. – http://www.pravda.rs/2015/05/01/ovo-je-najstrasniji-ukrajinski-zlocin-godisnjica-masakra-u-odesi-video/
2. – Паљење Рајхстага (нем. Der Reichstagsbrand) је назив за подметнути пожар државног парламента Немачке у Берлину фебруара 1933. године.
3. – Милан Видојевић – Америка као Четврти рајх
4. – На бази једног од тих планова направљен је бестселер британских публициста Сајмона Данстена и Џерарда Вилијамса, „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“, у коме износе и доказују хипотезу о Хитлеровом преживљавању краја II светског рата.
5. – http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/638-e
6. – Пол Менинг: “Мартин Борман – нациста у егзилу” (1980 год.)
7. – http://akter.co.rs/weekly/34-bezbednost/32023-alen-dals-ovek-koji-je-osmislio-operacije-cia.html
8. – http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/10/ukraiina-i-pravo-lice-chetvrtog-raiha.html
9. – http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:362865-Pentagon-stitio-Hitlerove-ratnike
10. http://www.politika.rs/sr/clanak/285816/Svet/Kako-su-SAD-preuzele-Hitlerove-naucnike
11. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D1%86%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8
12. Исто
13. – http://www.v2rocket.com/start/chapters/mittel.html, The Mittelwerk/Mittelbau/Camp Dora datum pristupa=2007-08-22}}
14. Као 7.

Извор: Фонд Стратешке Културе