Milošević-Porošenko: Poređenje po zapadnim standardima

Razlike između Slobodana Miloševića i Petra Porošenka su velike. Različite su i okolnosti u kojima su se našli, njihovi razvojni putevi, suštinski su različiti i ratovi koje su vodili. Cilj ovog članka i nije da se prave neke dublje paralele između nekadašnjeg jugoslovenskog i današnjeg ukrajinskog šefa države, jer je to nemoguće. Dakle, ovde neće biti reči o razlikama, već o sličnostima. Jer, cilj članka je da se ukaže na licemerje zapadnog dela međunarodne zajednice, koja se različito postavlja u dve slične situacije.

Uobičajeno obrazloženje koje se tiče početka sukoba na Kosovu i Metohiji, a koje se može pronaći u zapadnim udžbenicima ili analizama, jeste kako je dolaskom na vlast Slobodan Milošević ukinuo autonomiju kosovskim Albancima, koji nisu imali nikakva prava. Pošto su se Albanci (legitimno) borili za svoja prava na razne načine, a između ostalog i organizovanjem referenduma na kojem su izrazili slobodnu volju, Milošević je povećavao pritisak i došlo je do oružanog sukoba. Istina je naravno drugačija, pa bi se ovakva konstrukcija mogla osporiti po više osnova. Međutim, ovde se radi o „zapadnim standardima“ i „konstruisanoj istini“ koja je trebalo da posluži izgradnji tih standarda. Milošević je, dakle, bio jedini i isključivi krivac za eksalaciju krize na Kosovu i Metohiji, a zbog ugroženosti albanske nacionalne manjine kojoj je pretio genocid, intervenisao je NATO sprovodeći humanitarnu intervenciju.

Gde je ovde sličnost sa Ukrajinom? Promenom vlasti u Kijevu, takođe je došlo do promene sistemskih zakona, kojima su ugrožena osnovna prava ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini. Tamo gde je najveća koncentracija ovog stanovništva, na Krimu, u Donbasu i Luganščini, su organizovani referendumi, a došlo je i do organizovanja niza drugih oblika protesta protiv ukidanja određenih, do tada zagarantovanih prava i sloboda. Odgovor režima u Kijevu je bio slanje velikog broja vojnika, policajaca i dobrovoljaca u ove delove zemlje, kako bi se zaštitio ustavni poredak i odbranila teritorijalna celovitost zemlje (uz napomenu da zbog razvoja situacije na Krim nikada nisu stigli). To je onemogućilo bilo kakve pregovore o promeni ustava i suštinskoj autonomiji i uzrokovalo eskalaciju sukoba. Od inauguracije pa do danas, Petar Porošenko ne samo da nije pokušao da preispita ovakvo postavljanje, već je postao jedan od glavnih promotera vojnog rešenja krize na istoku Ukrajine.

Intervencija ukrajinskih snaga bezbednosti, posle koje dolazi do razbuktavanja konflikta, donosi i preko 3.500 žrtava, više od 850.000 izbeglica (prema izveštaju Konstantina Romodanovskog) i teška razaranja civilnih objekata i infrastrukture. Poređenja radi, do početka NATO intervencije na Kosovu i Metohiji 1999. godine, a usled eskalacije sukoba, među Albancima je bilo oko 1.500 ubijenih, računajući i poginule u borbama (pripadnici paravojnih formacija) i civilne žrtve, a broj izbeglih nije prelazio 100.000. Tek po početku NATO agresije na SR Jugoslaviju povećava se broj žrtava i izbeglica. Valja napomenuti da je prema podacima UN, od početka bombardovanja 24. marta 1999. pa do okončanja ratnih dejstava u junu iste godine, Kosovo i Metohiju napustilo oko 771.900 osoba (od kojih je 64.200 otišlo u Crnu Goru, 246.700 u Makedoniju, 439.500 u Albaniju, 21.500 u BiH i preko 200.000 se sklonilo na područje centralne Srbije), što je manje nego u slučaju istočne Ukrajine.

Pored svega, materijalna razaranja na Kosovu i Metohiji 1998/99 i u istočnoj Ukrajini 2014/15 su neuporediva. Ukrajinske snage su u svojim akcijama koristile višecevne raketne bacače „Smerč“ i balističke rakete „Točka-U“ kojima su gađane gusto naseljene gradske sredine. Takođe, zločini poput obaranja malezijskog putničkog aviona, granatiranja autobusa u Volnovahi ili napada na trolejbus u Donjecku su strašniji od bilo čega prikazanog sa Kosova i Metohije (bilo to prikazano istinito ili ne).

Mereći prema razlozima koji su korišćeni da se podigne optužnica protiv Slobodana Miloševića, Petar Porošenko je već odavno trebao da sedi u haškoj samici. To se, naravno, neće desiti, Jer, Petar Porošenko je „zapadni igrač“, korisno sredstvo za provociranje i obuzdavanje Rusije. Na kraju, ukrajinski predsednik će nastaviti da ispunjava sve što mu iz Vašingtona bude poručeno, pa će do novih zločina u Ukrajini tek doći. Možda će zbog toga odgovarati pred sudom u Kijevu, možda u Donjecku, a možda će i izbeći suđenje. Tu epizodu ćemo tek gledati. Tek,od strane svojih zapadnih mentora, on neće biti krivično gonjen. Ali, sve je to za Srbiju manje bitno. Najvažnije je, da će se ovakvim ponašanjem SAD i vodećih evropskih država pre ili kasnije otvoriti priča o „zapadnim standardima“. A onda će se vrlo brzo otvoriti i priča o ulozi Slobodana Miloševića, krivici Srbije i „konstruisanoj istini“. Jedna stara poslovica govori o tome kako često možeš raditi „šta hoćeš“, ali da to ne možeš činiti „dokle hoćeš“. Ako je koncept sa „konstruisanom istinom“ kao instrumentom meke moći uspešno upotrebljen na Balkanu protiv Srbije, teško je da će iste rezultate dati i u Ukrajini protiv Rusije. Tu su okolnosti već malo drugačije. I zbog svega toga će i ova priča o licemerju zapadnog dela međunarodne zajednice imati sasvim drugačiji kraj.

Izvor: Fond Strateške Kulture