„Minhen“ i pitanje opstanka transatlantskog saveza

Oni sa iskustvom prisustvovanja prethodnim Minhenskim bezbednosnim konferencijama su opisali raspoloženje skupa iz 2018. terminima kao što je ,,rebunkerizacija“, ,,sklupčavanje“ i ,,iščekivanje neizvesnosti“. Tema koja se konstantno ponavljala tokom trodnevnog okupljanja je ona o liberalnom svetskom poretku pod pritiskom i pretnjom, uz istovremeni fokus na mogućnosti neposrednih buradi baruta poput napete situacije na Korejskom poluostrvu i verovatnoće konflikta između Irana i njegovih suseda – oba povezana sa pitanjima dubine i obima američkog povlačenja iz svetskih poslova.

Jedna briga je, međutim, to što je konferencija bila manje posvećena tome kako će svetski poredak, a sa njim i transatlantsko savezništvo, da evoluiraju i promene se u dolazećim godinama. Sastajući se na marginama Minhenske konferencije, Lojzak grupa se okupila kako bi razmotrila ovogodišnju konklavu i diskutovala o temama koje su ostale zanemarene a koje bi ipak mogle da imaju kritični uticaj na budućnost kohezije evro-atlantske zajednice.

Mnogi od američkih učesnika, naročito iz kongresne delegacije, svojski su se potrudili da ubede prisutne u kontinuitet američke spoljne politike. Ono što je ostalo nedorečeno jeste da li bi Trampovu administraciju trebalo gledati kao privremenu smetnju u američkoj posvećenosti održavanju trenutnog međunarodnog poretka, ili su izbori iz 2016. godine u stvari bili simptom toga da se Amerika nalazi na tački na kojoj preispituje svoju preferiranu ulogu u svetu.

Jasno je da SAD ,,pregovaraju o novim uslovima američkog učešća u svetu“, ali nije toliko očigledno da li će Trampov odlazak sa političke scene zaustaviti ili poništiti ovaj proces. U kontrastu sa očekivanjima da će sredina mandata 2018. ili predsednički izbori 2020. godine postaviti temelje za ,,reset“ američke spoljne politike (što bi značilo da bi svi evropski i azijski partneri Amerike samo trebalo da ,,sačekaju konjicu“), moglo bi da se pokaže važnijim razmatranje dugoročnih trendova koji mogu da promene ulogu i obim američkog učešća u svetu.

Ovo znači mirenje sa činjenicom da će SAD, u doglednoj budućnosti, smanjivati svoje globalne bezbednosne i razvojne terete. Ono što će morati da bude predmet neprekidnog dijaloga je domet tog ,,rasterećenja“, kao i gde će i kada drugi partneri biti u stanju da preuzmu više odgovornosti – da funkcionišu komotnije u uslovima ,,strateške autonomije“, kako je jedan učesnik to rekao.

Dijalog je važan, jer dok SAD razmišljaju o tome gde i kada da smanje terete i odgovornosti, druge sile ne čekaju pasivno. A ipak smo i dalje ponekad zaslepljeni uobraziljom da je delovanje Amerike glavna pokretačka snaga. Pre nekoliko godina, na Minhenskom forumu i drugim takvim skupovima, postojala je prava zabrinutost i nervoza povodom implikacija američkog preorijentisanja na Pacifik.

Postoji mnogo manje diskusija o implikacijama tekućeg preorijentisanja Kine na Atlantik i tome kako njena strategija ,,Pojas i put“ stvara nove geopolitičke i geoekonomske realnosti u široj Evroaziji, što ima potencijal da promeni bezbednosne interese američkih partnera iz Evrope. Pitanja ,,Pojasa i puta“ se i dalje od strane većeg dela transatlantske bezbednosne zajednice posmatraju kao poslovna i investiciona, uz nedovoljno razumevanja za suptilnije implikacije koje prepravljanje mape ekonomske uvezanosti može da ima za nacionalne i bezbednosne interese zemalja.

Ovo pitanje je veoma bitno jer, iako je trenutno popularno fokusirati se na pojedine izazove evroatlantskom svetu (počevši od Rusije), dugoročna održivost transatlantske zajednice nacija zavisi u mnogome od njene sposobnosti da se suoči sa izazovom onoga što Danijel Hamilton i drugi nazivaju ,,isturena rezilijentnost“: što znači da NATO i EU moraju da razmišljaju u domenima sveukupnog ,,toka bezbednosti“, vodeći računa o jačanju slabih karika u lancu koji povezuje zapadna društva.

Iako je u Minhenu ove godine bilo dosta diskusije o magičnih dva odsto za odbrambene izdatke savezništva, pitanje kako i na šta se ovi novci troše je podjednako važno kao i količine dolara i evra koje su dodeljene. Za sada, izgleda da je veće trošenje umesto mudrijeg trošenja na dugi rok vodeći imperativ.

Sve ovo se svodi na finalno pitanje: evoluciju samog transatlantskog odnosa. SAD moraju da evoluiraju kako bi im bilo udobnije u partnerstvu parnjaka sa Nemačkom kao centralnim koordinatorom Evrope – naročito ukoliko u dolazećim godinama evropske države počnu da obnavljaju mnoge od sposobnosti koje su pustile da atrofiraju u posthladnoratovskoj eri. Mora postojati sveobuhvatni dijalog, fleksibilan i sposoban za uređivanje oblasti neslaganja između evropskih i američkih perspektiva, dok istovremeno čuva one oblasti komplementarnosti koje evroatlantskoj zajednici daju njenu dominantnu poziciju u svetskom poretku.

Istovremeno, Nemačka mora da postane naviknutija na to da koristi i primenjuje svoju značajnu ,,težinu“ u evropskim i svetskim pitanjima. Kako je jedan učesnik jezgrovito istakao, Nemačka mora da nauči da joj bude udobnije u poziciji moći, dok SAD moraju da nauče da rade sa partnerom.

Ove teme su samo naznačene u Minhenu ove godine. Nadajmo se da će konferencija sledeće godine uspeti da se pomeri dalje od kontinuirane fascinacije ličnošću predsednika Trampa i pogleda dalje u budućnost transatlantske zajednice. U 2019. godini, NATO će proslaviti svoju sedamdesetu godišnjicu – ali će odluke preduzete u narednih nekoliko godina odrediti da li će atlantsko savezništvo poživeti da proslavi svoj stoti rođendan.

Prevod – Vojislav Gavrilović

Izvor: Novi Standard