Minhenska konferencija – simulacija autizma

50. konferencija održana u Minhenu po pitanjima bezbednosti po stilu se malo čime razlikovala od prethodnih. Već po tradiciji – učesnici su se podelili na dve grupe: veliku grupu predstavnika Zapada, sa jedne strane, i Rusiju – sa druge. Pokušaji ruskih diplomata da uspostave razmenu mišljenja nailazili su na betonski zid Evropljana. Sticao se utisak da su predstavnici EU i NATO-a, pošto bi iskazali svoje mišljenje, zatvarali rukama uši i čekali kada će ponovo dobiti reč kako bi već rečeno ponovili.

Konferencija je praktično po svim pitanjima, koja su bila u dnevnom redu konferencije, demonstrirala principijelno razilaženje između Zapada i Rusije. Većina Evropljana je shvatala istinitost ruskih tvrdnji. Sasvim je druga stvar što su oni morali da rade onako, kako je to naloženo iz štaba NATO-a, zbog čega su se od njih čule argumentacija koja verovatno vređaju mnoge zapadne diplomate i političare.

Primer takve argumentacije je izlaganje generalnog sekretara NATO-a, Andersa For Rasmusena; „Brine me, – izjavio je, – kada čujem da se po Belorusiji raspoređuju ne odbrambeni, već napadački sistemi kao što su vojni avioni, u Kalinjingradu – rakete „Iskander“, da se sve više jedinica šalje na Arktik, i da Moskva na pogrešan način shvata američku protivraketnu odbranu u Evropi, smatrajući je za napadačku“.

Kako bi obrazložio svoju zabrinutost Fog Rasmusen je morao da objasni zašto se američki protivraketni sistemi postavljaju kao globalna mreža i kako njihovo postavljanje utiče na stratešku ravnotežu. Još je interesantnije da se sazna i zašto SAD – formirajući „odbrambenu“ protivraketnu odbranu u Evropi, neće Rusiji da pruže pisane garancije da se taj sistem neće koristiti protiv nje. I kada je S.Lavrov Rasmusenu odgovorio u smislu da „ako se atomskom maču doda atomski štit – dolazi se do velikog iskušenja da se to oružje iskoristi“, jer se „ne radi o namerama, već o potencijalu“ – taj odgovor je naišao na tajno razumevanje mnogih učesnika konferencije. Jer takve stvari nije potrebno čak ni deci objašnjavati.

Anders Fog Rasmusen se nije ni dotakao pitanja koje je Moskva davno pokrenula, a koje se odnosi na redovne vojne vežbe bloka na granicama sa Ruskom Federacijom u skladu sa članom 5 statuta NATO-a (odbrana od agresije) i nije objasnio zašto su se 2013.godine te vežbe razmahnule svom snagom. Jer su na vežbi Steadfast Jazz 2013 učestvovale jedinice iz 28 zemalja NATO-a, a proglašeni cilj je bio odbijanje agresije do koje bi došlo na zemlje Pribaltika.

Nesposobnost da se odgovori na zabrinutost Rusije u vojno-političkoj oblasti proširila se i na ostale delove diskusije. Na primer, kada se govorilo o Ukrajini, generalni sekretar NATO-a je izjavio: „Rusija ne poštuje pravo Ukrajine da sama odlučuje sa kim da stupa u savez. Ukrajina treba slobodno i bez pritiska sa one strane granice da izabere svoj put u Evropu“. Takođe je podvukao da je ponuda Ukrajini da se pridruži EU i dalje na snazi. „Mi znamo da je vreme na našoj strani. Budućnost Ukrajine je sa Evropskom unijom“.

Drugim rečima – u NATO-u je pitanje budućnosti Ukrajine već rešeno.

Na isti je način govorio i državni sekretar SAD Džon Keri koji je skrenuo pažnju na „tendenciju koja izaziva veliko nezadovoljstvo, a koja postoji u mnogim zemljama Centralne Evrope i Balkana“, u kojima „nade stanovnika ponovo bivaju sahranjene ispod korumpiranih, oligarhijskih interesa koji koriste novac kako bi gušile političku opoziciju i nezadovoljstvo“. O tome, u čijem interesu deluju te oligarhijske grupe Keri nije rekao ni reč, ali je zato objasnio da se „Ukrajinci bore za pravo na asimilaciju sa partnerima koji će im pomoći da ostvare svoje nade“.

Iz izlaganja zapadnih predstavnika se zaključivalo da je ukrajinski narod već napravio svoj izbor u korist Evropske unije, da ga Rusija onemogućuje na tom odabranom putu, da Kijev koristi silu kako bi ugušio izražavanje narodne volje. Pitanje Sergeja Lavrova zašto Zapad ne vidi ispoljavanje antisemitizma i nacionalizma na kijevskom Trgu – „majdanu“ je ostalo da visi u vazduhu. Umesto odgovora na to pitanje organizatori konferencije su se u stvari legitimisali kao predstavnici Ukrajinaca V. Klička i A.Jacenjuka. Takve akcije mnogo više podsećaju na tipski scenario za pripremu „narandžaste revolucije“ , nego na bilo šta drugo.

Sve u svemu – izlaganja zapadnih predstavnika na Minhenskoj konferenciji su podsećala na simulaciju autizma – nesposobnosti da se izađe izvan granica izmišljenog sveta. Objašnjenje za taj fenomen dao je još 2007.godine V.Putin u svom poznatom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Tada je on izjavio da SAD pokušavaju da svoje viđenje i norme nature svim drugim državama: „Pojedine norme su, da, sigurno je, skoro ceo pravni sistem jedne države, pre svih, naravno, SAD, prekoračio svoje nacionalne granice, u suštini, u svim sferama – i u ekonomiji, i u politici. SAD pokušavaju da svoju volju nature svim drugim državama. Ali za savremeni svet model u kome postoji samo jedan pol je ne samo neprihvatljiv, već je uopšte nemoguć. Ne samo zato što pri jednostranom vođstvu u savremenom svetu neće postojati ni vojno-politički, ni ekonomski resursi. Što je još važnije, model u kome postoji samo jedan pol je nedelotvoran, jer u njegovoj osnovi nema moralne baze savremene civilizacije. Šta je svet sa jednim polom… Kako god da se taj termin ulepša, on na kraju krajeva u praksi znači samo jedno: jedan centar vlasti, jedan centar moći, jedan centar odlučivanja. To je svet u kome postoji samo jedan gazda, jedan suveren. A na kraju – to je pogubno ne samo za one koji su unutar tog sistema, već i za samog suverena zato što ga ruši iznutra. To sa demokratijom nema baš nikakve veze. Kao što se zna, demokratija predstavlja vlast većine uz uzimanje u obzir interesa i mišljenja manjine. Nas, Rusiju, ne prestaju da uče demokratiji, ali oni što nas uče sami iz nekog razloga nisu preterano voljni da i sami nešto nauče“.

SAD svoje viđenje međunarodnog poretka naturaju i svojim saveznicima, mada to svakim danom postaje sve teže. Važno priznanje u vezi sa tim je dao Frank-Valter Štajnmajer, ministar inostranih poslova Nemačke, na ovogodišnjoj konferenciji: „Gubitak poverenja mnogih Nemaca prema partnerstvu sa SAD ne može da nas ostavi ravnodušnim. Taj gubitak poverenja se sam po sebi neće izlečiti… Mi moramo da se vrlo ozbiljno pozabavimo jednim od najvažnijih pitanja koje će prikazati kako razmišlja mladi naraštaj u Americi, u našem krugu nema potreba da ubeđujemo jedni druge o značaju transatlantskog prijateljstva. Ali mladi naraštaj treba da se ponovo u to ubeđuje. To ja i naš zadatak, i naša odgovornost“.

Takvo priznanje iz usta rukovodioca nemačke diplomatije je vrlo vredno: glavna dogma NATO-a – dogma o transatlantskom jedinstvu – je potkopana, jer mladi naraštaj Nemaca nema posebne želje da je razume. I mada ukupni rezultati Minhenske konferencije o bezbednosti 2014.godine ukazuju da se evroatlantski krugovi i dalje bave simuliranjem autizma, ipak se pojavljuju i prvi znaci da se autistički način ponašanja odbaci.

Interesantno: kakva li će biti konferencija 2015.godine?

Izvor: Fond Strateške Kulture