Ministar odbrane u „napadnoj operaciji“

Prema medijskim izveštajima od 14. juna ove godine[1], ministar odbrane Bratislav Gašić je izjavio, da je pre njegovog dolaska na tu funkciju rađeno sve kako bi se Vojska Srbije smanjila i uništila i kako bi se do 2016.godine svela na „nivo civilne zaštite“. A zatim je, između ostalog, apostrofirao: „Ideja je bila da se kasarne napuste, propadnu same od sebe i da nikad ne možemo da vratimo redovno služenje vojnog roka. Rasprodata je oprema koja je mogla biti modernizovana, prodate su uniforme koje su služile za rezervu, i to po prilično bagatelnim cenama… Zatekli smo priličan haos i korupciju.“

Da nije reč o udžbeničkom politikanstvu i da se ne radi o skupljanju poena u stilu naprednjačke kompradorske mašinerije (koja je u neprestanoj predizbornoj kampanji), mogli bismo i poverovati u ono što nam zabrinuto zbori ministar odbrane. Još kada bi bio precizan (i pošten) do kraja, kada bi sve to pojasnio i raščlanio, izneo gde leže stvarni uzroci problema, ko nam je zaista uništio Vojsku – a to je NATO, koje su sve tragične posledice tog procesa, i uz sve to najavio radikalne protivmere i zaokret, onda bi ova ispovest i „odbrana“, odnosno napad na „neke“ pre njega, imao smisla. Ovako, imamo još jedno licemerje na delu, koje, gle čuda, u više navrata ponavlja negde od kraja decembra minule godine, od kada je i krenulo demaskiranje nato-napredne družine.

Pa da vidimo kako nas ministar odbrane ciljano obmanjuje i zavlači.

Poručio je, dakle, da je „pre njegovog dolaska na tu funkciju rađeno sve kako bi se Vojska Srbije uništila“, ignorišući činjenicu da taj resor od 2012.godine, znači, pune tri godine drži njegova stranka, da su se pre njega na mestu ministra odbrane nalazili Aleksandar Vučić, a zatim Nebojša Rodić, i da od tada do dana današnjeg, ne samo da se ništa nije menjalo na „reformskom“ odbrambenom kursu, već naprotiv. Ono što su nam zamesili petooktobarski „eksperti“ je značajno unapređeno baš od 2012.godine, strogo prema NATO agendi koja se lukavo sprovodi u okviru programa „Partnerstvo za mir“, i kroz brojne druge evroatlantske i regionalne procese.

U toj tragikomediji nema ni „v.“ ali ni „n.“ od tzv. vojne neutralnosti. Kompletan sistem odbrane i posebno Vojska Srbije, kao noseći segment, je ustrojen prema NATO standardima i procedurama. I ne samo to, taj sistem funkcioniše tako što smo pod permanentnim monitoringom Alijanse.

Treba li podsećati na program pod nazivom „Proces planiranja i pregleda (Planning and Review Process, PARP) koji je osnovni mehanizam „Partnerstva za mir“. Kada se ova fraza prevede na srpski jezik, u praksi znači –  procena, uvid, pregled i kontrola.

Dakle, dođe nam par puta godišnje gospodin Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, sa saradnicima, i izvrši klasičnu inspekciju – ostvari uvid u stanje sistema, sasluša i oceni referisanje srpske strane, izvrši kontrolu na terenu, obavi sravnjivanje evidencija i podataka (za običan narod to je ono što se naziva „državna tajna“), zatim, unese korekcije i podeli zadatake za otklanjanje propusta i nedostataka. I, naravno, usput nas pohvali za dostignuća i neodstupanje od vojnog (ali i političkog i bezbednosnog) atlantskog kursa.

Treba li podsećati na rukovođenje sistemom odbrane od strane nekdašnjeg PPV-a a sada premijera, Aleksandra Vučića, i njegove posete američkom Pentagonu i britanskom Vajtholu (ali i brojnim drugim evroatlantskim destinacijama), kada je veličao dostignuti „reformski nivo“ sistema odbrane koji je uredno primio od Dragana Šutanovca, zatim, predanost programu „Partnerstvo za mir“, zalagao se za jačanje „vojno-vojne, vojno-naučne i vojno-ekonomske saradnje“? Ili je sve to aktuelni ministar vojni zaboravio?

Ipak, ostalo je u sećanju da smo (uostalom, kao i ostale polukolonije) dobili desetak „hamera“. Baš kao što su nas i nedavno nagradili novim kontigentom tih džipova koje američka vojska polako izbacuje iz upotrebe. Velikodušno ih ustupa „saveznicima“ isključivo za upotrebu širom porobljenog sveta, gde prethodno izazovu krvave građanske i ostale ratove, a onda izvode tzv. mirovne operacije.

Seća li se Gašić gospodina Nebojše Rodića na funkciji ministra odbrane, nakon što je „reformisao“ i unapredio srpsku BIA?

I on je, kao i njegov prethodnik A.V., imao „značajne“ rezultate. Jedno od tih dostignuća koje je vrlo vešto sakriveno od srpske javnosti (kako parlamentarne, tako i od intelektualne i svekolike) je, što je prilikom posete Sjedinjenim Američkim Državama u jeku predizborne kampanje januara 2014.godine, potpisao čuveni SOFA sporazum sa NATO.

Da, baš taj Sporazum i baš je tada potpisan. Ni pre ni kasnije.

Uradio je ono što ni demokrate nisu smele, odnosno, što nije bilo po redu NATO vožnje, kako se Srblji ne bi dosetili. Boris Tadić je potpisao SOFA sporazum ali samo za tranzit trupa kroz Srbiju, pod izgovorom da je to korisno za nesmetano angažovanje KFOR-a. Dakle, ne i za boravak i raznovrsno lomatanje po užesrpskoj teritoriji.

Ono što je Rodić potpisao odnosi se ne samo na američke snage, već i na sve ostale članice NATO-a. I ne samo za tranzit već i za korišćenje teritorije i infrastrukturnih, odbrambenih i ostalih kapaciteta Srbije, kako za vežbovne, tako i za one aktivnosti koje, hteli mi to ili ne, tek predstoje – terorizam, sukobi na tlu Srbije (u to računam i Kosmet) i, konačno, globalna velika bitka. Znači, imaju sve na raspolaganju, a pritom su oslobođeni bilo kakve hipotetičke odgovornosti (i obaveza) pred srpskim pravosuđem i ostalim državnim organima – od carinskih, preko policijskih, poreskih, do vojnih. Takav sporazum nismo imali ni 41. kada smo ušli u Trojni pakt nacističko-fašističkih sila.

Jer, da tog sporazuma nema, da li bi bilo onolikih vežbi sa članicama NATO-a nasred zemlje Srbije i to baš počev od 2014.godine? Nikada.

Ne bismo imali to „zadovoljstvo“ da pratimo „platinaste“ „balkanske“ i ostale „vukove“, „lodžekse“ i dr. vežbe sa simpatičnim nazivima. Brojne aktivnosti koje smo izvodili i izvodimo sa onima sa kojima smo se tukli 90-tih i od kojih smo imali ogromne ljudske žrtve, uranijumsko-plutonijumsku „kampanju“ i nemerljivu (u desetinama milijardi dolara) materijalnu štetu. A za sve to ne dobismo ni izvinjenje. Makar licemerno i neiskreno, kako upravo Jens Stolteberg izgovori u Crnoj Gori, ne bi li nekako tamošnje mučenike preveslali od Jadrana do Atlantske baruštine.

Ne samo da o Rodićevom putešestviju i potpisu nisu izveštavali srpski mediji u realnom vremenu (a Gašić u ovom vremenu ćuti kao zaliven), već se niko od novinara istraživača i osobito vojnih analitičara, nije potrudio da tako nešto dozna. Podrazumeva se, oni koji bi i objavili takvu vest ili ne smeju ili su cenzurisani, a oni drugi vodeći, režimski, imaju zadatak da organizovano ćute i takva pitanja maksimalno razvodnjavaju.

Tako su vešto ignorisali jedino saopštenje koje se pojavilo samo na jednom mestu – na sajtu Ministarstva odbrane. I to je učinjeno tako da su – od naslova do vešto upakovanog sadržaja –  isključivo pažljivi čitaoci mogli da uoče šta se zbivalo u „Sobi za sporazume“ američkog Stejt departmenta, tog 28.januara 2014.godine. Negde baš u vreme „drame u Feketiću“, ako me sećanje dobro služi.

Pa da doslovno citiramo ključne delove saopštenja pod lukavo sročenim nazivom „Unapređenje saradnje sa SAD“[2], koje se odnosilo na Rodićeve aktivnosti preko okeana:

„U nastavku radne posete Sjedinjenim Američkim Državama, ministar odbrane Republike Srbije Nebojša Rodić sastao se u Stejt departmentu sa Bredom Hartlijem, zamenikom pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Država za političko-vojna pitanja u Birou za evropske i evroazijske poslove.

Tom prilikom, ministar Rodić je potpisao Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir (tzv. Sporazum PfP/SOFA), čemu je prisustvovao i Gregori Kausner, zamenik pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Država za regionalnu bezbednost i transfer naoružanja u Birou za političko-vojna pitanja.

Čin potpisivanja upriličen je u „Sobi za sporazume“ (Treaty Room).

Tokom sastanka, Bred Hartli je istakao zadovoljstvo što je Republika Srbija potpisala Sporazum koji predstavlja jedan od ključnih elemenata daljeg unapređenja saradnje u okviru Programa Partnerstva za mir i ocenio da će i takav vid saradnje doprineti poboljšanju odnosa Republike Srbije i Sjedinjenih Država.“ 

Ministar Rodić je u svom obraćanju nakon potpisivanja Sporazuma, podvukao i sledeće:

„U praktičnom smislu, Sporazum je značajan za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije zbog učešća u Konceptu operativnih sposobnosti i vežbama Partnerstva za mir.

Osim toga, Sporazum će u velikoj meri olakšati poziciju i status lica postavljenih u Vojnom predstavništvu u Misiji Republike Srbije u Briselu, na partnerskim štabnim pozicijama, kao i pri upućivanju lica na školovanje i angažovanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.“

I šta će nam na sve ovo reći ministar Bratislav Gašić i kako pojasniti da „zadovoljstvo“ i „čast“ koja je ukazana naprednjačkom čelnom čoveku sistema odbrane, nije upriličena ni Draganu Šutanovcu, ni Prvoslavu Daviniću, niti Zoranu Stankoviću, godinama pre toga?

O čemu se zapravo radi?

O tome da je naprednjačko-espeesovska kamarila ne samo nastavila tamo gde su napred navedeni mrski politički prethodnici stali, već je značajno unapredila evroatlantske tokove i put bez povrataka omeđila tako, da će nam biti potrebne godine i godine da sa tog slepog koloseka izađemo. Baš kao i u slučaju dostizanja najvišeg nivoa saradnje sa Alijansom koja je uobličena potpisivanjem najvišeg stadijuma – IPAP.

(Usput, u sporazumu IPAP nema ničeg spektakularnog, osim onog dela koji se tiče ispiranja srpskih mozgova i propagandnog veličanja NATO, gde je jasno naznačeno da su EU i putevi Alijanse direktno ukršteni. Reč je o dokumentu koji predstavlja krem na političko-vojnu evroatlantsku tortu, dakle, svojevrsni sublimat onoga što je urađeno u periodu od 2001. do kraja 2014.godine.)

U vezi sa tim bili su angažovani toliko, da je to iznenadilo i jednog Dragana Šutanovca, najkvalitetnijeg srpskog NATO lobistu. On je u više navrata sasvim opravdano izrazio čuđenje (dobro, naivno se prenemagao u skladu sa „opozicionom“ ulogom i zadacima zajedničkih atlantskih mentora), ističući kako mu nije poznato „šta se to dešava u Vladi Srbije kada je otkočen IPAP?“

Naravno, odlično on zna da je Briselski sporazum (i svi ostali destruktivni sporazumi i procesi koji su nam se dogodili od 2012.godine), o čemu Gašić upadljivo ćuti, bio onaj neophodan uslov (i obaveza), bez čega se tako nešto nije moglo desiti na „partnerskom“ (PzM) putu. Ne zato što Šutanovčeva stranačka družina predvođena Borisom Tadićem za tako nešto nije bila spremna, već zato što nije sazrelo vreme. A bili su potrebni i pravi „patriotski“ igrači, koji se „neće smiriti dok ne vrate Kosmet“. Jer, ko bi drugi prevario milionsku masu Srba i naveo je na svesnu samodestrukciju, ako ne upravo takvi „biseri“ sa imidžom nacionalista stvarani preko dve decenije.

Šta tek reći o ostalim Gašićevim NATO aktivnostima, od kojih je na prvom mestu učešće na prošlogodišnjem samitu Alijanse u Velsu, gde je glavna tema bila Ruska Federacija i razmatranje načina (kao i borbenih sastava i oružja) kako je baciti na kolena. Prvi srpski ministar odbrane kome je tako nešto pošlo za rukom još od kada je uspostavljen američko-kanadski-zapadnoevropski političko-vojni savez.

Ili, forsiranje (jer to tako mora i nema nazad) vojnog vrha Srbije koji uredno, pored izvođenja vežbi sa „partnerima“ iz (i pod okriljem) NATO, prisustvuje sastancima „Vojnog komiteta EU“ i „Vojnog komiteta NATO“.

Jer, šta radi i čemu je prisustvovao general Ljubiša Diković, recimo, na sastanku „Vojnog komiteta NATO“ 20.maja ove godine[3], nakon što je dan pre tog skupa učestvovao na sastanku „Vojnog komiteta Evropske unije“[4]? I da li je to skoro jedno te isto? Pa naravno, osim što je ovaj drugi komitet (EU) proširen i onim zemljama koje nisu formalno članice Alijanse.

Evo tog dela saopštenja o učešću srpskog načelnika Generalštaba u radu „Vojnog komiteta NATO“:

„Tema sastanka bilo je učešće partnera u vežbama NATO i uloge zajedničkih vežbi u razvoju interoperabilnosti oružanih snaga partnerskih država.

Na sastanku su predstavljene i predstojeće vežbe koje će organizovati Severnoatlantski savez. 

Posle sastanka Vojnog komiteta, general Diković je razgovarao sa zamenikom komandanta Savezničkih snaga u Evropi generalom Adrijanom Bredšoom. Dvojica generala razmenila su mišljenja o bezbednosnoj situaciji u regionu Zapadnog Balkana.“ 

Ako je konačno poznato čime se bavi NATO, posebno poslednjih godinu dana – a to je Rusija, pitanje za ministra Gašića je vrlo jasno i precizno – šta mi radimo, ovako „vojno neutralni“, na tim skupovima? O kojim to vežbama razgovaramo sa njima i koje geopolitičke supozicije razmatramo? U čemu ih to podržavamo i koje obaveze prihvatamo na planu spoljne i bezbednosne politike?

Ne nadajmo se istinitom odgovoru jer ga neće biti. Ne zato što tako nešto Gašić ne bi mogao da sroči, već zato što mu nije dozvoljeno. I zato što je sve velika igra u kojoj se mora učestvovati, tačno prema NATO standardima i zadacima. U protivnom, nema vlasti i počasti.

Utoliko pre je nekorektno bilo šta zamerati čelnim generalima iz vojnog vrha od strane srpske javnosti. Oni se od 2002. a posebno ne od kraja 2004.godine, više ništa ne pitaju. Niti ima ko da ih čuje i sasluša.

*   *   *

O tzv. mirovnim misijama širom vascelog sveta, u nekoj narednoj prilici. Misijama koje nas dobrano koštaju. Prema zvaničnim podacima, onih 300 i nešto rotirajućih momaka i devojaka potroši preko 5 miliona i 300 hiljada evra srpskih budžetskih para godišnje[5]. Nema šta, sve u skladu sa promovisanom štednjom i fiskalnom politikom.

Kao „mirovnjaci“ smo prisutni gde god da nam se naredi. Samo nas nema u onoj glavnoj mirovnoj misiji, koja nam je omogućena (i naložena) Rezolucijom 1244, po kojoj smo morali da štitimo vlastiti narod na Kosmetu. I, zato, takva vrsta otvorenog nemorala i državnog licemerja  (jer predano čuvamo tuđe narode, dok vlastiti, srpski, u južnoj pokrajini, trpi neviđeni progon i poniženje) zaista zaslužuje poseban i temeljiti, stručni osvrt.

O saradnji sa američkim Ohajom kroz „Državno partnerstvo“, o „razvoju“ vojnog školstva i stvaranju domaćih NATO jurišnika, o kodifikaciji po NATO standardima, o radu „Grupe za reformu NATO-Srbija“, o „Konceptu operativnih sposobnosti“ (Operational Capabilities Concept, OCC), o NATO vojnoj kancelariji za vezu, o iznajmljivanju baze „Jug“, zatim, ABHO centra u Kruševcu, ali i ostalih odbrambenih kapaciteta, takođe slede posebna pisanija.

Dakle, o potpunom srpskom potčinjavanju Alijansi. I to baš u vremenu kada je udar na Rusiju sasvim izvestan, a mi ovako slabašni i razvučeni od Kumanova, preko Preševa i Bujanovca, Raške oblasti, do Republike Srpske i severnih srpskih teritorija pod nazivom Vojvodina. U iščekivanju onoga što nam je odavno najavljeno. I pored promovisane vojne „neutralnosti“.

Na kraju – da se vratimo na početak.

Ministar između ostalog reče kritikujući prethodnike: „…i da nikad ne možemo da vratimo redovno služenje vojnog roka…“ I, zato, da ga priupitamo – pa ko vam je branio ove tri godine da vratite obavezni vojni rok i da uvećavate i mirnodopsku i ratnu vojsku?

Narod? Nije.

NATO savez? E, to je pravi odgovor.

Uvaženi gospodine ministre, sa sve evroatlantskim „prijateljima“.

UPUTNICE:

[1] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8295

[2] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8289

[3] http://www.mnop.mod.gov.rs/multimedia/file/budzet/budzet.pdf

[4] http://www.nspm.rs/hronika/bratislav-gasic-pre-mog-dolaska-vojsku-su-hteli-da-svedu-na-civilnu-zastitu.html

http://www.kurir.rs/vesti/politika/bratislav-gasic-vojska-srbije-je-trebala-da-bude-svedena-na-civilnu-zastitu-clanak-1818995

[5] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=6117

Izvor: Fond Strateške Kulture