Miris krvi u vodi ili ostavka Majkla Fina

Ostavka Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost, generala Majkla Flina, predstavlja veliku pobedu za snage Establišmenta koje pokušavaju da onesposobe novu administraciju pre nego što uopšte može da stane na noge. Monomanijom dostojnom kapetana Ahaba u njegovoj poteri za Mobi Dikom, anti-trampisti će sada udvostručiti svoje napore da probodu velikog belog kita u Beloj kući.

Sve to je suštinski vezano za Rusiju. Kongresni kritičari iz obe partije zahtevaju da se Flinov razgovor sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu stavi u isti koš sa nedokazanim optužbama o ruskom hakovanju američkih izbora i upornim odbijanjem novog američkog predsednika da Vladimira Putina označi kao ubicu, razbojnika, ratnog zločinca, i tome slično. Po njima, očigledno je da bi samo zaverenički krug agenata Kremlja mogao i da pomisli da bi bilo dobro razviti politiku međusobnog poštovanja i uvažavanja interesa prema jednom tako užasnom neprijatelju kao što je Rusija. Činjenica da je jedna od tema Flinovog razgovora sa ruskim ambasadorom bila i sankcije koje je Obamina administracija uvela protiv Rusije će samo podstaknuti napore u Kongresu da se te sankcije pretoče u zakon, u cilju onemogućavanja Trampa da ih ukine.

Tramp je „kriv“ za mnoge neoprostive zločine i jeresi protiv Establišmenta. Njegovo insistiranje na kontroli naših granica, njegova trgovinska politika stavljanja američkih interesa na prvo mesto, kao i njegovo odbacivanje „izgradnje nacija“ i „promena režima“ kao standardne američke politike je već samo po sebi dovoljno loše. Ali sve osim otvorenog gnušanja prema Rusiji je potpuno neprihvatljivo i mora se zaustaviti svim mogućim sredstvima. Ostaje da se vidi da li će cela priča o tome kako je Duboka država upravljala curenjima u štampu da bi sprovela svoj politički atentat na Flina ikad biti obelodanjena.

Tokom čitave izborne kampanje, uprkos neokonzervativnoj rusofobiji njegovih republikanskih rivala i nastojanju Hilari Klinton da javnosti predstavi da su njeni protivkandidati zapravo dvojac Tramp-Putin, Tramp je odbijao da krene linijom manjeg otpora i odstupi od svog javno izrečenog cilja da se „dobro slaže sa Rusijom“. I, mada je malo onih koji će tvrditi da on poseduje štrebersko, detaljno poznavanje strateških pitanja – naprotiv, bilo je i podrugljivih optužbi da on ne zna šta je zapravo nuklearna trijada – čini se da on instinktivno razume da ništa dobro neće moći da postigne ako ne promeni dosadašnji kurs koji vodi ka direktnom sudaru sa Rusijom.

Uistinu, nije bilo sasvim jasno kako se u takvo viđenje stvari uklapa Flin. Mada je naširoko optuživan da je Putinova ulizica, većinom na osnovu toga što je sedeo pored ruskog predsednika na večeri povodom godišnjice televizijske mreže Raša tudej, u svom pisanju Flin nije odavao utisak da je posebno pro-ruski nastrojen. U knjizi koju je napisao zajedno sa ultra-neokonzervativcem Majkl Ledinom, Flin je Rusiju predstavio kao deo neprijateljske kombinacije koju još čine Severna Koreja, Kina, Iran, Sirija, Kuba, Bolivija, Venecuela, Nikaragva, Al Kaida, Hezbolah i ISIS.

Flin je takođe zagovarao stvaranje arapske strukture „nalik na NATO“, sačinjenu od naših sunitskih navodnih saveznika predvođenih Saudijskom Arabijom, koji su vršili tako štetan uticaj na američku politiku, zalažući se za promenu režima u Iraku, Libiji i Siriji. A posle javnog upozorenja Iranu koje je Flin nedavno uputio zbog novog testiranja rakete, čak su i neke Trampove pristalice zabrinute da bi ova administracija mogla da ponovi iračku katastrofu Džordža Buša Mlađeg, i to još mnogo većih razmera.

Ipak, treba biti jasan: mada bi vaspostavljanje normalnih odnosa sa Rusijom bio preduslov za uspešnu američku spoljnu i bezbednosnu politiku, to još uvek ne bi predstavljalo i garanciju uspeha. Ako ova administracija smatra da će moći da se približi Kremlju radi udruženog okretanja protiv Kine, ili ako očekuju da će Rusija okrenuti leđa Iranu, onda oni ne znaju ništa ni o Rusima ni o strategiji. Ovo nije vreme za jeftine trikove ili plitku retoriku, već vreme da se postigne pravo razumevanje o stvarima od uzajamnog interesa i saradnja protiv istinskih opasnosti.

Ponekad se čini da Tramp jedini u svojoj administraciji koji ovo razume – mada i dalje polažem velike nade u Stiva Benona i Stivena Milera (možda bi Tramp isključivo trebalo da sluša ljude koji se zovu Στέφανος!). Na primer, u svom prvom govoru pred Ujedinjenim nacijama, njegova ambasadorka Niki Hejli je osudila Rusiju jezikom iz kuhinje Samante Pauer (zapravo je moguće da su ga i napisali članovi njenog osoblja koji su još uvek na svojim mestima u UN). Glasnogovornik Bele kuće Šon Spajser je nedavno jasno izjavio da Rusija mora da vrati Krim Ukrajini, dok je potpredsednik Majk Pens već ranije javno izražavao drugačiji stav od Trampovog po pitanju Rusije.

Važno je videti ko će da zameni Flina. Među imenima koja se pominju, apsolutno najgori izbor bi bio general Dejvid Petreus, čovek koji se, u svedočenju pred Senatom uoči 14-godišnjice napada na Svetski trgovinski centar, zalagao za naoružavanje Al Kaide – Al Kaide! – u Siriji (razume se, samo onih „umerenih“ među njima). Zapanjujuće je da se, među prisutnim mudracima, nije mogla čuti ni reč oštrog protesta protiv toga.

Na kraju, reč-dve i o Balkanu. Baš kao što je deo američkog posthladnoratovskog pokušaja uspostavljanja globalne hegemonije uključio i intervencije na Balkanu čija je osnovna svrha bila suzbijanje Rusije i dodvoravanje islamskom svetu, promena takve politike, koja bi podrazumevala izmirenje sa Rusijom i tretiranje islamskog terora kao neprijatelja a ne kao jednog od oruđa u našem alatu – bi, u konačnom, doprinela jednom rebalansiranju Balkana koje bi bilo pozitivno za Srbiju i Republiku Srpsku. Ovde je ključna reč „u konačnom“, u smislu da bi se jedna racionalnija američka globalna politika vremenom osetila i na lokalnom nivou. S druge strane, ako bi Establišment uspeo da suzbije Trampa, do promene šireg konteksta možda ne bi ni došlo, što bi produžilo trajanje sadašnje antisrpske politike.

Izvor: Fond Strateške Kulture