Misija ministra Radulovića

Kad je rekao da u srpskoj privredi ovako dalje ne može, pokazujući smisao za humor prosečnog vehabije, Saša Radulović postao je najkorisnijim ministrom Dačićeve vlade, bez obzira na to što može da potraje kraće od ćirilice u Vukovaru. Znači li to da Radulović, srpski brat Taličnog Toma, ako pobedi koaliciju tranzicionih interesa – najčvršći srpski savez od vremena Crne ruke – može da oporavi srpsku privredu? Može li da je podigne na noge? Naravno da ne: niti Radulović ima rešenja za srpsku privredu niti je vreme za njena rešenja. O čemu se radi?

Jedini pravi krugmanovac u postoktobarskim vladama, koje su odreda važile za neoliberalne, Radulović, religijski uveren u nepogrešivost tržišta, na najboljem je putu da sve prethodne vlade demistifikuje kao kartele, lišene svake vere i ubeđenja, čak i onih najpogrešnijih. Naravno, sa svojim čistim „poštenim“ neoliberalizmom, koji crta državu koja treba da stvori uslove za posao, i da će posla biti, Radulović nema rešenja, posebno u trenutku kad u Srbiji para za investiranje nema niko osim države. Naravno, to ne govori o moći države, već o činjenici da je ona poslednja u Srbiji koja još ima čime da obezbedi zaduživanje. Htela ne htela, Srbija je po definiciji stvari protekcionistička država, u kojoj posla ima samo za one koji dobro stoje sa državom. Tržišni odnosi, zasnovani na principu ponude i potražnje, za to vreme, postoje jedino na crnom marketu, kome je Radulović objavio rat kao najzdravijem delu srpske ekonomije.

Otuda krugmanovski vernik Radulović u Dačićevoj vladi stoji kao neka vrsta Đure Pucara Starog, starog revolucionara „čistih“ namera, koliko god pogrešnih, u, recimo, vladi Branka Mikulića, u vreme kad su drugovi prestali da veruju u bilo šta osim u vlast kao najbolji način za još malo vlasti. Takvi bi, naravno, pred drugom Starim imali osećanje izvesne nelagode kao prema čoveku koji veruje u ono u šta oni nikada nisu. Gore od nelagode jeste to što drug Stari već samim svojim prisustvom raskrinkava sve u toj vladi, koja, kao i prethodna uostalom, postkrizni intervencionizam koristi kao nenadmašno sredstvo za izvlačenje para. Naravno, uvidevši da državne pare služe kao prvi izvor korupcije, Radulović je još čvršći u svojoj veri, koristeći se starim neoliberalnim argumentom da je država po definiciji korumpirana i da je ne treba pustiti ni u kakav veći poduhvat s parama od podele penzija. Istina, takav argument stoji koliko i razlog čoveka koga je žena prevarila da posane homosekualac, ali, već smo rekli, da je kod Radulovića to stvar vere.

A vernici umeju da budu pogubni po lažnjake jer ovi drugi nikad ne mogu da dopru ni do motivacije ni do logike verujućih. Uostalom, ko zna koliko bi se vremena onaj Laganin iz Siepe, krio pod mahovinom i u tibetanskoj tišini sisao državne pare kao parazit od karijere da ga naivni Radulović nije otkrio? Koliko Laganina bi još bezbedno bivakovalo u tom mraku zujeći i gojeći se? Koliko dugo bi Mlađa Dinkić, najstariji Dalton srpske ekonominje, držao ispod površine svoju interesnu hobitnicu, nameran da na sceni ostane do poslednjeg trenutka i da kao forenzičar na lešu srpske privrede upiše – uzrok smrti nepoznat?

Koliko je još živ, Radulović pokazuje koliko je srpska vlada zaista nova; koliko ga u njoj niko nije otvoreno podržao u napadu na korumpirano društvo iz Siepe, svedoči samo o tome koliko je široka i koliko je internacionalna Mlađina hobotnica već i o tome koliko je Dačićeva vlada zapravo stara. I baš zato je Radulović, iako bez rešenja, čovek s misijom. Posle njega ili će se morati tražiti novi modeli isisavanja novca iz Srbije ili će se stari, toliko savršeni da su bili nevidljivi sve dok nije došao on, nastaviti po inerciji. Da, po čistoj gluposti njenih nosilaca, pokazujući njihovu rešenost da, ne menjajući ništa, osim sopstvene, preuzmu i krivice svih svojih prethodnika.

Ako izgubi, a ne vidim da može bilo šta drugo, Radulović će biti onaj koji je otkrio da naprednjaci nisu ništa drugo već svet koji je video kuću u plamenu, odbacio kao grešnu ideju da je zaobiđe, isključio kao pretešku ideju da je gase i prihvatio kao praktičnu ideju da uđu u nju da se ogreju. A to što im zapaljena kuća pada na glavu? Ne znate vi kako je to videti vatru posle više od decenije smrzavanja.

Izvor: Novine Novosadske