Misterija Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“

Što više, kao drvo, rastemo u vis ka nebu, kroz vjetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korijenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu’

(Milorad Pavić, Hazarski rječnik)

Nakon mog poslednjeg obraćanja auditoriumu preko NSPM-a gde sam tvrdio da je od ‘novo-vučićevih’ vremena, ergo (dakle) od sada, u Srbiji sve zacrtano za sledećih par decenija i da se, ipso facto (samim tim) nema više što, ni o čemu, pisati, stigle su mi brojne reakcije stotine čitalaca kako na spomenutom sajtu tako i na mom privatnom mejlu. Uglavnom, rečeno mi je da se ima i dalje o čemu pisati, da nije sve tako crno kao što tvrdim i da ne smem odustati od daljnje borbe, a sve sa onim poznatim prizvukom: ‘Nada umire poslednja’.

Posebno sam, međutim, bio zamoljen da objasnim značenje ‘unutrašnjeg dijaloga’ (internum dialogus). Ta NJEGOVA sintagma, spoj ontologije, fenomenologije i transcendencije, kao da je izišla iz Delfijskog proročišta, a koja je najveće srpske mislioce skoncentrisane u SANU stavila na Tantalove muke jer ni oni nisu shvatili o čemu se zapravo radi.

Ja sam, naravno, kao pametnica, odmah znao o čemu se radi. I tada mi se postavila hamletovska dilema: ‘pisati ili ne pisati’, ali me je konačno dirnuo apel mojih čitalaca kojima moj narcisoidni ego nije odoleo. Vjerujući takođe da medijski prostor treba osloboditi od višemesečnih uzaludnih diskusija (vanus disputatios), odlučio sam da se ipak oglasim tim povodom. Poveo sam ‘internum dialogus’ sa svojim alter ego-om unutar moje podeljene ličnosti, i došao do sledećeg zaključka (‘conclusio’) čiji analitički kognitivni tok prenosim u celini.

I come in peace (‘Samo da rata ne bude’)

Govoreći o ‘internom dijalogu’, NJEGOV formirani mentalni sklop mirotvorca stavio je u prvi plan osnovnu poruku Isusa Krista: ‘Dolazim u miru’.

I ništa nas ne može od toga odvratiti, tvrde njegovi fanovi, mirovnjaci. Pritom vam pružamo, vama amerima, natovcima, ovk-ovcima i sličnima, ne samo levi i desni obraz, nego i čitavu zemlju. Možete nas bombardovati, klevetati, oduzimati nam teritorije, ucenjivati, prodavati organe ubijenih Srba, itd., mi ćemo vas i dalje voleti i na svaku vašu ružnu reč uzvratiti sa deset lepih.

A što se tiče pregovora o Kosovu, možete nas ignorisati do besvesti, stvoriti vašu vojsku, terati i ubijati preostale Srbe, uništavati crkve i samostane, praviti pogrome (2004.), eksploatisati tamošnja rudna bogatstva; mi ni zbog ikakvih vaših zločina i provokacija nećemo ratovati. Izdržaćemo sa takvim stavom sve dotle dok vi ne shvatite da ste bili duboko u krivu, dok se ne pokajete, pređete na pravoslavlje i ne počnete s nama aklamovati: ‘Kosovo je Srbija’.

Sve u svemu, nećemo ratovati jer, između ostalog,  i za to, što nemamo više dece za takve stvari; pobili ste ih za vreme bombardovanja 1999. godine.

‘Smatram da Kartaginu ipak treba uništiti’

Vi ćete dragi čitaoci primetiti da ovo što sam do sada pričao nema nikakve veze s NJIM ( i nema), da sam se malo zaneo i udaljio od glavne teme. Zato se, izvinjavajući se, vraćam ‘unutrašnjem dijalogu’ u NJEGOVOJ interpretaciji.

1. NJEGOV misaoni put (sententiosus itineris) je u zadnjih par godina kristalno jasan i svodi se na : ‘Ceterum autem censeo Carthaginem esse delendam’ što bi u slobodnom prevodu značilo: ‘Daćemo Kosovo za ulazak u Evropu’. A  Balašević bi pritom rekao: ‘Važan je princip, sve su ostalo nijanse’.
2. Ovog puta, nijanse (‘varieta’) ipak imaju neko značenje.
3. Tu ima jedna mala protivurečnost. Pošto je ON najjednakiji među prvima ‘(primus inter pares), a nema nigde ‘prvih’, svi su šestorazredni, ON lično, nikada, ni sa kim, nije u mogućnosti da vodi dijalog. I kada bi pokušao, svakako ga niko ne bi razumeo jer je NJEGOVA misao nešto najviše (‘nec plus ultra’), a pogotovu ga, u ovom času, ne bi razumeli Srbi (ON: ‘Iako Srbi još nisu spremni, želim da, usprkos njima, krenem novim putem u vezi Kosova’).
4. Poznavajući ga, čim ON apeluje na dijalog, to znači da je već odlučio ono što će konačno biti, što će NJEGOVI glasogovornici (ministri, analitičari, NVO i slični) ubrzo razglasiti preko medija, a narod, sudeći po dosadašnjoj praksi, aklamacijom potvrditi.

Prelazim na suštinu

Nakon evociranja NJEGOVIH ličnih karakteristika, ostaje da se vidi koje je značenje NJEGOVOG ‘novog puta’.

1. Ovom prilikom, to ne može biti jednostavno prodavanje magle (‘venditio nebulae’): ‘Daćemo Kosovo za sretnu evropsku budućnost’ (‘futurum Europaeus’).
2. Treba dakle nešto dati, a za uzvrat, tako da narod to vidi, nešto i dobiti, a da se teritorijalno gledano, ništa ne menja, da sve bude, kao i sada. Da bude vuk sit i koza cela (da budu zadovoljni Albanci, Srbi i NATO humanitarni nalogodavci).
3. Ergo, jedino logično značenje NJEGOVOG poziva na ‘unutrašnji dijalog’ je da se da Preševska dolina u zamenu za severni deo Kosmeta do Ibra.

ON misli, da bi se time sve rešilo: Albanci ne bi više bili srpski problem, granice juga Srbije bi se stabilizovale, kosovski mit bi polako pao u zaborav, zadovoljila bi se ‘međunarodna zajednica’ (‘communis internationalis’), a put u Evropu bi bio slobodan.

Mene lično hvata nelagodnost povodom ovakvog rešenja. Ima jedna latinska poslovica koja glasi: ‘Ex iniuria ius non oritur’ (‘Iz nepravde ne izniče pravda’). Međutim, sasvim iskreno, voleo bih da se ovog puta varam jer ovaj uvrnuti svet ponekad svašta može da izrodi.

Izvor: NSPM