Mit o Srbiji kao „lideru regiona“

U poslednje vreme je u političkoj Srbiji primetno oživljavanje verovanja svih dosadašnjih vlada u Beogradu da je Srbija „lider u regionu“. To verovanje skoro liči na politički stav kojim se javnosti Srbije pokušava vratiti samopouzdanje uprkos urušenoj ekonomiji i svakodnevnom političkom poniženju. Reč je, međutim, o još jednoj zabludi.

Pre svega, šta bi to uopšte moglo da znači biti „lider u regionu“. Koji je to region, šta se smatra regionom? Još uvek nije jasno kakav je to region. Da li je reč o Jugoistočnoj Evropi ili Balkanu? Ako je reč o tome, onda je generalni lider, po definiciji, Rumunija, zemlja sa najvećom teritorijom i najvećim brojem stanovnika. Mada, biti lider je dostignuće, pa je teško nekome davati takav status zbog prirodnih okolnosti iako su sadašnju veličinu Rumunije obezbedili neki raniji političari te zemlje. Da li je reč o – u novije vreme – Zapadnom Balkanu, što bi u političkom novogovoru trebalo da bude bivša Jugoslavija, a često se tome dodaje i Albanija. Donedavno se to područje ponegde na Zapadu zvalo i Istočni Jadran. Formulacija Zapadni Balkan je, međutim, pre svega deo želje da se ime Jugoslavije potpuno potisne iz političke komunikacije.

Zatim, ako je neko lider, u čemu je to lider. Može se biti lider u određenoj privrednoj grani, u proizvodnji nečega ili u obrazovnom sistemu, zdravstvenoj zaštiti ili socijalnoj politici. Može neka zemlja da ima najbolje puteve, železnicu ili najveće prosečne plate. Imati sve to odjednom je malo verovatno, pa je skoro nemoguće biti lider opšte prakse. A biti lider u politici je veoma nejasno definisati jer niko ne može da kaže šta to stvarno znači.

LIDERI U DUGOVIMA

Nasuprot te zvečeće praznine „lidera u regionu“, jasno je da se misli na prostor bivše Jugoslavije, koji je sada u političkoj komunikaciji i Zapada i bivših Jugoslovena dobio status regiona. Kada se kaže region, misli se na bivšu Jugoslaviju. Ali na tom prostoru ne postoje lideri, ne postoji lider regiona. To je skup neuspelih malih država sa propalim ekonomijama, nepostojećim ekonomskim i društvenim razvojem i dužničkim ropstvom. Možda bi jedino neko mogao da bude lider regiona u dugovima. Uprkos tome neke od tih država često govore da su one „lider regiona“, a to im govore i oni, isključivo sa Zapada, koji od njih očekuju još neku novu uslugu ili da ohrabre političku garnituru koju podržavaju uprkos nezadovoljstvu javnosti.

Status „lidera regiona“ se, dakle, dodeljuje. Ispostavilo se da ocenu „lider u regionu“ neko dodeljuje zarad dnevnopolitičkih ciljeva i da to nema nikakve veze sa samom realnošću. I, što je još gore, to ne može ni da promeni realnost. Ako Zapad kaže da je neko „lider u regionu“, onda bi to valjda trebalo da bude tako. A ako se još kaže da je „garant mira u regionu“, onda svetloj budućnosti nema kraja.

Problem je što se titula „lidera u regionu“ prenosi s jednih na druge, ona nije stalna. I ta titula zaista nema nikakve veze sa stvarnim stanjem. Prvih godina posle poslednjih jugoslovenskih ratova, titula „lidera regiona“ je uglavnom dodeljivana Sloveniji, pa je u tom statusu ta zemlja i postala članica Evropske unije (EU). Posle se titula prenela na Hrvatsku. O Hrvatskoj kao „lideru regiona“, zanimljivo, uglavnom je govorio zvanični Vašington, a manje, na primer, Nemačka. Hrvatska je bila „lider“ uprkos upornosti tadašnjih vlasti u Beogradu u komociji samoproglašenja liderske pozicije u regionu. Na kraju je Hrvatska postala članica EU. Sada je titula na berzi i o liderskoj regionalnoj poziciji uglavnom govore oni koji vode Srbiju.

NEVOLJA JE KAD POVERUJEMO

Ali činjenica je da ne postoji „lider regiona“ i da nikada nije ni postojao. Postoje samo miljenici, i to miljenici dana, onih koji tu titulu, po potrebi, dodeljuju i ohrabruju lokalne pulene da se time javno hvale. I ništa više. I taj status miljenika uopšte ne zavisi od realnosti, od stvarnog položaja i života, nego od spremnosti aktuelnih lidera da ispunjavaju političke zahteve onih koji tu titulu dodeljuju. Najbolji primeri su Slovenija, Hrvatska i u novije vreme Crna Gora. Aktuelna vlast u Crnoj Gori čak često tvrdi da je „lider regiona“ u demokratskim i privrednim reformama.

Kolika su prava miljenika, a ne lidera, najbolji je primer Hrvatske. Postala je članica EU a da pri tom ne ispunjava većinu ključnih kriterijuma. To je zemlja sa još nerešenim granicama, što će, na primer, za Srbiju biti ključni uslov za članstvo, i država sa bankrotiranom privredom. Ali miljenik je miljenik. Taj deo posla je završen i sada se kao šargarepa liderima Srbije nudi nepostojeći status „lidera u regionu“, i to uz nagoveštaj da bi se preko tog statusa moglo stići i do miljenika Zapada.

Da li Srbija, u bilo kojoj varijanti, dodeljenoj ili stvarnoj, može da bude „lider regiona“? To pitanje je nedavno, na prvi pogled bez jakog povoda, otvorio beogradski list Danas. Ako je „region“ bivša Jugoslavija, onda objektivno Srbija, kao najveća postjugoslovenska zemlja, ima uslove za takav status. Ali ona to nije i, prema sagovornicima Danasa, neće ni biti u dogledno vreme. Londonski istraživač Džejms Ker-Lindzi je ocenio za beogradski list da je „nemoguće reći da je Srbija lider“ i zbog nedavne prošlosti i sećanja na Jugoslaviju.

Ključno bi za takvu ambiciju Srbije bilo pridobijanje podrške suseda a tu je, tvrdi, Kosovo ključno pitanje. Uz to, ističe, Srbija treba da „izgradi svoju vodeću ulogu u regionu ne porukama da želi da bude lider, već tako što će se ponašati na način koji ohrabruje druge države da traže njenu podršku“. U istom listu nemački stručnjak Bodo Veber kaže da „ne bi mogao da identifikuje kriterijume po kojim bi Srbija ili neka druga zemlja Zapadnog Balkana trenutno zauzimala lidersku poziciju u regionu“. Veber, takođe, tvrdi da bi Srbija „mogla da postane regionalni lider ukoliko sprovede suštinske demokratske i ekonomske reforme“ i bez Kosova postane članica EU. On ne precizira o kakvim je to reformama reč, ali tvrdi da je „takav ishod zasad nesiguran“. Mišljenja je, međutim, da status lidera u regionu ne bi bio posebno važan i da Srbija ne bi imala praktičnu korist od toga.

Drugim rečima, Srbija još nije miljenik onih koji dodeljuju status regionalnog lidera, a i kada bi bila, to u realnosti ne bi ništa značilo. Još jedna veštačka teza, još jedna zabluda, kojom se medijski kupuje novi politički dan. Nevolja je kada lideri počnu da veruju zabludama koje su sami proizveli.

Izvor: Novi Standard