Moć i nemoć Erdogana

Talas represije posle neuspešnog pokušaja vojnog prevrata u Turskoj (pritom i unekoliko čudnog, kao da podseća na „kućnu radinost“, kao da je u tome učestvovalo mnogo njih) jača svakim danom. Uklonjeni su sa dužnosti ili u pritvoru je već preko 20 hiljada ljudi, među kojima su vojna lica, policija, sudije, tužioci, državni službenici. Među otpuštenima je 257 saradnika premijerove kancelarije, 492 saradnika u Upravi za poslove religije i 100 oficira obaveštajne službe. Prema nekim drugim podacima, ukupan broj otpuštenih, pritvorenih i uhapšenih, uključujući tu učitelje, zaposlene u obrazovnoj struci i novinare, premašio je 50 hiljada ljudi. 20.jula uveče je objavljeno da se u zemlji zavodi  policijski čas koji treba da  traje 3 meseca.

Uz to, turske vlasti su poslale SAD-u zahtev za izručenje Fethulaha Gilena, islamskog propovednika i lidera mrežne organizacije „Hizmet“, koga su optužili da je idejni vođa pobunjenika. Gilen, bivši saborac, a od pre izvesnog vremena i  oponent  Erdogana, koji se od samog početka odrekao postupaka vojske, uveren da je pokušaj prevrata režiran, kaže: „Ne mislim da bi svet mogao da poveruje u optužbe predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana. Postoji i verovatnoća da je  prevrat režiran kako bi mogao da posluži za dalje optužbe [Gilena i njegovih istomišljenika – A.A.]“

Stvarno, nezadovoljstvo značajnog dela armije zbog politike vladajuće AKP stranke i njenog vođe koja vodi islamizaciji svih sfera u životu, kao i dosledno potiskivanje prestiža vojnih lica, stvarali su mogućnost za njihovo stalno mešanje u politički život zemlje,  što se u Turskoj do sada već dešavalo više puta. Osim toga, u toku planiranog za avgust, i za sad odloženog vojnog saveta(Askeri Şura), pretpostavljalo se da će na njemu biti razmatrano pitanje otpuštanja iz vojske niza nelojalnih oficira najvišeg i srednjeg reda. Naravno, mnogi među njima su mogli da zbog neodređenosti svoje perspektive ispolje nervozu koja teško da je bila tajna   Nacionalnoj obaveštajnoj službi. Važna je i okolnost da pobunjenici  nisu preduzeli ozbiljan pokušaj neutralizacije turskog predsednika koji je (preko Skajpa i socijalnih mreža)  operativno pozivao svoje istomišljenike da izađu na ulice. Ni jedna politička partija pobornika prevrata nije podržala, a oni sami   između sebe nisu ni istakli koliko-toliko prepoznatljivog vođu (neće se, valjda, za takvog smatrati  neki Muharem Kose, čije je ime zazvučalo noću pred 16.juli). Izjave „pobunjenika“  je karakterisala retka neverica, a besmisleno bombardovanje vladinih objekata, koji su noću prazni, blokiranje  (u vreme najveće gužve) mostova preko Bosfora kao da je namerno provociralo stanovnike Stambola. Bes prema organizatorima prevrata se iz sve  snage ispoljio u zoru 16.jula kada je na mostu preko Bosfora gomila razbesnelih  Erdoganovih istomišljenika  počela da linčuje vojna lica koja su se bila predala (na čijim se licima,  uostalom, jasno ogledala potpuna nedoumica zbog onoga što im se dešava). Naprotiv, među pristalicama Erdogana, među kojima su bile i „sirijske izbeglice“, krajnji nacionalisti i islamisti različitih usmerenja  koji su na ulice izašli da proslave svoju pobedu nije se videla nikakva zbunjenost… Vrlo karakteristična je bila izjava lokalnog odeljenja terorističke organizacije „Hizb ut-Tahrir al-Islami“, koja je u Rusiji zabranjena, a koja je u potpunosti odobravala postupke predsednika Turske na gušenju pobune vojske i docnijoj izmeni Ustava zemlje: „Pozivamo narod koji je odlučno ustao protiv pučista da zauzme istu poziciju prema projektu osnivanja Pravednog kalifata, da opovrgnu sve druge ideje i projekte isto onako, kako su oni negirali prevrat!“

Događaji poslednjih dana u Turskoj su aktuelizovali niz konspiroloških verzija na koje se pozivaju uglavnom pristalice predsednika zemlje, a koje se odnose na spoljne nedobronamernike, pa čak i na „Viši razum“. Možda bi za odgovor na neka pitanja  mogla da pomogne i prepiska vladajuće partije AKP koju je objavio Vikiliks, ali je dostup sajtu turska vlada, za koju se ispostavilo da je mnogo snalažljivija od baksuznih pučista, operativno blokirala.

Osnovni beneficijar „nedovršenog prevrata“ je postao Erdogan lično, koji je ono što se dogodilo odmah okarakterisao kao „blagoslov Alaha“ (Bu Allah’ın bir lütfu), te i kao povod  za «čišćenje» oružanih snaga Turske. Verovatno je da će proces islamizacije Turske, koji je postao znak za prepoznavanje Erdoganove vlasti (posebno poslednjih godina), biti forsiran, bez obzira na otpor značajnog dela  društva: one koji se ne slažu sada je moguće okriviti za šta god bilo. Isto to se odnosi i za prelazak na predsednički oblik državnog uređenja sa praktično neograničenim ovlašćenjima  prve osobe. Teško da će turski vođa posao svog života obavljati sa duplim pritiskom, koji je i tako povezan i sa ozbiljnim troškovima. Nije manje važna ni činjenica da oni spadaju u rast radikalnih raspoloženja u društvu, što je već stvorilo ozbiljne izazove u bezbednosnoj seri i formiralo predpostavke za produbljivanje raskola u društvu (te tendencije se još jače osećaju kod  realizacije inicijative turskih vlasti o davanju državljanstva izbeglicama koje u Tursku stižu iz  Sirije).

Oštro delovanje vlasti protiv oponenata, uostalom i jednostavno – onih u koje se sumnjalo – kod  zapadnih političara i štampe su naišli  na pojedine kritičke izjave. Međutim, privremena zabrana turskih vlasti   Amerikancima da koriste bazu «Indžirlik» teško da može   ozbiljno da iskomplikuje američko-turske odnose: Turska ostaje važna karika svetske trgovine, kao i vojno-politički partner SAD i član NATO-a, što je važno i ako se posmatra u kontekstu takozvanog zaustavljanja  Rusije. Aludiranje  na moguće obustavljanje članstva Turske u Severnoatlantskoj alijansi se najverovatnije smatra za element informativnog pritiska koji bi trebalo da umekša moguće ekscese prema vojnim licima, među kojima ima mnogo onih koji su svoje obrazovanje stekli na Zapadu. I emotivne Erdoganove izjave   koje su usmerene prema uzavrelim isstomišljenicima u samoj zemlji, a odnose se na to da je «amerikancima vreme da se jasno odrede» postojale su i ranije, ali nisu dovele ni do kakvog ozbiljnijeg pogoršanja odnosa između Vašingtona i Ankare. Diskusije i sporovi koji postoje među stranama, koje  niko ne negira, ne izlaze izvan uzajamnih odnosa partnera, među kojima mogu da postoje  taktičke nesuglasice.

Tursko-američki odnosi  imaju razgranat  karakter na više nivoa i ne svode se samo na dijalog prvih lica. Niko nije ukinuo finansijsko-ekonomske odnose i (to treba posebno da se podvuče) i čvrstu saradnju po liniji odbrambenih intitucija, obaveštajnih službi i vojne industrije (bez obzira na težnje Turaka  da u toj sferi nametnu svoje proizvode). Rukovodilac Pentagona Ešton Karter (kao ranije Barak Obama) po ko zna koji put je ubedio Ankaru da podrži demokratski izabranu civilnu vladu Turske. Vlade, koja, kako to primećuje docent ISAA Moskovskog univerziteta «Lomonosov» Pavel Šlikov «pri kojoj su se čak i pokazatelji ekonomskog rasta našli vezani za povećanje troškova za tajne operacije, ekstremnu medicinu i obnovu srušenih gradova, i koja je potreban procenat glasova na izborima   dobila samo zahvaljujući uslovima građanskog rata protiv Kurda».

To uopšte ne znači da će Ankara težiti  obnovi  odnosa sa Moskvom, ali teško i da će se ti odnosi vratiti na nivo na kome su bili sve do tragičnih događaja na nebu iznad Sirije 24. novembra 2015. Potreba za makar delimičnim rešavanjem unutrašnjih problema, konsolidacijom vlasti, najzad i zamenom vojnih i civilnih kadrova koji su ispali u toku represije, možda će koliko-toliko «neoosmanlijske» ambicije turskih lidera da usmeri na same  nacionalne granice. Perspektiva koja je postojala da će se turska vojska boriti u Siriji (uključujući i mogući dodir sa ruskim vojnim kontigentom koji se tamo nalazio) teško da joj je mogla poslužiti kao nadahnuće. Bez obzira na to, doktrina «neoosmanizma» ostaje kamen-međaš spoljne politike Turske za  duži rok. Pravac «što više prijatelja – to manje neprijatelja», koji je proglasio premijer Binali Jildirim, treba da progura pragmatične ciljeve turskog rukovodstva, ali ipak samo za jedan  kraći period. Na primer, uoči sudbonosnih odluka  o prelasku na predsednički oblik vlasti i možda i  na vanredne izbore za Veliku nacionalnu skupštinu, produbljivanje ekonomskih problema će smanjiti podršku AKP i njenog vođe (posebno  u primorskim provincijama koje su u velikoj meri povezane sa turizmom). Zbog  neuspeha u evropskom pravcu  spoljna politika Turske mora da balansira, da  preduzima  korake  za normalizaciju odnosa sa Tel-Avivom i Moskvom,  ali i da u bitnim pitanjima  očuva svoj  prozapadni pravac, između ostalog i u onim koja dodiruju bezbednosne interese Rusije, njenih saveznika i partnera u Centralnoj Aziji i na Kavkazu.

Najbolje što bi turske vlasti mogle da učine u Siriji to  da se odreknu podrške radikalnih oružanih formacija i terorističkih bandi koje haraju  zemljom, zato što  bi to omogućilo ne samo političko regulisanje konflikta već bi u dijalogu sa Moskvom  naglo podiglo nivo poverenja. Međutim, to se ne dešava, i najamnici preko granice se  ponašaju kako im odgovara: svrgavanje vlade Bašara Asada za Ankaru  i njene zapadne saveznike, kao i dosad,  predstavlja prioritet.

A kao i ranije, moguće odmrzavanje pojedinih pravaca rusko-turske ekonomske saradnje ne treba da stvara iluzije koje se odnose na promenu pravca spoljne politike Ankare.

Izvor: Fond Strateške Kulture