Može li Bosna da se ne raspadne?

O „jedinstvenoj Bosni“ kao nemogućoj državi govore tri ilustrativna primera koja su odigrala samo u maju.

Muharemu Bazdulju ukinuta je kolumna u sarajevskom Oslobođenju – zato što je pevao narodnjak Halida Bešlića u „lošem društvu“ Handkea i Kusturice. Zatim, povodom sukoba na Bliskom istoku, u Banjaluci je istaknuta izraelska zastava, a u Sarajevu palestinska. Dalje, premijeri Srpske i Srbije položili su kamen temeljac za HE Buk Bijelu, a iz Predsedništva BiH hoće da ga iskopaju.

Bilo je slično i na samitu Brdo-Brioni. A kako bi tek izgledao 25-godišni bilans?!

Svaki razuman čovek nad tim podacima bi se zamislio: zašto ta tri naroda uopšte žive u istoj državi?

Svoj prilog naslovio sam „Kako Bosna da se ne raspadne“ zato što sam Dodikovu inicijativu i skupštinsku odluku o platformi za razgovore o budućnosti BiH doživeo kao pokušaj da se zajednički život tri naroda u dva entiteta učini podnošljivim.

Da li su bošnjački predstavici kredibilan sagovornik?

U Beogradskom ili istorijskom srpsko-muslimanskom sporazumu iz 1991. – stari Izetbegović je do kraja učestvovao, a onda odustao. Lisabonski sporazum je i parafirao, pa onda povukao potpis. Na Dejtonskom sporazumu i danas stoji njegov potpis, ali je sve činio da ga revidira i njegovi naslednici to nastavljaju. Ali, ne radi se samo o Bošnjacima i FBiH, nego i o Srpskoj i Srbima, za koje Bosna postaje „tamnica naroda“ koja ne samo da ugrožava slobodu i samostalnost nego i njen ukupan razvoj.

Decenijama se troše ogromna energija, vreme, novac, koncentracija u bavljenju jednih drugima i trećima, umesto da se, ostavljeni na miru, svi posvete sebi i svome napretku. Kako piše poznati američki politikolog Majkl Volcer: „Svi narodi, kada mogu slobodno da odlučuju, biraju da žive sa sebi sličnim po tradiciji, kulturi, veri, naciji, običajima i da sa njima organizuju samovladavinu“.

Ni Srbi, Hrvati kao ni Bošnjaci u tome nisu izuzetak, ali im svetski moćnici to ne daju jer su BiH proglasili geopolitičkom neminovnošću.

Šta Srpska hoće da kaže platformom?

Njena poruka je vrlo jednostavna i jasna: izvorni Dejtonski sporazum.

Svako raspakivanje ovog sporazuma, koji su potpisale sve tri nacionalne strane i garantovale velike sile, nosi veliki rizik. Međutim, onda se postavlja pitanje: o čemu Srpska uopšte hoće da se razgovara, izuzev da apeluje na komšije i svet da se pridržavaju onog što je lokalno potpisano i međunarodno garantovano?

Ako neće, onda im treba reći „Doviđenja u Sarajevu, vidimo se u Briselu“, baš kao što su nas Slovenci pozdravili pri odlasku iz Jugoslavije. Dejton, međutim, daje mogućnost izmena Dejtona ukoliko se o njima postigne trojni konsenzus, a to onda podrazumeva i konsenzus o mirnom razlazu.

Ostaje jedino da se utvrdi da li mirni razlaz znači sporazumni razlaz ili, u krajnjoj liniji, jednostrani odlazak iz BiH. Ne vidim ništa sablažnjivo ni u tom krajnjem potezu, kao iznuđenom i reaktivnom, bez obzira na to što i na samo pominjanje mirnog razlaza na drugoj strani skaču i viču. Ako pak govorimo o minimalnom rešenju za Srpsku onda bi to eventualno moglo da bude selektivno vraćanje najvažnijih otetih entitetskih nadležnosti i ukidanje nametnutih zakona.

Istovremeno, u Platformi bi trebalo da bude rečeno šta je za Srbe neprihvatljivo, a to je uterivanje u jedinstvenu, čitaj – centralizovanu i unitarnu BiH. Mehanizam kojim Bošnjaci zajedno sa strancima četvrt veka gnjave i dave ostala dva naroda izaziva spontan otpor i Srba i Hrvata i sve više ih otuđuju od BiH. Deo priče je i osporavanje konstitutivnosti tri naroda i zagovaranje većinske demokratije u kojoj bi Bošnjaci ostvarili legalnu izbornu dominaciju.

Kakva je bošnjačka pozicija?

Platforma za razgovor treba da uzme u obzir poziciju druge entitetske strane. Pre svega Bošnjaka, jer Hrvati sve više slede srpsku politiku u svom otporu bošnjačkom hegemonizmu u FBiH. Ali, stari Izetbegović je u trenucima političke trezvenosti znao da kaže „nema Bosne ako je neće Srbi i Hrvati“ i „Muslimani će uzeti onoliko Bosne koliko mogu prosperitetno kontrolisati“, a narod ga podržavao grafitima „Potpiši Alija makar bila k’o avlija“. A onda je – na ohrabrenja sa Bliskog istoka i sa dalekog Zapada – zapadao u megalomaniju: čitava Bosna ili kao islamska ili kao građanska. Njegov naslednik Bakir nastavio je ovu neracionalnu i neproduktivnu političku liniju u Bošnjaka.

Srpsku naziva genocidnom tvorevinom i privremeno okupiranom teritorijom a Srbe lošim narodom i „genocidašima“, preti oružjem i naizmence priziva NATO i poziva na džihad. Istina, postoji kod Izetbegovića juniora i drugo lice.

Na posljednjem onlajn kongresu svoje stranke apeluje da svi budemo malo manje Srbi i Hrvati, a malo više Bosanci i Hercegovci. On čak otvara vrata muslimanske versko-nacionalne SDA za Srbe i Hrvate bosanske patriote. No, čak ni ekstremnim srpskim autošovinistima nije palo na pamet da se formalno učlane u SDA.

Što se pak tiče bosanskog patriotizma, nije tačno da Srbi nemaju osećanje patriotizma prema BiH. Imaju ga prema njenoj manjoj polovini – Srpskoj koja je deo BiH, kao što Hrvati imaju prema Herceg Bosni koja je deo FBiH. Bošnjaci, pak, iz pet nacionalnih kantona, eto, osjećaju patriotizam prema celoj BiH. Niko im to osećanje – i da hoće – ne može zabraniti, kao što ni Srbima i Hrvatima ne može da ospori žudnju za ujedinjenjem sa maticama.

To su kolektivna osećanja naroda i tu ne može ništa da promeni bilo kakvo unutrašnje nametanje niti spoljni ustavni inženjering. Ali, BiH – i kao islamska država i kao unitarna građanska – svodi se na muslimansko-bošnjačku dominaciju, i jednako je neprihvatljiva i za Srbe i za Hrvate.

Da bi razgovori bili produktivni, mora se pokazati empatija za sagovornike.

Meša Selimović je pisao da se istorija poigrala sa Muslimanima kao ni sa jednim drugim narodom.

Treći narod po broju u eks-Ju njenim raspadom jedini nije dobio ni entitet, a kamoli državu. Ostrvo u hrišćanskom moru koje vapi za zelenom transverzalom. Razapeti između Bliskog istoka i Zapada, nostalgični za pustim turskim. Pozivaju se na praistorijski kontinuitet Bosne, a strahuju da bi se raspala čim se ukine protektorat. Stranci im ne daju da žive posebno, a komšije neće zajedno. Svesni da Bosnu održava jedino to što Zapad smatra da muslimani ne smeju biti ostavljeni sami jer su prolazna stanica džihadista na putu za EU.

Pre nedelju dana njima naklonjeni Žarko Puhovski reče: „U velikom delu Evrope muslimane smatraju oznakom vezanom za terorizam“. A prekjuče ih Janez Janša upozorava da im solidarnost sa Palestincima nije preporuka za Evropu.

Nedavno su ih i Amerikanci, u koje su se najviše uzdali, razočarali. Blinken je izjavio: „Neće biti Dejtona 2“, a Palmer Bakiru: „Ne očekujte da američka konjica dojaše u Bosnu i reši vaše probleme“.

Sada su se pojavilii„non pejperi“ i njihov promoter Les. Ne bih se složio da su non pejperi samo provokacija i prevara. Verovatno i to jesu, ali nakon više decenija tupljenja o jedinstvenoj Bosni, koje nema ni na vidiku, niti je ikada bilo, najzad se pojavio podsticaj na razmišljanje u drugom smeru.

Istina, svi su rutinski odbacili non pejpere i ponovili da nema promene granica. No, tzv. međunarodna zajednica je najpre imala čvrst stav o nepromenljivosti državnih granica u Evropi, pa je zatim okrenula ćurak i kumovala rušenju granica SFRJ. Sada opet kaže da su te granice neprikosnovene, ali sa izuzetkom Srbije.

Ko bi ih više ozbiljno shvatio!?

Sutra će opet biti novih izuzetaka, ili će se svi vratiti na izvorni Dejtona i na Rezoluciju 1244.

Britanac Les je istupio kao svojevrstan promoter non pejpera. Objasnio je da Srpska može da ode iz BiH i da bi joj se pridružila Herceg-Bosna, te da samo treba da sačeka pogodan momenat, a Bošnjaci u tome ne bi mogli da je spreče.

Na repliku sarajevskog sagovornika da bi se Bošnjaci oružano suprotstavili, Les ga je upozorio da bi to bila agresija na srpski entitet i hrvatske kantone koju niko ne bi odobrio, a matice ne bi gledale skršetnih ruku. Ako ništa drugo, Lesova lekcija Bošnjacima predstavlja korisno otrežnjenje.

Klackalica RS za KiM ili Kosovo za Srpsku, koju su zaljuljali non pejperi i Les politički je višestruko štetna za sve Srbe. Stavlja u istu ravan dva suštinski različita slučaja. Moramo se vratiti na početak priče u kojoj su Šiptari nacionalna manjina u Srbiji, dok su Srbi konstitutivni narod u BiH.

Posle više decenija nametanja kompleksa krivice, globalni centri političke i medijske moći kao da su Srbe navikli da moraju nešto da žrtvjuju da bi nešto sačuvali. Što je najgore, preko klackalice Kosovo-Srpska bacaju kost između Beograda i Banjaluke, jer računaju da je jednima važnije Kosovo od Srpske, a drugima obratno. Pronose se procene da će Srbija pustiti Srpsku niz vodu da bi zadržala Kosovo, da Dodik smeta Vučiću zbog tvrde nacionalne politike i zaoštravanja sa spoljnim faktorom.

Pošto se traži da Kosovo ode iz Srbije, a Srpska ostane u BiH, jedinstveni srpski odgovor treba da glasi: KiM ostaje, RS odlazi.

Da li će Bošnjaci prihvatiti razgovor?

Ako odbiju, kao što najvjerovatnije hoće, biće to još jedan njihov autogol. Prvo zato što odbijanje demokratskog dijaloga nije preporučljivo u demokratskom svetu. Drugo, propustiće priliku da domaćoj i spoljnoj javnosti definišu svoju poziciju. Treće, razgovor ni na šta ne obavezuje, izuzev ako preraste u pregovore, pa i u ma kakve dogovore. Četvrto i najvažnije izgubiće vreme da nešto učine za opstanak Bosne.

BiH živi u puzajućem raspadu, po inerciji koja dobija na akceleraciji. Vreme odmiče, a globalni trendovi Bosni ne idu u prilog. Kada ga već sami nisu inicirali, bilo bi logično da srpski poziv na razgovor u Sarajevu oberučke prihvate jer je bošnjačkim bosnoljubima do Bosne najviše stalo.

Paradoksalno, Srpska koju optužuju da blokira, da opstruira i da je remetilački faktor, priprema platformu o tome kako Bosna da se ne raspadne. Ali, istovremeno, pravi i platformu za tzv. kontrolisani raspad, miran, bezbolan, dogovoren ili bez dogovora. Da kad dođe vreme za to ne bi bili neprijatno iznenađeni ni komšije ni stranci.

Tekst predstavlja izlaganje dr Nenada Kecmanovića na tribini „Izvorni Dejton ili mirni razlaz u BiH“, koja je održana u Beogradu u organizaciji političkih portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“ uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji

Izvor: Sve o Srpskoj