Može li Vučić da realizuje dogovor iz Moskve?

1.

Da se odmah razumemo: u utorak i sredu u Moskvi nije se dogodio nikakav geopolitički zaokret. Takve stvari se ne dogode, one se događaju, i to traje, ruši se i brani, pa se na kraju vidi šta je ispalo. Pa ipak, dogodilo se nešto veoma važno, svima osim onima koji kao važno ne priznaju ništa manje od geopolitčkog zaokreta.

2.

Nema potrebe detaljisati o Putinovoj ekonomskoj ponudi Srbiji, budući da je o tome već bilo dovoljno reči. Njene političke implikacije, međutim, od krucijalnog su značaja. Sve što se u današnjoj Srbiji planira da bude razvojno, ima veze sa Rusima, koji za to vreme ne uslovljavaju Srbiju nikakvim „reformama“; sve što je ideološko i doktrinarno, sa druge strane, na vezi je sa Zapadom. Dok Amerikanci Srbiju uteruju u feudalni zakon o radu (zašto, ako ne iz doktrinarnih razloga, da neće ovamo prebaciti Forda?), za to vreme Rusija nudi Južni tok. Dok joj Nemačka nameće grčke mere štednje (zašto ih, ako su tako dobre, ne primenjuje sama), Rusija rekonstruiše srpske pruge i vozove. Dok i Amerikanci i Nemci kao uslov razvoja Srbije vide to što će pristati na stolicu u UN za Kosovo, Rusija joj je otvorila svoje tržište za sve što proizvede. I nije taj paradoks o „liberalnom“ Zapadu, koji ovde nastupa ultimativno i ideološki, i „autoritarnoj“ Rusiji, koja ovde nastupa razvojno, samo nešto što se sada događa, već nešto što svoju tradiciju baštini još iz 19. veka.

3.

Ali to nije sve, već samo prvi od pet veoma važnih političkih momenata, koji stoje kao zaključci iz Vučićevog puta u Moskvu.

Drugi je taj da su se Putin i Medvedev prema Srbiji ponašali kao prema važnoj evropskoj državi, toliko da je Vučić delovao iznenađeno iako se takve posete pripremaju dugo unapred, pa se i veći deo njihovog bilansa zna i pre nego što počnu. Koliko je to važno, vidi se i po tome što je dobar deo Srba i njihovih političkih vođa već počeo da veruje u priču o tome kako je Srbija jedna bezvredna zemlja na periferiji Evrope, koja redovno pravi pogrešne izbore, koja ne ume ni da misli ni da radi, toliko da bi sve svoje državne kompanije trebalo da rasproda, a onda i da valjda za premijera dovede, recimo, nekog Nemca, koji će nas dovesti u red. Kad nas već Hitler nije pobio. Uostalom nije li dovoljno samo setiti se Borisa Tadića, rodonačelnika tog žanra mizerije u savremenoj politci, i njegovog čuvenog iskompleksiranog mac-mac vica ili Vučića, koji, prema sopstvenom priznanju, od treme nije mogao da jede na ručku sa Angelom Merkel.

Cilj takvog širenja slike o bezvrednoj Srbiji u javnoj svesti, pored toga i krivoj za sav regionalni i svetski bol od 1914. do danas, jeste da zapadnu kolonijalnu okupaciju njenih resursa i budućnosti predstavi kao čist čin hrišćanske milosti. Jer ta Srbija, koju je Vučić nasledio od Tadića, ona je koja je drakonski, uz dosta sumnjivih dokaza, osudila ubice jednog stranca sa Zapada, dok je oslobađala u isto vreme brutalne ubice Srba sa Kosova (Gnjilanska grupa), puna uverenja da se ovde više ni goli našijenački život ne može meriti sa tuđinskim.

Pravac koji je Putin pokazao Vučiću, vrata koja mu je otvorio i ustupci koje je pred njega na tom pravcu podastro jeste odnos prema zemlji čiji se stav i integritet poštuju. Naravno, u trenutku kad se Sauronovo oko okrenulo Gondoru, kad se granice svetova pomeraju, važnost Srbije mnogo je veća od njene unutrašnje snage. Otuda je svaki momenat poverenja koje je Vučiću u Moskvi ukazano i koje je on prihvatio istovremeno i jasna i velika obaveza za srpskog lidera. Ukoliko – uz rusku pomoć, i ne samo rusku – ne učini ništa da unutrašnja snaga zemlje dostigne njenu političku važnost, Vučić će se neopozivo pokazati kao opredeljen za upravljanje zemljom čiji sumnjivi opstanak će se plaćati njenom poniznosti i njenim kajanjem. A to će reći da – iako u prvi mah nije izgledalo da će tako biti – to nije bilo samo rusko pružanje ruke koje se ne propušta već možda i poslednje i za Vučića i za Srbiju koji je u miru sa sobom mogu da prihvate.

4.

Treći važan politički momenat je da se stav Srbije prema krizi u Ukrajini nije u Moskvi promenio iako je imao jednu važnu dopunu. Naime, iako je većina posmatrača verovala da je „neutralnost“ Srbije u Ukrajini oročena, Vučić je ostao na tome da podržava suverenitet Ukrajine (što je, ne malo puta, ponovio i sam Putin), ali i da odbija da osudi Rusiju i da se pridruži sankcijama protiv nje pod pritiskom Vašingtona. Ovom prilikom, međutim, Vučić je, govoreći o Ukrajini, rekao i to da Rusija „uvek može da računa da ima prijatelja i saveznika“ u Srbiji i da „Srbija podržava sve mirovne inicijative“ ruskog predsednika u vezi sa Ukrajinom.

Za Rusiju to može da bude važno uoči srpskog preuzimanja predsedavanja OEBSom. Za Srbiju je, međutim, još važnije da se, makar za tren oživljavajući kontinuitet jedine evropske države koja se suprotstavila Imperiji, našla u redu najozbiljnijih zemalja, poput Nemačke, Austrije ili Italije, podržavajući Rusiju u nameri da u Ukrajini sačuva svoj i evropski mir. Ta vrsta okupljanja oko jasnog mirivnog cilja, makar njegovo ime bilo Južni tok, jeste jasna proruska pozicija i ništa manje evropska. Sa druge strane, ako Vašington bude hteo da kazni Srbiju, to će uraditi svakako, ali, ako bude hteo da reši problem, to će svakako morati da reši tukući po glavi Merkelovu, a ne Vučića. I to je, naravno, dobro.

5.

Četvrto, posle razgovora sa Medvedevom, Vučić je rekao da on pred svojim ruskim sagovornicima ne krije da Srbija ide prema EU, ali da nema nameru da zbog toga smanjuje intenzitet srpskih odnosa sa Moskvom. Kad to kaže, Vučić podseća na Tadića, koji je onomad govorio „i Kosovo i Evropska unija“, naravno, znajući da te dve stvari ne da ne idu zajedno nego su jedna drugoj direktno suprotstavljene. Neće, naravno, moći ni „i Rusija i EU“, makar samo onoliko koliko Srbija neće moći ulaskom u EU da zadrži izuzetne povlastice za izvoz u Rusiju, ugovor koji, bez imalo preterivanja, jeste trenutno najveći ekonomski resurs Srbije.

Dok je za Tadića „i Kosovo i EU“, kako se kasnije pokazalo iz depeša Vikiliksa, od samog početka bila parola za unutrašnju upotrebu, „i EU i Rusija“ je kompleksniji dualizam. Naime, kad Srbija gotovo sve svoje razvojne planove ima sa Rusijom, njen put pridruživanja EU nije geopolitički motivisan, već bezbednosno. Uostalom, Viktor Janukovič je, razbijajući taj dualizam, dobio građanski rat. Vučić dakle nema nameru da odnose sa Rusijom produbljuje lišavajući se evropske agende i nemačke podrške za nju. Istina, to neće biti nimalo jeftino, kako je u četvrtak pokazala poseta nemačkog parlamentarca Andreasa Šokenhofa. Sa druge strane, kako je Žan-Klod Junker rekao da niko ne treba da se nada ulasku u EU u narednih pet godina, Srbija ima sasvim dovoljno vremena za vožnju na oba koloseka. Uostalom, za pet godina današnja globalna borba biće završena i, ako u njoj pobedi prava strana istorije, možda će „i Eu i Rusija“ biti manje od utopije nego danas.

6.

Personalno posmatrano, Vučić se u sredu u Moskvi izborio kod Putina za primat u odnosu na Rusima tradicionalno bliže Tomu Nikolića i Ivicu Dačića. Uspeo je da dobije ozbiljne ustupke, jasno je uzdignut na presto čoveka sa kojim se u Srbiji završavaju poslovi, i na kraju je Putin odmah prihvatio Vučićev poziv da na dan oslobođenja Beograda od fašizma, poseti Srbiju.

Sve u svemu, poslednjih mesec dana Vučićeve diplomatije vredni su i nade i poštovanja, utoliko više što je ukrajinski problem, koji jeste smrtna pretnja i za Srbiju, iskoristio kao diplomatski resurs, zatvarajući krug dobrih odnosa između Pariza, Beča, Budimpešte, Berlina i Moskve. Dobro je što je tolika vrata Vučiću otvorila važna međunarodna pozicija Srbije u ukrajinskoj krizi, ali strepnju budi to što će za realizaciju tog diplomatskog zlatnog kruga Srbija morati da se uzda u unutrašnje prilike.

7.

A one su, najblaže rečeno, rđavije od najrđavijih. I to je ono što ozbiljno nagriza optimizam iz prvog dela teksta. Naime, Vučić je na sebe u Moskvi prihvatio ogromne i političke i operativne obaveze, i njihovo izneveravanje i njega i Srbiju skupo će koštati. Ako se saglasimo s tim da niko normalan tako nešto ne bi preuzeo ako nema nameru da ga realizuje, tu nam valja otkloniti sumnju da Vučić neće dati sve od sebe. Nije dakle pitanje hoće li to on to, već može li?

Naime, srpska unutrašnja i spoljna politika posle Moskve postale su najveća smetnja jedna drugoj. Jer, ako se saglasimo da je napolju Vučić ukazao na tragove suverenističke politike, i to prilično samostalne, sve što se događa unutra jeste jasna konstrukcija kolonijalnog političkog diskursa. Ako bi se čak i moglo zaključiti da je politika napuštanja Kosova dala Vučiću vreme za razvijanje odnosa sa Rusijom (iako se o tome može diskutovati), kakav je smisao toga što će Srbija biti važno regionalno čvorište Južnog toka, što će je, uz uzdignuti NIS, staviti na presto regonalne energetske sile, ako će, recimo, ta energetska sila prodati svoju Elektroprivredu? Kakav je smisao otvoriti sebi front sa radnicima za volju američkog ambasadora, koji je već dovoljno nezadovoljan ponašanjem Srbije u Ukrajini? Šta je cilj zadržavanja ekonomskih ministara iz ergele MMF ako se ulazi u razvojni projekat poput Južnog toka, koji treba da podigne mnoge privredne grane, ako su oni tu da bi zatrli ono industrije što je ostalo jer niko od njih drugim se nije ni bavio.

8.

Naravno, niko ne veruje da će posle Moskve Vučić početi da kod kuće vodi antiemeričku politiku, a i zašto bi. Ali istovremeno nema nikoga iz američke ekipe u Beogradu i njihove lokalne mreže klijenata ko Vučićev paket iz Moskve nije doživeo bar kao Đinđićevo otpakivanje Kosova pre vremena, pre nego što je otkinuta Crna Gora, ili kao Koštuničino „ne“ 2008. godine. Zato nam valja gledati i strepiti u kom će smeru ići nova albanska pobuna u Makedoniji, kako će Amerikanci upetljati svoje prste u izbore u RS, kako će sve pokušavati da iskoriste pretnju srpskog finansijskog kolapsa i gde će sve rasporediti, ako već nisu, svoje ljude da Vučića spreče da završi ono na šta se obavezao u Moskvi.

Zato će ovde biti veoma nemirno, mada je bolje i nemirno sa nekom nadom i ciljem nego mirno samoponižavajuće umiranje. Na kraju, valjda su za tih 40 minuta koje su proveli u četiri oka razgovarali razrađujući ove mogućnosti, a ne samo pričajući o svetskom prvenstvu u fudbalu. Uostalom samo gledajte, ako nešto počne da se menja u srpskoj unutrašnjoj i ekonomskoj politici narednioh nedelja, biće to znak da nešto makar pokušava da se kreće; ako ne, računajte da je srpska untrašnja politika crna rupa takve snage da nema tog diplomatskog uspeha koji ona ne može da razgradi za kratko vreme.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Može li Vučić da realizuje dogovor iz Moskve?