Mudrost koja to nije

Opozicioni poslanik Zdravko Krsmanović nedavno je rekao: „Ne možemo mi u RS u sukob sa SAD. Išli su u te sukobe Sadam Husein i Gadafi, da ih ne nabrajam sada, pa su dobili ‘arapska proleća’. Ja neću da se to nama desi“. Tako je Krsmanović dao najoriginalniji prilog skupštinskoj diskusiji povodom referenduma. Delovalo je u prvi mah trezveno, oprezno, ubedljivo i čak i politički mudro, ali…

Dosledno političkoj mudrosti poslanika Krsmanovića, trebalo bi da – ne samo sada nego i ubuduće, kada već nismo ranije – pažljivo osluškujemo šta jačima odgovara kako ih ne bismo naljutili. Recimo da, umesto Srbi, budemo Bosanci, da sve entitetske nadležnosti prenesemo na organe BiH, da zaboravimo Dejtonski sporazum, pridružimo se sankcijama prema Rusiji itd. A još je bolje da odmah „skinemo gaće“ i upitamo v. p. Incka šta još treba da učinimo da ne bismo prizvali „arapsko proleće“.

Ili je, ipak, najbolje da bez postavljanja suvišnih pitanja samoinicijatvno krenemo u susret dobro poznatim željama „međunarodne zajednice“ i da se, poput onomad Krsmanovića, sami založimo za regionalizaciju BiH, mimo dejtonskih entiteta i etničkih identiteta. Zna se da uspešna realizacija jednog „arapskog proljeća“ košta desetine miliona dolara, pa zašto da naše protektore izlažemo trošku, a sebe neprijatnosti da nam to prirede.

Poslanik Zdravko je zaboravio da je „arapsko proleće“ već bilo granulo u BiH još u martu 2013. godine, ali spolja dirigovani socijalni nemiri u Federaciji nisu su se proširili na RS. Bilo je, i pre i posle, pokušaja u Sarajevu (JMBG) i Banjaluci („Picin park“), ali nije se primilo. Šarpova prevara zvana „teorija nenasilnih revolucija“ upalila je premijerno u Beogradu i još tu i tamo, a onda je pročitana i blokirana u Kairu i Istanbulu. Džumbus koji traje u Iraku i Libiji, pogotovo u Siriji, nije ono što su baš hteli inostrani režiseri.

Poslanik Krsmanović je takođe zanemario da ni SAD nisu više ono što su bile krajem prošlog milenijuma, kada je Madlen Olbrajt kliktala: „Nama je sve dopušteno, mi možemo i da bombardujemo, jer mi smo Amerika“. Pošto je Klinton od Kosova napravio državu Bondstil, Putin je uzvratio na Krimu. Pošto je Obama srušio demokratski izabranu vlast u Ukrajini, Putin je „odvojio“ proruski deo zemlje. Pošto je Vašington, preko evropskih satelita, blokirao Južni tok, Moskva je ugovorila Turski tok i megadil sa Kinom. Iako i dalje podrivaju neposlušne po svetu, uzorno pragmatični Amerikanci ipak se prilagođavaju novoj multipolarnoj realnosti i žurno zatvaraju frontove s Kubom i Iranom.

Zatim, poslanik Zdravko zaboravlja da je opozicija, kojoj i sam pripada, prošle godine uoči izbora prozivala Dodika zbog još pre četiri godine najavljenog referenduma koji nije održan. Neopravdano, naravno, jer je u Banjaluku u međuvremenu bila stigla Katrin Ešton sa obećanjem strukturalnog dijaloga koji će pozitivno odgovoriti na referendumsko pitanje. Sada, kada je odluka o referendumu donesena, ta ista opozicija je uzdržana, da ne bi izazivala „međunarodnu zajednicu“.

Kao opozicioni poslanik, Krsmanović nije ni primetio sličnu nedoslednost i kod „međunarodne zajednice“. I prije, ali čak i poslije demokratskih i međunarodno priznatih izbora 2014. u RS, od glasnogovornika Vašingtona i vazalnog Brisela (Petrič, Server, Hil) slušali smo napade na vlast u Srpskoj, kao „korumpiranoj, samoživoj i od naroda otuđenoj“. A sada, kada ta „nenarodna vlast“, umesto da iskoristi svoju poslaničku većinu u skupštini, tom narodu pruža priliku da se na referendumu direktno izjasni o konkretnoj inicijativi, opet im ne valja.

Dok poslanik Zdravko smatra rizičnim vraćanje jedne od više desetina otetih nadležnosti, bošnjački partneri ne libe se da u Sarajevo ponesu još neke. Valjda su zbog istog straha od „arapskog proljeća“, i njegove opozicione kolege iz dijela vlasti RS u BiH oćutali „premijerski“ program Denisa Zvizdića, prema kojem bi uskoro i poljoprivreda, šumarstvo, obrazovanje i drugo trebalo da završe pod zajedničkom kapom „funkcionalne države“.

Najzad, u pravu je poslanik Zdravko Krsmanović da treba biti trezven, oprezan i mudar, ali ne treba zaboraviti da je supersila i 1992, u zenitu moći, bila za jedinstvenu i celovitu „multikulti“ BiH. Da su se osnivači Srpske pribojavali bombardovanja NATO, kao što se on plaši „arapskog proljeća“, Srpske ne bi ni bilo.

Izvor: Press RS