Први део текста можете прочитати овде.

Од почетка 1993. године, Клинтонова администрација је знала за активности ТWРА-е, али није предузимала акције да их спречи. “Речено нам је (из Вашингтона, нап. аут.) да пратимо шта раде, али да се не мешамо. Бошњаци су покушавали набавити оружје од кога год су могли, а ми у томе баш нисмо били од помоћи. Најмање што смо могли било је да се држимо по страни. Тако смо и поступили”, каже неименовани амерички дипломата.

Аустријске и немачке власти такође нису ништа предузимале. У Аустрији су – зато што по законима те земље на њеној територији није забрањено преговарати о куповини оружја за друге државе, док се сама трансакција обавља негде другде – склапани послови. Уз то, расположење јавности и политичког естаблишмента у обе земље били су на страни Бошњака за које се сматрало да имају право да се бране. (John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.”)

Као председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић потписао је 1. јануара 1994. допис председнику одбора Фонда за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине др. Ел Фатиху Али Хасанеину да средствима која се воде на рачуну број 51364476 код Die Erste Bank у Бечу председник Фонда може располагати самостално до износа од 1.000 долара, одлуку за плаћање до 500.000 долара морају донети најмање три члана одбора, а за исплате веће од 500.000 долара сагласност мора дати Алија Изетбеговић.

Тај допис је само један од доказа да су Изетбеговић и СДА контролисали и деловање муџахедина и финансијске токове који су омогућавали њихов долазак и активности у земљи. Изетбеговић је и сам био корисник тих средстава.

Хрватски генерал, који је извршио самоубиство тровањем арсеником током читања пресуде у Хашком трибуналу, Слободан Праљак, објавио је, наиме, признанице којима Изетбеговић потврђује да је од Фатиха Али Хасанеина само у једном дану, 22. августа 1993. године, примио 360.000 немачких марака. ТWРА је од 1992. до 1995. располагала с 350 милиона долара “за помоћ муслиманима Босне и Херцеговине”.

Највећи донатор била је Саудијска Арабија, а новац је долазио и из Пакистана, Турске, Брунеја, Малезије… Међу прикривеним донаторима био је и саудијски емигрант, бизнисмен и исламиста Осама Бин Ладен, лидер тада највеће терористичке организације у свету: Ал каида. Свакако, ТWРА је била само једна од “хуманитарних” организација која је финансирала набавку оружја за Армију Р. БиХ те долазак и организовање муџахедина. Из многих извора финансиран су настанак и развој, злочини и војне операције највеће војне формације глобалног џихада и светског тероризма: одреда Ел муџахедин.

Муџахедини нису деловали само као борци него и као припадници хуманитарних организација, као обавештајци својих матичних земаља, као припадници терористичких организација Ал каиде, Хезболаха и Хамаса, а један део бавио се само обуком домаћих Муслимана који су желели постати муџахедини.

Готово да нема општине у средњој Босни у којој није био основан камп за верско-војну наставу.

Алија Изетбеговић (“Абу Иззат”) обилази положаје одреда Ел Муџахедин – Фото: Снимак екрана/РТРС/YouTube

Војно вођство Армије БиХ и политичко водство СДА прећутно је одобрило формирање “верских формација”, које су постале саставни део Армије БиХ, у називу су имале ознаку “муслиманска”, а чинили су је домаћи муџахедини који су морали проћи и посебну верску обуку. Седма муслиманска бригада основана је у децембру 1992. ради брзог “деловања на ширем подручју Зенице, Травника и Какња”. Од оснивања звала се “муслиманска”, њени припадници су морали бити практични верници, ознаке бригаде биле су исписане и на арапском језику, а у борбу су улазили с повиком „Текбир – Алаху екбер“.

Осим верског набоја, додатни мотив за ратовање те бригаде била је и подела ратног плена, што ју је чинило најорганизованијом пљачкашком формацијом.

У мају 1994. добила је почасни назив Славна, а 1995. почасни назив Витешка. Та је бригада одговорна за бројне злочине: масакр заробљених припадника ХВО-а и цивила у селу Дусина 26. јануара 1993.; за уништавање хрватских села и протеривање Хрвата с бусовачког подручја у јануару 1993.; за паљења и протеривања на подручју Зенице и Травника у лето 1993. године. Низ злочина против локалног становништва, не само Хрвата и Срба него и Муслимана, починили су и страни муџахедини.

Разлог је било “верско чишћење”, а њихове методе не могу се друкчије описати него као терористички чин: заробљенике су убијали обредним одсецањем главе. Процене о броју муџахедина у БиХ прилично су неуједначене. Према Алији Изетбеговићу, било их је највише 300, но Абу ал-Маали, последњи командант одреда Ел Муџахедин (распуштен 26. фебруара 1996. у тренутку када је имао 1774. припадника), изјавио је да је правих муџахедина у Босни било између пет и шест хиљада.

Реалан је број – неколико хиљада. Како муџахедини нису основали једну јединицу, већ низ формација које међусобно нису биле добро координисане, утемељили су главну шуру (веће) која је требала придонети заједничком деловању. У њеном раду каткад је учествовао и Алија Изетбеговић, кога су звали Абу Иззат.

Расположење према муџахединима било је подвојено. Делу муслиманског становништва у БиХ били су одбојни насилна исламизација и склапање бракова муџахедина с домаћим муслиманкама (јер су “свети ратници” имали жене и децу у својим земљама па је заправо била реч о полигамији), а појединци из војног врха Армије БиХ желели су дисциплиновати муџахединске јединице, али се нису усудили супротставити владајућој политици која је подржала присуство и деловање муџахедина.

Са друге стране, муџахедини су желели легализовати свој статус те је главна шура затражила од Сарајева да призна Ел Муџахедин као независни одред у саставу Армије БиХ. Заповедник Штаба Врховне команде Оружаних снага БиХ генерал Расим Делић наредио је 13. августа 1993. формирање одреда Ел Муџахедин у зони одговорности Трећег корпуса. Тако су муџахедини постали и формално легална формација Армије Р. БиХ.

Одред Ел Муџахедин био је не само добро наоружана и добро обучена јединица него и снажна војна подршка и кључни фактор у подизању и радикализацији борбеног и исламског морала припадника Армије Р. БиХ због чега су многи добили и држављанства Босне и Херцеговине.

Анализа различитих доказних предмета у Хашком трибуналу као и у правосуђу БиХ показује да се термин “муџахедини” није користио на једнообразан начин. У одређеним ситуацијама, термин “муџахедини” означавао је стране муслиманске борце који су дошли из арапских земаља; у другим приликама, посебно у случају Срба и Хрвата, термин “муџахедини” обухватао је исто тако и домаће босанске борце који су се придружили странцима арапског порекла и који су настојали тим странцима наликовати, нарочито у начину одевања. Осим тога, ХВО је често користио термин “муџахедини” или “МОС” када се говорило о Армији БиХ или о Седмој бригади, односно Трећем корпусу Армије БиХ.

Абу Иззат (Алија Изетбеговић) међу муџахединима у кампу за обуку у Средњој Босни – Фото: Снимак екрана/YouTube

У многим документима, пре свега онима који потичу од ХВО-а, помиње се термин “муслиманске оружане снаге” (“МОС”) или “муслиманске снаге”. Као и термин “муџахедини”, тако се и термин “МОС” користио на различите начине. Употребљава се било као ознака за Армију БиХ, било да би се означила једна конкретна јединица Армије БиХ, односно Седма бригада. И коначно, у неким доказним предметима који потичу из Армије БиХ или од међународних посматрача, термин “МОС” користи се како би се направила разлика између муџахедина и Армије БиХ. Веће неће у пресуди користити термин “МОС”.

Страни борци – муџахедини у Зеницу и Травник почели су пристизати масовно током фебруара и марта 1992. године, а наставили и у другој половини 1992. Стизали су из Републике Хрватске, углавном преко Херцеговине, где је ХВО успоставио своју власт. Врло често су стизали као припадници хуманитарних организација уз помоћ Француског и Британског контингента УНПРОФОР-а, скривени у њиховим оклопним транспортерима.

Већина страних муџахедина стизала је из северноафричких земаља или с Блиског, па и Далеког истока, конкретно из Авганистана, Алжира, Египта, Ирана, Јемена, Катара, Пакистана, Саудијске Арабије, Туниса и Турске. Међу њима је био и непознати број особа из европских земаља.

Стране муџахедине било је лако распознати због њихове традиционалне одеће и тамније пути. Носили су дугачке браде, турбане или покривала за главу. Неки су били одевени у маскирне униформе или у делове маскирних униформи, док су други носили дугачке беле хаљине. Неки су око главе или врата имали мараме. Већина није говорила БХС језике и користила се искључиво арапским језиком. Били су опремљени аутоматским пушкама и бацачима ракета. Неки су носили сабље или дуге ножеве. Поједини сведоци препознали су ознаке које су страни муџахедини носили на рамену.

Из исламске литературе у којој се говори о томе ко су заправо страни муџахедини следи да се термин “муџахедини” односи на муслимане борце џихада, односно који воде свети рат. Страни муџахедини долазили су у средњу Босну како би наводној муслиманској браћи помогли у одбрани против српског агресора. Имали су намеру да по успостављању мира напусте земљу.

Из истих извора следи да су страни муџахедини уз то желели ширити своју веру и да су сматрали да они на највернији начин преносе текстове ислама. Чини се да је већина страних муџахедина у средњу Босну стигла у својству припадника хуманитарних организација. Сведоци одбране слажу се у томе да су се они у првој фази заиста бавили хуманитарним активностима. Локалном становништву доносили су значајну помоћ у прехрани и одевању, Паралелно са тим организовали су борбену обуку и верску наставу која је одударала од традиционалне и раније прихваћене вјерске праксе муслимана Босне и Херцеговине.

(наставиће се…)


Извор: Српски став

Оставите коментар

Оставите коментар на Муџахедини у БиХ – “Абу Иззат”, СДА и џихадисти (2)

* Обавезна поља