Муџахедини у БиХ – улазак и организација (1)

Протекли рат у БиХ, у целокупном разумевању његових узрока, последица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмераван и одржаван и сваки наредни, на овом простору, биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавештајног деловања у процесу изазивања криза не смеју потцењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и верских елита. Пуно је то озбиљније.

Улога западних обавештајних служби заједно са службама моћних исламских земаља (Саудијске Арабије, Турске и Ирана) у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се решио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцењена. Саудијска Арабија и Иран, а повремено и Турска, су од 1992. године (и распада бивше, заједничке државе СФРЈ) у Босни и Херцеговини, присутне обавештајно, хуманитарно, финансијски и политички са знањем и уз отворену подршку Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.

Појава муџахединског покрета у БиХ веже се управо за тај савез и заједничко деловање, у Авганистану и Босни и Херцеговини, моћних западних сила и пре свих Саудијске Арабије. Улога оснивача и вође вехабија и муџахедина у рату у Босни и Херцеговини припала је бившем авганистанском ветерану, „ослободиоцу Кабула“, у ствари мулти-милионеру (доларском) по звању и имену: шејх Абу Абдулазиз Мунтесиба.

Овог духовног вођу, талибански борци у Авганистану познају под надимком Барбароса. Шејх Абдулазиз је 1994. године у листу Al-Sirat Al Mustaqeem представљен као духовни вођа и командант одреда Ел муџахедин у БиХ. У интервјуу о почецима џихада у Босни и Херцеговини, Шејх Абдулазиз је рекао: „Када је џихад у Авганистану завршен ослобађањем Кабула, отишао сам са четворицом бораца из Авганистана у Босну да видим шта се дешава. Желео сам проверити истинитост извештаја западних медија. И тачно, као што је о томе извештавано. Тамо су босански муслимани прогоњени, многи су поклани а остали натерани у изгнанство. Част њихових жена је укаљана само зато што су муслиманке.“.

Ветеран авганистанског рата је изнео процену да у БиХ нема пуно муџахедина из арапских земаља и да их је већина дошла из западних земаља.

На присуство страних муџахедина у БиХ током последњег рата у тој земљи данас се, углавном, гледа као на познату чињеницу која, уз особне трагедије десетака хиљада људи и све остало што се догађало у том рату, представља тек успутну епизоду. Међутим, долазак ратних добровољаца афро – азијског порекла, од којих неки до 1992. никада нису крочили на европско тло нити су чули за Босну, несумњиво је занимљив феномен чије су последице, на више начина и у другом контексту, у БиХ присутне до данас. Муџахедински покрет, каквим га данас знамо, настао је уз западну логистику током десетогодишњег рата у Авганистану, који је избио након совјетске окупације те земље 24. децембра 1979.године.

Као последица распада Друге Југославије (СФРЈ) почиње и рат у Босни и Херцеговини, а страдања у том рату, у муслиманској и западној штампи,  представљају се као искључиво страдање, само, тамошњег муслиманског становништва.

Међу следбеницима учења, оца Ал Каиде, Абдулаха Азама јачају спознају о потреби новог рата по узору на авганистански, каже Еван Ф. Кохлманн, стручњак за тероризам, саветник америчке владе и Федералног истражног уреда те аутор књиге „Ал’Ка-идин џихад у Европи: Авганистанско – босанска мрежа“:

“Рат у Босни започео је у погодно време за овај покрет. Шејх Абдуллах Азам био је недаво убијен, његови следбеници су били уздрмани, а пакистанске власти су прогласиле да је џихад у Авганистану завршен и да више не желе стране муџахедине на својој територији. До 1993. су их све протерали. Током 1992. и 1993. године истовремено се догодило више врло важних ствари. Муџахедински покрет, који је настао у Авганистану и који се тамо борио под будним оком Абдуллаха Азама и Осаме бин Ладена, прерастао је из те почетне фазе у нову и почео се борити за међународни џихад, далеко изван граница Авганистана, баш као што је то Бин Ладен одувек сањао. Прво место где су након тога дошли муџахедини била је Босна. Према тој су земљи кренули људи, углавном с Блиског истока, који о Босни нису знали апсолутно ништа. Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, већ, како су касније у личним сећањима признали, њихови челници нису имали ни појма о томе где се географски налази Босна. Никада раније нису за њу чули и нису били сигурни да ли је та земља у Северној или Јужној Америци, Европи или у Аустралији.”

И немачки публициста Jирген Елсасер тврди да је непобитно утврђено да су поједине западне земље активно помагале и подржавале долазак муџахедина у БиХ.

“Америка испрва није била заинтересована за догађаје на Балкану. Немачка, Аустрија и Ватикан подржали су независност Словеније и Хрватске и остварили знатан утицај у тим земљама. Срби су остали сами против свих. Када се касније администрација председника Клинтона хтела укључити у догађаје у региону, савезништва су већ била остварена, и није било простора за Америку. Зато је Вашингтону још једино преостало да се ослони на босанске муслимане и да преко њих покуша остати важан играч на дипломатској сцени. Уз то, сарадња између Сједињених Држава односно Централне обавештајне агенције (ЦИА) и радикалних муслимана у Авганистану је током 80-их година 20. века била врло успешна и довела је не само до војног пораза Совјетскога Савеза у тој земљи него му је, заправо, задала завршни ударац. Зато су се Американци и на Балкану желели поново ослонити на муџахедине,” тврди Еласер.

У обавештајним и политичким структурама Босне и Херцеговине још врло рано током рата веровало се да је део муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних безбедносних служби. Претпостављало се да их је део обављао обавештајне задатке, док су преостали својим присуством и идеологијом требали ојачати муслимански карактер мањег дела земље који је, по тајним споразумима босанских суседа и уз наклоност дела међународне дипломатије, крајем рата требао припасти Бошњацима.

Један од првих муџахединских заповедника у БиХ, Абу Абдел Азиз Барбарос’ (Риђобради) изјавио је у интервјуу: “Криза у Босни почела је само петнаест дана након запоседања Кабула. На тај су начин потврђене речи Посланика ислама да ће се џихад наставити до Судњега дана. У Босни је почео нови џихад и пошли смо тамо како би његову (Алахову, оп.а.) реч учинили ‘врховном’, али не за постизање неког националног, племенског или групног осећања или интереса“.

Сличне тезе Барбароса је поновио и у британском The Sunday Times-у.

Први муџахедини, “свети ратници” или “исламски добровољци” дошли су у Босну и Херцеговину већ у фебруару 1992. како би помогли “угроженој браћи и сестрама муслиманима” у борби за ислам као друштвени поредак. Реч је о исламским фундаменталистима, професионалним ратницима и плаћеницима, али и борцима у џихаду који су у БиХ долазили из различитих земаља. Ирански муџахедини дошли су међу првима, следили су их муџахедини из Саудијске Арабије, Палестине, Јордана, Јемена, Авганистана, Катара, а највише војнога искуства и знања имали су они из Египта, Алжира, Марока и Туниса. Припадници либанонског Хезболаха, који су такође имали војно искуство, ангажовани су да у кампу Погорелици поред Фојнице обучавају војнике, полицајце и обавештајце у Армији БиХ. С колико их је спремности дочекала политика Алије Изетбеговића, показује занимљив податак: 104. муџахедина, “света ратника” добила су пре проглашења ратног стања у БиХ, држављанство Босне и Херцеговине, пасоше и личне карте, не само мимо законске процедуре него и пре него што је било која земља, Европска заједница или САД, признала државу Босну и Херцоговину! 

Преко Загреба и Сплита Долазак муџахедина био је добро организован: стизали су у Загреб, па у Сплит, а одатле су хуманитарним конвојима одлазили до сабирних центара у Травнику и Зеници. Један од њих, Абу Хамза, сведочи да су на позив реиса Мустафе Церића дошли бранити “браћу муслимане” и да је за њега “Алија Изетбеговић заповедник свих муџахедина”.

Осим што су били важна морална и војна подршка Армији БиХ, њима је сукоб у БиХ био изванредна прилика за продор у Еуропу. Највећи број муџахедина долазио је с мотивом да БиХ треба постати исламска држава. Смисао њихове борбе сажето је изнео Суданац Елфатих ел Хасанеин: „Босна на крају мора бити муслиманска, јер ако се то не догоди, цели рат нема смисла и био би вођен ни за што“.

Хасанеин је иначе, оснивач и директор Third World Relief Agency (ТWРА, агенција за помоћ Трећем свету), која је основана 1987. у Бечу као хуманитарна организација за муслимане. Преко ње се од 1992. финансирала и организовала набавка оружја за Изетбеговићеву Армију Р БиХ. Новац из исламских земаља долазио је преко Die Erste Österreich Bank у Бечу.

Иста се особа на другим местима помиње и као др. ал-Фатих Али ал-Хасан, односно као Елфатих Хасанеин-омал-Фатих.

Говорећи о активностима ТWРА, Елфатих Хасанеин је у интервју часопису Гази Хусрев–бег (Сарајево, 1994) рекао како верује да “Босна, на крају, мора бити муслиманска Босна, иначе ће све изгубити смисао и рат ће бити узалудан”. Тврдио је како је рат помогао буђењу ислама међу секуларним босанским муслиманима и заложио се за увођење одговарајућих метода за ширење “исправног учења ислама међу босанским муслиманима.” Опширније о овоме: John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo: Relief Agency Brokered Aid From Nations, Radical Groups”, Washington Post, 22.9.1996.

Барем један од пет арапских муџахедина убијених на контролном пункту Хрватског већа обране код Жепча, 14. децембра 1995., имао је акредитацију ТWРА-е.

Током само једног месеца 1992., на рачун ТWРА-е у Ерсте Банци положено је 20 милиона долара. У октобру исте године, представник владе Саудијске Арабије дошао је у седиште банке у центру Беча с два кофера готовине и уложио на рачун ТWРА-е 5 милиона долара. У периоду 1992.-1995., на тај је рачун највише донација стигло из Саудијске Арабије, Ирана, Судана, Турске, Брунеја, Малезије и Пакистана. По годинама: 1992. – 80 милиона долара, 1993. – 231 милион, 1994/95. – 39 милиона, 1996. – 500.000 долара. Прилив новца се смањио у 1994. и 1995. јер је у то време, уз знање Сједињених Америчких Држава, отворен канал кроз Хрватску за допрему, углавном иранског, оружја за Армију БиХ.

Прва велика операција коју је извела ТWРА била је допрема велике количине оружја и муниције (око 120 тона совјетских пушака, минобацача, мина и муниције из преосталих залиха некадашње Источне Немачке), изнајмљеним руским авионом из Картума у Судану, на аеродром у Марибору (Словенија), у септембру 1992. Терет је био пријављен као “хуманитарна помоћ”. Део оружја превезен је до Тузле и Зенице изнајмљеним транспортним хеликоптерима руско-америчке компаније Eco-Trade, који су се снабдевали горивом у Сплиту. (J. Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.)

У испоруке оружја и довођење добровољаца из исламских земаља, у дужем периоду рата, по неким је изворима била укључена и пакистанска обавештајна служба ISI (Inter-Service Intelligence).

Опширније о овоме у: Michael Chossudovsky, “Osamagate”, Center for Research on Globalisation, University of Ottawa, 9.10.2001. Доступно на: http://globalresearch.ca/articles/CHO110A.htm. Види и: Есад Хећимовић, “Британски МИ6 врбовао је Пакистанце у Армију БиХ”, БХ Дани, бр. 486, 6.10.2006. Значајну улогу у довођењу исламских добровољаца у БиХ одиграла је и тзв. алжирска веза. Наводно “на израван захтев Усаме бин Ладена”, члан Оружане исламске скупине (GIA), Камр Ад Дин Кхирбани доселио се у Загреб крајем 1991., како би основао хуманитарну агенцију Ал-Кифах. Током рата у БиХ, она је кориштена као један од канала за убацивање чланова ГИА-е у БиХ.  Associated Press, 19.4.2006.

Уз Елфатиха ел Хасанеина у управном одбору ТWРА-е били су истакнути челници Странке демократске акције (СДА): Хасан Ченгић, Хусеин Живаљ (тадашњи амбасадор БиХ у Бечу) и Ирфан Љеваковић, за кога аустријски истражитељи верују да је био један од главних заговарача довођења “исламских бораца” у БиХ као хуманитарних радника и да је након склапања Дејтонског споразума, као високи чиновник, претежно бошњачке, Агенције за информације и документацију (АИД), омогућио борцима из исламских земаља да остану у БиХ.

Врло важан уред ТWРА, онај у Загребу водио је Фарис Нанић. Шеф једне западне обавештајне службе изјавио је за Washington Post да су људи који су радили за ТWРА-у формирали ћелију која жели приближити Босну радикалним блискоисточним исламским покретима. “Не верујемо да је то оно што већина босанских муслимана збиља жели, али ТWРА је тим људима дала новац, утицај и моћ. Одвела је њих и њихове идеје врло далеко”, изјавио је тај обавештајац. John Pomfret, “Bosnian Officials Involved in Arms Trade Tied to Radical States”, Washington Post, 22.9.1996.

(наставиће се…)

---

Извор: Српски став