Mudžahedini u BiH – ulazak i organizacija (1)

Protekli rat u BiH, u celokupnom razumevanju njegovih uzroka, posledica i značaja, nikad nije tumačen i posmatran u kontekstu globalnih geopolitičkih kretanja i ciljeva zapadnih država i vlada, sa jedne strane, te interesa islamskih zemalja sa druge. Primarno je tretiran lokalno, kao međuetnički sukob na periferiji, sa lokalnim akterima i uzrocima zakopanim duboko u istoriji prostora.

Rat u BiH je međutim bio geopolitički projektovan, usmeravan i održavan i svaki naredni, na ovom prostoru, biće na isti način izazvan i podržan.

Zato se pojave koje otkrivaju matricu obaveštajnog delovanja u procesu izazivanja kriza ne smeju potcenjivati i tumačiti kao isključivo „srljanje“ posvađanih naroda i njihovih političkih i verskih elita. Puno je to ozbiljnije.

Uloga zapadnih obaveštajnih službi zajedno sa službama moćnih islamskih zemalja (Saudijske Arabije, Turske i Irana) u kreiranju ove nestabilnosti ali i regionalnih sukoba kako bi se rešio njihov konkretan politički problem i realizovao za njih, konkretan i poznat cilj, prilično je potcenjena. Saudijska Arabija i Iran, a povremeno i Turska, su od 1992. godine (i raspada bivše, zajedničke države SFRJ) u Bosni i Hercegovini, prisutne obaveštajno, humanitarno, finansijski i politički sa znanjem i uz otvorenu podršku Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske.

Pojava mudžahedinskog pokreta u BiH veže se upravo za taj savez i zajedničko delovanje, u Avganistanu i Bosni i Hercegovini, moćnih zapadnih sila i pre svih Saudijske Arabije. Uloga osnivača i vođe vehabija i mudžahedina u ratu u Bosni i Hercegovini pripala je bivšem avganistanskom veteranu, „oslobodiocu Kabula“, u stvari multi-milioneru (dolarskom) po zvanju i imenu: šejh Abu Abdulaziz Muntesiba.

Ovog duhovnog vođu, talibanski borci u Avganistanu poznaju pod nadimkom Barbarosa. Šejh Abdulaziz je 1994. godine u listu Al-Sirat Al Mustaqeem predstavljen kao duhovni vođa i komandant odreda El mudžahedin u BiH. U intervjuu o počecima džihada u Bosni i Hercegovini, Šejh Abdulaziz je rekao: „Kada je džihad u Avganistanu završen oslobađanjem Kabula, otišao sam sa četvoricom boraca iz Avganistana u Bosnu da vidim šta se dešava. Želeo sam proveriti istinitost izveštaja zapadnih medija. I tačno, kao što je o tome izveštavano. Tamo su bosanski muslimani progonjeni, mnogi su poklani a ostali naterani u izgnanstvo. Čast njihovih žena je ukaljana samo zato što su muslimanke.“.

Veteran avganistanskog rata je izneo procenu da u BiH nema puno mudžahedina iz arapskih zemalja i da ih je većina došla iz zapadnih zemalja.

Na prisustvo stranih mudžahedina u BiH tokom poslednjeg rata u toj zemlji danas se, uglavnom, gleda kao na poznatu činjenicu koja, uz osobne tragedije desetaka hiljada ljudi i sve ostalo što se događalo u tom ratu, predstavlja tek usputnu epizodu. Međutim, dolazak ratnih dobrovoljaca afro – azijskog porekla, od kojih neki do 1992. nikada nisu kročili na evropsko tlo niti su čuli za Bosnu, nesumnjivo je zanimljiv fenomen čije su posledice, na više načina i u drugom kontekstu, u BiH prisutne do danas. Mudžahedinski pokret, kakvim ga danas znamo, nastao je uz zapadnu logistiku tokom desetogodišnjeg rata u Avganistanu, koji je izbio nakon sovjetske okupacije te zemlje 24. decembra 1979.godine.

Kao posledica raspada Druge Jugoslavije (SFRJ) počinje i rat u Bosni i Hercegovini, a stradanja u tom ratu, u muslimanskoj i zapadnoj štampi,  predstavljaju se kao isključivo stradanje, samo, tamošnjeg muslimanskog stanovništva.

Među sledbenicima učenja, oca Al Kaide, Abdulaha Azama jačaju spoznaju o potrebi novog rata po uzoru na avganistanski, kaže Evan F. Kohlmann, stručnjak za terorizam, savetnik američke vlade i Federalnog istražnog ureda te autor knjige „Al’Ka-idin džihad u Evropi: Avganistansko – bosanska mreža“:

“Rat u Bosni započeo je u pogodno vreme za ovaj pokret. Šejh Abdullah Azam bio je nedavo ubijen, njegovi sledbenici su bili uzdrmani, a pakistanske vlasti su proglasile da je džihad u Avganistanu završen i da više ne žele strane mudžahedine na svojoj teritoriji. Do 1993. su ih sve proterali. Tokom 1992. i 1993. godine istovremeno se dogodilo više vrlo važnih stvari. Mudžahedinski pokret, koji je nastao u Avganistanu i koji se tamo borio pod budnim okom Abdullaha Azama i Osame bin Ladena, prerastao je iz te početne faze u novu i počeo se boriti za međunarodni džihad, daleko izvan granica Avganistana, baš kao što je to Bin Laden oduvek sanjao. Prvo mesto gde su nakon toga došli mudžahedini bila je Bosna. Prema toj su zemlji krenuli ljudi, uglavnom s Bliskog istoka, koji o Bosni nisu znali apsolutno ništa. Ne samo da nisu poznavali tamošnju kulturu i jezik, već, kako su kasnije u ličnim sećanjima priznali, njihovi čelnici nisu imali ni pojma o tome gde se geografski nalazi Bosna. Nikada ranije nisu za nju čuli i nisu bili sigurni da li je ta zemlja u Severnoj ili Južnoj Americi, Evropi ili u Australiji.”

I nemački publicista Jirgen Elsaser tvrdi da je nepobitno utvrđeno da su pojedine zapadne zemlje aktivno pomagale i podržavale dolazak mudžahedina u BiH.

“Amerika isprva nije bila zainteresovana za događaje na Balkanu. Nemačka, Austrija i Vatikan podržali su nezavisnost Slovenije i Hrvatske i ostvarili znatan uticaj u tim zemljama. Srbi su ostali sami protiv svih. Kada se kasnije administracija predsednika Klintona htela uključiti u događaje u regionu, savezništva su već bila ostvarena, i nije bilo prostora za Ameriku. Zato je Vašingtonu još jedino preostalo da se osloni na bosanske muslimane i da preko njih pokuša ostati važan igrač na diplomatskoj sceni. Uz to, saradnja između Sjedinjenih Država odnosno Centralne obaveštajne agencije (CIA) i radikalnih muslimana u Avganistanu je tokom 80-ih godina 20. veka bila vrlo uspešna i dovela je ne samo do vojnog poraza Sovjetskoga Saveza u toj zemlji nego mu je, zapravo, zadala završni udarac. Zato su se Amerikanci i na Balkanu želeli ponovo osloniti na mudžahedine,” tvrdi Elaser.

U obaveštajnim i političkim strukturama Bosne i Hercegovine još vrlo rano tokom rata verovalo se da je deo mudžahedina ubačen u zemlju mimo volje vlade u Sarajevu, sa znanjem i uz pomoć zapadnih bezbednosnih službi. Pretpostavljalo se da ih je deo obavljao obaveštajne zadatke, dok su preostali svojim prisustvom i ideologijom trebali ojačati muslimanski karakter manjeg dela zemlje koji je, po tajnim sporazumima bosanskih suseda i uz naklonost dela međunarodne diplomatije, krajem rata trebao pripasti Bošnjacima.

Jedan od prvih mudžahedinskih zapovednika u BiH, Abu Abdel Aziz Barbaros’ (Riđobradi) izjavio je u intervjuu: “Kriza u Bosni počela je samo petnaest dana nakon zaposedanja Kabula. Na taj su način potvrđene reči Poslanika islama da će se džihad nastaviti do Sudnjega dana. U Bosni je počeo novi džihad i pošli smo tamo kako bi njegovu (Alahovu, op.a.) reč učinili ‘vrhovnom’, ali ne za postizanje nekog nacionalnog, plemenskog ili grupnog osećanja ili interesa“.

Slične teze Barbarosa je ponovio i u britanskom The Sunday Times-u.

Prvi mudžahedini, “sveti ratnici” ili “islamski dobrovoljci” došli su u Bosnu i Hercegovinu već u februaru 1992. kako bi pomogli “ugroženoj braći i sestrama muslimanima” u borbi za islam kao društveni poredak. Reč je o islamskim fundamentalistima, profesionalnim ratnicima i plaćenicima, ali i borcima u džihadu koji su u BiH dolazili iz različitih zemalja. Iranski mudžahedini došli su među prvima, sledili su ih mudžahedini iz Saudijske Arabije, Palestine, Jordana, Jemena, Avganistana, Katara, a najviše vojnoga iskustva i znanja imali su oni iz Egipta, Alžira, Maroka i Tunisa. Pripadnici libanonskog Hezbolaha, koji su takođe imali vojno iskustvo, angažovani su da u kampu Pogorelici pored Fojnice obučavaju vojnike, policajce i obaveštajce u Armiji BiH. S koliko ih je spremnosti dočekala politika Alije Izetbegovića, pokazuje zanimljiv podatak: 104. mudžahedina, “sveta ratnika” dobila su pre proglašenja ratnog stanja u BiH, državljanstvo Bosne i Hercegovine, pasoše i lične karte, ne samo mimo zakonske procedure nego i pre nego što je bilo koja zemlja, Evropska zajednica ili SAD, priznala državu Bosnu i Hercogovinu! 

Preko Zagreba i Splita Dolazak mudžahedina bio je dobro organizovan: stizali su u Zagreb, pa u Split, a odatle su humanitarnim konvojima odlazili do sabirnih centara u Travniku i Zenici. Jedan od njih, Abu Hamza, svedoči da su na poziv reisa Mustafe Cerića došli braniti “braću muslimane” i da je za njega “Alija Izetbegović zapovednik svih mudžahedina”.

Osim što su bili važna moralna i vojna podrška Armiji BiH, njima je sukob u BiH bio izvanredna prilika za prodor u Europu. Najveći broj mudžahedina dolazio je s motivom da BiH treba postati islamska država. Smisao njihove borbe sažeto je izneo Sudanac Elfatih el Hasanein: „Bosna na kraju mora biti muslimanska, jer ako se to ne dogodi, celi rat nema smisla i bio bi vođen ni za što“.

Hasanein je inače, osnivač i direktor Third World Relief Agency (TWRA, agencija za pomoć Trećem svetu), koja je osnovana 1987. u Beču kao humanitarna organizacija za muslimane. Preko nje se od 1992. finansirala i organizovala nabavka oružja za Izetbegovićevu Armiju R BiH. Novac iz islamskih zemalja dolazio je preko Die Erste Österreich Bank u Beču.

Ista se osoba na drugim mestima pominje i kao dr. al-Fatih Ali al-Hasan, odnosno kao Elfatih Hasanein-omal-Fatih.

Govoreći o aktivnostima TWRA, Elfatih Hasanein je u intervju časopisu Gazi Husrev–beg (Sarajevo, 1994) rekao kako veruje da “Bosna, na kraju, mora biti muslimanska Bosna, inače će sve izgubiti smisao i rat će biti uzaludan”. Tvrdio je kako je rat pomogao buđenju islama među sekularnim bosanskim muslimanima i založio se za uvođenje odgovarajućih metoda za širenje “ispravnog učenja islama među bosanskim muslimanima.” Opširnije o ovome: John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo: Relief Agency Brokered Aid From Nations, Radical Groups”, Washington Post, 22.9.1996.

Barem jedan od pet arapskih mudžahedina ubijenih na kontrolnom punktu Hrvatskog veća obrane kod Žepča, 14. decembra 1995., imao je akreditaciju TWRA-e.

Tokom samo jednog meseca 1992., na račun TWRA-e u Erste Banci položeno je 20 miliona dolara. U oktobru iste godine, predstavnik vlade Saudijske Arabije došao je u sedište banke u centru Beča s dva kofera gotovine i uložio na račun TWRA-e 5 miliona dolara. U periodu 1992.-1995., na taj je račun najviše donacija stiglo iz Saudijske Arabije, Irana, Sudana, Turske, Bruneja, Malezije i Pakistana. Po godinama: 1992. – 80 miliona dolara, 1993. – 231 milion, 1994/95. – 39 miliona, 1996. – 500.000 dolara. Priliv novca se smanjio u 1994. i 1995. jer je u to vreme, uz znanje Sjedinjenih Američkih Država, otvoren kanal kroz Hrvatsku za dopremu, uglavnom iranskog, oružja za Armiju BiH.

Prva velika operacija koju je izvela TWRA bila je doprema velike količine oružja i municije (oko 120 tona sovjetskih pušaka, minobacača, mina i municije iz preostalih zaliha nekadašnje Istočne Nemačke), iznajmljenim ruskim avionom iz Kartuma u Sudanu, na aerodrom u Mariboru (Slovenija), u septembru 1992. Teret je bio prijavljen kao “humanitarna pomoć”. Deo oružja prevezen je do Tuzle i Zenice iznajmljenim transportnim helikopterima rusko-američke kompanije Eco-Trade, koji su se snabdevali gorivom u Splitu. (J. Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.)

U isporuke oružja i dovođenje dobrovoljaca iz islamskih zemalja, u dužem periodu rata, po nekim je izvorima bila uključena i pakistanska obaveštajna služba ISI (Inter-Service Intelligence).

Opširnije o ovome u: Michael Chossudovsky, “Osamagate”, Center for Research on Globalisation, University of Ottawa, 9.10.2001. Dostupno na: http://globalresearch.ca/articles/CHO110A.htm. Vidi i: Esad Hećimović, “Britanski MI6 vrbovao je Pakistance u Armiju BiH”, BH Dani, br. 486, 6.10.2006. Značajnu ulogu u dovođenju islamskih dobrovoljaca u BiH odigrala je i tzv. alžirska veza. Navodno “na izravan zahtev Usame bin Ladena”, član Oružane islamske skupine (GIA), Kamr Ad Din Khirbani doselio se u Zagreb krajem 1991., kako bi osnovao humanitarnu agenciju Al-Kifah. Tokom rata u BiH, ona je korištena kao jedan od kanala za ubacivanje članova GIA-e u BiH.  Associated Press, 19.4.2006.

Uz Elfatiha el Hasaneina u upravnom odboru TWRA-e bili su istaknuti čelnici Stranke demokratske akcije (SDA): Hasan Čengić, Husein Živalj (tadašnji ambasador BiH u Beču) i Irfan Ljevaković, za koga austrijski istražitelji veruju da je bio jedan od glavnih zagovarača dovođenja “islamskih boraca” u BiH kao humanitarnih radnika i da je nakon sklapanja Dejtonskog sporazuma, kao visoki činovnik, pretežno bošnjačke, Agencije za informacije i dokumentaciju (AID), omogućio borcima iz islamskih zemalja da ostanu u BiH.

Vrlo važan ured TWRA, onaj u Zagrebu vodio je Faris Nanić. Šef jedne zapadne obaveštajne službe izjavio je za Washington Post da su ljudi koji su radili za TWRA-u formirali ćeliju koja želi približiti Bosnu radikalnim bliskoistočnim islamskim pokretima. “Ne verujemo da je to ono što većina bosanskih muslimana zbilja želi, ali TWRA je tim ljudima dala novac, uticaj i moć. Odvela je njih i njihove ideje vrlo daleko”, izjavio je taj obaveštajac. John Pomfret, “Bosnian Officials Involved in Arms Trade Tied to Radical States”, Washington Post, 22.9.1996.

(nastaviće se…)

Izvor: Srpski stav