Muslimansko Radovan(je) genocidu!

Čovečanstvo se suočava sa davno projektovanim i već započetim genocidom nad muslimanskom populacijom i to enormnih razmera, a za kakav Radovan Karadžić ima „čvrst alibi“. Dakle, moramo potražiti nekog drugog „krivca“!

Haški kvazisud izrekao je presudu predsedniku Radovanu Karadžiću u jednom izuzetno složenom geopolitičkom trenutku, u momentu kada se čovečanstvo suočava sa sve izvesnijom eskalacijom Trećeg svetskog rata (odavno započetog!). No, ono šta ovde posebno zabrinjava jeste obim globalne dezorentacije, odnosno sluđenosti, zbog čega ni sa današnje distance nismo sposobni objektivno spoznati nedavnu prošlost i kako se ista odrazila na aktuelna dešavanja. Konkretno, dopuštamo da nas kreatori Novog svetskog poretka zamajavaju nepostojećim/izmišljenim genocidom umesto da se suočimo sa stvarnim genocidom, upravo nad muslimanima, čija realizacija je odavno započeta. Prosto neshvatljivo!

Elem, ne preostaje nam ništa drugo, nego započeti sa iznošenjem jedne složene analize kakva ima za cilj čitaoce navesti na razmišljanje i to izvan matrica kakvima ih ovih dana prosto „bombarduju“. Stoga na samom početku ističem kako presudu Karadžiću moramo posmatrati kroz dve osnovne dimenzije. Prvo, moramo se vratiti na događanja od pre dve decenije zbog kojih je proces uopšte vođen. Zatim, drugo, moramo presudu proanalizirati kroz aktuelna dešavanja. Sama presuda i sporna događanja imaju posebnu važnost u domenu shvatanja prošlosti, sadašnjosti, a ponajviše budućnosti!

Za početak poslužiću se terminologijom haškog „pravosudnog pozorišta“ i definisati postojanje UDRUŽENOG ZLOČINAČKOG PLANA (UZP). Van svake sumnje takav plan je početkom 90-ih godina prošlog veka postojao i čak je realizovan u određenoj meri. Samo, za shvatanje zločinačkog plana o kom govorim moram naglasiti kako nasilno i protivpravno razbijanje Jugoslavije, a šta uključuje i etapu rata na prostoru Bosne i Hercegovine, ne možemo posmatrati kao izdvojenu etiološku i etimološku pojavu. Haški kvazisud sebi može dozvoliti takve „pravne cirkuse“, dok oni koji teže ka objektivnoj istini stvari moraju postaviti bitno drugačije.

Znači, početak 90-ih moramo shvatiti kako FINALNU REALIZACIJU zločinačkog plana osmišljenog najmanje dve decenije pre toga. Mnogo puta pisao sam o zakonima, direktivama, doktrinama, strategijama, pa i samim operacijama, kakve su bile osnova UZP usmerenog u pravcu nasilnog razbijanja Istočnog bloka i socijalističkih društava. Ovde zbog ograničenosti teksta neću to ponavljati, nego ću samo apostrofirati kako je dve decenije trajalo ekonomsko, političko i bezbednosno slamanje primarno slavenskih država i naroda, a sa konačnim ciljem izazivanja jednog velikog međuslavenskog krvoprolića. Baš ovakvog kakvom danas svedočimo unutar muslimanske provenijencije! Bžežinski je po tom pitanju bio vrlo decidan: Sloveni nemaju pravo na ogromne teritorije i prirodna bogatstva kakva poseduju i Zapad ima pravo da im to nasilno oduzme. Tu nalazimo suštinu UZP kakav je provođen u drugoj polovini prošlog veka, a na kraju zamalo nije rezultirao stravičnim posledicama po celo čovečanstvo.

Elem, u tom zlikovačkom poduhvatu našla se jedna specifična država, SFRJ, kakva je čovečnstvu nudila matricu, modus ili put po kom bi trebalo da krene niz socijalističkih država i kakav bi u daljem trebao da svet usmeri ka pozitivnim integracijama i ukupnom napretku. Ideja da vodeće evropske demokratije priznaju Jugoslaviji da je dosegla stepen demokratizacije prihvatljiv njihovom vrednosnom sudu, te da ovu zemlju prime u EEZ (preteču EU), pokazala se vrlo opasnom sa aspekta interesa centara moći imperijalnog kapitalizma. Podsetiću kratko da proces pristupanja SFRJ evropskim integracijama započinje davne 1967. godine, a 1990. je to utanačeno finalnim opredeljenjem obe strane. Da je došlo do realizacije ovog projekta možemo sasvim objektivno pretpostaviti kako bi niz komunističkih društava krenuo istim putem, a time bi definitivno bilo dokazano da je socijalizam moguće demokratizovati i da suštinski nema velike razlike između dva tadašnja osnovna modela društvenih uređenja. No, to bi automatizmom značilo kraj etape imperijalnig kapitalizma, te, ujedno, ozbiljno ugrožavanje interesa kapitalističkih centara moći. To homogeni nikako nisu mogli dozvoliti i naprosto su pristupili projektu nasilnog i protivpravnog razbijanja Jugoslavije, odnosno temeljnog zatiranja po njih tako opasnih ideja!

U odnosu na naš nesrećni rat reći ću samo jednu nepobitnu činjenicu: bez spoljne pomoći i intervencija početna destabilizacija zemlje teško da bi poprilima dimenzije rata, a ponajmanje bi rat trajao devet godina i rezultirao potpunim razbijanjem zemlje. Ovo je važno znati i zbog činjenice da se naš rat duboko reflektovao na tektonske geopolitičke promjene. Većina slovenskih naroda i ukupno postkomunističkih društava odlučila se na samoporobljavanje i samokolonizovanje u odnosu na nove gospodare (kretatore UZP), a primarno zbog straha da ne dožive „jugoslavenski primer“. Takva svest i opredeljenje u daljem doveli su do toga da nije došlo do velikog međuslovenskog krvoprolića kakvo su pokušali instrumentalizovati nosioci UZP-a. Na čelu Rusije nalazio se tada Mihail Gorbačov.

Uglavom, da rezimiramo ovaj deo analize, Radovana Karadžića nikako ne možemo dovesti u poziciju saučesništva u udruženom zločinačkom planu/poduhvatu centara moći imperijalnog kapitalizma kakav je imao za cilj izazivanje krvoprolića enormnih razmjera i to zarad sopstvenih interesa. Karadžić se nalazi na suprotnoj strani, tamo gde je ispoljen otpor zločinačkim namerama, no, drugo pitanje je doktrina Zapada da za svaku agresiju unapred okrive žrtve. Pri tom ovu presudu moramo posmatrati kao radnju okončavanja davno provedenih planova i događanja, a koja stiže u vrlo indikativnom trenutku.

HAŠKI PRAVOSUDNI CIRKUS

Kako prednje napomenuh kroz dva svetska rata i desetine manjih oružanih sukoba možemo sasvim jasno i na doktrinarnom nivou prepoznati praksu centara moći kapitalizma da za svaku agresiju okrive žrtve, ili nosioce otpora agresiji! Tako i haški kvazisud prilično jasno sledi matricu „nirnberške prevare“. Na suđenju nacističkim vođama u Nirnbergu izvedena ja jedna sasvim ozbiljna podvala naivnom čovečanstvu. Svijet je šokiran snimcima, fotografijama i svedočenjima žrtava ratnih zločina, za kakve su osumnjičeni snosili nespornu krivicu, i bukvalno „na brzaka“ donesene su presude kakve našom svešću dominiraju i danas.

Elem, „podvala“ je vrlo jednostavna: pogrešno je ratove tumačiti kroz prizmu njihovih posledica, a ratni zločini su uvek prisutna posledica ratovanja. Ukoliko težimo ka objektivnoj istini onda ratove primarno tumačimo kroz njihove UZROKE, a posledice tek sekundarno uzimamo u obzir. Tako se dogodilo da prevareno čovečanstvo nikada nije prepoznalo britansko-angloamerički fašizam/nacizam kao onaj izvorišni ili esencijalni oblik pojave. I danas tavorimo sa britansko-američkim fašizmom kao osnovnim instrumentom hegemonije kakvu uspostavljaju centri moći imperijalnog kapitalizma, a nikako da to spoznamo.

U tom pogledu haški „pravosudni cirkus“ fokusirao se samo na jednu dimenziju rata i to na posledice. Ono što je neshvatljivo jeste činjenica nebrojeno puta dokazana, a posebno u procesu protiv Miloševića, gde sud decidno odbija ispitivati uzroke rata. Vrlo jednostavno je objašnjenje takvog ponašanja suda i svodi se na to da su upravo kreatori UZP-a osnovali ovaj sud radi obezbeđivanja presumpcije nevinosti za sebe, te zarad lažnog svaljivanja krivice na žrtve.

U daljem moramo prednje rečeno prevesti na pravnu terminilogiju. Esencijalni zločin od kog pravosuđe u ovakvim prilikama mora poći naziva se ZLOČIN PROTIV MIRA. To je krimen iz kog priozilaze svi ostali zločini, pa uključujući i uvek prisutne posledice ratovanja u vidu RATNIH ZLOČINA. Ko je u ovom „pravosudnom cirkusu“ uopšte terećen za zločin protiv mira? Tu upravo dolazimo do jedne vrlo važne anomalije haškog sudovanja, a tiče se ograničavanja postupka na ispitivanje osnovanosti optužnice. Znači, tužilaštvo je upravo telo kakvo je ciljno usmeravalo postupke u „krivom pravcu“ i sa aspekta krimena i po pitanju odabira osumnjičenih. Kakvim se „gestapovskim metodama“ tek služilo tužilaštvo jasno je iz stotina primera neposredno dokazanih pred sudom. No, „sud“ je sve to prihvatao i potvrđivao kao „pravo“, tako da ovde nikako ne možemo govoriti o pravu kao temelju pravde, nego samo o sredstvu manipulacije i konkretno prevare!

Znači, niti jednom gestom ne želim Radovana Karadžića, kao vrhovnog komandanta, abolirati od individualne odgovornosti za ratne zločine nesporno počinjene od strane oružanih snaga Srpske ili od strane kojekakvih grupa i pojedinaca. Ono na čemu insistiram jeste činjenica da prethodno moramo utvrditi uzroke rata i odgovornost pojedinaca za zločin protiv mira (kao izvorišni zločin), a tek potom se usmeriti na ostale (ratne) zločine proizašle iz esencijalnog krimena. To je ujedno i put ka objektivnoj istini, ka spoznaji o tome šta se ovde stvarno dogodilo, te dalje ka istinskom pomirenju na bazi suočavanja sa istinom.

PRETI LI MUSLIMANIMA STVARNI GENOCID?

Iz prednje navedenog valjda je shvatljivo da projekte centara moći imperijalnog kapitalizma ne možemo posmatrati kroz naše uobičajene vizure nivoa dnevnog politikanstva. U pitanju su višedecenijski planovi i projekti. Znači, sve ono šta je 90-ih godina eskaliralo pripremano je i provođeno dve decenije. Upravo tako i ovo šta danas posmatramo pripremano je upravo u vreme tadašnje eskalacije.

Već početkom 90-ih zapadni centri moći spoznaju kako projekat potpunog slamanja slavenskog etničkog bića, a posebno u odnosu na Ruse, neće moći realizovati do željenog obima. Pragmatično su se usmerili na pljačku svega onoga šta im je u datim okolnostima bilo dostupno, a govorimo od ogromnom bogatstvu, te svoje hegemonističke ideje preusmeravaju ka novom „neprijatelju“ i ka novim izvorima bogaćenja (odnosno pljačke). Ovoga puta govorimo o muslimanskoj populaciji afričkog i azijskog kontinenta, ali i o prirodnom gasu kao energentu budućnosti gde je trebalo uspostaviti kontralu nad izvorištima, energetskim koridorima, tržištima itd.

Elem, i ovde ću govoriti o načinu izvršenja zločinačkih poduhvata kakvi nisu prisutni u javnom diskursu. Kako rekoh, Zapad ima bogatu praksu tehnika manipulisanja svešću i informacionog ratovanja, odnosno doktrinu da krivicu uvek svaljuje na žrtve sopstvenih zločina. U odnosu na sledbenike islama to je činjeno na tako perfidan način da je to vrlo teško istraživati i shvatiti. Decenijama se zapadni centri moći bukvalno poigravaju sa pojedinim akterima muslimanskog sveta i vrlo jednostavno je instrumentalizovano na desetine krvavih i krajnje besmislenih sukoba. No, ovde govorim o instrumentalizovanju jednog velikog zločina protiv verske zajednice kao takve, a sa poprilično čvrstim indicijama o postojanju zločina genocidnih obeležja.

Po mom dubokom uverenju ideja projektovanja genocida nad muslimanskom populacijom započinje upravo tokom razbijanja Jugoslavije. Već sam pominjao kako je Jugoslavija razbijena zbog specifičnih poimanja demokratizacije društva i uspostavljanja jedne nove i kvalitativno drugačije matrice uređenja društva kakva je pretila interesima centara moći imperijalnog kapitalizma. Drugi, jednako važan, razlog razbijanja zemlje bio je uspostavljanje matrice multikulturalnosti. Razvijeni svet, a posebno Evropa, jedno vrijeme se prosto zanosio multikulturalnošću kao najvažnijim modelom življenja, a šta je danas bukvalno prošlost i to zbog opštepoznatih operacija kakvima je takva ideja nasilno razbijana. No treba podsetiti da je bivša Jugoslavija upravo bila jedan eklatantan primer suživota više etničkih i religijskih zajednica. Primer neprihvatljiv hegemonima!

Upravo južnoslovenski muslimani predstavljali su jedinstvenu pojavu praktikovanja islama na način najbliži evropskim civilizacijskim vrednostima. Ovdašnji muslimani upravo su stvorili matricu na kakvoj je bilo moguće i trebalo zasnivati približavanje hrišćanstva i islama na vrlo sličnim civilizacijskim vrednostima. No, centrima moći Zapada su bilo kakvi procesi integrativne prirode neprihvatljivi, jer naprosto njihovo opstajanje ovisi od razdora, sukoba i krvoprolića. Zbog toga još tokom rata u BiH započinje projekat uništavanja takvog oblika poimanja islama, ali na način svaljivanja krivice na žrtve zločina (uobičajeno!). Malo pažljivije posmatranje sasvim jasno će razgraničiti kako je ispostavljanje „krivice“ jednako išlo i prema Srbima i prema samim muslimanima, a posebno ako uzmemo u obzir brojne činjenice utvrđene nakon rata.

Uveren sam da je proces radikalizacije ovdašnjih muslimana ciljno započet upravo protiv njih samih. Nije „slučajno“ Madlen Olbrajt svojevremeno Harisa Silajdžića provodala svetom i povezivala sa brojnim akterima radikalnog islama pod kontrolom Sjedinjenih Država. Odatle započinje dovođenje mudžahedina na ovaj prostor i najčešće silom nametanje poimanja islama do tada čak nepoznato našim muslimanima. Jeste rat „činio svoje“ na planu radikalizacije muslimana, ali su to činili i „komesari“ revnosno raspoređivani po vojnim jedinicama i naseljima. Znate, ovde je neko bukvalno morao doneti određena tumačenja i shvatanja kakva su ciljnoj populaciji prosto bila nepoznata.

U prilog ovome moram pomenuti još jednu činjenicu. Ovdašnji muslimani su za svog najvišeg političkog predstavnika odabrali Fikreta Abdića, jednu zaista izvanrednu osobu i privrednika. I onda pod ni danas istraženim okolnostima ovaj legitimni predstavnik građana prepušta poziciju jednom od ideologa globalne organizacije Muslimanska braća i radikalnom islamisti Aliji Izetbegoviću. Da apsurd bude veći na kraju Abdića osuđuju kao ratnog zločinca, ali valjda po već prepoznatljivoj matrici o kojoj govorim svo vreme. Ovde se neću zadržavati na činjenicama o tome kako je Izetbegović menjao svest sopstvenog naroda, kako se grubo poigravao sa životima i ostalo.

U daljem nameravam apostrofirati jednu činjenicu kakva (nekim čudom) nikako da bude adekvatno shvaćena i prihvaćena u svesti čovečanstva. Pogledajmo malo društva i države kakve globalisti prvo destabilizuju, a potom i teško razaraju, i to: Egipta, Tunisa, Libije, Sirije i drugih. Pa, upravo govorimo o društvima kakva prednjače u napretku i suživotu različitih kolektiviteta, a dominantno su muslimanska. Reč je o zemljama kakve postaju prihvatljive svima, pa čak i atraktivne zbog turizma ili poslovanja. I baš takva napredna društva, kao nakim „čudim“, bivaju podvrgnuta razaranjima i radikalizaciji muslimanske populacije. Nedavne „oaze uživanja“ postaju simboli straha, nepoverenja i neprihvatanja. Sve ovo šta se dešava na planu migracija, terorizma, oružanih sukoba Bliskog Istoka pretvara se u jedinstvenu matricu – neprihvatanja islama, odnosno POIMANJA ISLAMA KAO GLOBALNE OPSANOSTI!

Manje-više već je realizovana doktrina da su sami muslimani krivi za sva razaranja i zločine kakve trpe u ovom trenutku, ali (mnogo važnije) i za ono šta ih čeka u bliskoj budućnosti. Elem, šta ih to čeka?

Pisao sam o tome mnogo tako da ću naredne elemente analize suziti samo na nužan nivo (već sam preterao veličinom teksta). Dakle, dve godine tvrdim kako je primarna funkcija Islamske države proizvođenje jednog teškog međumuslimanskog krvoprolića, kakvo treba da ovu versku zajednicu oslabi do nivoa nesposobnosti odupiranja agresiji kakvu će centri moći Zapada realizovati sa ciljem uvek prisutne pljačke i bogaćenja. Dakle, druga funkcija ove atipične tvorevine jeste homogenizovanje ostatka čovečanstva protiv islama kao pojave, a šta nas dalje navodi na promišljanja kako bi za svet najbolje bilo da takvu „opasnost“ otkloni. Da li nas to vodi ka zločinu genocidnih obeležja?

Vidite, na prostoru Blikog Istoka već imamo materijalizaciju obe dimenzije projektovanog zločina: imamo i međumuslimanski pokolj, ali i „mirotvorne“ intervencije kakve imaju veze sa koje-čime izvan mira. Znači, u daljem fokus će biti na širenju ovih dimenzija. Davno sam isticao kako Islamska država ima zadatak da proizvede sukobljavanje između Turske i Irana, a kakvo će se dalje reflektovati na ceo niz država i njihovo aktiviranje u ratu. I šta se dešava na tom planu? Vidimo da su Sjedinjene Države nedavno deblokirale iranskih sto milijardi dolara, te da im ničim nisu ograničile trošenje tako velikih sredstava. Svedočimo da Iran tim novcem već naručuje ruske sisteme S 300 (žele i S 400, ali ne mogu dobiti), tenkove i različito naoružanje u vrednosti od osam milijardi dolara. Ne treba biti naivan i pomišljati kako su Amerikanci deaktivirali iranska sredstva bez klauzule o obavezi kupovine njihovog naoružanja, kakva će biti obavljena u „tišini“.

Nadalje, svedočimo i da Turska trpi stravične terorističke napade, kakvi će je kad-tad navesti na intervenciju u Siriji. Nije Vladimir Putin povukao snage sa turske granice tek tako ili zbog uspešno okončane akcije. Povukao ih je prosto kako bi izbegao bilo kakvu mogućnost sukobljavanja sa Turskom. Nije lud uvlačiti sopstvenu zemlju u međumuslimanski pokolj koji predstoji. Upravo Putin je dao tu tako potrebnu „inekciju“ zaustavljanja ofanzive Islamske države i kontraofanzivama koje su usledile. Sasvim nesporno doveo je situaciju u poziciju potpunog uništavanja Islamske države i (gle čuda!) Zapad nameće „primirje“. Jednostavno, Islamska država nije ni približno realizovala dodeljene joj zadatke, Iran još uvek nije spreman za izvršenje sopstvene uloge, Turska još uvek „luta“ rastrzana usled grešaka iz nedavne prošlosti itd. Sa druge strane Francuska trpi jer kreatori Novog svetskog poretka i dalje računaju na njen osvedočeni ratnički potencijal, Brisel kao prestonica Evrope trpi kako bi se hrišćanska Evropa do kraja odrekla ideja o multikulturalnosti i suživotu, odnosno homogenizovala protiv islama i td. No, ići će sve to u dobro zamišljenom pravcu i planu kreatora naših sudbina.

Retko grešim u proaktivnim procenama, iako sam vrlo srećan kad pogrešim. Tako ću i ovde biti srećan ukoliko se moje sumnje u mogući genocid nad muslimanima neostvare. No, šta ako ne grešim? Pri tom, moram se osvrnuti na reči Bakira Izetbegovića oko presude Karadžiću, kada reče da je to „historijski dan“ za ovu zemlju. Sačekaću koju godinu i upitati ga šta misli o presudama protiv njegovih prijatelja Tajipa Erdogana i Ahmeta Davutoglua za genocid nad muslimanima. Sasvim sam ubeđen da će Erdogan prvi pogreštiti i odreagovati na ovu sve težu situaciju, te da će postati marioneta u kandžama hegemona kakvom će se grubo poigrati. Koliko sam u pravu ili grešim – pokazaće vreme!

Tekstove Borislava Radovanovića možete pratiti i na Blogu autora: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Izvor: CEOPOM-Istina