Na koga cilja evro-armija

U Evropskoj Uniji su otkrili novu mogućnost da osveže ideju evropskih integracija. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker – poznat po svojim socijalno-ekonomskim strategijama i finansijskim antikriznim planovima za evrozonu – preuzeo je na sebe funkcije koje mu ranije nisu bile svojstvene. Bivši premijer Luksemburga je pozvao EU zahvaćenu finansijskom krizom i političkim protivurečnostima, da što je moguće brže stvori jedinstvenu armiju. “Takva armija bi nam pomogla u formiranju zajedničke spoljne politike i politike bezbednosti, a takođe i da zajedno snosi odgovornost Evrope u svetu” – uveren je Junker.[1] Šef Evropske komisije smatra da će stvaranje ovakve armije omogućiti Evropskoj Uniji da “odreaguje na pretnje” iznikle u odnosima EU i susednih joj država.

Iz konteksta ove izjave jasno je da se radi o Rusiji. Međutim, sama ideja koju je izneo predsednik Evropske komisije, ni u kom slučaju nije nova. Posle masovnog proširenja EU 2004. godine, aktivno je razmatran projekat stvaranja opšteevropske armije, brojnosti do 60 hiljada vojnika. Tada su istočnoevropske zemlje nezadovoljne stepenom uključenosti NATO prilikom njihovog ličnog “obračunavanja” sa Rusijom, pokušale da ubede strukture EU u neophodnost da se i toj organizaciji pridoda vojno-politički vektor. A kada nisu uspele da to ostvare, pojavio se projekat o stvaranju snaga za brza dejstva, sada već na regionalnoj osnovi – u tom smislu i u okviru Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka). Ovde je inicijativa krenula od Poljske. U Varšavi na Višegradsku grupu gledaju kao na instrument jačanja sopstvenih vojno-političkih pozicija u regionu centralne i istočne Evrope. Upravo su na inicijativu Poljske, ministri odbrane Poljske, Češke, Mađarske i Slovačke u martu 2013. godine na susretu u Varšavi, dogovorili da do 2016. godine stvore jedinicu za brza dejstva, brojnosti 1. 500 vojnika. Njeni zadaci su učešće u mirovnim operacijama kao i obezbeđenje dostavljanja humanitarne pomoći u konfliktnim zonama.

Međutim, čak i tako ograničen format budućih snaga izaziva ozbiljnu sumnju kod Mađara, Čeha i Slovaka. Nije slučajno u izjavi usvojenoj posle sastanka, istaknuto da se samo na osnovu višenacionalne saradnje “u uslovima svetske finansijske krize, može manje trošiti na odbranu”. A u radu samog foruma u Varšavi, aktivno učešće imali su i nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Francuske Fransoa Oland. Zahvaljujući njihovim zalaganjima, u tekstu završnog dokumenta pojavila se odredba o neophodnosti da EU dostigne isti nivo sa NATO paktom u vojno-političkim pitanjima: “NATO i EU treba da blisko sarađuju kako bi obezbedili uzajamno jačanje prilikom realizacija inicijativa koje dozvoljavaju da se koncentrišu napori za razvoj neophodnih mogućnosti bez nepotrebnog dupliranja napora”. Učesnici skupa takođe su izrazili podršku “evropskim odbrambenim mogućnostima”, kao i “daljem učvršćivanju NATO pakta”.

Skepticizam mnogih evropskih vođa po pitanju projekta stvaranja EU armije, uopšte nije neosnovan. Prvi razlog za skepticizam su finansije. Ako je čak i u prilično “prosperitetnim” dvehiljaditim ovaj projekat izgledao preskup, onda je priča o njegovoj realizaciji u današnjim uslovima još problematičnija. Sadašnji pokušaj reanimacije ove ideje od strane šefa Evropske komisije indikativno se poklapa sa najvećim od 2003. godine padom kursa eura u odnosu na dolar, kao i početkom realizacije programa kvantitativnog popuštanja Evropske centralne banke. Program uključuje kupovinu javnih i privatnih obveznica u vrednsoti od 60 milijardi eura mesečno.  I dok je ranije evroregulator planirao da ovaj program realizuje do septembra 2016. godine, to je sada šef ECB Mario Dragi stavio do znanja da on može nositi “neograničen” karakter.

A analitičari Deutsche Bank već su predvideli da će euro do 2017. godine pasti u odnosu na dolar do nivoa od 85 centi. Glavni uzrok tome je, po njihovom mišljenju, odliv kapitala iz Evrope.[2] U ovakvoj situaciji nikome nije do evroarmije – radi se o spasavanju evrovalute i evrozone.

Drugi aspekt problema je potencijalno dupliranje vojno-političkih struktura EU i NATO pakta. Iz ove perspektive Amerikanci i njihovi transatlanski partneri Britanci nisu zainteresovani za jačanje vojnog uticaja Francuske i Nemačke na situaciju u Evropi, pa predstavljaju oponente ideji stvaranja evroarmije u širem obimu. Dok je Ursula fon der Ljajen, ministar odbrane Nemačke, prva među svojim kolegama u EU podržala Junkerov predlog.

Pa i za niz skandinavskih zemalja (u prvom redu Finsku) promena vojno-političke situacije u Evropi i militarizacija EU mora biti u koliziji sa njihovim ličnim vanblokovskim prioritetima.

Zbog toga nije čudo da je ideja Žan-Klod Junkera izazvala ozbiljne sumnje čak i među njegovim kolegama u EU, koji smatrau da EU jednostavno nema odgovarajućih finansijsko-organizacionih mogućnosti. Erki Tuomioja, šef spoljnopolitičkog resora Finske, direktno je izjavio da EU u ovom trenutku nema ni mogućnosti ni resursa za stvaranje zajedničkih oružanih snaga EU.[3] Prema njegovim rečima, razmatrani projekat nije realan, u krajnjem slučaju bar u bližoj perspektivi. Ministar inostranih poslova Finske uveren je da ni u budućnosti armija EU ne može u potpunosti zameniti oružane snage pojedinih zemalja. Umesto toga, može se govoriti o nekakvim “zajedničkim borbenim jedinicama”.

Međutim, razmatrano pitanje krije u sebi još jedan opasan aspekt. Svesno ili nesvesno, inicijatori stvaranja evroarmije pokušavaju da dodele ovoj organizaciji prava i punomoćja koja izlaze izvan okvira EU i pripadaju isključivo kompetencijama OUN. Poslednjih nekoliko godina EU je već uspela da se “istakne” u čitavom nizu spoljnopolitičkih akcija – da ne kažemo avantura – od Libije, do Bliskog Istoka. Ako uzmemo u obzir učešće bez presedana u ukrajinskom sukobu od strane Brisela – pitanje o mogućnosti i karakteru potencijalnog korišćenja armije EU postaje ključno i potencijalno krajnje opasno iz vizure obezbeđenja evropske bezbednosti.

Istine radi, treba reći da EU nije bez iskustva kada je u pitanju učešće u vojnim operacijama. Međutim, radilo se o ograničenim operacijama u okviru širih međunarodnih mirotvoračkih napora. Sve do sada takozvane “evrosnage” (EUFOR) učestvuju u obezbeđenju mira u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Demokratskoj Republici Kongo, Čadu i Centralnoafričkoj Republici. Sve ove operacije su sadržale ili obezbeđenje izvršenja odgovarajućih odluka UN u okvirima postkonfliktnog regulisanja problema ili su to bile odluke o učešću u čisto konkretnim i lokalnim zadacima (podrška naporima Misije UN u DRK za vreme sprovođenja predsedničkih izbora u toj zemlji u julu 2006. godine). A i sama brojnost snaga EUFOR-a – otprilike 9 hiljada vojnika – govori o ograničenim ciljevima, zadacima i mogućnostima ovih formacija. I da li ima smisla da današnja EU pretenduje na nešto više?

I još jedna okolnost na koju treba obratiti pažnju. Razgovori o neophodnosti pretvaranja EU u vojnu pesnicu “oživeli” su baš na vrhuncu sadašnje međunarodne aktivnosti oko Ukrajine – u kojoj ključnu ulogu igra OEBS. Nije li ova okolnost – ili konkretnije, predsedavanje Srbije tom organizacijom u ovom trenutku – izazvalo ljubomoru Brisela? Pored toga – OEBS je opšteveropska organizacija u kojoj ključnu ulogu između ostalog igra i Rusija. Na tom fonu EU predstavlja za arhitekte “Novog svetskog poretka” zgodniju i elastičniju instituciju, sa tačke gledišta realizacije sopstvenih scenarija.

_________________________________

[1] Welt am Sonntag, 08.03.2015

[2] http://top.rbc.ru/finances/11/03/2015/54ff2f319a7947444422d7e3

[3] http://www.fondsk.ru/news/2015/03/09/mid-finljandii-u-es-net-ni-sil-ni-resursov-dlja-sozdania-edinoj-armii-32135.html

Izvor: Fond Strateške Kulture