Напад у Зворнику није случајан

Након терористичког напада на ПУ Бугојно, дакле готово пет година, узалудно указујем како су полицијски објекти и службеници Републике Српске потенцијална мета напада исламистичких терориста. Но, нашим системом безбедности управљају стручњаци које је стравичан догађај у Зворнику изненадио.

Од терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику светска јавност бруји о том немилом догађају. На једној страни, преносе се изјаве представника безбедносних агенција о томе да ли је ОБА/ОСА благовремено и адекватно обавестила о овој опасности. На другој, већина аналитичара је сложна да њих овакав чин није изненадио, а онда следе смислена и мање смислена образложења таквог мишљења. Обзиром да годинама указујем на такву потенцијалну опасност, јутрос сам за мање од часа сурфовања интернетом нашао конкретне показатеље онога на шта годинама безуспешно указујем.

Пре него образложим јутрошње активности морам објаснити професионално мишљење какво сам у више наврата кроз службене анализе достављао МУП-у РС. На првом месту морам читаоце подсетити да је терористички напад на бугојанску полицију из 2010. године планиран у тренутку када су полицијски службеници требало да буду постројени ради упућивања на задатак (акција против вехабија). Само због будности полицајаца задужених за обезбеђење објекта и њихове реакције избегнуте су много теже последице. У том смислу можемо поставити јасне паралеле са нападом на зворничку полицију. Но бугојански злочин понукао ме је на размишљање о могућности сличног напада на приједорску полицију. У тада достављеној службеној анализи/информацији посебно сам апострофирао две чињенице:

– Прво, напад на бугојанске полицајце није изазвао адекватну осуду појединих структура (оних радикално настројених) унутар бошњачке популације и поред чињенице да су настрадали њихови сународници; и

– Друго, у случају напада на приједорску полицију примењива је омиљена терористичка максима да се злочин може правдати претходним злочином (ратним), због чега можемо очекивати много блажу осуду злочина (па све до величања акта).

МОГЛО СЕ ОЧЕКИВАТИ

Затим, у фебруару прошле године сачињавам Опште-безбедносну анализу извора угрожености Републике Српске од насилног мењања уставно-политичког поретка (нову), где доњи цитат дела анализјасно указује опетовање професионалне оцене:

„У контексту екстремистичко-терористичких извора угрожавања РС опет долазимо у позицију издвајања само актуелних и крајње индикативних догађања. На првом месту то је свакако податак да више стотина лица бошњачко-муслиманске опредељености тренутно ратује на подручју Сирије. У јавности већ се шпекулише са питањем какву претњу ова лица представљају по безбедност ове земље у контексту њиховог повратка. Међутим, треба поставити и питање њихових веза створених током овог ангажовања и могућности довођења на овај простор њихових сабораца из других земаља. Притом се не сме превиђати чињеница да у сукобима на простору Либије, Сирије, Египта и др. држава данас имамо нескривено савезништво англоамеричких оружаних снага и припадника радикално-муслиманских организација типа Ал Каиде.

Кад свему томе додамо чињеницу да на подручју РС, а посебно у западном делу, годинама постоји континуитет ширења вехабијске/селефијске заједнице, па и њиховог инструментализовања против оваквог уставно-политичког уређења, онда неминовно долазимо до крајње једноставног питања колико је систем безбедности РС организационо и функционално способан супроставити се оваквим изворима угрожавања?

Полазећи од премисе да на простору РС постоје субјекти спремни и функционално оспособљени за тешка угрожавања овог ентитета, као посебно питање поставља се реакција унутрашњих и спољних фактора јавности на евентуалне терористичке нападе, оружано деловање или друге облике тешке дестабилизације. Након терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну могла се примијетити заиста неадекватна осуда таквог чина од стране појединих официјелних представника, а посебно тешко манифестована кроз одређене категорије бошњачке популације какве су чак давале подршку актерима напада. Уобзиривши омиљену терористичку максиму да је злочин могуће правдати претходним злочином, долазимо до једноставног питања: какву реакцију можемо очекивати у случају терористичког напада изведеног на подручју Приједора, а посебно ако је усмерен према полицији? У контексту већ манипулативно створене перцепције о приједорској злочиначкој полицији упитна је чак и међународна осуда неког терористичког напада на полицијске службенике овог центра, док би на унутрашње-политичком плану овакав чин засигурно довео до конфронтирајућих подела по питању осуде, а у одређеним круговима може се рачунати и на отворену подршку“.

ПОНАШАЊЕ ЕЛИТА

Овде треба нагласити да су процене изнесене у односу на Приједор у потпуности примењиве на Зворник, Вишеград, Бијељину, Фочу и друге градове Српске познате по ратним догађањима. Но, пре него што пређемо на зворничку трагедију, нужно је објаснити још нека важна питања угрожености Српске од исламистичко-екстремистичких субјеката. Ту на првом месту мислим на брзоплетост институција поводом већ почињених злочина, а каква се даље манифестује у виду неадекватних реакција.

Примера ради, током самог акта (пре него је савладан) за Мевлида Јашаревића медији су догађај оквалификовали као терористички напад, а институције су само наставиле следити ту матрицу. И онда нас данас чуди како истрага није разјаснила мотиве напада, идеолошко-политичке циљеве напада, налогодавце, помагаче и ино. Због чега би се поступајућа службена лица трудила утврдити обележја према којима се овај напад може оквалификовати као терористички ако је целокупно друштво сагласно око такве квалификације?

Струка налаже сасвим другачије поступање у смислу да се прво разјашњавају сви аспекти и обележја кримена, па тек онда даје квалификација. Ово је важно управо због прошлогодишњег убиства двојице Бошњака у Трнопољу код Приједора. У том догађају медији и институције су у старту заузели став како је у питању тешко убиство, а могућност терористичког напада није ни узета у обзир (бар не озбиљно). Оно што треба знати јесте да радикално-исламистичке организације у принципу прво нападају своју верску заједницу са циљем хомогенизације популације око њихових идеја, дисциплиновања заједнице и успостављања другачијег поретка. Бројне индиције указују да овај немио догађај треба посматрати кроз такву матрицу, а да не говоримо о томе како кривични поступак такве сумње мора неспорно утврдити или оповргнути.

У даљем, потребно је анализирати и понашање политичких елита Српске и актуелна дешавања. Све те политикантске декларације око независности, око геноцида над Јерменима, око трећег ентитета итд., озбиљно радикализују бошњачку популацију против Српске. Бакир Изетбеговић је схватио како раније политичке изјаве о укидању Српске, о геноцидној творевини и слично само додатно хомогенизују Србе у одбрани Републике Српске. Прагматичним изјавама како је Српска неупитна и умањивањем спољних иритација Изетбеговић је добрано допринео актуелном политичком раздору у овом ентитету. Међутим, владајућа политичка опција Српске данас се понаша попут Хариса Силајџића или реиса Церића и максимално се труди да Бошњаке хомогенизује и радикализује против Српске. Притом, не воде рачуна о томе колико је Српска капацитирана за квалитетну одбрану у случају озбиљне дестабилизације и сукобљавања.

ШТА КАЖУ ЕКСТРЕМИСТИЧКИ ПОРТАЛИ

И сад, напокон, долазимо до тога шта сам уочио приликом јутрошњег претраживања објављених информација о овом догађају. Ту морам нагласити како сам прескочио неколико десетина познатијих медија и дошао до једног мени непознатог портала Вијестиуммета. До овог портала дошао сам трагајући за тим ко је уопште Нердин Ибрић. Уочавам, за тај портал важан податак, да Нердин није припадник вехабијске заједнице. Осим тога, наводи се како је његов отац Сејфо, заједно са још 750 Бошњака из тог краја, давне 1992. године убијен од стране припадника ВРС и зворничке полиције. Следећи (фрапантан!) навод је да су убијени Драган Ђурић и рањени Жељко Гајић учесници „сребреничког геноцида“(то ваљда објашњава оправданост злочина).

Даљим трагањем налазим портал Медијска агенција Бошњаци, односно на Фејсбук страницу портала (https://www.facebook.com/bosnjaci.eu). На тој страници истиче се текст у коме се понављају претходни наводи, а посебно наслов Списак ратних злочинаца који раде на високим функцијама и у полицији, а учествовали су у геноциду у Сребреници (видљиво на http://www.nap.ba/images/file/ratnizlocinci.pdf). Овај списак садржи податке за 810 особа, са именом и презименом, именом оца и матичним бројем. Под бројем 137. уписан је покојни Драган Ђурић.

Под бројем 166. наводи се рањени Жељко Гајић.

У тексту се апострофира како од наведених 810 особа њих 400 још увек ради у полицији. Дакле, у конкретном случају имамо објављен списак мета актуелног и могућих будућих терористичких напада или других облика угрожавања.

Затим следи нешто шта ме је шокирало, и поред професионалног мишљења да у случајевима сличних напада неће уследити адекватна осуда радикалног дела бошњачке популације. У коментарима испод поставке нисам уочио нити један коментар жаљења за жтрвама, осуде злочинца или бар изражавања елементарне човечности. Коментатори редом дају подршку Ибрићу, а жртве етикетирају као злочинце. Но, оно што забрињава јесте низ коментара у каквима се наводи како је ово тек почетак одмазде! У тренуцима писања текста проверио сам поново податак о броју лајкова и утврдио да је исти досегао готово 400.

Десетине и десетине коментара садрже јавно изношење претњи, позива на насиље, грубих увреда итд., дакле, онога што би надлежне институције требале под хитно истражити. Фотографисао сам део постављених коментара, тако да је моје наводе могуће проверити и без улажења на ову Фејсбук страницу. Надао бих се да ће наведени портали и странице бити укинути хитном интервенцијом надлежних институција, али тешко да ће то бити реализовано обзиром да су њихови челници најчешће изненађени оним шта се догађа у њиховом окружењу.

Извор: Фронтал