Napad u Zvorniku nije slučajan

Nakon terorističkog napada na PU Bugojno, dakle gotovo pet godina, uzaludno ukazujem kako su policijski objekti i službenici Republike Srpske potencijalna meta napada islamističkih terorista. No, našim sistemom bezbednosti upravljaju stručnjaci koje je stravičan događaj u Zvorniku iznenadio.

Od terorističkog napada na policijsku stanicu u Zvorniku svetska javnost bruji o tom nemilom događaju. Na jednoj strani, prenose se izjave predstavnika bezbednosnih agencija o tome da li je OBA/OSA blagovremeno i adekvatno obavestila o ovoj opasnosti. Na drugoj, većina analitičara je složna da njih ovakav čin nije iznenadio, a onda slede smislena i manje smislena obrazloženja takvog mišljenja. Obzirom da godinama ukazujem na takvu potencijalnu opasnost, jutros sam za manje od časa surfovanja internetom našao konkretne pokazatelje onoga na šta godinama bezuspešno ukazujem.

Pre nego obrazložim jutrošnje aktivnosti moram objasniti profesionalno mišljenje kakvo sam u više navrata kroz službene analize dostavljao MUP-u RS. Na prvom mestu moram čitaoce podsetiti da je teroristički napad na bugojansku policiju iz 2010. godine planiran u trenutku kada su policijski službenici trebalo da budu postrojeni radi upućivanja na zadatak (akcija protiv vehabija). Samo zbog budnosti policajaca zaduženih za obezbeđenje objekta i njihove reakcije izbegnute su mnogo teže posledice. U tom smislu možemo postaviti jasne paralele sa napadom na zvorničku policiju. No bugojanski zločin ponukao me je na razmišljanje o mogućnosti sličnog napada na prijedorsku policiju. U tada dostavljenoj službenoj analizi/informaciji posebno sam apostrofirao dve činjenice:

– Prvo, napad na bugojanske policajce nije izazvao adekvatnu osudu pojedinih struktura (onih radikalno nastrojenih) unutar bošnjačke populacije i pored činjenice da su nastradali njihovi sunarodnici; i

– Drugo, u slučaju napada na prijedorsku policiju primenjiva je omiljena teroristička maksima da se zločin može pravdati prethodnim zločinom (ratnim), zbog čega možemo očekivati mnogo blažu osudu zločina (pa sve do veličanja akta).

MOGLO SE OČEKIVATI

Zatim, u februaru prošle godine sačinjavam Opšte-bezbednosnu analizu izvora ugroženosti Republike Srpske od nasilnog menjanja ustavno-političkog poretka (novu), gde donji citat dela analizjasno ukazuje opetovanje profesionalne ocene:

„U kontekstu ekstremističko-terorističkih izvora ugrožavanja RS opet dolazimo u poziciju izdvajanja samo aktuelnih i krajnje indikativnih događanja. Na prvom mestu to je svakako podatak da više stotina lica bošnjačko-muslimanske opredeljenosti trenutno ratuje na području Sirije. U javnosti već se špekuliše sa pitanjem kakvu pretnju ova lica predstavljaju po bezbednost ove zemlje u kontekstu njihovog povratka. Međutim, treba postaviti i pitanje njihovih veza stvorenih tokom ovog angažovanja i mogućnosti dovođenja na ovaj prostor njihovih saboraca iz drugih zemalja. Pritom se ne sme previđati činjenica da u sukobima na prostoru Libije, Sirije, Egipta i dr. država danas imamo neskriveno savezništvo angloameričkih oružanih snaga i pripadnika radikalno-muslimanskih organizacija tipa Al Kaide.

Kad svemu tome dodamo činjenicu da na području RS, a posebno u zapadnom delu, godinama postoji kontinuitet širenja vehabijske/selefijske zajednice, pa i njihovog instrumentalizovanja protiv ovakvog ustavno-političkog uređenja, onda neminovno dolazimo do krajnje jednostavnog pitanja koliko je sistem bezbednosti RS organizaciono i funkcionalno sposoban suprostaviti se ovakvim izvorima ugrožavanja?

Polazeći od premise da na prostoru RS postoje subjekti spremni i funkcionalno osposobljeni za teška ugrožavanja ovog entiteta, kao posebno pitanje postavlja se reakcija unutrašnjih i spoljnih faktora javnosti na eventualne terorističke napade, oružano delovanje ili druge oblike teške destabilizacije. Nakon terorističkog napada na policijsku stanicu u Bugojnu mogla se primijetiti zaista neadekvatna osuda takvog čina od strane pojedinih oficijelnih predstavnika, a posebno teško manifestovana kroz određene kategorije bošnjačke populacije kakve su čak davale podršku akterima napada. Uobzirivši omiljenu terorističku maksimu da je zločin moguće pravdati prethodnim zločinom, dolazimo do jednostavnog pitanja: kakvu reakciju možemo očekivati u slučaju terorističkog napada izvedenog na području Prijedora, a posebno ako je usmeren prema policiji? U kontekstu već manipulativno stvorene percepcije o prijedorskoj zločinačkoj policiji upitna je čak i međunarodna osuda nekog terorističkog napada na policijske službenike ovog centra, dok bi na unutrašnje-političkom planu ovakav čin zasigurno doveo do konfrontirajućih podela po pitanju osude, a u određenim krugovima može se računati i na otvorenu podršku“.

PONAŠANJE ELITA

Ovde treba naglasiti da su procene iznesene u odnosu na Prijedor u potpunosti primenjive na Zvornik, Višegrad, Bijeljinu, Foču i druge gradove Srpske poznate po ratnim događanjima. No, pre nego što pređemo na zvorničku tragediju, nužno je objasniti još neka važna pitanja ugroženosti Srpske od islamističko-ekstremističkih subjekata. Tu na prvom mestu mislim na brzopletost institucija povodom već počinjenih zločina, a kakva se dalje manifestuje u vidu neadekvatnih reakcija.

Primera radi, tokom samog akta (pre nego je savladan) za Mevlida Jašarevića mediji su događaj okvalifikovali kao teroristički napad, a institucije su samo nastavile slediti tu matricu. I onda nas danas čudi kako istraga nije razjasnila motive napada, ideološko-političke ciljeve napada, nalogodavce, pomagače i ino. Zbog čega bi se postupajuća službena lica trudila utvrditi obeležja prema kojima se ovaj napad može okvalifikovati kao teroristički ako je celokupno društvo saglasno oko takve kvalifikacije?

Struka nalaže sasvim drugačije postupanje u smislu da se prvo razjašnjavaju svi aspekti i obeležja krimena, pa tek onda daje kvalifikacija. Ovo je važno upravo zbog prošlogodišnjeg ubistva dvojice Bošnjaka u Trnopolju kod Prijedora. U tom događaju mediji i institucije su u startu zauzeli stav kako je u pitanju teško ubistvo, a mogućnost terorističkog napada nije ni uzeta u obzir (bar ne ozbiljno). Ono što treba znati jeste da radikalno-islamističke organizacije u principu prvo napadaju svoju versku zajednicu sa ciljem homogenizacije populacije oko njihovih ideja, disciplinovanja zajednice i uspostavljanja drugačijeg poretka. Brojne indicije ukazuju da ovaj nemio događaj treba posmatrati kroz takvu matricu, a da ne govorimo o tome kako krivični postupak takve sumnje mora nesporno utvrditi ili opovrgnuti.

U daljem, potrebno je analizirati i ponašanje političkih elita Srpske i aktuelna dešavanja. Sve te politikantske deklaracije oko nezavisnosti, oko genocida nad Jermenima, oko trećeg entiteta itd., ozbiljno radikalizuju bošnjačku populaciju protiv Srpske. Bakir Izetbegović je shvatio kako ranije političke izjave o ukidanju Srpske, o genocidnoj tvorevini i slično samo dodatno homogenizuju Srbe u odbrani Republike Srpske. Pragmatičnim izjavama kako je Srpska neupitna i umanjivanjem spoljnih iritacija Izetbegović je dobrano doprineo aktuelnom političkom razdoru u ovom entitetu. Međutim, vladajuća politička opcija Srpske danas se ponaša poput Harisa Silajdžića ili reisa Cerića i maksimalno se trudi da Bošnjake homogenizuje i radikalizuje protiv Srpske. Pritom, ne vode računa o tome koliko je Srpska kapacitirana za kvalitetnu odbranu u slučaju ozbiljne destabilizacije i sukobljavanja.

ŠTA KAŽU EKSTREMISTIČKI PORTALI

I sad, napokon, dolazimo do toga šta sam uočio prilikom jutrošnjeg pretraživanja objavljenih informacija o ovom događaju. Tu moram naglasiti kako sam preskočio nekoliko desetina poznatijih medija i došao do jednog meni nepoznatog portala Vijestiummeta. Do ovog portala došao sam tragajući za tim ko je uopšte Nerdin Ibrić. Uočavam, za taj portal važan podatak, da Nerdin nije pripadnik vehabijske zajednice. Osim toga, navodi se kako je njegov otac Sejfo, zajedno sa još 750 Bošnjaka iz tog kraja, davne 1992. godine ubijen od strane pripadnika VRS i zvorničke policije. Sledeći (frapantan!) navod je da su ubijeni Dragan Đurić i ranjeni Željko Gajić učesnici „srebreničkog genocida“(to valjda objašnjava opravdanost zločina).

Daljim traganjem nalazim portal Medijska agencija Bošnjaci, odnosno na Fejsbuk stranicu portala (https://www.facebook.com/bosnjaci.eu). Na toj stranici ističe se tekst u kome se ponavljaju prethodni navodi, a posebno naslov Spisak ratnih zločinaca koji rade na visokim funkcijama i u policiji, a učestvovali su u genocidu u Srebrenici (vidljivo na http://www.nap.ba/images/file/ratnizlocinci.pdf). Ovaj spisak sadrži podatke za 810 osoba, sa imenom i prezimenom, imenom oca i matičnim brojem. Pod brojem 137. upisan je pokojni Dragan Đurić.

Pod brojem 166. navodi se ranjeni Željko Gajić.

U tekstu se apostrofira kako od navedenih 810 osoba njih 400 još uvek radi u policiji. Dakle, u konkretnom slučaju imamo objavljen spisak meta aktuelnog i mogućih budućih terorističkih napada ili drugih oblika ugrožavanja.

Zatim sledi nešto šta me je šokiralo, i pored profesionalnog mišljenja da u slučajevima sličnih napada neće uslediti adekvatna osuda radikalnog dela bošnjačke populacije. U komentarima ispod postavke nisam uočio niti jedan komentar žaljenja za žtrvama, osude zločinca ili bar izražavanja elementarne čovečnosti. Komentatori redom daju podršku Ibriću, a žrtve etiketiraju kao zločince. No, ono što zabrinjava jeste niz komentara u kakvima se navodi kako je ovo tek početak odmazde! U trenucima pisanja teksta proverio sam ponovo podatak o broju lajkova i utvrdio da je isti dosegao gotovo 400.

Desetine i desetine komentara sadrže javno iznošenje pretnji, poziva na nasilje, grubih uvreda itd., dakle, onoga što bi nadležne institucije trebale pod hitno istražiti. Fotografisao sam deo postavljenih komentara, tako da je moje navode moguće proveriti i bez ulaženja na ovu Fejsbuk stranicu. Nadao bih se da će navedeni portali i stranice biti ukinuti hitnom intervencijom nadležnih institucija, ali teško da će to biti realizovano obzirom da su njihovi čelnici najčešće iznenađeni onim šta se događa u njihovom okruženju.

Izvor: Frontal