Прво је Емир Кустурица постао Немања, па нам је као члан жирија омогућио да и ми добијемо у престоници споменик Немањи и то Стефану. Он је полумесец заменио крстом, а код Немање је управо крст замењен мачем, јер је то сметало неким Емирима из Емирата који наводно граде Београд на води.

Градитељима Београда на води смета сенка крста, а то што престоница, ваљда једина у свету, нема железничку станицу, изгледа никоме. Довољна сенка на споменик Стефану Немањи је то што је проглашен за државну тајну као да је реч о нуклеарном реактору. Свакако највећа сенка је, ко га подиже, где га подиже и време кад се подиже. Осим окупатора, ниједна мирнодопска власт није тако перманентно разваљивала и уништавала Београд као што то чине напредњаци.

У сваком њиховом потезу, вешто сакривеном иза некаквог развоја града, крије се истинска мржња према Београду и свему ономе шта је он представљао или представља. Српска напредна странка је скуп искомплексираних људи који вуку озбиљне трауме од Београда који их никада није прихватио, а прихватао је буквално свакога. И зато му се свете. На најгори могући начин. Убијају га и сецирају део по део. Као да је град крив што нису имали девојке кад је требало, што никада нису били фаце, што су их сви одбацивали као да су вашљиви, што нико са њима није хтео да се игра кад су били мали, што чак ни као хулигани нису могли да прођу…

Отуд оптерећеност навијачима и примитивцима свих боја. Отуда и потреба да се од Београда направи прчварница, да се до краја понизе становници Београда и уместо урбаног развоја уведе разбојнички, као да је град настао на ободима некакве пустиње, а не на обалама Саве и Дунава. Они се једноставно хране тако што убијају наше лепе успомене, а ми плаћамо цену зато што их они никад нису имали. Њихов нескривени презир према Београду морала је чак да плати и „Београђанка“. Нико као напредњаци није успео да за кратко време у потпуности уништи српску прошлост, обесмисли свакодневицу, а питање будућности скине са дневног реда. Можда управо због оваквих исказаних особина уживају потребно поверење европских представника и посматрача.

И сам Стефан Немања се одавно преврће у гробу кад види ко води и представља Србију у чије темеље је уградио и себе и своје наследнике. Студеница никад постиђенија није била. Ако ништа, споменик је окренут тако, да бар неће морати да гледа ко су становници Београда на води. Она велелепна и историјски вредна зграда у позадини његовог споменика, сада више личи на филмске кулисе из неког Кустуричиног филма него на главну железничку станицу, на коју је цела бивша Југославија била поносна. Остаје само да онај воз, већ претворен у путујући манастир, постане градски „Ћира“ и да крене да конкурише „Врабац“ сервису, превозећи све заинтересоване који желе боље да упознају комплексе владајуће гарнитуре и њихове пориве.

Александар Вучић долази на свеченаст поводом отварања споменика Стефану Немањи – Фото: Дамир Дервишагић/Курир

У сенци споменика Стефану Немањи и започетој вакцинацији, некако се у јавности прилично стидљиво провлачи чињеница, да у недостатку алтернативе, све више људи прелази на страну Вилотића. Нема дана, а да неко не покуша да ме увери у то, како је опозиција и без стварног дијалога, а уз помоћ европских посредника већ договорила својих 15 одсто на изборима. Вучић сит, а овце на броју. Он добија привид демократије коју је укинуо, они средства да преживе, а Европа важан поен, јер је ствари покренула са мртве тачке. Као главну аргументацију потежу се и славом овенчани Душан Дуда Ивковић, светски признати кошаркашки тренер, који је од потпуног непризнавања и игнорисања Вучића као председника, стигао до тога „да није нашег председника Вучића…“, глумци доказани опозиционари, који у друштву Маје Гојковић и Горана Весића промовишу вакцинацију, истовремено рецитујући никог другог до Брану Црнчевића, оснивача СНС. И притом таста Басари, којем „Нин“, ваљда немајући коме другом, по други пут додељује своју награду за роман године…

Таквих и сличних примера је свакога дана на претек. Од академије наука до најзабаченије школе у некој забити. Збир поражавајућих чињеница доприноси да се осећамо поражено. Изневерено. Од оних од којих смо то најмање очекивали. И после се чудимо зашто људи за литар зејтина, кило брашна и једну паштету гласају за Вучића. Три милиона евра за обнову Хиландара, тридесет евра по глави становника. Устаљена динамика за гласање кад дође време.

Голубари одстрањују голубове превртаче, јер им кваре јато. Ми смо од превртача створили занимање, а од превртљивости идеологију. И не мислимо да икад станемо. Ако већ нафту немамо, бар превртача за извоз имамо. То је наш препознатљив потенцијал и скроз је разумљиво да га развијамо што више. Превртљива Србија и ушушкана у сопственим интересима истакнутих појединаца је и допринела убрзаном развоју пошасти званој СНС.

Знам да није нека утеха, мада то већ сигурно знате, никада нећу прећи на страну Вилотића! По цену свега. Нестаћу, али остаћу то што јесам. Да ли је то вредно? Није. Да ли се то исплати? Никако. Признајем, отићу са овог света поражен до краја, али са истом оном вером са којом још некако живим, а она гласи – нема предаје, Вилотићи нису опција, макар сви прешли на њихову страну!

Фотографија аутора: Снимак екрана/Н1


Извор: https://direktno.rs/kolumne/331143/srdjan-skoro-kolumna-spomenik-stefanu-nemanji.html

Оставите коментар

Оставите коментар на Напредњаци у Београду или Вилотићи нису опција

* Обавезна поља