Нисам хтео да кварим божићну атмосферу, али док сам вам честитао рождество Христово у САД се одвијао климакс изборне драме, оличен у тзв. јуришу неколико стотина присталица тадашњег председника на здање Конгреса.

Тај тобожњи „устанак“ демократе су искористиле да у САД направе своју варијанту 5. октобра: сваку критику новембарских избора прогласили су за лаж и издају, док Трампа хоће да осуде за побуну а све његове присталице ставе ван закона. За сваки случај, довели су 25 хиљада војника да „бране“ Вашингтон од (непостојеће) „побуне“, а Капитол су оградили зидинама које одједном нису ни неморалне, ни расистичке, ни беспредметне (док Трампов зид према Мексику јесте, па је Џо Бајден наредио престанак његове градње првом приликом).

Написах после тих догађаја једну серију текстова, од којих је Спутњик пренео онај о виртуелном грађанском рату који је од америчке републике направио нешто што се зове „Наша демократија“ (Our Democracy). У тој и таквој демократији хапсе лика који је пре пет година на Твитеру качио мимове против демократа и прете му са 10 година затвора, док адвоката ФБИ који је ухваћен на правди Бога да је лажирао документе како би могли да шпијунирају Трампа желе да осуде на условну казну од годину дана и 100 долара глобе.

Значи, тачно она врста „правде“ коју је у османској Босни забележио Матија Мажуранић пре скоро 200 година, где нема везе шта си урадио (или не), већ искључиво ко си. Како рече један бивши Трампов говорописац, 70 милиона Американаца који су за њега гласали су „сад практично Срби деведесетих“:

Пред изборе 2016, писао сам овде да су Американци пред тренутком одлуке: хоће ли мирно да се одрекну своје ђавоље Империје и врате својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плате као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи.

Одлазак Трампа – Фото: Брендан Смаиловски/AFP via Getty Images

Рекох још и да би то могао да буде последњи пут да о томе могу да одлуче гласањем. Мислио сам да ће у случају победе Хилари Клинтон многи Американци узети „пушку па у шуму“. Испало је да сам омашио за четири године. Исто тако, писао сам да:

…не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа – и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија – успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша.

И покушао је. Трагедија њега лично, али и земље којом није умео да влада је што је катастрофално потценио снагу, одлучност и перфидност непријатеља.

С друге стране, ти непријатељи нису нимало мудри. Да јесу, потрудили би се да макар мало глуме праведност, легитимитет, помирљивост, демократичност, владавину права, итд. Уместо тога, изгледа да су схватили „Игре глади“ као образац по којем желе да уреде „Нашу демократију“ и покоре непослушне. Не морам ваљда да цртам како у тим књигама, или њиховим холивудским адаптацијама, то не заврши добро по њих.

Ништа од тога не мења моју прогнозу из 2016. Штавише, рекао бих да је процес урушавања Империје сада узео још више маха. Режим који се крије иза Бајдена моћи ће да врати ствари на status quo ante таман колико и француски ancien regime после Наполеона, за које се тада говорило да „ништа нису заборавили, и ништа нису научили“.

У међувремену, не брините како ће они да се односе према нама. То већ знамо. Оно што још није записано је како ћемо ми да на то одговоримо. Њихова будућност већ је извесна. Нашу судбину још можемо да променимо. Па како радили, тако нам и Бог дао.


Извор: Сиви Соко

Оставите коментар

Оставите коментар на После Трампа

* Обавезна поља