Nastavak patriotske šetnje

Šetnja po delu istorije posle Berlinskog kongresa i njen uticaj na  Evropu, Balkan i Srbiju nikako se ne može posmatrati izdvojeno od Krimskog rata (1853-1856). Rata vođenog između pravoslavne Rusije i nove alijanse, koja posle neuspelog Napoleonovog pokušaja nije naučila lekciju. Ne, samo par decenija kasnije pokušavaju ponovo. Ovog puta alijansu su sačinjavali Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Osmansko carstvo i italijanska Kraljevina Pijemont (Sardinija). Upravo kroz taj odnos prema  Rusiji, pored svih primera  koje je Srbija imala u istoriji, dobijamo još jednu jasnu i neoborivu potvrdu kako se zapad odnosi prema pravoslavnim hrišćanima.

Rat se deklarativno vodio i bio započet zbog prava hrišćana uopšte, a posebno u Svetoj Zemlji. Teritorije koja je tada još uvek pripadala i bila pod kontrolom Otomana. Pravi razlog bilo je ipak još nešto. Bio je to strah zapada i pokušaj njihove alijanse da spreče slabljenje Otomanskog carstva pod pritiskom rastuće pravoslavne Rusije. Dakle sukob je iza sebe krio mnogo više od jednog cilja, tu je bila i borba za prevlast na Balkanu, Dardanelima i Bliskom istoku… Iako pravoslavni hrišćani nikad nisu vršili pritisak ili činili bilo kakav drugi gest netrpeljivosti i neiskrenosti prema rimokatoličkim kršćanima. Oni su iz samo njima znanih razloga uvek iskazivali mržnju i imali konstantan strah od pravoslavlja.

Prema do tada važećim ugovorima iz XVIII veka Francuska je imala ulogu zaštitnika rimokatolika, a Rusija pravoslavnih vernika na teritoriji Osmanskog carstva. To ipak nije pomoglo da se spreči konstantno razmimoilaženje rimokatoličkih i pravoslavnih sveštenika u Osmanskom carstvu. Pogotovo oko polaganja prava na Crkve Rođenja Hristovog i Vaskrsenja Hristovog u Palestini. Nije rimokatolicima  bio dovoljan ni jasan Božji znak koji se javlja u vidu Blagodatnog ognja svakog Vaskrsa. Francuska ultimativno traže ključ od hrama Rošenja Hristovog u Vitlejemu. A i kako za ljude koji su napustili najsvetiji izvor može da znači nešto njegova svetost i čistota. Oni su svoje duše davno predali mulju ličnog interesa. Zato su ih i vodile  kao i uvek njihove sulude ideje bez obzira na veru, istinu i pravdu, a ovog puta i na jasno iskazanu volju Božju.[1]

Vodivši se svojim interesima a ne iskrenim hrišćanskim učenjem, na koje se samo deklarativno pozivaju, uz pomoć Francuske 1853 rimokatolici u Otomanskoj imperiji dobijaju i podršku sultana. Ne obazirući se na proteste pravoslavnih sveštenika i njihove jasne i jake argumente protiv toga, sultan se stavlja na stranu zapada. Tako dolazi do neprincipijelne koalicije između „hrišćana“ rimokatolika i muslimana sa jedne i pravoslavnih hrišćana sa druge strane. Još jednom se pokazujući onima koji žele da vide kao i verujućem i onom neiskvarenom svetu ko drži do vere i istine a kome ništa nije strano zarad svojih sitnih interesa.

Postavljen u novu i nepredviđenu situaciju Nikolaj I Pavlovič (koji je bio ne samo ruski imperator već i kralj Poljske i veliki knez Finske koji su tada bili sastavni deo Ruske Imperije) biva primoran na brz, konkretan i jasan odgovor. Nasledivši  na prestolu svog starijeg brata Aleksandra I Pavloviča (1801—1825), ruskog imperatora  koji je tokom svoje vladavine proširio teritoriju Rusije. I koji je posle poraza Napoleona u Rusiji 1812, imao vodeću ulogu u antifrancuskoj koaliciji evropskih sila i bio glavni inicijator stvaranja Svete alijanse 1815. godine.[2] Imperatora koji je uspešno ratovao protiv Osmanskog carstva braneći hrišćanstvo i svesrdno pomagao srpskim ustanicima. Ali imao i bogato iskustvo sa zapadnim verolomnicima kao i sa Otomanima.

Upravo iskustvo starijeg brata, koje je on imao sa Seldžucima-Osmanima, kada je od sultana morao ultimativno da traži prekid pokolja hrišćanskog stanovništva  jasno je  Nikolaju I govorilo šta može da očekuje u budućnosti. Bilo je potpuno izvesno kakva sudbina čeka pravoslavne hrišćane ako ih Rusija ne zaštiti. Zato je sada Rusija bila primorana da od sultana odmah traži pravo zaštite svih hrišćana u Osmanskom carstvu.

Zbog toga šalju svog diplomatu kneza Menjšikova u specijalnu misiju na Porti. Do tada važeći ugovori su obavezivali sultana Abdulmedžida I  „da će štititi hrišćansku religiju i njene crkve“. Menjšikov je  pokušao da u skladu sa tim izdejstvuje minimalnu izmenu ugovora. Kojom bi Rusiji bilo dozvoljeno da se umeša u onim slučajevima kada sultan ne može da obezbedi tu zaštitu.

Da ne bi sve proteklo glatko i kako treba po pravoslavne hrišćane potrudili su se kao i u večini prethodnih istorijskih slučajeva „poslovično nezainteresovani“ Englezi. Oni u isto vreme u Osmansko carstvo šalju svog diplomatu lorda Straforda. Poznato je kroz istoriju da tamo gde stignu engleski pregovarači rat je neizbežan. Pa nas ni ovde istorija nije „izneverila“. Tako su Anglo-Saksonci još jednom na svoj „diplomatski“ način izvršili sve potrebne pripreme za rat, iz koga kao i uvek dok ljudi ginu oni treba da izvuku korist. Ovu neoborivu istinu Srbi su iskusili nebrojeno puta a onu poslednju u nizu započetu krajem XX veka još uvek osećaju. U svakom slučaju Straford čini sve da ubedi sultana da odbaci ruski predlog. Ohrabren time kao i podrškom ostalih zapadnih sila, sultan staje na stranu zapada.

Rusi su kao odgovor na to 1853. godine umarširali u Vlašku i Moldaviju (Dunavski kneževine). Dve turske kneževine u kojima je Rusiji bio priznat status zaštitnika pravoslavnih hrišćana. Nažalost Nikolaj I je bio mišljenja da će Austrijsko carstvo u znak zahvalnosti za pruženu pomoć prilikom gušenja revolucije 1848. godine, stati na stranu Rusije. (3) Ili barem ostati neutralno, a da se ostale evropske sile neće preterano uzrujati zbog  aneksije ovih otomanskih provincija. Naravno vreme je pokazalo da se prevario. Zahvalnost, pravdoljubivost i iskrenost su na zapadu oduvek bili nepoznati pojmovi. Polazivši od pravoslavne hrišćanske duše zaboravio je da su na drugoj strani ipak samo bezdušni rimokatolici.

Otomani dobivši čekani „mig“ sa zapada objavljuju rat i napadaju rusku vojsku, započevši akcije na Dunavu i Kavkazu. To izaziva oštar ruski odgovor, i 30. novembra 1853. godine kompletna otomanska flota u bici kod Sinopa za manje od četiri sata biva uništena. Sa ovom pobedom Nikolaju I se otvorila mogućnost za nesmetano iskrcavanje i snabdevanje ruskih snaga bilo gde na turskoj obali, i ono najvažnije jedino što je želeo, zaštitu hrišćana.

Slom Turske postao je neizbežan i bio na vidiku još iste godine kad je rat započeo. To je nateralo zapadne sile da izađu iz svojih skrivenih rupa, pokazujući onu pravu stranu svog pokvarenog lica. U pomoć Otomanima prvo priskaču Francuska i Britanija, koje Rusiji objavljuju rat 1854. godine. Englezi su prvi pokazali koliko im je duša hrišćanska. Oni su želeći da iznenade pravoslavnu Rusiju svoju podršku Otomanima pružili napadajući sam sever Ruske imperije.

Za cilj su odredili Solovecki manastir, koji je verovatno delovao kao „pretnja“ zbog svojih monaha, biblioteke, škole, knjiga… Ipak masivni granitni zidovi ostrvske tvrđave, danas jedne od  UNESKO-ve Svetske baštine, bili su i ovog puta osvajačima nepremostiva prepreka. Odbijali su se i na njima lomili ranije Šveđani i Danci pa je došlo vreme da se o iste zidine olupaju i nadmeni Anglo-Saksonci i njihova flota. Naravno nije se dugo čekalo podržalo ih je i Austrijsko carstvo. Iako Austrija nije odmah objavila rat Rusiji, odbila je da garantuje svoju neutralnost, zaboravljajući šta je Rusija učinila za njih.

Tako sukob koji je trebao da se završi prestankom otomanskog ugnjetavanja hrišćana prerasta u rat gde su kršćani rimokatolici i muslimani našli zajednički interes protiv pravoslavnih hrišćana. Naravno kao i uvek glavni huškaći su Anglo-Saksonci, ovog puta spremni da se „bore do poslednjeg Francuza i Otomana“. Koristeći novonastali međunarodni konflikt a želeći da podigne ugled svoje male države, premjer Sardinije Kamilo Kavur ovom neprincipijelnom savezu  pridružuje i svoju zemlju.

Najvažnije operacije vođene su na Krimu po čemu je rat i dobio naziv. Francusko-englesko-turske trupe posle pobede nad Rusima kod Alme iskrcale su se na ovo poluostrvo. Najjače vojno uporište Rusa ovde je bio Sevastopolj, matična luka Crnomorske flote, koji je bio pretvoren u skoro neosvojivu tvrđavu. Njegovu odbranu vodili su slavni admirali Vladimir Kornilov i Pavel Nahimov. Za vreme odbrane Sevastopolj je bio zasipan od strane francusko-englesko-turske kamarile sa skoro neverovatnih preko 80.000 topovskih džuladi dnevno[3].

Naletima brojnije i bolje naoružane evropsko-osmanske alijanse Sevastopolj odoleva 349 dana. Napadajući Sevastopolj preko 20.000 vojnika je izgubilo život, što je činilo više od polovine neprijateljske vojske[4]. Ipak dva i po  meseca posle smrti admirala Nahimova 11. septembra 1855. godine. morao je da položi oružje. U međuvremenu je Nikolaja I posle smrti nasledio Aleksandra II, koji će se nalaziti na ruskom prestolu za vreme Pariskih mirovnih pregovora 1856. Upravo u Parizu će 30, marta 1856. godine biti potpisan sporazumu koji će i zvanično okončati Krimski rat. Kao i u toku rata i u samim prgovorima smo imali dve jasno podeljene strane. Jednu samo hrišćansku koju je zastupala Rusija i onu drugu muslimansko-rimokatoličku na čelu sa Otomanskim carstvom, Francuskom, Velikom Britanijom…[5]

Koristeći trenutnu nadmoć zapadnoevropsko-otomanska kamarila pravo Rusije kojim je štitila hrišćane u Dunavskim kneževinama prenose na velike sile kao grupu. Velike sile su se obavezale da poštuju nezavisnost i teritorijalni integritet Otomaskog carstva ne ugrožavajući njegovu unutrašnju politiku. Čime su pravoslavni hrišćani opet prepušteni na milost i nemilost Otomana. Kretanje duž Dunava stavljeno je pod kontrolu međunarodne komisije. Trajno je bio zabranjen ulazak u Crno more vojnim brodovima bilo koje zemlje. Ta klauzula o neutralizacija Crnog mora je u ustvari trebala da onemogući Rusiju da  predstavljala opasnost za Osmansko carstvo, ali i za interese zapadne Evrope… [6] Što se tiče Srbije njena faktička nezavisnost je i pored svih pritisaka na Rusju tokom pregovora bila sačuvana.

Francuska, koja je posle Krimskog rata dogovorno pred sultanom zastupala prava hrišćana, gledala je šta može da ušićari za sebe. Počeli su Francuzi sa širenjem bankarskog poslovanja,  namečući zajedničku francusko-otomansku banku. Valjda već tada nekakvu preteću današnjeg EBRD-a, kao davaoca zajmova sa visokom kamatom. Naravno sve to pod vidom podrške reformama nazvanim tanzimat, koje ipak neće spasiti umirućeg „bolesnika“ od neminovnog odlaska sa Balkana i iz Evrope. Taj novi „Krimski sistem“ je izolovao Rusiju u Crnom moru, a Rusku imperiju počeo potiskivati sa Balkana sa ciljem stvaranja potpune dominacije rimokatolika nad pravoslavnim hrišćanima.

Pariski ugovor bio je na snazi do 1871. godine kada Francuska biva poražena u Francusko-pruskom ratu. Nakon čega je Rusija oglasila klauzulu o Crnom moru nevažećom. Ujedinjeno Kraljevstvo ovog puta nije moglo da ima podršku Francuske, a sami nisu mogli silom da obezbede poštovanje ove nelogične klauzule. Tako da su Anglo-Saksonci mogli samo da posmatraju kako Rusija ponovo uspostavlja svoju moćnu Crnomorsku flotu. Upravo onu flotu koja im je i danas „trn u oku“, ustvari danas im  je ona i ceo balvan u njihovim bolesnim očima. Naravno to Engleze neće nikad ostaviti mirnim čekaće prvu sledeću priliku da pokažu svoje pravo staro i iskvareno lice.

Posle zapadne podrške i otvaranja mogućnosti Otomanima dve poslednje decenije XIX veka, biće obeležene strašnim zulumom nad  hrišćanima. Iako su pravoslavni vapili za podrškom te „kulturne Evrope“ ona ih je ipak tretirala samo kao otomansku egzotiku. O tome najbolje govore brojne putopisne reportaže novinara, raznih istraživača, ali i avanturista tog vremena koji su bili u potrazi za još neotkrivenim senzacijama. Još jednom se pokazalo kako zapadna Evropa štiti pravoslavne hrišćane. Podsećajući tako ponovo one zaboravne na njenu „angažovanost, iskrenost i pomoć“ prilikom pada Carigrada 1453 leta Gospodnjeg.

Ustvari, dočekavši ponovo svojih „pet minuta“ ona ista zapadna kamarila koja je vodila i Krimski rat iskoristila je Berlinski kongres za novu raspodelu. Prekrajanje Evrope i Balkana  koja će joj u budućnosti omogučiti apsolutno širenje njenog ličnog i pokvarenog interesa. Naravno ponovo na krvi pravoslavnih hrišćana. Uvek je bilo važno samo isključiti Ruski uticaj, time pravoslavlje u Evropi ostaje na milost i nemilost kršćana rimokatolika. Time svetosavci ostaju nebranjeni u „prijateljskom“ okruženju. Naš blagopočivši patrijarh Pavle je govorio:

               „Ja svakom čoveku prilazim sa verom da je pošten čovek. Ako nije, ako me prevari, šta mogu. Neka pred Bogom odgovara. Moje pravo nije da sudim o ljudima pre nego što oni pokažu šta su!“

 Mi treba da slušamo reči svog patrijarha i da verujemo u ljude, pravdu, iskrenost i poštenje. Ono što nam patrijarh Pavle nikad nije rekao, je da budemo naivne budale. Da onima koji su nam odavno pokazali svoje pravo lice i neskriveno nepoštenje ponovo verujemo. On je govorio o onima koji nisu pokazali ko su. Ovi danas koji su oko nas i koji nam se prikazuju kao prijatelji odavno su pokazali ko su. Moramo pod hitno pogledati u sat istorije koji otkucava kao i u naš pravoslavni kompas koji nam je Gospod blagodario. Učinimo li to dok možemo biće nam jasno da nemamo više vremena za gubljenje sa pogrešnima, kao i koji je jedini ispravan pravac koji nam kompas pokazuje a kojim moramo da krenemo.

Dosta je bilo da se nekakvi „veliki“ igraju istorije, istine i pravde. Vreme je da im pokažemo da znamo ko su i da nemamo nikakvu potrebnu za njihovim lažnim zagrljajima i licemernim osmesima. Ni za čim njihovim mi ne težimo, oduvek smo bili svoji na svome. Samo to želimo i da ostanemo. Moramo pokazati da im nećemo dozvoliti da nam živote menjaju po svom nahođenju na nekakvim kongresima, skupovima, „mirovnim“ procesima, pregovorima…

Ne smemo nikom dozvoliti da budemo moneta za podkusurivanje. Najveća od svih grešaka bi bila da ne budemo svesni ni jedne greške iz prošlosti. Pustimo ih neka oni sami idu svojim putem. Mi im najiskrenije želimo da žive kako žele ali bez nas, i nikako na senima naših predaka i našem znoju i krvi. Ovog puta neka prave sporazume za sebe a ne za nas. Slobodno neka oni žive po nekakvim svojim pravilima. Mi ćemo živeti onako kako jedino umemo po srcu, a ono je svetosavsko.   

_____________________________

Odrednice:

[1] sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

[2] sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%B0

[3] Istoriя Rossii XIX – načala XX vv. MGU im M.V. Lomonosova. Istoričeskiй fakulьtet. Učebnik dlя istoričeskih fakulьtetov universitetov. Moskva: «Zercalo», 1998. S. 180.

[4] Isto.

[5] sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_1848

[6] sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BC%D0%B8%D1%80_(1856)

Izvor: Fond Strateške Kulture