NATO dvojac s kormilarom

Dva intervjua u dva dana na sajtu „Sputnjik“[i] i jedna kolumna u „Politici“[ii] i dobismo (ne)planiranu „neprincipijelnu koaliciju“ (što bi kazao Vasil Tupurkovski) koja bi se mogla nasloviti „Nikolić – Lazanski“. Ili, Tomislav (Bajčetinski) Nikolić – Miroslav (Naprednjački) Lazanski. Dvojac koji je sasvim „slučajno“ primio zadatke od velikog srpskog i protestantskog vođe – Aleksandra Vučića, da razvodnjava i minimizira srpsko kolonijalno NATO putešestvije (i bruku), kroz program te Alijanse pod nazivom „Partnerstvo za mir“.

Zašto se po ko zna koji put bavim Lazanskim (tražeći đavola, jer on je sada i zvanično vlast) kada se konačno demaskirao (ili bio prinuđen da se tome izloži) i kada je definitivno pročitan? Zato što u dogledno vreme tako nešto bar dva, tri miliona Srba neće shvatiti. I zbog toga je uvlačenje Lazanskog u igru, mora se priznati, sjajan ne samo marketinški već i vrlo koristan potez Aleksandra Vučića.

Da krenemo sa kraćom analizom nastupa navedenog dvojca. I to prvo SNS – Miroslava (ipak je atraktivniji, a ja bih rekao i opasniji u ovom trenutku) pa tek onda ne-SNS – Tomislava, kako bismo sagledali bar tri dimenzije: (ne)znanje, (ne)iskrenost i moć manipulacije. I to samo kroz par primera. Za ovu priliku puna kapa.

E, sada, ko je samo pročitao sadržaj intervjua sa Lazanskim na „Sputnjiku“, a nije priuštio sebi zadovoljstvo da odgleda i odsluša priloženi 43-minutni video-klip, nije mogao da stekne punu sliku o onome što je predmet ovoga teksta. Tačnije, neke ključne rečenice, jednostavno, nisu obrađene. Zašto, to ne znam. Preporučujem čitaocima (čak molim) da smognu snage i poslušaju „Miroslavljevu ispovest“ (da ne kažem „jevanđelje“ kako ne bih bogohulio) i evo tog linka: https://youtu.be/_0SXYeeJ4-E

Idemo od sredine intervjua, vrlo precizno: 24-ti minut i 45-ti sekund, kada Lazanski, govoreći o značajno izmenjenim vojno-političkim uslovima u svetu, te o tome kako danas skoro i ne postoji vojna tajna, iznosi doslovno sledeće:

„ (…) znači globalna sredstva informisanja, špijunaže, informatike su takva da je danas stepen vojne tajne prilično derogirao, da je ono što smo mi učili nekada i znali, to nije tako. Al’ ponavljam, najveća vojna tajna koja se ne može tehnički i tehnološki lako otkriti, to je obuka vojnika, raspoloženje oficira, vojnika, podoficira, njihova motivisanost i ratni planovi. Ratni planovi su u kasama. Kako će satelit da snimi nešto što je u kasama? Ne može“.

Da li je Lazanski čuo da u okviru NATO programa „Partnerstvo za mir“ (naglašavam – to je NATO program od „a“ do „š“ (!) a ne nekakva dobrovoljačka saradnja) u odeljku koji se naziva „Specifični oblici saradnje R. Srbije sa NATO“ postoji razrađeni tzv. mehanizam NATO: „Program za unapređenje obrazovanja u oblasti odbrane (Defence Education Enhancement Programme – DEEP), koji je pokrenut od strane bezbednosnih instituta NATO čije je sedište u bivšem (!) obaveštajnom američkom a poodavno i NATO „Džordž Maršal evropskom centru za bezbednosne studije“ u Garmiš-Partenkirhenu, SR Nemačka?

Program DEEP je otpočeo 2007. godine, sa ciljem da „odgovori na izazove izgradnje kapaciteta partnerskih država u oblasti vojnog obrazovanja i trenutno se sprovodi u 12 zemalja“, među kojima je i Srbija. Mašala. A intenziviran je u punom kapacitetu upravo kada su naprednjačke „vojskovođe“ zajahale srpskog odbrambenog „konja“.

Da li je Lazanskom poznato koliko je stotina oficira (i generala), podoficira i vojnih i ostalih službenika, školovano po NATO centrima i koledžima? Od Jorka i Kraljevskog koledža u Londonu, preko Rima, Oberamergaua, Nacionalnog ratnog koledža u Vašingtonu, Komandno-generalštabnog koledža KoV u Fort Levenvortu, Vazduhoplovnog komandno-štabnog koledža u Maksvelu, u Alabami, zatim na Vest Pointu, u Kolorado Springsu, u Ohaju, u Šrivenhemu u Internacionalnoj komandno-štabnoj akademiji KoV, u Hamburgu, u Internacionalnoj komandno-štabnoj akademiju RV i PVO u Hirtu, i gde sve ne širom belog (NATO) sveta?

I, podrazumeva se, koliko ih je – klasično ili na modernim osnovama – vrbovano.

I da li mu je poznato da se sa tim krenulo već 2002. godine, kada ne samo da nismo bili u „Partnerstvu za mir“ (odbili su nas zbog „nesaradnje“ sa Hagom – formalno general Mladić, a u stvari zbog izuzetno jake i očuvane VJ koju je trebalo demontirati), već nismo imali čak ni onaj „predpristupni“ takozvani „Prilagođeni program saradnje“ (Tailored Cooperation Programme, TCP), specijalno pravljen samo za Srbiju (SCG) i nikoga više na ovom svetu?

Može li makar da nagađa (znam da zna, ali se pravi …) koliko je srpskih vojnih „mozgova“ bukvalno isprano u tom procesu? Oni koji su uspeli da ih zavaraju, naravno, dobrano su nagrađeni – karijere, činovi, stanovi, službovanje po inostranstvu i brojne druge privilegije, uz samo jedan uslov – poslušnost.

Da li je Lazanski zaboravio da je nakon petog oktobra za samo nekoliko godina, upravo prema nalozima NATO saveza, eliminisano iz Vojske 107 ratnih generala i preko 250 ratnih pukovnika, između ostalog i zbog toga što je obuka koju su ti nepotkupljivi velemajstori sprovodili bila rak-rana severnoatlantskim agresorima? I to se videlo u agresiji. Jer, pojma nisu imali ne samo kako izvodimo obuku, koji je stepen osposobljenosti vojnika i jedinica, kakav nam je borbeni moral, već ni kako uopšte organizacijski i po svim elementima borbene gotovosti funkcionišemo. Čak ni blizu toga.

Da li mu je poznato da smo kompletnu obuku u Vojsci Srbije nakon 2007. godine, kada je završena prva faza „reforme“, potpuno prilagodili NATO standardima i procedurama i da je izvodimo na svim nivoima isključivo prema njihovim (prepisanim) pravilima? A ta pravila i propisi ne samo što se tiče obuke, već i svega ostalog, izviru iz strateških i doktrinarnih NATO stavova ugrađenih pre svega u: (1) Strategiji nacionalne bezbednosti, zatim u (2) Strategiji odbrane i posebno u (3) Doktrini Vojske Srbije. Prepisano od Alijanse, što bi se reklo – u slovo. Usvojili „žuti“, a „napredni“ bezpogovorno primenjuju!

Da li mu je poznato koliko je NATO oficira i raznoraznih eksperata svih nivoa prodefilovalo kroz Vojsku Srbije minulih najmanje 13 godina, u vidu instruktora i „savetodavaca“, upravo na polju obuke prenoseći nam njihova iskustva i teoriju? I da su imali, a sada posebno imaju, apsolutni uvid ne samo u realizaciju zadataka prema NATO propisima i pravilima, već dnevno ostvaruju uvid upravo u ono što Lazanski potencira – tajnost stepena obučenosti, motivisanosti, stanje međuljudskih odnosa i svega ostalog u vezi sa tim.

Uostalom, da li je Miroslav L. Naprednjački ikada čuo koliko smo stotina i stotina vežbi i različitih oblika zanimanja, seminara, simpozijuma, radionica, video-vežbi i mnogo toga drugog, izveli sa članicama NATO i članicama Partnerstva za mir, strogo (ama baš tako i nikako drugačije!) prema NATO pravilima – standardima i procedurama? I da li se zapitao zašto je intenzitet toga upetostručen upravo od kada je potpisan krovni SOFA sporazum (januar 2014) od strane ministra Nebojše Rodića?

Znam da zna gde je američka (i NATO) baza Holenfels u Nemačkoj i da je upoznat kako smo 2014. godine (jer to nam je omogućio upravo Rodićev, a ne Draškovićev i Tadićev, SOFA sporazum (nažalost, ali to je istina), vežbali između ostalih i sa pripadnicima „Bezbednosnih Snaga Kosova, BSK“ – vojske „Kosova“. Ravnopravno, baš prema NATO standardima. U skladu sa politikom „dobrosusedstva“ i širenja „mira u regionu“.

Da li je čuo za pojam „interoperabilnost“ – potpuno saglasje u primeni NATO stanadarda u komandovanju i drugim elementima takozvanih operacija? A ima ih više vrsta. Sve do logističkih NATO šema i obezbeđenja kao takvog, što je formalizovano najnovijim Sporazumom sa NATO organizacijom NSPO i njenom agencijom NSPA.

Je li mu poznat „mehanizam“ NATO koji se naziva „Koncept operativnih sposobnosti“ (Operational Capabilities Concept, OCC), kao i mehanizam „Proces planiranja i pregleda (Planning and Review Process, PARP) povodom kojih nam par puta godišnje dođe u posetu pomoćnik generalnog sekretara NATO i izvrši klasičnu kontrolu? Njemu se, jednostavno, referiše o stanju u sistemu odbrane i Vojsci. O takozvanim „deklarisanim jedinicama“ za mirovne i ostale operacije. Kao, referiše usput, ako tako smem da napišem.

Da li je čuo Miroslav – najjači kandidat za budućeg ministra odbrane kako ga promoviše „Sputnjik“ – ponešto o „Grupi za reformu odbrane Srbija – NATO“ i ima li želju da se informiše do koje srpske vojničke pore su doprli NATO stručnjaci „reformišući“ nam oružanu silu? Tako dobro da su nam dezangažovali 800 tenkova, preko 3.000 artiljerijskih oruđa, 1,4 miliona protivpešadijskih i više stotina hiljada protivtenkovskih mina, preko 1.200 raketa za sistem PVO „Strela 2 M“ i tako dalje i tome slično. I smanjili brojno stanje ljudstva za „tričavih“ 80.000 u miru i za još „tričavijih“ skoro 400.000 u ratu.

E, sada, ima li vajde govoriti o onome što on naziva ratnim planovima i tajnosti čuvanja istih?

Kako ih sačuvati, kada nam ih NATO „majstori“ i njihovi (a naši) „pitomci“ prave? Još početkom 2004. godine, a to Miroslav odlično zna, Džon Mur-Bik, britanski obaveštajni general u ulozi savetnika Borisa Tadića kao ministra odbrane, prvo je probao da prisustvuje najtajnijoj vojničkoj aktivnosti – „Godišnja analiza borbene gotovosti Vojske“ (tada SCG), a kada mu to nije uspelo, već u večernjim satima je imao na stolu pisani izveštaj o stanju sistema! I do mile volje ga proučavao. U Beogradu. Naravno, nakon toga ga je „forvordovao“ za London i Brisel. U izvornom obliku.

Sada, u vreme njegove (novo)partijske naprednjačke družine tako nešto je nezamislivo. Umesto da se nekakav NATO general polutajno probija do prostorija Generalštaba i stvara alibi i legendu, on u elektronskoj formi ima na stolu isto ono što i prvi čovek Vojske i to u isto vreme.

Pitajte Ljubišu Dikovića da interpretira kako izgleda „sesija“ u Vojnom komitetu NATO (organ formalno iznad Vrhovne komande NATO za Evropu) ili u Vojnom komitetu EU.

I to nam je omogućio Rodićev SOFA sporazum – biti ravnopravan, biti prisutan svugde, dobijati informacije od NATO „partnera“, ali ih, sa druge strane ili iz drugog smera – nesebično ustupati. Evo, kunem se – tako mi video-linka OC Sistema odbrane sa Komandom u Monsu. Ili, još bolje – tako mi Gašića koji je prvi ministar odbrane, ako tako nešto merimo od vremena Kralja Petra Prvog Oslobodioca, koji je prisustvovao jednom takvom skupu kao što je Samit NATO (onaj u Velsu). Zašto? Pa zato što je potpisan Rodićev SOFA sporazum 2014. godine. E, baš zbog toga – zbog nemanja pravog SOFA, recimo, jedan Šutanovac nije imao takvo zadovoljstvo.

I, kako se nakon ovih suvih činjenica Lazanski i dalje ne samo zanosi nepostojećom vojnom neutralnošću i to potencira u intervjuu „Sputnjiku“, već uporno zagovara ono u šta ni sam ne veruje – malo ćemo sa zapadom (NATO), malo sa Rusima? Jednostavno – mora. Tačka.

Pa kada je tako, gde je SOFA sa Ruskom Federacijom druže Naprednjački? Mani se više Humanitarnog centra u Nišu, to nema nikakve veze sa vojskom. I to nije nikakva „privatna fima“, kako manipuliše, već se radi o pripadnicima Ministarstva za vanredne situacije Rusije – MČS.

„Ako ja kažem da je danas ponedeljak, mnogi će skočiti — aha, to iz njega govori SNS, on je na njihovoj listi. Možda nije ponedeljak, hajde da sumnjamo da li je zaista ponedeljak.“, reče Miroslav, apropo politizacije srpskog javnog mnjenja. A kako to izgleda prema njegovim i naprednjačkim aršinima?

Mi, ne pametni, već oni koji umeju da čitaju, kažemo – SOFA sporazum sa NATO, onaj potpuni, kompletirani, pravi i jedini, je potpisan (namerno po ko zna koji put naglašavam) od strane naprednjačkog ministra odbrane Nebojše Rodića 2014. godine, a ne ranije.

Tada su verifikovana (sakriveno od javnosti Srbije) sva pravila i procedure koje važe za punopravne članice NATO – od onih SOFA pravila iz 1949. godine, preko takozvanih Londonskih pravila (1951), preko Pariskih pravila (1952), sve do pravila iz Briselskog paketa (1995), čime su se stekli uslovi da bez bilo kakvih peripetija (čak i da smo snažna vojna sila) NATO razvija štabove i komande u zemlji Srbiji i da njome šparta svojim trupama kako hoće i kada to poželi. Formalno prema ranije usvojenim planovima – vežbe u bazi „Jug“, Centru ABHO u Kruševcu, na vojnim aerodromima i na drugim kapacitetima.

On, Miroslav kaže – „SOFA sporazum koji predviđa nesmetan prolazak NATO snaga kroz Srbiju nije izvršan. I drugo, SOFA sporazum su sklopile one demokratske vlasti. On jeste posle ratifikovan za vreme ove vlasti, ali on nije izvršan. Za svaki konkretan ulazak NATO snaga na prostor Srbije — da li vežba ili neka poseta ili prolazak za Kosovo, recimo, Mađari kad idu da zamene svoj kontingent na Kosovu, kuda će ići nego preko Srbije — treba poseban ugovor i posebna dozvola.“

Klasična manipulacija, šta drugo reći. Taj Sporazum ne predviđa samo (ili najmanje predviđa) prolazak NATO snaga kroz Srbiju, već pre svega boravak – stacioniranje, vežbe, obuku, logističku popunu, korišćenje svih kapaciteta sistema odbrane Srbije i slično, a baš to Lazanski izbegava da kaže.

Dalje, nisu ovaj SOFA sporazum sklopile „one demokratske vlasti“, već kako ustanovismo i dokazasmo, „van svake razumne sumnje“ što bi rekli haški suci, naprednjačke „demokratske“ vlasti, i to vrlo konkretno Nikolićev i Vučićev pulen, bivši direktor BIA a sadašnji ambasador, Nebojša Rodić.

Dalje, a što bi Mađari (kao i svi ostali) išli preko zemlje Srbije „za Kosovo“ kada tako nešto ne predviđa Rezolucija 1244 u koju se kune isti taj M.L.N.? Kako su išli odmah po završetku agresije i kasnije? Čemu služi aerodrom u Prištini i u Skoplju?

U nastavku, onako nadahnut potencira: „Niko ne krstari srpskim drumovima i ide noću kriomice već treba posebna dozvola. Mi recimo pre godinu dana nismo dali slovenačkoj vojnoj muzici da dođe na Kosovo prilikom proslave njihovog dana vojske, pa su hteli da prođu preko Srbije sa muzičkim instrumentima — nisu im dali, morali su ići preko Albanije. Znači, nema izvršnosti, za sve se konkretno mora dogovarati.“

Dakle, prema onoj narodnoj (a „naučnoj“) – „sir i vojna muzika“. Ala smo se pretrgli, nismo dozvolili slovenačkim trubadurima da pregaze zemlju Srbiju i odu na „Kosovo“. Dozvole o kojima Lazanski zbori, pa se uhvatio Slovenaca i još naglašava kako „nema izvršnosti“ i kako se „konkretno mora dogovarati“, verovatno mogu da prođu, recimo, kod čuvenog šefa naprednjaka u skupštinskom zdanju, gospodina Babića poznatijeg kao „vazduplohov“.

Kakve crne dozvole, kakvi bakrači, rekoh već i napisah sto puta – planovi aktivnosti se prave najmanje godinu dana unapred, dorađuju aneksima i sadrže klauzule o vanrednom postupanju. Sve u „partnerskom“ i duhu „saradnje“. Jesmo li zaboravili njihove planove za 1999? Pa nisu oni „sisali vesla“ da tako „naivni“ čekaju da se sabere nekakva skupštinska većina srpskog tzv. parlamenta i diskutuje ‘oće il’ neće da im odobrava turističke aranžmane po Srbiji.

Ili će se moliti (svome) Bogu da li će, recimo, neki julovac – ekstra Srbin, Aca Vulin, da lupi veto na sednici Vlade i da izgovori ono svoje poznato – e, ne dam, dalje nećete proći i preko mene nećete moći!

A onda dolazi „spešel“ tumačenje druga Miroslava L. Naprednjačkog: „Ovaj najnoviji sporazum je logistički, radi se o tome da se koriste poverilački fondovi za tehničko–remontni zavod u Kragujevcu koji mora da uništi određene viškove municije koju niko neće da kupi jer je zastarela, a ta količina municije je sama po sebi opasna jer joj je prošao vek trajanja.“

Pa čekajte, zbog čega to mora NATO da uništava? Zašto se nismo obratili Rusiji kada su to u većini upravo njihova bojeva sredstva ili rađena prema njihovim licencama u onoj SFRJ? Hoćete da kažete gospodine Lazanski da Srbija (o Rusiji ne vredi ni zboriti) nije mogla da pronađe nekih 7 miliona evra, nego je morala da prihvati donaciju V. Britanije i ostalih članica NATO? Ona ista Britanija koja nas neskriveno ponižava i otcepljuje nam Kosmet!

Znači, vi se slažete da mi ne raspolažemo ne samo sredstvima, već ni stručnjacima koji znaju da unište navedeni ubojni arsenal, pa će nas NATO stručnjaci obučavati? Dakle, još jednom – mi ne znamo da uništimo ono što smo bar sto godina, doslovno, svojim rukama i zahvaljujući vanserijskom znanju, proizvodili i bili jedna od vodećih sila na tom polju!

Nadam se da su nakon ovog bisera čitaoci shvatili kako se „muški“ i zarad „viših“ ciljeva obmanjuje i kako izgledaju prljave manipulacije. Što bi se modernim -„in“ – rečnikom kazalo – spinovanje stvarnosti. I istine.
Usput, „ovaj poslednji sporazum“ najmanje je potpisan zbog uništavanja projektila i drugih minsko-eksplozivnih sredstava, a ponajviše kako bi nam apsolutno poklopio logistiku. I tu je kraj bilo kakve ponosne srpske vojske.

Onaj deo o veličanju „druga“ Tita i njegove nesvrstane politike, zaista je smešno komentarisati. Čak je prevazišao i samoga Josipa Broza. Taj diktator i dokazani srbomrzac, pored toga što je vodio priznatu nesvrstanu politiku makar od ’61. imao je toliko časti i dostojanstva da osuđuje ono što je nepravda i sa jedne i sa druge strane sveta. Recimo, siguran sam da je danas živ, da bi nedvosmisleno osudio rasparčavanje Ukrajine od strane NATO sila, ubijanje (čak i spaljivanje) Rusa, i posebno bi podržao nezavisnost Asadove Sirije, jasno definišući ko je tamo zamutio vodu.

A kako se u vezi sa svim tim ponaša Vučićeva „napredna“ i „vojno neutra(lisa)na“ Srbija, koja primenjuje upravo „veštinu balansiranja“ promovisanu nedavno od samoga Miroslava L.N. ovde narečenog?

I za kraj analize „ispovesti“ najboljeg vojnog analitičara svih vremena, evo istorijske misli, koja „jedan kroz jedan“ kazuje o kakvom se vojnom strategu radi:

„Srbija ne sme da ostane bez aviona koji joj čuvaju vazdušni prostor. Ne za neki rat sa bilo kim, nego da imate eskadrilu u kojoj piloti održavaju trenažu i da imate za onu vrstu „er polisinga“. 

Vredi li da ga pitam – pa koji će nam matrag i avioni i piloti i Ratno vazduhoplovstvo, ako ih ne spremamo za rat, tačnije za odbranu zemlje? Šta će nam onda i ovo malo vojske koja je podešena isključivo za predstojeće NATO ekspedicije? Zbog čega godišnje za njih i njihove „mirovne misije“ smlatimo skoro 500 miliona evra? Uskoro kreću i borbene EU operacije (sa NATO generalima na čelu!), zar ne gospodine Lazanski, bez obzira što skupština, kao i vrhovni komandant T.N. o tome, jelte, „pojma nemaju“.

Pa da pitamo druga Miroslava, „er polising“ eksperta, kako misli da se bori za vojnu neutralnost i jačanje odbrane Srbije, ukoliko podržava NATO program Partnerstvo za mir, sa svime napred navedenim? Kako misli da nas iščupa iz agresorskih kandži, ako je u saglasju sa Vučićevom NATO politikom „partnerstva“, bez članstva u Alijansi – a to mu dođe: sve izvršavaš kao i najstarije članice, no nemaš pravo glasa i pravo odlučivanja?

Kako misli da „balansira“ u odnosu na NATO i Rusiju, u vremenu u kojem nam ovi prvi ne samo otcepljuju Kosmet, već su „partnerski“ i „saveznički“ formirali „Vojsku Kosova“, koju treniraju, opremaju, sokole i guraju na onu „liniju vatre“ gospodina Bajdena?

Kad već pomenuh na početku „Politiku“ i zadnji tekst budućeg ministra vojnog pod naslovom „Kriza južnog krila NATO-a“ (dan nakon što je zvanično uplivao u „nestranačke“ napredne vode), da ga onako usput podsetim – ne postoji nikakvo „Južno krilo“ NATO-a, osim u kolokvijalnom rečniku. Te snage Alijanse su grupisane na takozvanom (stručne i zvanične definicije koje mu svakako nisu poznate) na: Južnoevropskom, Sredozemnom, Severnoafričkom i Bliskoistočnom vojištu, Evropskog ratišta (da baš tako – Evropskog ratišta).

Zvanični naziv im je „Savezničke združene snage“ (Allied Joint Force Command, Naples), jedna od dve združene NATO sile, koja je transformisana na Samitu NATO u Pragu (2002). Na čelu tih snaga je (pod obavezno američki admiral) – „komandant Savezničkih združenih snaga“ u Napulju, koji je istovremeno i: „komandant Američkih pomorskih snaga u Evropi“ i „komandant Američkih pomorskih snaga u Africi“.

„Četvrta turska armija“ nije nikakva sila koja „nije pod komandom NATO“, zato što je tako nešto nemoguće prema Vašingtonskom osnivačkom ugovoru. Dakle, nemoguće je da država bude članica NATO, a da izdvoji određene vojne snage i ne potčini ih Alijansi. Osim ako im to Savet NATO neformalno omogući. Dakle, neformalno i nezvanično. Ali nikako trajno. A pogotovu ne ukoliko krene sveopšta ratna gungula širom Bliskog i Srednjeg istoka.

Ne postoji sukob Turske i Rusije u i oko Sirije koji je mimo NATO planova i poznatih Gladio mešetarenja. Dakle, prema ocenama Lazanskog – Turska je odbacila NATO i krenula u svoj pohod, dok istovremeno učestvuje u radu svih savezničkih komandi, organa, vojnih i političkih tela. Nemoguća misija. Kao kada bi rekli – SAD su napale Jugoslaviju ’99-te tako što su se otrgle kontroli Saveta NATO i Vrhovne Komande za Evropu.

E, sada, da se pozabavimo Tomislavom Nikolićem i njegovim intervjuom „Sputnjiku“. Naravno, nema potrebe rasplinjaviti se i gubiti vreme – sve ono što misli i govori drug Miroslav, ama baš skoro u slovo, zastupa i naš vrhovni komandant oružane armade. Predlažem gledanje i tog video-klipa: https://youtu.be/hnEY4rD0l6A

Jedna rečenica, ipak, zaslužuje punu pažnju. Zašto? Zato što je vrhunska manipulacija, izvedena tačno prema istom scenariju, prema matrici kao i u prethodnom slučaju, po onoj narodnoj – nisam ja odavde, ništa nisam znao, drugi su to uradili i šta sada da radimo nego da guramo dalje. Evo je:

„Ovaj sporazum koji je sada sa NATO ratifikovan u skupštini, potpisao je pre mislim tri godine ministar odbrane. Ljudi nisu ni znali da je potpisan taj sporazum i sad kad je došlo do ratifikacije u skupštini, podigla se buka kao da to znači da mi ulazimo u NATO. Ako tako gledaju, onda smo ušli u Alijansu pre tri godine. Nećemo ući u NATO“.

Pogledajmo brutalnu laž i manipulisanje – ovaj sporazum (znači o logistici, ratifikovan februara o.g. a potpisan u septembru 2015. potpuno takođe sakriveno od javnosti) potpisao je pre mislim tri godine ministar odbrane (reč je o Rodićevom SOFA iz 2014. koji nije napred navedeni sporazum i koji je ratifikovan jula 2015. godine)!

Znači – dva u jednom – a nije tako, već je reč o jednom, pa drugom. Onaj prvi (i taj ih žulja) je potpisao njegov partijski i lični prijatelj, ministar Rodić, ali on namerno izbegava da ga pomene, pa čak i pomera vreme potpisivanja – umesto pre dve godine, on naglašava tri. Još uz sve to glagol „mislim“. Ne bi li nekako zavarao naprednjačku izbornu bazu. A sve mu je bilo poznato u realnom vremenu.

I onda sledi svojevrsni šamar Srbljima, tačnije, potez kojim se javnost navodi na svojevrsno privikavanje i ponizno saginjanje glava – „podigla se buka kao da to znači da mi ulazimo u NATO. Ako je tako, onda smo ušli u Alijansu pre tri godine. Nećemo u NATO.“

Predsedniče, odavno smo mi u NATO-u. Pokriveni smo NATO programom Partnerstvo za mir, kao što napisah, neformalno odmah od petog oktobra, a formalno od onda kada je potpisan ugovor sa njima – „Okvirni dokument“ (2006) – kakav lukav naziv (!), a zatim i svi ostali sporazumi. I osobito smo im se „dali“ kada je, po stoti put pomenuti, g-sn Rodić, potpisao kompletirani SOFA sporazum.

Neće nas oni, predsedniče, u punopravno članstvo iz više razloga, ali onaj najvažniji je – dok ne završe posao sa Kosmetom i dok nas ne svedu na Beogradski pašaluk. E, tek tada ćemo im svečano predati državnu zastavu, pretpostavljam na Beogradskoj tvrđavi, novoj-staroj srpskoj karauli.

A do tada – ne zamlaćuj nas članstvom, već gledaj (ako smeš, a znam da ne smeš), kako da nas izvučeš iz NATO programa Partnerstvo za mir.

Jer, to je naš NATO. Kompletirani. Ama baš tako i nikako drugačije.

____________________________________________

Uputnice:

[i] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103830973/lazanski-lista-izbori-intervju-sputnjik.html

http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103817817/nikolic-srbija-intervju-rusija-odnosi.html

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/350533/Pogledi/Kriza-juznog-krila-NATO-a

Izvor: Fond Strateške Kulture