NATO i pogibeljna vožnja po suverenitetu

Vesti ne moraju uvek da saopštavaju novosti, kao stvari koje se nikada pre nisu dogodile. Neke vesti su to i po tome što opisuju događaje koji se beskrajno ponavljaju. Jedna od takvih dogodila se 5. jula, u okolini rumunskog grada Brašov. Tog dana jedan američki građanin izgubio je kontrolu nad svojim automobilom i direktno se sudario sa žutim mercedesom u kome je bilo dvoje rumunskih građana. Amerikanac je imao sreće i iz saobraćajnog incidenta izašao nepovređen, dok su dvoje Rumuna – mladić i devojka – prošli sa teškim povredama.

Tu se Amerikančev lanac sreće koja ga je pratila tog dana ne završava. Pošto je rumunska saobraćajna policija utvrdila da je vozio mrtav pijan, on se pozvao na imunitet, predstavljajući se kao američki vojnik na službi u Rumuniji. Naravno, odmah posle nesreće, američki vojnik je prebačen kući, dok je na rumunskim organima vlasti ostalo da počiste tragove.

Iako nije ni jedina ni cela, to je bila cena koju je NATO ispostavio Rumunima za to što ih čuva od „pijanih“ Rusa, koji, naravno, jedva čekaju da okupiraju Rumuniju. Nekoliko godina ranije, jedan drugi američki vojnik koji je radio u obezbeđenju Američke ambasade u Bukureštu u saobraćajnoj nesreći ubio je Tea Pitera, poznatog rumunskog rok-muzičara. Rumunska vlada zahtevala je tada od američke vlade da ukine imunitet vojniku, ali je bila odbijena. Poučeni tim primerom, ovaj put Rumuni nisu ni pokušavali.

Naravno, time se savremeni odnosi sa NATO pojedinih zemalja, čak i onih koje nisu članice tog vojnog saveza, odvijaju u senci paradoksa koji smo videli u Rumuniji. Dakle, što NATO pojedinoj zemlji više čuva slobodu, to je više lišava suvereniteta. A sloboda bez suvereniteta originalan je doprinos našeg vremena istoriji političke misli.

* * *

Na drumovima Srbije, srećom, još niko nije stradao u sudaru sa američkim nosiocima apsolutnog imuniteta. Možda zbog toga što su Srbi veoma vešti vozači, poput ministra odbrane Bratislava Gašića, koji je sredinom avgusta bio u poseti Rusiji. Sa sastanka sa ruskim kolegom Sergejom Šojuguom Gašić se nije vratio praznih ruku. Najavio je kupovinu dva ruska vojna helikoptera MI17-B5, zatim remont u Rusiji čak devet srpskih Migova 21, vest o zajedničkoj vojnoj vežbi srpskih i ruskih vazdušno-desantnih snaga i posetu Beogradu u oktobru načelnika glavnog štaba ruske vojske generala Valerija Gerasimova. Previše?

Po svoj prilici – da. Naime, samo dva dana pošto se vratio iz Rusije, Gašić je primio (definitivno ne na sopstveni zahtev) američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija. Naravno, ne znamo o čemu su razgovarali, mada se ponešto da naslutiti iz Gašićeve izjave, gde kaže da Srbija i SAD imaju „najdominantniju“ vojnu saradnju. Drugim rečima, Srbija u vojnim poslovima sarađuje sa Rusijom, ali ni izbliza koliko sa Amerikom.

Vešti vozač Gašić izbegao je direktan sudar, ali njegove reči pravdanja Kirbiju ipak su surovo svedočile da NATO nije Srbiji ostavio mnogo više suvereniteta nego Rumuniji. Naravno, Gašić pritom nije ništa slagao: Srbija će tokom ove godine imati čak 127 zajedničkih aktivnosti sa američkom vojskom, potpisala je IPAP sporazum sa NATO, a vrata svoje baze Jug, na brdu Cepotnina, na jugu Srbije, otvorila je za obuku vojski „iz celog sveta“ koje učestvuju u mirovnim misijama. E sad, pošto se mirovne misije najčešće odvijaju pod pokroviteljstvom ili sa učešćem NATO i da će obuku u bazi Jug predvoditi američki oficiri, moglo bi se reći da ovo „iz celog sveta“ ima malo redukovano značenje. To se videlo i na vežbi koja se sredinom jula završila u bazi Jug, gde su, osim Srba i američkih instruktora, učestvoovali predstavnici vojski Bugarske, Rumunije, Azerbejdžana, Makedonije i Hrvatske, što znači ili vojski NATO ili onih koje se pripremaju da to postanu.

Svi ti detalji nagoveštavaju neku vrstu puzajućeg ulaska Srbije u NATO, uprkos činjenici da je javno mnenje u Srbiji izrazito antinatovski opredeljeno. Naravno, ne treba imati ni malo sumnje da, ako bi se, kao u Rumuniji, desilo da neki vojnik SAD povredi nekoga na teritoriji Srbije, zasigurno bi se pozvao na imunitet i ne bi odgovarao. Drugim rečima, vojnici SAD ne rade ono što hoće samo u zemljama NATO već i u onima koje to (još) nisu.

Iako je Srbija, kako je i Gašić ponovio, javno opredeljena za svoju vojnu neutralnost, ona sama zna da je za sve zemlje Istočne Evrope ulazak u NATO bio uslov za priključenje Evropskoj uniji, ka čemu je Srbija takođe javno opredeljena. Blaga nada da Srbija još uvek nije čvrsto za ulazak u NATO sastoji se u jačanju vojne saradnje sa Rusijom, koje, istina, još uvek nije blizu saradnje sa SAD, kao i u tome što događaji u EU sve direktnije nagoveštavaju sve manje prostora da Srbija u taj politički savez uđe kao ravnopravan član.

I rumunski slučaj i vijugava vožnja Bratislava Gašića između Rusije i SAD jasna su poruka da, što neka zemlja ima čvršće veze sa Atlantskim savezom, to joj preostaje manje suvereniteta. Za nadati se da Srbija nikad neće napraviti taj korak koji bi označio definitivan kraj njene neutralnosti i njenog ionako nagriženog suvereniteta. Naravno, treba biti oprezan i na drugoj strani. Jer, nekima se događalo i to da, ako neće da uđu u NATO, tada NATO dođe kod njih.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na NATO i pogibeljna vožnja po suverenitetu