„NATO Komisija“ presudila Mladiću

Posle neobjašnjenog i bezprecendentnog trodnevnog odlaganja, presuda – kako se general Ratko Madić u sudnici  besprekorno tačno izrazio – „NATO komisije“ najzad je postavljena na internet prezentaciju Haškog tribunala. Presude se redovno postavljaju istog ili već sledećeg dana po izricanju. Zašto je ova presuda bila izuzetak? O tome bi se moglo nagađati, ali jedna od uverljivijih hipoteza bilo bi sledeće. Sažetak presude, koji je predsednik Veća Alfons Ori pročitao u sudnici u sredu 22. novembra, bio je izrazito propagandnog karaktera i duboko ispod čak inače niskih profesionalnih standarda koji karakterišu javnu delatnost „komisije,“ odn. Trinunala. Mada je četvorotomna presuda (peti tom nosi oznaku „poverljivosti“ pa je javnosti  nedostupan) znatno obimnija od najdužeg Tolstojevog romana, moglo bi se pretpostaviti da su „komesari“ želeli da se barem početne reakcije usmere na nalaz o krivici (uključujući, naravno, genocid) i drakonsku kaznu. Nije bilo zgodno da se javnosti odmah pruži prilika da, čeprkajući po presudi, kritički razmatra i dovodi u pitanje osnovanost dispozitiva.

Najbolji način da počnemo sa takvim razmatranjem, mada za sada nužno nepotpunim pošto se ipak radi o dokumentu koji obuhvata preko 2,500 stranica, je da navedemo sumarnu ocenu nedavno preminulog profesora Edvarda Hermana o stvarnoj pozadini i karakteru ovog „strašnog suda“:

„I SAD i zvaničnici Tribunala koje su SAD imenovale, priznali su značaj političkog faktora  u podizanju optužnica od strane MKTBJ-a. Tako je, nakon podizanja  prve optužnice za ‘genocid’ protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića  24. jula, 1995, sudija Haškog suda, Antonio Kasese, pohvalio optužnice, kao ‘dobar politički rezultat’ i dodao je da ‘ta gospoda neće moći da učestvuju u mirovnim pregovorima’, – što se svodi na razloge strogo političke prirode, a da to ipak nije uspelo da diskredituje MKTBJ u očima sveta. ‘Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine veoma dragoceno sredstvo’, rekao je za Bi-Bi-Si glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. ‘Mi smo ga koristili kako bi dva najtraženija ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držali podalje od Dejtonskog mirovnog procesa i mi smo ga koristili kako bi opravdali sve što je sledilo.’“

Presuda generalu Mladiću sastoji se iz četiri toma, od kojih se svaki odnosi na po jedan od „udruženih zločinačkih poduhvata“ u kojima tužilaštvo generalu pripisuje učešće: (1) krovni UZP  koji je navodno trajao od 1991. do 1995. godine i koji je imao za cilj korišćenje širokog spektra protivpravnih sredstava za čišćenje od nesrpskog stanovništva teritorija BiH pod kontrolom srpskih snaga; (2) sarajevski UZP, sa ciljem terorisanja civilnog  stanovništva; (3) srebrenički UZP, izvršenje genocida sa ciljem eliminisanja bošnjačkog stanovništva sa područja Srebrenice; i (4) UZP za uzimanje osoblja UN kao taoca radi sprečavanja vođenja NATO vojnih operacija protiv srpskih snaga. Pored navedenog, generalu Mladiću se pripisuje i komandna odgovornost za razne zločine, u skladu sa članom 7(3) Statuta.

Pre svega, nekoliko reči o predstavi čitanja sažetka presude 22. novembra. Radi propagandnog efekta, sudija Ori je svoje izlaganje tom prilikom pred kamerama začinio navođenjem  nekoliko navodnih incidenata koji bi trebalo da ilustruju zločinačku ličnost optuženog i svih koji su čak na najudaljenijim tačkama ratišta mogli biti identifikovani sa njime. Kao prvo, naveo je bacanje nekoliko desetina muslimana sa mosta Vrhpolje u opštini Sanski Most, čime je 28 bilo usmrćeno. Zatim, naveo je primer 24 Bošnjaka koji su bili prevoženi iz logora Betonirka u logor Manjača u takvim uslovima da su se tokom prevoza ugušili. Najzad, pomenuo je i navodni incident na teritoriji opštine Foča, u „Karamanovoj kući,“ gde se sa osloncem na izjavu jednog navodnog svedoka, u objektu gde su se vršila masovna silovanja pojavio sam optuženi i napravio nepriličan komentar.

Pred ozbiljnim sudom, pozivanje prilikom izricanja presude na tvrdnje pretežno emotivnog karaktera iznesene tokom pretresa, čak i da su u dispozitivu stvarno potkrepljene materijalnim dokazima, praktično je nezamislivo, a u svakom slučaju – vrlo neuobičajeno. Međutim, to možda posredno doprinosi rešavanju misterije odloženog objavljivanja punog teksta presude. Tribunal je mogao da pretpostavi da će interesovanje medija i široke javnosti trajati ne više od nekoliko dana. Bilo je važno da se u tom kritičnom periodu uvidom u presudu ne razotkrije jevtina demagogija predsednika raspravnog veća. Iz uvida u presudu postalo bi jasno da se navodni incident koji se odigrao na mostu Vrhpolje temelji na „presuđenim činjenicama“ i izjavama nekoliko bošnjačkih svedoka koji su, u skladu sa dugogodišnjom praksom, najverovatnije bili pripremljeni u Sarajevu (par. 1589. i dalje). Što se tiče incidenta sa zarobljenicima koji su se ugušili tokom prevoza, izvori navedeni u dokaznoj građi potpuno su iste prirode (par. 360). Najzad, navodna poseta generala Mladića bordelu u Foči (što ga je vidljivo indigniralo tokom izricanja presude i doprinelo da mu pozli) – o tome ni u jednom od četiri toma presude nema ni jedne reči. Ukoliko greškom, ni pomoću pretraživača, nismo uspeli da pronađemo relevantne pasuse, bićemo zahvalni onome ko nas bude ispravio i ukazao gde se ta dokazna građa nalazi.

Prelazimo sada na neke od glavnih elemenata iz presude. Što se tiče Srebrenice, izdvajaju se tri najvažnija momenta. Prvo, što se tiče broja žrtava, Mladićevo veće se vraća na prvobitan stav Krstićevog veća da je stradalo „između 7,000 do 8.000“ (par. 3042). Do sada, u prebrojavanju žrtava vladao je potpuni voluntarizam: kod Popovića i ostalih – 5,336, kod Tolimira – 4,970, kod Karadžića – 5,115. Cifre u predmetima Krstić, Popović i Tolimir su pravosnažne, kod Karadžića i Mladića nisu.

Međutim, u odnosu na drugo važno pitanje vezano za Srebrenicu, začeće „genocidnog plana,“ Mladićevo veće bira unekoliko različit put. Do presude Mladiću, standardni narativ je bio da se začetak srebreničkog genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u prepodnevnim časovima 12. jula 1995, mada Krstićevo veće priznaje da za to nema čvrstih dokaza.[1]

Mladićevo veće je međutim stalo na stanovište da je Ratko Mladić učestvovao u UZP koji je imao za cilj da uništi bosanske muslimane u Srebrenici „u periodu koji počinje nekoliko dana pre 11. jula 1995 i trajao barem do 1. novembra 1995“ (par. 3556). Krajnja granica trajanja ovog UZP u novembru potrebna je veću da bi se pokrilo navodno prekopavanje žrtava u sekundarne grobnice, što čini posezanje za tim datumom jasnim ali suštinski nebitnim. Po novoj hronologiji događaja, izbačen je dogovor srpskog vojnog i političkog rukovodstva, koji je donedavno važio kao „presuđena činjenica,“ da se u Srebrenici izvrši genocid, i unose se novi i ne tako jasni elementi. Po UZP za izvršenje genocida kako je modifikovan u presudi Mladiću, sve što se dogodilo u Bratuncu (ne više u nego ispred hotela Fontana) je to da su oficiri Popović, Kosorić i Nikolić razgovarali na tu temu i da je Popović saopštio Nikoliću, koji je o tome i posvedočio (uzgred svedoku-saradniku tužilaštva, zgodna okolnost, zar ne?), da je za sve zarobljene „balije“ predviđeno da se – pobiju (par. 4956). Malo  kasnije istog dana, svedok-saradnik Nikolić je pomenuo i oficiru Jankoviću da je doneto rešenje takve vrste, ali ubrzo je shvatio da je Janković već bio upoznat sa genocidnim planom (par. 4978). Kasnije 12-og i izjutra 13-og jula, Nikolić je o pripremljenom genocidu poveo razgovor sa svojim komandantom Blagojevićem i – pogodili ste – i Blagojević je već sve znao o tome pošto je i sam bio član genocidne zavere (par. 4978).  I dok je 13. jula operacija ubijanja bila u punom jeku, u dokaznom postupku protiv generala Mladića opet se javlja sveprisutni svedok-saradnik Nikolić da pomogne veću da nemile događaje sada i lično i uzročnoposledično poveže sa optuženim Mladićem. Naime, Nikolić izjavljuje da je prilikom zajedničke posete okupljenim zarobljenicima u Koljević Polju upitao Mladića šta će biti sa njima. Optuženi je znakovito odgovorio pokretom ruke koji je savesni Nikolić protumačio „da znači da će svi zarobljenici biti pobijeni“ (par. 2611). Da nije kooperativnih svedoka-saradnika kao Momir Nikolić koji imaju savest koja ih intenzivno muči, teško da bi se pred Tribunalom išta dalo dokazati![2]

Međutim, ako se smišljanje genocidnog plana sada pomera unazad do „pre 11 jula,“ komisija će imati ozbiljnih problema. Razumljivo je zašto Orijevom veću više odgovara da se začetak plana utvrdi što je moguće više pre 11. jula, radi kredibiliteta konstrukcije da je plan takve vrste uopšte postojao. Međutim, ako ovo veće ima toliko poštovanja prema „presuđenim činjenicama“ kao što tvrdi, oslanjajući se na njih kada kao što smo videli prilikom izricanja presude navodi niz sumnjivo potkrepljenih incidenata čija je jedina svrha demagoška kompromitacija optuženog, ono nije dosledno jer previđa dokaze uporedive jačine koji ne idu u prilog tezi da je genocid koncipiran od pre 11. jula.[3] Ukratko, sve do presude generalu Mladiću haški konsenzus je bio da nema materijalnih dokaza da je bilo koja instanca na srpskoj strani planirala istrebljenje srebreničkih muslimana pre 11. jula. To znači da planiranja nije bilo ni 48 časova pre nego što je pogubljenje zarobljenika otpočelo,[4] što pokreće pitanje izvodljivosti genocida u tako kratkom roku. Takva hronologija nije povoljna za pobornike srebreničkog genocida, međutim presuda Orijevog veća ne sadrži nikakve do sada nepoznate dokaze na osnovu kojih bi se novi, po tužilaštvo i tribunal nesumnjivo pogodniji redosled događaja, mogao verifikovati.

Treća novina u vezi sa Srebrenicom u presudi ovoga veća tiče se izuzetno važnog pitanja kolone koja se posle pada enklave preko teritorije pod srpskom kontrolom probijala u pravcu Tuzle. Da  osvežimo pamćenje čitalaca. Kolona je po sastavu bila mešana, pošto se sastojala iz naoružanih vojnika i civila. Kao takva predstavljala je legitimni vojni cilj i zato niko, ni u Hagu ni u Sarajevu, nije odgovarao za gađanje i nanošenje ljudskih gubitaka  koloni. Tokom nekoliko dana između 11. i 16. jula kolona je u proboju iz enklave, povlačeći se po nepristupačnom terenu, upadala u brojne zasede Vojske Republike Srpske i opšte je prihvaćeno da je tokom otstupanja pretrpela ogromne gubitke. Količina tih gubitaka je sporna ali ima autoritativnih procena da iznosi i do 5,000. U svim presudama MKTBJ do Mladićeve, mada se gubici kolone ne poriču ipak se prikazuju u minimalnom obimu, da bi se cifra streljanih što više istakla.

Način kako se Orijevo veće bavi kolonom vrlo je zanimljiv. Pre svega, za kolonu čiji je vojnocivilni karakter bio nesporan za sva prethodna srebrenička veća, u ovoj presudi se obazrivo kaže da se sastojala iz „ljudi koji su pokušali da napuste“ enklavu (par. 2572). Ni reči o činjenici da je kolona faktički bila naoružana 28. divizija Armije BiH u begstvu iz Srebrenice; umesto toga, njeni pripadnici se benigno karakterišu kao „mladi ljudi uplašeni da bi mogli biti ubijeni ako bi pali u ruke Srbima“

[The young menwere afraid they would be killed if they fell into Bosnian Serb hands…] (par. 2573). Već tu počinju da se roje sumnje u integritet prikaza ovog izuzetno važnog predmeta – kolone u proboju – u presudi Orijevog veća.

Te sumnje se umnožavaju kada se uzme u obzir da se u par. 2583 otvoreno priznaje da je kolona tokom proboja bila izložena punom dijapazonu artiljerijskih i drugih vrsta napada, koji su logički morali da proizvedu masovne gubitke. U par. 2625 navodi se da je kolona nailazila na brojne zasede na putu prema Tuzli i da su ti borbeni kontakti sa snagama VRS bili uzrok masovne pogibije. U fusnoti 11074 navode se izjave mnogih svedoka koji potvrđuju da je u tim napadima na kolonu  bilo mnogo mrtvih. Međutim, iako se u presudi prihvata da je kolona bila meta ozbiljnih vojnih dejstava (par. 2641 i dalje), u tekstu dispozitiva nema ni pravne ocene statusa pretrpljenih gubitaka niti se veće upušta u bilo kakvu konkretnu procenu o tome koliko su oni mogli iznositi.[5]

Za ovako krupan metodološki propust u situaciji gde su se vremenski i geografski uporedo dogodili masovni ljudski gubici, ali svaki sa pravnog stanovišta potpuno različite prirode, ne postoji dobronamerno objašnjenje.

Na izricanju presude generalu Ratku Mladiću u sudnici su se pojavili – verovatno poslednji put na okupu – svi vodeći Haški klovnovi i inkvizitori koji su, pored generala, još i mnoge druge godinama mrcvarili. Posmatrajući ih na ekranu, utisak je bio, to bi se na engleskom najbolje izrazilo: the gang’s allhere. Bio je prisutan vidljivo oronuli srebrenički Višinski, glavni tužilac za tu kategoriju predmeta Piter Makloski. Razmaženo dete iz bogate američke političke familije (otac mu je bio kongresmen u vreme vijetnamskog rata), osrednjih intelektualnih i profesionalnih kapaciteta (to se podrazumeva), Piter je od Srebrenice (pored omiljenog hobija, pecanja) napravio svoj životni moralni projekat. Pri tom, u proučavanju predmeta on nikada nije odmakao dalje od karikaturalnih predstava iz zvaničnog narativa. Biti Srbin i u Piterovim očima biti na neki način povezan sa Srebrenicom, po definiciji, vrlo je opasna stvar. To je u Piterovim kandžama iskusio nesrećni Dragan Obrenović, načelnik štaba Zvorničke brigade VRS, koga je Piter, po metodologiji svoga staljinističkog modela, od časnog oficira i patriote perfidno preobrazio u svedoka-saradnika inkvizicije i posle, na pravdi Božijoj izdržane i nezaslužene zatvorske kazne, pariju među sopstvenim narodom. ^[6]

Nedaleko od nesrećnog Pitera, u sudnici je sedela i njegova podređena koleginica iz kancelarije Tužilaštva, mlada bezimena gupača koja je tokom unakrsnog ispitivanja jednog svedoka iz BiH najozbiljnije i najiskrenije postavila pitanje da li je svedok lično poznavao Kulina Bana.

Najzad, da ukratko pomenemo samo glavne aktere, travestiji je predsedavala neprivlačna pravna prostitutka Alfons Ori, holandski advokat koji pred zgradom Tribunala uporno ordinira (kao da je u četvrti Crvenih fenjera u Amsterdamu ili na pariskom Pigalu) još od sredine devedesetih, kada je svoju karijeru pred ovom ustanovom započeo kao advokat odbrane, zastupajući Duška Tadića. U toj inkarnaciji (pošto je tada bio plaćen da brani Tadića a ne da mu sudi) Ori je elokventno osporavao legitimitet  Tribunala kao ustanove neutemeljene u međunarodnom pravu. Kao i kolega iz Mladićevog veća, sudija Kristof Flige, koji nije imao nikakav problem da generala Mladića osudi za genocid u Srebrenici mada je 2010.javno osporavao pravnu suvislost takve kvalifikacije,^[7] za šta je dobio po nosu jednogodišnjom suspenzijom sa radnog mesta i lišavanjem tribunalske apanaže sve dok pokajnički nije «revidirao stav». Od Tadićevog predmeta, Ori je temeljno revidirao sve što se revidirati može, za šta ga zasluženo čekaju komforna penzija i obilni benefiti. U svim za Srbe važnim predmetima, Ori je postao nezaobilazan, uvek nepogrešivo rukovođen istančanim osećajem za političku stvarnost. Kod Krajišnika i Mladića ciničan i drzak poput hitlerovskog sudije Rolanda Frajslera, prema krvavom Oriću do krajnosti predusretljiv i snishodljiv.

Za pisca ovih redova, posmatranje izricanja presude i ljudskog dekora koji ga je pratio bilo je nimalo nostalgični deja vu rituala i kreatura koje bi najradije da više nikada u životu ne vidi.

Ali da se vratimo glavnoj temi (mada ni ova nije sporedna), presudi generalu Mladiću.

U svom propagandnom izlaganju pred kamerama 22. novembra Ori je javnost doveo u zabludu na nekoliko načina, ali ćemo kao primer istaći sledeću izjavu:

„Approximately 15 to 20 days before the take-over of Srebrenica Town, the VRS formed a plan called Krivaja-95 to attack the enclave, intending to make it disappear, to empty it, and to make the area Serbian territory by forcibly removing the Bosnian-Muslim population.“ U prevodu: „Približno 15 do 20 dana pre zauzimanja Srebrenice, VRS je sačinila plan pod nazivom Krivaja-95 da napadne enklavu sa namerom da učini da ona nestane, da je isprazni, i da od područja napravi srpsku teritoriju nasilnim izmeštanjem bošnjačko-muslimanskog stanovništva.“

Međutim, to uopšte nije tačan prikaz ciljeva operacije Krivaja-95. To je propagandno tumačenje koje čak nije u saglasnosti ni sa analizom operativnog plana koju je sastavio vojni veštak Tužilaštva, Ričard Batler. Evo šta Batler o tome kaže u svom izveštaju na ovu temu od 1. novembra 2002. godine:

          „ [5] Operation Krivaja-95 was the VRS plan to reduce the physical area of Srebrenica enclave and to isolate it from the nearby Muslim enclave of Žepa. This plan was developed, and for the most part executed, by the Command, Staff and the subordinate units of the VRS Drina Corps.”[8] U prevodu: „ [5] (operacija Krivaja-95 je bila plan VRS da se fizičko područje enklave Srebrenica smanji kako bi se enklava odvojila od susedne muslimanske enklave Žepa. Ovaj plan je bio sastavljen, i najvećim delom sproveden, od strane Komande, Štaba i podređenih jedinica Drinskog korpusa VRS.“)

Kakav zaključak sledi iz ove analize veštaka Tužilaštva Batlera? Da svrha operacije Krivaja-95 nije bilo nestanak, pražnjenje ili nasilno izmeštanje nego pod datim okolnostima potpuno legitiman vojni cilj, gde se motivi koje Ori pripisuje srpskoj strani uopšte ne pojavljuju. Odakle Oriju navodni ciljevi ove operacije koji u operativnom dokumentu uopšte nisu spomenuti?

Odgovor na to važno pitanje nalazimo na str. 1227 presude, odn. u paragrafu 2352. Tamo doslovce piše:

          „2352. Momir Nikolić testified that (…) from the moment the enclave was set up, the VRS forces had the goal to make it disappear, for it to be emptied, and for it to become Serbian territory.“ U prevodu: „2352. Momir Nikolić je posvedočio da su (…) od trenutka kada je enklava bila ustanovljena [u aprilu 1993. – naša primedba] snage VRS imale za cilj da učine da ona nestane, da bude ispražnjena, i da postane srpska teritorija.“

Prema tome, u svom javnom obraćanju (predugačku presudu i njeno obrazloženje će malobrojni čitati) Ori ne samo da zanemaruje mišljenje veštaka (kakvog takvog) i ne samo da se za formulisanje svoga (i svoga veća) stava oslanja isključivo na iskaz svedoka-saradnika među čijim motivima se može pretpostaviti da se u prvom redu nalaze blaža kazna i bolji tretman, već reči takvog svedoka integralno preuzima i koristi urbiet orbi kao sopstvene.

Orijevo lažno tumačenje operativnog dokumenta vezano za srebreničku operaciju u julu 1995. nadovezuje se na podjednako neistiniti prikaz krovnog dokumenta, Direktive 7, odn. 7/1. Iz Direktive 7, koju je Karadžić potpisao 8. marta 1995. Ori u svom izlaganju 22. novembra navodi i u skladu sa svojim propagandnim potrebama u prvi plan stavlja sledeću formulaciju:

          „Radovan Karadžić issued Directive number 7 and ordered the Drina Corps to [I quote] ‘create an unbearable situation of total insecurity with no hope of further survival or life for the inhabitants of Srebrenica’  [end of quote].“ U prevodu: „Radovan Karadžić je sačinio Direktivu broj 7. gde naređuje Drinskom korpusu da [citiram] ‘stvori neizdržljivu situaciju potpune ugroženosti, bez nade na daljnji opstanak ili život za stanovništvo Srebrenice.’ [zatvaram citat].“

          Pa nastavlja: „On 31 March 1995, Mladić signed Directive number 7/1 which translated Directive no. 7 into operational military tasks and called for a strategic operation against the enclave.“ U prevodu: „Zatim je 31. marta 1995. Mladić potpisao Direktivu broj 7/1 kojom je Direktiva br. 7 bila pretočena u operativne vojne zadatke i gde se nalaže izvođenje strateške operacije protiv enklave.“

Ako se u Direktivi 7 namenjenoj vojsci ne navode nikakvi operativni vojni zadaci, šta je uopšte bilo njena svrha? Šta je uslovilo donošenje Direktive 7/1 samo nekoliko sedmica kasnije i ima li neke krivičnopravno bitne razlike između dokumenta koji je potpisao Karadžić i dokumenta koji je potpisao optuženi Mladić? To su sve vrlo važna pitanja koja neposredno dolaze na um. Vrlo mali broj ljudi ima dostup jednoj ili drugoj od ove dve direktive da bi mogli da ih pročitaju, uporede, kontekstualizuju, postave kritička pitanja i izvuku informisane zaključke o njihovom stvarnom značaju. Zato je falsifikat sudije Ori skoro u potpunosti bezbedan od kritičkog ispitivanja ili osporavanja.

Skoro, ali ne potpuno. Jer, u predmetu Tolimir, gde su, što se tiče Srebrenice i Žepe, bila razmatrana istovetna pitanja kao u predmetu Mladić, gde je predočena suštinski ista dokazna građa i prodefilovali uglavnom isti svedoci, evo šta je sudinica Priska Matimbe Nijambe u svom izdvojenom i suprotnom mišljenju imala da kaže na temu Direktiva 7 i 7/1 i značaja koji im pripada:

«2.    Priroda sukoba

(a)     Direktiva 7 i 7/1

18.     U ovom predmetu Većina se u značajnoj meri oslanja na to da su, u periodu iz Optužnice, operacije VRS bile vođene prema Direktivi 7, te smatra da „su restrikcije konvoja i vojnih aktivnosti protiv enklava… izvršene u skladu sa strateškim ciljevima iz Direktive 7“.  Ja se sa tim ne slažem, iz razloga koje ću navesti u produžetku.

19.     Većina se oslanja na to da Direktiva 7 odražava nameru vršenja napada na civilno stanovništvo, međutim, Direktiva 7 se ne može razmatrati u vakuumu, već se mora  tumačiti u istorijskom kontekstu regiona, posebno imajući u vidu da je sukob u BiH trajao najmanje od 1992. Stoga, poziv Direktive 7 na „eliminaciju enklava“ se mora razmatrati imajući u vidu trogodišnju borbu koja se odvijala između tri etničke grupe u BiH. Većina zaključuje da je deo „eliminacija enklava“ izvučen iz sveobuhvatnih Strateških ciljeva RS koji su, kako Većina zaključuje, odredili „politiku…čiji je cilj uklanjanje stanovništva, bosanskih muslimana iz istočnih enklava.“   Međutim, Većina se ne seća da su Strateški ciljevi nastali u isto vreme kada i VRS; u vreme kada je bilo „očigledno da druge dve nacionalne zajednice u BiH (muslimani i Hrvati) formiraju svoje vojske.“  U tom svetlu, čitanjem Direktive 7 se ne otkrivaju nelegalni ciljevi u vezi sa civilnim stanovništvom enklava Srebrenica i Žepa. Umesto toga, ono pokazuje jedan opšti plan koji se odnosi na ukupnost sukoba koji se odvijao na čitavoj teritoriji BiH 1995. godine u cilju ostvarivanja teritorijalne kontrole. Dalje, ne postoje dokazi da su Strateški ciljevi ikada bili korišteni kao vodič za operacije VRS. Naime, načelnik Štaba VRS Milovanovnić nije čak ni znao za Strateške ciljeve sve do 2004-2005. kada je o njima saznao iz svedočenja u predmetu Tužilac protiv Slobodana Miloševića.

20.    Bez obzira na to, sadržaj Direktive 7 je od marginalne važnosti za događaje koji su se odvijali u leto 1995, jer je iz dokaza u postupku jasno da Direktiva 7/1 menja Direktivu 7. Zaključak Većine ukazuje na to da „su bile zasnovane na godišnjoj analizi borbene gotovosti… direktive su, po pravilu, sadržavale zadatke za godinu dana“.  Osim toga, dokazi ukazuju na to da „zbog menjanja situacije na terenu i raznih novih faktora, Direktive se mogu češće objavljivati“.  Važno je da su, objavljivanjem nove direktive, stare direktive stavljane van snage, a jezik prethodne je bio preformulisan i uključen u direktivu koja se menja.  Svedočenje o ovoj temi je bilo jasno, a svedočili su ne samo pripadnici VRS već i svedok-ekspert Tužilaštva, Ričard Batler.  Zato je Direktiva 7/1 – izdata 31.03.1995, samo nekoliko sedmica nakon Direktive 7 – bila vodeći „strateški cilj“ od tog datuma nadalje, a njena namera nije bila da „proširi i dopuni Direktivu 7“ kako je zaključila Većina.

21.     Naime, Direktiva 7/1 ne sadrži važan paragraf na koji se Većina oslanjala donoseći zaključak o postojanju zajedničkog cilja „kako bi se stvorila jedna nepodnošljiva situacija potpune nesigurnosti bez nade za dalji opstanak ili život stanovnika obe enklave“.  U Direktivi 7/1, koja se opširno bavila aktivnostima koje je trebalo preduzeti u istočnim enklavama, mogao je ponovo biti upotrebljen jezik iz Direktive 7, ali nije.  Stoga, može se smatrati da se od takvog cilja – stvaranja nepodnošljive situacije za stanovnike enklava Srebrenice i Žepe – odustalo samo nekoliko sedmica nakon što je on objavljen.

22.    Drugo naređenje za izvršavanje Krivaje 95 na koje se Većina oslanja kako bi dokazala nastavak Direktive 7, odnosi se na „stvaranje uslova za eliminaciju enklava…u skladu sa Operativnim direktivama 7 i 7/1“ Glavnog štaba VRS,  međutim, iščitavanje naređenja otkriva da cilj ovih naređenja nije bilo civilno stanovništvo. Umesto toga, ovo naređenje je dalo jasne instrukcije VRS da se „ponaša u skladu sa Ženevskim konvencijama“ prilikom postupanja sa ratnim vojnim zarobljenicima i civilnim stanovništvom.  Ovaj dokument, kao i ostali dokazni materijal u ovom predmetu, pokazuje da su pripadnici VRS – uključujući Optuženog u nekoliko navrata – rutinski savetovali svoje vojnike o potrebi da se pridržavaju zakona ratovanja i naglašavali da ni civili ni UNPROFOR nisu mete njihovih borbenih aktivnosti.» [9]

Čije tumačenje je ispravno, sudije Orija ili sudinice Nijambe, neka čitaoci odluče. U svakom slučaju, sa stanovišta  svakog objektivnog posmatrača jedno je sigurno: sudinica Nijambe je ponudila argumentovane razloge za odbacivanje tumačenja sudije Orija.

I da ne zaboravimo svedoka-saradnika Momira Nikolića, bez koga je očigledno da bi se sudija Ori i njegova pravna ekipa vrlo teško snašli. Nije zgoreg preneti i neke ocene o njemu sudinice Nijambe, koja je imala priliku da ga posmatra dok je svedočio u predmetu Tolimir i a takođe i uvid u njegov povernjiv dosije u Tribunalu:

«8.    Međunarodni sudovi tretiraju „dokaze saučesnika“ sa sličnom rezervom. Žalbeno veće u predmetu Setako je nedavno iskazalo svoju zabrinutost i navelo „da svedoci-saučesnici mogu imati motive ili pobude da umešaju optuženog ili da slažu“.  Pretresno veće ima diskreciono pravo da se osloni na takvo svedočenje, međutim, ono je „obavezno da ozbiljno razmotri ukupnost okolnosti u kojem je takvo svedočenje dato“.

9.      Stoga, prilikom ocene iskaza saučesnika, ja sam se oslanjala na dugu istoriju velikog opreza, zbog čega ne prihvatam da su izjave takvih „saučesnika“ date na istinoljubiv način. Primenjujući te principe, u potpunosti sam uzela u obzir svoje zapažanje o ponašanju svedoka koji su osuđeni za zločine koji proističu iz događaja navedenih u Optužnici – uključujući, između ostalih, Momira Nikolića i Dražena Erdemovića i zaključila sam da je njihov lični interes uticao na neka od njihovih svedočenja. 

10.     Brinu me određeni aspekti Nikolićevog Sporazuma o izjašnjavanju o krivici koji su prihvaćeni kao dokazi, a posebno:

U zamenu za priznanje krivice Momira Nikolića po tački 5. Optužnice Progon…Tužilaštvo se slaže sa sledećim: (a) da će Tužilac preporučiti Pretresnom veću da izrekne kaznu u trajanju od 15 do 20 godina.

Momir Nikolić pristaje na to da istinito svedoči na suđenju suoptuženom u ovom predmetu pred ovim Tribunalom i na svim drugim suđenjima, saslušanjima ili drugim postupcima pred Tribunalom, kako to Tužilaštvo bude zahtevalo.

Tužilaštvo i Momir Nikolić su se sporazumeli da će zajedno predložiti Pretresnom veću da se izricanje presude Momiru Nikoliću u ovom predmetu zakaže nakon svedočenja Nikolića u nastupajućem suđenju.

11.Kao što se vidi iz trećeg pasusa u gornjem tekstu, njegova presuda je zavisila od njegovog svedočenja „u nastupajućem suđenju“. 

12.     Uz takve uslove, optužena lica koja svedoče nakon što su sklopili sporazum o izjašnjavanju o krivici sa Tužilaštvom uvek imaju veliki podsticaj da svedoče u skladu sa sklopljenim sporazumom – čije je detalje napisalo Tužilaštvo kako bi odražavali zločine iz optužnice. Primetila sam da u tim sporazumima o izjašnjavanju o krivici postoje konstatacije o zločinima kojih nema u priznanju krivice – na primer „prisilno premeštanje“ – a ti termini su upotrebljeni umesto opisa stvarnih događaja. Nakon toga, kada svedoči lice koje je priznalo krivicu, ovi termini se koriste u njegovom iskazu. Naravno da takvo svedočenje direktno odgovara tačkama optužnice suoptuženog, time stvarajući prečicu kako bi Veće bez neophodnih detalja osudilo njegovog suoptuženog; umesto pojedinosti Veću se nude samo zaključci.

13.     Iz gore navedenog je sasvim jasno da priznanje krivice nije motivisano kajanjem ili grižom savesti. Gore navedeno pokazuje da je priznanje krivice Momira Nikolića motivisano navedenim ciljevima smanjene kazne a da dokazi iz njegovog Sporazuma o izjašnjavanju o krivici obavezno prebacuju krivicu na suoptuženog ili potencijalno suoptuženog u drugim suđenjima. Stoga, ja smatram da su na ovo priznanje krivice uticali neprikladni motivi, da je on priznao krivicu sa uverenjem da će, u najmanju ruku, imati šansu za smanjenje kazne i povlačenje optužnice za najteže zločine za koje se tereti. U stvari, Momiru Nikoliću je kazna umanjena u predmetu u kojem je postojala mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora. Zbog toga, u odsustvu potkrepljujućih dokaza iz nezavisnog izvora, ja se neću oslanjati na njegove iskaze, niti na iskaze svedoka pod sličnim podsticajem osim u slučaju da postoji neki potkrepljujući dokaz.  S tim u vezi, ja navodim predmet Baskervila gde se konstatuje: „potkrepljujući dokaz je nezavisno svedočenje“. Sud u predmetu Baskervilnaročito podseća da „potkrepljujući dokaz nije iskaz saučesnika, i zato iskaz jednog saučesnika nije potkrepljujući dokaz drugog saučesnika“.»

Da rezimiramo. Presuda generalu Ratku Mladiću samo je zadnja ilustracija profesionalne katastrofe koja je zadesila pravnu struku osnivanjem Haškog tribunala ili, tačnije, „NATO Komisije“ koja nesrećnim žrtvama sudi prerušena u sudsko ruho. Verbalno javno iživljavanje prostituisanog glavnog komesara simptom je vrtoglavog pada, tačnije – raspada (pri čemu je teško ne posegnuti za rečju koju je proslavio Kurcije Malaparte – kaputt) jedne nekada časne i ugledne profesije. Zjapeće rupe u njihovoj nepotrebno voluminoznoj „presudi“ to ubedljivo potvrđuju.

Oni čak nisu talentovani ni da vode lažni proces [10] niti da napišu pristojnu lažnu presudu onako kako bi trebalo.

______________________________

Odrednice:

[1] Videti prvostepenu presudu Krstiću, par. 126 – 134, i drugostepenu u istom predmetu, par. 84, 85 i 91.

[2] Zapravo, pretresno veće je ovde pribeglo jednom lukavstvu čija je svrha teško razumljiva. Naime, Nikolić je o navodnom Mladićevom gestu svedočio u Mladićevom predmetu, ali u zatvorenoj sednici. Da ne bi moralo da obelodani transkript te sednice, veće je pribeglo navođenju Nikolićeve izjave istražitelju tužilaštva Bursiku 2002. Samo što je u zatvorenoj sednici Nikolić bio slikovitiji pa je reprodukovao Mladićev navodni gest prelaženjem prstom preko grkljana.

[3] Videti, „Ima li dokaza o postojanju genocidnog umišljaja?“: www.pogledi.rs/srebrenica-ima-li-dokaza-o-postojanju-genocidnog-umisljaja/

[4] To je tvrdnja vojnog veštaka Tužilaštva, Ričarda Batlera, koji redovno svedoči na svim srebreničkim predmetima i čiji stav po ovom pitanju su usvajala sva prethodna srebrenička veća. Mladićevo veće je svesno Batlerove analize zato što relevantni dokumenat pominje u fusnoti 15370 presude.

[5] Mladićevo veće priznaje gubitne kolone još u par. 2649 i 2651 i dalje.

Izvor: Fond Strateške Kulture