NATO moduli i ture po Srbiji

U poslednjih nekoliko meseci, više nego primetno je podizanje „borbene gotovosti“ (pro)zapadnog nevladinog sektora koji je dobio dodatan impuls za (pro)NATO kampanju. Primetno samo za one kojima je jasno, da će Srbija (ipak) napustiti status neutralnosti i prići NATO-u. Nije samo precizno jasno da li je 2020. godina ta granica do koje treba „obraditi“ javno mnjenje u Srbiji ili koja godina kasnije. Zašto 2020? Razlog je jasan – do tada treba da se oformi refionalna „zajednica“ šest zapadno-balkanskih zemalja poznatija kao G6.[1] Tako okupljene države Zapadnog Balkana treba da postanu članom EU i (vrlo verovatno) NATO-a. Stoga, kada pišemo o evrointegracijama trebalo bi ovaj „pojam“ da čitamo evro-atlantske integracije s akcentom na atlantske. Za onaj drugi (većinski) procenat srpskog javnog mnjenja koji stavove definiše prema medijskim frekvencijama, proNATO kampanja skoro da je neprimetna. S razlogom. Odnos većinske Srbije prema NATO-u prema svim poslednjim istraživanjima je po NATO katastrofalan: prema istraživanju Nove srpske političke misli (novembar 2013)[2] preko dve trećine srpske javnosti je protiv članstva u NATO. Zbog ove činjenice, NATO promoteri ispod medijskih frekvencija otpočeli su mobilisanje onog dela javnosti (mladi i intelektualci) za koje veruju da će na nekom budućem referendumu odlučiti o ulasku Srbije u Severnoatlantsku alijansu.

Tako je javna diplomatija NATO odvojila budžet za Zapadni Balkan i pokrenula ceo mehanizam koji bi trebalo da „ispere“ sećanje na NATO agresiju na SRJ, 1999. godine i uveri građane Srbije da im nije mesto uz Rusiju, već uz NATO. Paralelno s tim, državne institucije od interesa za atlantiste se „reformišu“, mobilišu se kadrovi unutar sistema koji „razumeju“ (NATO) budućnost regiona, održavaju se paneli koji bi trebalo da „sruše“ mit o bratskim odnosima s Rusijom[3], medijski se „prozivaju“ rusofili kao i predstavnici Ruske Federacije koji su se „drznuli“ da se aktivnije pozabave okupacijom Srbije.[4] Jasno je da je NATO pozvonio na uzbunu i skrenuo vizir ka Balkanu. Na radaru Severnoatlantske Alijanse, Zapadni Balkan je, očito, uznemirujuće zasvetleo. Uznemirujuće onoliko koliko je Rusija odlučila da Srbiju postavi za glavnog strateškog partnera na Balkanu.[5] Stoga, za atlantiste: „ Srbija se nalazi pred izborom-nastavak evropskih integracija i saradnje s NATO-om, kao nužnih, ali ne i dovoljnih procesa za nastavak demokratizacije društva i njegovo hvatanje priključka sa stabilnim i razvijenim političkim Zapadom, ili nastavak putinizacije, kome je srpsko društvo očito i samo sklono, ali sada već i sa ogoljenim interesom Rusije da nam u tom procesu „pomogne“.“[6] S druge strane, za one koji beleže sve aktivnosti ispod medijskih radara dileme nema:

„Ni sadašnji državni vrh nije ’gadljiv’ po pitanju članstva Srbije u NATO. Dakle, kontinuitet nesporno postoji. Rekao bih da Vlada Srbije nije da ne želi, već ne sme da donese odluku o daljem približavanju NATO-u jer se 8 od 10 građana Srbije protivi članstvu u NATO-u. Dakle, do daljeg približavanja NATO-u može doći samo krišom, van očiju javnosti, korak po korak, tehnokratskim procesom koji javnost ne može da isprati niti da razume,“[7] izričit je Aleksandar Mitić nekadašnji TANJUG-ov dopisnik iz sedišta NATO u Briselu, danas direktor Centra za strateške alternative.

Posle Briselskog sporazuma kao i svih pratećih uslovljavanja NATO je izvesno procenio momenat za dalji pritisak na Srbiju. Taj pritisak, prema Mitiću, teći će kroz „tehnička pitanja“ kakva su standardizacija, saradnja preko misija EU i politički pritisci. „Vlast, takođe, pokazuje da joj ne smeta da na istaknute funkcije postavi ličnosti koje otvoreno lobiraju za članstvo Srbije u NATO. Takav je slučaj s Tanjom Miščević, (nekadašnjom, prim. aut.) pomoćnicom Dragana Šutanovca, i glavnim arhitektom povezivanja pitanja EU i NATO u Ministarstvu odbrane, koja je nedavno postala šef pregovaračkog tima sa EU. Kako tek objasniti slučaj Franka Fratinija, koji mesecima lobira za članstvo Srbije u NATO i koji je kandidat za generalnog sekretara NATO-a, a postaje savetnik države koja je proglasila vojnu neutralnost. Da li će njegova uloga biti upravo ta da „preobrati“ ključne ljude u vlasti u smeru NATO integracija“[8], javna je dilema Aleksandra Mitića.

Konačno, poslednjih nekoliko meseci inteziviranja aktivizma u smeru ka NATO potvrđuje poslednje. Da pobrojimo (tek) neke od događaja, kako bi napisano bilo u utemeljenju jasnije, a koje je organizovala NATO kontakt Ambasada Republike Slovačke u Srbiji:

Oktobar–devetog oktobra delegacija članova „Regionalne akademije za demokratiju: Saradnja u bezbednosti i pravdi“ (RAD) posetili su Slovačku, Češku i Mađarsku, u okviru izleta Višegradske ture (6-12. oktobar tekuće godine). Delegacija je brojala 12 predstavnika iz sedam zemalja Zapadnog Balkana: članovi parlamenta, predstavnici nevladinog sektora, lokalni političari. Glavni organizator RAD-a bio je Beogradski forum za političku izuzetnost (Sonja Liht, predsednik); koordinator Višegradske ture bila je Slovačka Atlantska Komisija. Projekat je podržan od strane Međunarodnog Višegradskog Fonda. Tokom ture se, u Bratislavi  delegacija sastala u prostorijama Instituta za studije bezbednosti Ministarstva odbrane Slovačke (9-10. oktobar) sa predstavnicima: Instituta, ministarstvom odbrane Slovačke i pripadnicima Glavnog štaba oružanih snaga Slovačke. Cilj sastanka bio je razgovor o pitanjima regionalne saradnje u oblasti odbrane i vojske među zemljama Višegradske grupe kao primer saradnje za zemlje Zapadnog Balkana. Desetog oktobra delegacija RAD-a sastala se s članovima odbora za inostrane poslove Nacionalnog saveta Slovačke Republike. Predsednik odbora František Šebej rekao je da je integracija Zapadnog Balkana jedan od prioriteta Slovačke i zemalja V4. U okviru diskusije predstavnici obe strane složili su se da zemlje V4 mogu da pruže sopstvena iskustva zemljama Zapadnog Balkana u oblastima kao što su integracija u EU i NATO u sferi političke i ekonomske transformacije. Od 14 do 18. oktobra, slovačka Atlantska komisija i Atlantski Savez Srbije organizovali su seriju javnih rasprava u regionima Srbije pod nazivom „Tura Partnerstvo“. Cilj projekta organizovanog uz podršku NATO odeljenja za javnu diplomatiju, Slovačke ambasade u Beogradu, i SlovakAidbio je podsticanje rasprave o NATO-u, Partnerstvu za mir i saradnju sa Srbijom u regionima Srbije kroz seriju javnih diskusija. Tura je obišla Kragujevac, Niš, Novi Sad, Zaječar i Beograd. Konstatovano je da je NATO nezaobilazan sagovornik Srbije i da Srbija želi da promoviše svoj politički dijalog s Alijansom. Dvadesetprvog oktobra podržana je reforma u oblasti odbrane i vojske Srbije u okviru planiranog i evoluiranog procesa NATO-a kao i usvojene ciljeve Srbije za naredni period.[9] Tridesetprvog oktobra tekuće godine Ministar odbrane Srbije Nebojša Rodić i Ambasador Slovačke u Srbiji Jan Varšo razgovarali su o prioritetima odbrambene saradnje za narednu godinu i uprkos restriktivnom budžetu dogovoreno je podsticanje aktivnosti od zajedničkog interesa: obuka i zajedničko učešće u multinacionalnim operacijama; vojno obrazovanje i saradnja u oblasti vazduhoplovstva (kao glavna oblast saradnje između dva partnera); učešće pripadnika Vojske Srbije (VS) na vežbi Sposoban Logističar, razmena kadeta vojne akademije (od 2007. godine 16 oficira VS završilo je kurs štabnih oficira na Akademiji Vojske Slovačke ), saradnja u misiji UN na Kipru. Srpska strana pokazala je zainteresovanost za slovačka iskustva u vezi sa aspektima odbrane pridruživanja EU, kao i slovačkom know-howu oblasti eksplozivnih ubojnih sredstava.

Novembar:Od 5 do 7. novembra održan je drugi krug rasprava studenata (projekat MESA 10 [10]) univerziteta Slovačke i Srbije. Debate su bile posvećene odnosima Srbije i NATO-a, regionalnoj saradnji i aktivnostima i programima NATO za zemlje Zapadnog Balkana.  Prema Milanu Ježovici autoru i vođi projekta-cilj projekta je da ponudi „šansu za studente iz Srbije i Slovačke da razgovaraju o temi NATO i bezbednosti“[11]. Projekat je organizovan od strane MESA 10 (Bratislava) u partnerskoj saradnji sa Centrom za evroatlantske studije u Beogradu a podržan od strane Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Šestog novembra tekuće godine u Vrnjačkoj Banji održan je četvrti Međunarodni forum viših podoficira iz Centralne i Jugoistočne Evrope. Na forumu su prisustvovali predstavnici oružanih snaga iz regiona BiH, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore kao i predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Rumunije, Mađarske i NATO-a. Petnaestog novembra, Međunarodni studentski NATO samit „SIM NATO 2013“ održan je u Beogradu. Glavni cilj: simulacija odlučivanja u NATO. Učestvovalo oko 100 studenata iz 50 zemalja sveta. Događaj je organizovan od strane NVO „Udruženje za međunarodnu saradnju i dijalog (AFICAD)“. Otvaranju manifestacije prisustvovao je i slovački Ambasador Jan Varšo, koji je tom prilikom govorio o značaju razmene informacija i iskustava između Beograda i Brisela i o ulozi javne diplomatije u informisanju o partnerstvu Srbija-NATO. Dvadesetosmog novembra ministar odbrane Slovačke, Martin Glvač sreo se sa Ambasadorom Srbije u Slovačkoj Šani Dermakuom u okviru bilateralne posete Ambasadora Ministarstvu odbrane Slovačke. Obe strane su se složile da će Ministarstvo odbrane Slovačke pripremiti nacrt međuvladinog Sporazuma o saradnji sa Ministarstvom odbrane Republike Srbije. Sporazum bi trebalo da formira osnovni okvir vojne i bezbedonosne saradnje između dve zemlje. Ministar Glvač je naglasio da je Srbija važan partner Slovačke u regionu Zapadnog Balkana. Istog dana (28. novembar) u Beogradu održana sednica Grupe NATO-Srbija za reformu odbrane a u cilju evaluacije ispunjenosti agende grupe. Između ostalih prisustvovao je direktor Direkcije za NATO politiku i planiranje Frenk Boland. Tridesetog novembra 2013, zamenik Premijera i Ministar inostranih poslova Slovačke Miroslav Lajčak obratio se petom godišnjem strateškom forumu u ChâteauBélau Slovačkoj sa govorom pod nazivom „Prevazilaženje krize: Mogućnosti za EU, NATO i Centralnu Evropu“. Šef slovačke diplomatije fokusirao je produbljivanje saradnje između SAD i EU. Organizator skupa bila je Slovačka Atlantska Komisija.[12]

Ovoj hronologiji treba pridodati i osnivanje regionalne grupe Atlantskih Saveta na Zapadnom Balkanu (19. novembar),[13]     panel u organizaciji ISAC fonda „Neutralnost i uloga Srbije u evropskoj bezbedonosnoj zajednici-Kako dalje?“(18. novembar)[14]  i prvu Beogradsku nedelju NATO koja se održala od 3-6. decembra tekuće godine.[15]      Dakle, s potpuno izvesnom namerom izvukli smo ispod medijskih radara događaje koji bi trebalo svima nama da odgovore na dilemu: Da li je Srbija, zaista, vojno neutralna? Ili, da li Srbiju „uvlače“ u NATO do 2020. godine? Odgovore, verujemo svako od vas pojedinačno će naći u redovima koji sadrže samo faktički prikaz agende koja se (ne tako uspešno) skriva od očiju šire javnosti u Srbiji. Bez vrednosnog stava, bez ikakvih kvalifikacija, cilj nam je bio da vas obavestimo kakva nas bliska budućnost čeka, pod pretpostavkom da protagonosti javne diplomatije NATO uspeju da „isperu“ sećanje na agresiju NATO-a 1999. godine i njene katastrofalne posledice po zdravlje i život građana Srbije.

Početak 2014. godine koja će za Srbiju biti (pre)puna iskušenja, najavio je nastavak procesa koji se odvija daleko od očiju javnosti. Iako teško za prihvatanje, građani regiona zapadnog Balkana će se u narednim godinama često (su)sretati s davno skrojenim konceptom koji je propao u krvavim građanskim ratovima. Formiranje nove Jugoslavije (ovaj put) poznatije kao G6 obrazlaže se ekonomskim povezivanjem zemalja bivše Jugoslavije. Umesto Slovenije i Hrvatske koje su već članice EU, ovaj put u projekat „Jugoslavije“ ući će tzv. Kosovo i Albanija. Samo tako Brisel može otvoriti vrata daljem proširenju Unije i samo tako NATO vidi i Srbiju u svom članstvu. „Posao“ mora da se završi do 2020. godine. Potpuno smo uvereni da će ovom projektu biti i priključeni i Slovenija i Hrvatska rukovođeni ekonomskim razlozima. Njihove privrede, kao i uostalom privrede ostalih zapadno balkanskih državica, međusobno su kompatibilne i kao takve nekonkurentne razvijenom tržištu EU. Tokom nastavka pomenutog procesa slušaćemo razne terminološke pošalice rukovodioca koji na „domaćem“ političkom terenu znaju da biračko telo neće moći da konzumira ponovni jugoprojekat, ali to svakako ne znači da se jednog jutra nećemo probuditi u tvorevini koja je u krvi potpisala svoj neslavni kraj onoga momenta kada zapadu više nije trebala.

Tako treba čitati i izjavu ministra spoljnih poslova Srbije od 4. januara tekuće godine povodom ponude Srbije zemljama regiona a odnosi se na zajednička diplomatsko-konzularna predstavništva (DKP): „ Najbliže smo dogovoru s Makedoncima i Crnogorcima. Mi nastavljamo sa svojim planom širenja DKP mreže, ali ćemo ponuditi svima koji su zainteresovani da nam se priključe. To bi, s jedne strane, smanjilo troškove, ali bi omogućilo da države regiona budu zastupljenije i vidljivije u mnogim delovima sveta, kao i da lakše udruženo nastupaju na trećim tržištima“[16], rekao je srpski ministar spoljnih poslova. Srbija tokom 2014. godine planira da otvori tri ambasade u: Saudijskoj Arabiji, Kataru i Gani; i pet diplomatskih kancelarija u Venecueli, Čileu, Peruu, Vijetnamu i Kambodži. Ministar spoljnih poslova Srbije ovaj „plan i program“ objašnjava već primenjenim „skandinavskim modelom“. Makedonski premijer Nikola Gruevski tvrdi da prihvatanje srpskog predloga znači samo finansijsku uštedu ali i „jačanje regionalne prisutnosti u najdaljim zemljama sveta“.[17] Makedonski ministar spoljnih poslova, kako prenose agencije, već duže vremena pregovara sa kolegama iz Srbije, Turske, Slovenije, Crne Gore i Hrvatske oko realizacije ideje o podeli prostora diplomatskih objekata po ugledu na „skandinavski model“.[18] Pa, zar ovo ne podseća na dobro poznati model „jugoslovenske diplomatije“? Da je reč o ozbiljno planiranom procesu realizacije projekta preuređenja Zapadnog Balkana svedoči i sledeće podsećanje: naime, krajem 2010. godine tadašnji crnogorski ministar spoljnih poslova Crne Gore (Milan Roćen) je na predlog bivšeg srpskog predsednika (Boris Tadić) o zajedničkim DKP odgovorio: „ Crna Gora i Crbija teže skandinavskom modelu uspostavljanja odnosa. Kada dostignemo taj nivo, verovatno će i ta ideja biti dobrodošla“.[19] Pre skoro četiri godine, dakle, nije bilo moguće primeniti „skandinavski model“ diplomatskog predstavljanja, danas je realizacija u toku. Šta se promenilo? Da li su zemlje Zapadnog Balkana dostigle nivo saradanje kakav imaju zemlje Skandinavije? Ili, da li je sve veće prisustvo Rusije na Zapadnom Balkanu pospešilo realizaciju, za neke „skandinavskog modela“ ili terminologijom bliskom razumevanju građana Zapadnog Balkana „jugoslovenskog modela“-pitanja su čije ćemo odgovore dobiti ubrzo.

Skandinavski model ili faktor na bivšem jugoslovenskom prostoru prisutan je poduže. Kada se povežu mnogi procesi, i kada se oduzmu svi medijski spinovi vrlo jasno se vidi da su skandinavske zemlje u jednom momentu svojim prisustvom zamaglile američki (britanski) i nemački manifestni uticaj.Ambasade ovih zemalja vrlo aktivno učestvuju u mnogim „reformama“ država i društava u ovom delu sveta formirajući elite kojima su namenili ulogu rukovodioca na „domaćem“ balkanskom terenu: skupovi, paneli, razne ture i predavanja daleko ispod medijskog radara spremaju novu zapadnobalkansku pozornicu na kojoj ćemo (ponovo) gledati ukrštanje interesa sila Istoka i Zapada. (Pre)ostalo je još vrlo osetljivo pitanje za zemlju koja je izvesno glavni „faktor stabilnosti“ iz perspektive Zapada a jeste Srbija i jeste pitanje njene vojne neutralnosti, pa tako i priključenja NATO savezu. Ovim ćemo se pozabaviti malo više i detaljnije: Osamnaestog novembra prošle godine Centar za međunarodne i bezbedonosne poslove (ISACfond) uz podršku oružanih snaga Kraljevine Švedske organizovao je panel „Neutralnost i uloga Srbije u evropskoj bezbedonosnoj zajednici-Kako dalje?“[20] Učesnici panela govorili su o evoluciji koncepta neutralnosti u Evropi posle Hladnog rata, realističnosti statusa vojne neutralnosti Srbije, izazovima za Srbiju u sadašnjem vojno-bezbedonosnom statusu u procesu evropskih integracija. Diskusija koja se odvijala posle uvodnih izlaganja panelista uglavnom se kretala u prostoru između Srbije i NATO. Ne bez razloga. Posebnu pažnju privuklo je izdanje ISACfonda (takođe podržan od strane oružanih snaga Švedske) „Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju“ čiji su autori prepoznatljivi autori iz oblasti bezbednosti (pa tako i neutralnosti) na evro-atlantskom prostoru. Upravo ova publikacija predstavlja najavu plana odstupanja Srbije od deklarisane vojne neutralnosti. Centar za međunarodne i bezbedonosne poslove (ISAC fond) uz podršku oružanih snaga Kraljevine Švedske organizovao je 1 i 2. decembra 2011. godine dvodnevnu međunarodnu konferenciju Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbijuposle koje je nekoliko godina kasnije (2013) objavila zbornik radova s namerom da na toj platformi Srbija u nekom momentu odustane od neutralnosti koju je deklarisala krajem 2007. godine: „ Bez definisanog i razvijenog koncepta neutralnosti i bez unapređenja saradnje u sistemu kolektivne bezbednosti u Evropi, odnosno bez usaglašenosti delovanja sa država članicama EU i regiona ili bez nastavka evro-atlantskih integracija, sadašnja situacija u kojoj se Srbija nalazi nije održiva na duži rok“, konstatovao je Igor Novaković[21]. Prilagođeno prostoru koji nam je na raspolaganju ovde ćemo predstaviti tek neke od teze pojedinih učesnika konferencije i autora tekstova pomenutog zbornika:

Milan Pajević[22], predsedavajući Međunarodnog savetodavnog odbora ISAC fonda u uvodnom obraćanju postavio je kontekst rasprave: „ Srbija je i dalje na klackalici svoje spoljnopolitičke orjentacije, a njena problematično artikulisana i nerazrađena koncepcija neutralnosti je neodvojivi deo te orjentacije“.[23] Ta orjentacija, prema Pajeviću treba da se redefiniše. „podložna je promenama koje nameću političke okolnosti…S druge strane, skoro sve evropske neutralne države osim Švajcarske, postale su članice Evropske Unije, što nosi i prava i obaveze koje zadiru i u sferu bezbednosti i odbrane“.[24] To znači da u sistemu odbrane članica EU, kada se pozvoni za uzbunu svi moraju da se odazovu podršci. Ambasador Kraljevine Švedske u Srbiji (prethodno u Turskoj) Krister Asp je u svojoj istorijskoj retrospektivi švedske neutralnosti koja počinje nakon rata Švedske protiv Rusije i gubitka Finske (1809) preko drugog nemačko-danskog rata, Prvog i Drugog svetskog rata, perioda blokovske podeljenosti (Hladni rat) naznačio: „ Za vreme Hladnog rata, Švedska je nastavila da bude neutralna iako je imala bliske odnose sa SAD i NATO. Svakako, da je došlo do Trećeg svetskog rata Švedska bi prihvatila pomoć NATO zemalja“.[25] Švedski Ambasador je tako pojasnio da je njegova država napustila tradicionalnu politiku neutralnosti i da kao članica EU „neće ostati pasivna u slučaju napada na drugu članicu EU“.[26] Dr Tanja Miščević[27], jedan od učesnika konferencije i autor zbornika, pored predstavljene reforme u oblasti odbrane pokušala je da odgovori na sve češće pitanje: Klizi li Srbija u NATO? „Mi to definišemo kao ispunjenje obaveza iz članstva u Partnerstvu za mir, i kao dokaz partnerstva sa evropskim državama. Do sada nismo dobili nikakvu zamerku koja se tiče eventualnog člnastva u NATO ili bilo kakvo, da budem potpuno otvorena, uslovljavanje koje bi se ticalo obaveze za dalji i dublji napredak u ovom procesu koji bi vodio punopravnom članstvu u NATO“[28], izričita je Miščević. Ambasador Danske Mete Kjuel Nilsen[29] na „zadatu temu“: Kako Zapad vidi vojnu neutralnost Srbije, odgovorila je: „ Zapad nema mišljenje o vojnoj neutralnosti Srbije-koncept je pregazilo vreme“![30] Učesnici konferencije varirali su, za njih prevaziđen koncept vojne neutralnosti dajući primere svojih država koje su u stvari odabrale EU i NATO u eri „kolektivne bezbednosti“ kakvu donosi globalizacija. Tako, dr Sandro Knezović[31] ističe: „Mora biti veoma jasno da proces pristupanja NATO obično ide ruku pod ruku sa procesom pristupanja EU. Ponekad je veoma teško napraviti razliku između ova dva procesa, pošto se oni mogu opisati kao „dve strane istog novčića“ u pogledu ispunjavanja standarda“;[32] Čarli Salonijus-Pasternak[33] predstavljajući istorijat Finske neutralnosti s akcentom da je Finska bila ili deo Švedske(oko 700 godina) ili deo Ruskog carstva (oko 100 godina), neutralnost kao politički izbor varirao je između mitova, slike i utisaka koji Finci imaju, a koji često ne korespondiraju realnosti: „I stanovništvo polako shvata da je neutralnost ili izolacija nemoguća-ipak postoji jaka želja da to ne bude tako (ovde dolazi do izražaja proces stvaranja mita). Međutim, prisutna je i dalje svest da je Rusija još uvek tu gde je bila i ranije. To delimično objašnjava finsko flertovanje sa neutralnošću dok sarađuje s NATO“[34], rekao je Pasternak. Jakob Vestberg[35] je kroz kratak istorijski prikaz švedske politike neutralnosti kao i promene kursa i skladu s savremenim izazovima Srbiji preporučio sledeće: „ Neutralnost je od male koristi, i čak može da bude prepreka. Rezimirajući, rekao bih da je teško videti zašto bi neutralnost bila relevantna politička opcija za Srbiju u XXIveku, jer za Švedsku ona to sigurno nije“[36], zaključio je Vestberg.

Konačno, Žarko Petrović[37] je u pokušaju odgovora na „zadanu“ temu: Ruski pogled na neutralnost Srbije, naglasio da Rusija podržava vojnu neutralnost Srbije u cilju zaustavljanja širenja NATO-a na Istok i zaključio odgovorom na pitanje: Šta bi se desilo ukoliko bi Srbija postala članom NATO: „Lično ne verujem da bi u bilo kojoj varijanti Rusija mogla da prihvati članstvo Srbije u NATO. Međutim, ovakve promene su se već dešavale i drugim istočnoevropskim zemljama i pokazale su da je reakcija Rusije kratkoročna, jer su izazovi koji stoje između Rusije i NATO takvi da je Rusiji konstantno potrebna podrška unutar organizacije od onih država koje su pozitivnije odnose prema njoj. Zbog toga bih u svom zaključku rekao da bi eventualno članstvo Srbije u NATO bilo veliki kratkoročni problem u odnosima sa Rusijom“,[38] zaključio je Petrović. Stoga, jasno je u kom pravcu je odlučeno da Srbija ide. Naravno, javnost neće čuti da je reč o članstvu u NATO kao ni da je reč o stvaranju nove Jugoslavije, dok se procesi ne završe. To znači dok se ne okončaju reforme i pripreme nove generacije rukovodilaca koji će pred izmenjenu svest javnog mnjenja izaći s potpunom istinom: Mi smo posao završili: Srbija je deo G6 i članica NATO. Premda kad smo poslednji put tako nešto čuli tekst je izgledao drugčije, prilagođen za potrebe tog vremena: „Mislim da sam obavio svoj zadatak. Jugoslavije više nema i hvala vam lijepa“.[39] Nikako ne treba zaboraviti da je do saopštavanja te „istine“ došlo po okončanju dugog procesa pripreme krvavog razbijanja SFRJ. Zastrašujuća koincidencija sa skoro identičnom metodologijom: menjaju se sadržaji politike dok termini koji je opisuju ostaju isti ili na Zapadu ništa novo. Hoće li sve teći prema planu i programu Zapada? Da su svi argumenti na toj strani verovatno i bi. Međutim, svet u kome živimo menja se svakodnevno i ništa više nije isto. Nema unipolarnog sveta. Jačina argumenata danas se meri na raznim stranama sveta. Za slučaj Srbije važna snaga argumenata, rekli bismo tek dolazi i to upravo s one strane s koje Zapad očekuje kratkoročnu reakciju. Verujemo, biće iznenađenja…jer, ništa više nije isto. To, valjda, ne treba dokazivati, zar ne?

____________________

[1] http://srb.fondsk.ru/news/2013/09/20/g6-borba-za-zapadni-balkan.html

[2] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/gradani-srbije-za-juzni-tok-i-evropsku-uniju

[3] http://fakti.org/serbian-point/rusi-su-nasi-najbolji-prijatelji-ali-ko-je-djavolji-advokat

[4] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/

[5] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=201521

[6] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/prenosimo/1927-tuzni-tok

[7]http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Klizi-li-Srbija-ipak-u-NATO.sr.html

[8] Isto

[9] Hronologija događaja prema partnerskom biltenu broj 8/2013 koji publikuje NATO kontakt ambasada Republike Slovačke  u Srbiji.

[10] http://mesa10.org/press-release-second-round-online-student-debates-nato-serbia/

[11] isto

[12] Hronologija događaja prema partnerskom biltenu broj 9/2013 koji publikuje NATO kontakt ambasada Republike Slovačke  u Srbiji.

[13] http://www.atlanticcouncil.rs/#

[14] http://www.isac-fund.org/cir/?subaction=showfull&id=1384887232&archive=&start_from=&ucat=2&

[15] http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/prenosimo/1876-odrzana-prva-beogradska-nedelja-nato

[16] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/srbija-za-zajednicke-ambasade-regije

[17] Tanjug, 5. Januar 2014.

[18] isto

[19] http://www.kurir-info.rs/rocen-rano-je-za-zajednicka-diplomatska-predstavnistva-clanak-60569

[20] http://www.isac-fund.org/lat/?subaction=showfull&id=1384887415&archive=&start_from=&ucat=3&

[21] Istraživač ISAC fonda (inače tokom svog obrazovanja stipendista Miur II Ministarstva za visoko obrazovanje i istraživanja Vlade Republike Italije i Konrad Adenauer fondacije. http://www.isac-fund.org/lat/team.php

[22] Jedan od osnivača Evropskog pokreta u Srbiji (1992) i, takođe, jedan od osnivača i predsednik međunarodnog savetodavnog odbora ISAC Fonda. Devedesetih godina prošlog veka bio je angažovan u privatnom sektoru Cepter International; zatim direktor G 17 Instituta (2004/2005); jedan od osnivača grupe građana G 17 plus; 2000. godine postaje savetnik za spoljnu politiku potpredsednika Savezne, a od 2004, potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa; nacionalni koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i Ambasador u SMIP-u; 2012-septembra 2013. direktor Kancelarije za saradnju za evropske integracije Vlade Srbije.

[23] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju, 2013, strana 9, ISAC fond, Beograd.

[24] Isto, strana 10

[25] Isto strana 11

[26] Isto, strana 12

[27] Dr Tanja Miščević, profesor na Fakultetu političkih nauka, Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije i na nekoliko stranih fakulteta. Od 2000, obavljala je nekoliko značajnih funkcija: direktor Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije (2005-2008), državni sekretar u Ministarstvu odbrane (2010-2012). Aktualni je šef pregovaračkog tima za pregovore Srbije sa EU. Potpredsednik je Evropskog pokreta Srbije.

[28] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju, 2013, strana 14, ISAC fond, Beograd.

[29] Ambasador Mete Kjuel Nilsen od 2007 predstavlja Dansku u Srbiji i Crnoj Gori; Obavljala je funkcije Prvog sekretara u Stalnoj misiji Danske pri UN, šef odeljenja u Ministarstvu spoljnih poslova zaduženog za NATO i UN mirovne operacije i kontrolu naoružanja. Pre postavljanja za Ambasadora bila je šef odeljenja za Rusiju, Zajednicu nezavisnih država, Zapadni Balkan, OEBS, Savet Evrope i Savet Baltičkih država.

[30] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju,2013, strana 18, ISAC fond, Beograd.

[31] Istraživač saradnik na Odeljenju za međunarodne ekonomske i političke odnose na Institutu za razvoj i međunarodne odnose u Zagrebu.

[32] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju, 2013, strana 91, ISAC fond, Beograd.

[33] Čarli Salonijus-Pasternak je istraživač na Finskom Institutu za međunarodne odnose. Od 2005 njegov istraživački rad fokusiran je na transatlantske odnose spolju i bezbedonosnu politiku Finske. U vojsci Finske radio je kao savetnik za međunarodne odnose višim oficirima. Predaje na nacionalnim i regionalnim kursevima iz oblasti odbrane.

[34] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju,2013, strana 56, ISAC fond, Beograd.

[35] Dr Jakob Vestberg od 2008 radi kao predavač u Odeljenju za bezbednost i strategiju na Švedskom koledžu za političke nauke Univerziteta u Štokholmu. Njegovo polje istraživanja: nordijska saradnja u oblasti odbrane, evropske integracije i transformacije i bezbedonosna politika Švedske.

[36] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju, 2013, strana 52, ISAC fond, Beograd.

[37] Žarko Petrović, direktor istraživanja Fonda. Bio je: politički savetnik u misiji OEBS-a u Gruziji (2008-2009); savetnik za analizu konflikata u Delegaciji EU u Kirgistanu (2010-2011); kosultant na okvirnom ugovoru za ocenu Centralno-azijatske inicijative pogranične bezbednosti (2011); savetnik za ljudska prava u Posmatračkoj misiji UN u Abhaziji, Gruzija. Njegove prethodne pozicije obuhvataju i vođenje programa demokratije i ljudskih prava u Uzbekistanu i Kazahstanu (2005-2007); radio u oblastima koje se odnose na Zapadni Balkan, Rusiju i post-sovjetski prostor. Magistrirao je međunarodno pravo na Oksfordu.

[38] Zbornik radova: Neutralnost u XXI veku-Pouke za Srbiju, 2013, strana 105, ISAC fond, Beograd.

[39] http://www.youtube.com/watch?v=XD65o5Q4cF4 Stjepan Mesić, poslednji Predsednik Predsedništva Jugoslavije, 19.

Izvor: Fond Strateške kulture